Zamena

 

Drvoseča je putujući džipom kroz auto-cestu zapazio malog medvedića kako prelazi ulicu. Pokušavši da ga zaobiđe, sjurnuo je sa puta i udario u drvo. 

Prednji branik džipa i hauba bili su razlupani. Drvoseča nije bio ozbiljno povređen, osim što je imao nekoliko ogrebotina po licu.

-Dobro je što nisam zgazio onog medvedića...

Prilazeći sa auto-ceste osoba u plavoj jakni nagnula se nad razlupani džip.

-Treba li vam pomoć.

Drvoseča je maramicom obrisao tragove krvi po licu.

-Oh, otkud vi ovde.

Osoba izvuče pištolj iz jakne i opali nekoliko hitaca u drvoseču. Iz novčanika mu je izvukla svežanj novčanica i odlazeći od mrtvog drvoseče u džipu sela za svoj motor i udaljila se niz auto-cestu.

-Ovo će mi biti dovoljno, nadam se, pomislila je jureći motorom. Bledi odsjaji sunca dizali su se nad maglom koja se gubila tog kasnog jutra.

---

Motorom se dovezla do ordinacije dr. Promenovića. To je bio plastični hirurg koji se specijalizovao za promenu pola. Osim toga vršio je i povećanje grudi 18-godišnjih devojaka. Takođe je poznavao ženu koja je držala salon lepote koji je služio kao paravan za kurvanje.

Ušavši kroz bele hodnike bolnice za hirurgiju, zvrcnula je na vrata dr. Promenovića.

Dr. Promenović je sedeo u kancelariji pušeći cigaretu. Videvši Leonoru kako ulazi u kancelariju, obradovao se.

-Konačno ste stigli, Leonora.

-Jesam, doktore. Skupila sam pare i spremna sam za operaciju. Oduvek sam želela da budem muškarac.

-To neće biti tako jednostavno kao što mislite. Iako ste prošli psihološke testove, moguće je da će doći do komplikacija.

Leonora je bila nestrpljiva. Sve je to čula već milion puta, od raznih doktora, i bila se dosta namučila da nađe ovog, iako je bio sumnjiv.

-Samo vi odradite ono što sam vam zatražila, i nemojte više da me smarate.

Ubrzo je doktor Promenović smestio Leonoru na bolničku postelju. Navukavši medicinske rukavice i izvadivši inekciju anestetika, ubrizgao je Leonori u levu ruku. Pogledavši je tako golu, pomislio je kako je lepa i kako je šteta što se odlučila na takav korak.

---

Privatni detektiv Čed Piterson primio je poziv od neke babe koja je već neko vreme provodila u domu za stara lica 'Andrea' u Zemunu. 

-Molim vas, detektive, dođite brzo u dom za stara lica 'Andrea'. Nalazi se u Zemunu i verujem da ćete brzo doći tamo. Dođite molim vas, jer malo vremena mi je ostalo.

Kašljucajuci kroz sav taj govor baba je prekinula vezu.

Čed Piterson već dugo vremena nije imao nikakvog posla, i sad je imao priliku da zaradi nešto novaca. Podigavši roletne svoje sobe i puštajući svež vazduh unutra, raspremio je sobu, istuširao se, obrio i obukavši se izašao napolje pitajući se šta je imala na umu baba u domu za stara lica 'Andrea' u Zemunu.

Vozivši se automobilom kroz saobraćaj brzo je stigao do doma za stara lica 'Andrea'. Ušavši u njega ugledao je gomilu starih ljudi na izdisaju. Među njima smeštena u krevetu ležala je njegova klijentkinja.

-Oh, detektive. Hvala vam što ste tako brzo došli. Nisam vas se predstavila. Zovem se Bojana. 

Baba, teško dišući dok je pričala, na sebi je imala džemper crno zelene boje i pantalone sivo maslinaste boje. Ispod njenog kreveta stajale su papuče, a na stočiću bile su nekakve bočice sa lekovima. 

Medicinske sestre i pomoćno osoblje obilazili su pacijente pitajući ih kako su. Većina njih će ubrzo umreti, pa su morali da ih bodre.

Detektiv, pogledavši babu, pomislio je kako je tužno što je tu završila.

-Bojana, recite mi o čemu se ovde radi. Zašto ste me pozvali.

Baba se nakašljala izbacujući šlajm iz usta pa ga potom skupivši u maramicu odložila na stočić.

-U pitanju je moja ćerka Leonora. Mislim da želi da promeni pol. Ja to ne želim, detektive. Molim vas, sprečite je dok ne bude kasno. Moj muž je izvršio samoubistvo zbog te lude cure, obesio se o drvