Stajao sam na autobuskoj stanici posle večernje šetnje po gradu nadajući se da ću uhvatiti poslednji bus. Autobusi, trolejbusi i tramvaji su prolazili i proklinjao sam sebe što nisam skrenuo do paliluske pijace gde sam mogao brže da stignem. Sedeći na stajalištu neki momak me je pogledao i rekao: I ti čekaš bus?
-Aha, odgovorio sam.
-Sad će doći jedan, to je nova linija.
Ubrzo je došao bus. Ušao sam na prednja vrata i pitao vozača je li ide do Zvezdare.
-Ide, odgovorio je gledajući niz ulicu.
Seo sam na sedište i razgledao ljude u autobusu. Imao sam neki deža vu osećaj oko svega ovoga, i posle nekog vremena autobus je išao negde drugde, i putnici su se ponašali veoma čudno. Izgleda da ću ponovo morati da čekam noćni. Izašao sam na poslednjoj stanici. Noć je bila hladna i vetrovita, i ušao sam u neki restoran da popijem kafu. Osim mene u restoranu su sedeli neki momak i devojka koji su se svađali. Ispijajuću kafu, nisam imao izbora nego da ih slušam.
-Samo zato što sam počeo da se drogiram, ti me napuštaš, je li fukso?
Momak se drao i izgasivši cigaretu uzeo čašu i razbio je po stolu. Krv od srče iz njegove ruke je tekla po stolu, mešajući se sa prosutim vinom.
-Molim te Bozalo, nemoj...
-Šta nemoj? Praviš se mutava?
Ustao je sa stola i povukao je sa sobom, lupajući joj šamare, vukući je sa sobom, i u mahnitom trenutku izvukao pištolj, opalio u grudi, i devojka je pala na beton. Otišao je do auta gde ga je čekao drugar i odvezao se. Izašao sam iz restorana i pogledao mrtvu devojku. Krv je tekla po snegu koji se nagomilao tokom dana. Nisam znao šta da radim, da li da pobegnem ili pozovem policiju. Bio sam jedini svedok ubistva. Još je bilo rano za noćni autobus i gledajući sirotu curu pozvao sam policiju. Detektiv i Nataša su vozili bulevarom prolazeći lion i stigavši na raskrsnicu parkirali.
-Ej, jesi video one klošare?
-Aha, lepo su se nadrogirali.
-I još se smejali.
-Šta ćeš. Da vidimo sad ovo.
Detektiv je izašao iz auta sa jedne strane i Nataša sa druge dok se nisu približili meni i mrtvoj devojci.
-Ti si pozvao, pitao je detektiv izvlačeći cigaretu.
-Jesam.
-Šta si radio ovde?
-Čekao sam noćni bus, pa sam ušao u restoran da popijem kafu.
-Daj ličnu kartu.
Izvadio sam ličnu i detektiv, pogledavši je, preokrenuo je dva tri puta kroz prste i vratio mi.
-Šta si video?
-Neki tip se svađao...
Pogledao sam u devojku.
-Svađao se sa njom.
-Šta je pričao? Izgledaš pospan, momak.
Nataša je gledala u devojku dok je detektiv pripalio cigaretu.
-Khm..govorio je...samo zato što sam počeo da se drogiram, ti me napuštaš, ili tako nešto. Psovao je, razbio čašu, odveo je iz restorana i pucao.
-Vidim da si uzdrman, momak. Sećaš li se još nečega?
-Hm...cura je rekla njegovo ime. Bozalo.
Detektiv je pogledao u mrtvu curu i okrenuo lice prema meni.
-Ah, znam tog lika...
Nataša se primakla i dala mi dve tablete bromazepama. Pružila mi je kafu iz automata.
-Gde je otišao?
-Odmah je uskočio u auto i odvezao se sa nekim tipom. Mislim da je krenuo ka južnom bulevaru.
Bromazepam sa kafom me je malo okrepio. Gledajući popločanu ulicu i semafore, neonska svetla i tihu muziku iz restorana, zapalio sam cigaretu i izbacio veliki oblak dima. Brzo je stigla ekipa hitne pomoći koji su odvukli curu i ubacili je u vozilo. Fotograf je bljeskao aparatom dok je balističar uzimao čauru od metka.
-Stamenkovski će imati posla sa ovom curom.
-Gde je Tea?
-Mislim da je uzela godišnji.
-A Čed?
-Nemam pojma. Često razmišljam o njemu. On je stvarno ideal muške lepote o kojoj sve žene sanjaju.
Spremali su se da krenu zajedno sa kolima hitne pomoći, i okrenuli su se ka meni.
-Hvala ti momak. Bićeš pozvan da daš pismenu izjavu.
-Dobro, rekao sam i zapalio cigaretu. Kroz par minuta autobus je stigao i ušao sam, mrtav umoran.
Detektiv i Nataša su vozili iza kola hitne pomoći.
-Andrea Milošević, 19 godina. Živela je sa ocem kod Vukovog spomenika.
-Moraćemo da mu kažemo.
Parkirali su pored crvenog pežoa i popeli se u poluraspadnutu kuću. Lift nije radio, i svetlo u prizemlju se čas gasilo, čas palilo. Sve je bilo prljavo i ružno u toj zgradi i penjući se stepenicama Nataša je za dlaku izbegla da propadne kroz istruleli stepenik. Na sedmom spratu su pokucali na vrata. Otvorio im je gospodin u smeđem džemperu. Raštrkana kosa mu je padala preko čela.
-Vi ste Andrein otac?
-Jesam. Gde je ona? Već je trebalo da se vrati, ali ne odgovara na pozive.
-Mrtva je.
Otac je gledao u beton dok ga je detektiv proučavao.
-Možemo li da uđemo.
Čovek je neko vreme bio zamrznut u vremenu, i pogledavši detektiva klimnuo je. Ulazeći u stan, detektiv i Nataša su razgledali glinene skulpture i razne slike u stanu.
-Znao sam da će se nešto tako desiti...je li se ubila?
Nataša je sela za fotelju i prekrstivši noge zapalila cigaretu.
-Nije. Zašto mislite da se ubila?
-Njena majka se ubila, obesila se o drvo kruške.
-Zašto?
-Ne znam...valjda nije mogla da me trpi...zbog moje opsednutosti skulpturama i slikama.
Detektiv je gledao sliku na kojoj su bili prikazani momak i devojka. Devojka je opalila šamar momku, a u pozadini mala devojčica je ležala na krevetu.
-Nije se ubila, ali je ubijena. Ubio je neki kriminalac, narkoman.
Otac je ćutao.
-Nemate šta da kažete na to?
-Hm...pa ne iznenađuje me. Andrea je bila mnogo nestašna, bila je dete kad joj se majka ubila, i moj odnos sa njom nije bio baš najbolji.
-U kom smislu?
-U svakom. Krivila me je zbog smrti njene majke, i bila je u pravu.
Detektiv ga je pustio da se ispovedi.
-U početku je Marija pozirala za moje skulpture i slike, potom sam joj dosadio i počela je da odlazi drugim tipovima. Nisam imao ništa protiv toga, čak ih je dovodila ovde. Pravio sam portrete nje i njenih ljubavnika. Međutim, jedan model koga sam doveo, Monika se zvala, izazvala je u njoj neverovatnu ljubomoru. Nisam je tucao, znate, ali ona to nije razumela. Nije razumela moju ljubav prema predmetima. U poslednjim mesecima njeno stanje se svakim danom sve više pogoršavalo, sve više je bila luđa, nestabilnija...
-Shvatam. Šta je bilo sa Monikom?
-Ne znam. Bila je kol gerla, negde je otputovala, u Italiju, mislim. I Andrea je živela sa mnom od treće godine, ali je bila tužna zbog majčine smrti. Da vam kažem istinu, uopšte nisam želeo Andreu. Jednom sam jebao Mariju bez kondoma i od tada mi se nakačila za ceo život. Nisam bio dobar otac, samo sam je koristio za slike i skulpture. Verovatno je u drugim ljudima tražila oca koji joj nije pružio ljubav.
-Moraćemo da pretražimo njenu sobu.
Otac je udahnuo i obrisao znojavo čelo.
-U redu.
Detektiv i Nataša su pretraživali sobu u kojoj su bile uobičajene devojačke stvari, par knjiga, haljina, cipele...pogledali su u kompjuter. Imala je neke poruke od momka.
-Razočarao sam te, i ne mogu više da te viđam. Možeš da pričaš koliko hoćeš kako sam jadan, ali sve devojke koje sam video stopile su se u tebi i uvek ću te se sećati.
Tako je pisalo. Dečko se zvao Uroš Jovanović i živeo je na Konjarniku. Odveli su se tamo ali prekasno, jer se momak ubio pucavši sebi u glavu iz pištolja. Pitali su komšije u kakvom je stanju bio.
-Tri nedelje je proveo u stanu, pričajući kako će ga ta cura odvesti do groba. Hteo je da se jebe a da mu ne uđe. Klasičan psiho, kao i svi ostali.
-Pa, barem je dobio i jare i pare, rekla je Nataša.
Kroz nekoliko sati dobili su dojavu o saobraćajnoj nesreći na gazeli, gde su se Bozalo i njegov drugar zabili vozeći 300 kilometara na sat. Autopsija je pokazala veliku količinu kokaina u njihovim telima. U novinama se pojavila umrlica mladog momka, koga su pozdravili momci iz bilijar kluba. Bio je dobar dečko.
Stamenkovski je posmatrao Andreu na postolju. Iako mrtva, još uvek je bila lepa, mislio je, dok je slušao glasove mladih cura koje su vežbale pevanje preko puta mrtvačnice.
Detektiv i Nataša su doveli Andreinog oca da je pogleda poslednji put. Čovek je pogladio po obrazu.
-Moje dete...
Okrenuo se detektivu i Nataši.
-Izvinite me.
Izašao je iz mrtvačnice i ušao u pežo. Neko vreme je sedeo tu, pa pokrenuo auto do stana. Skupio je sve svoje skulpture i slike i bacio ih u kontejner, vratio se u auto i odvezao se do šume gde se njegova žena ubila. Sunce je počelo da topi sneg, pretvarajući ga u vodu, kad se čovek obesio o drvo kruške, isto drvo gde je njegova žena umrla.
Momak koji je svedočio ubistvu Andree govorio je dok je Nataša zapisivala izjavu u kompjuter, pušeći cigaretu.
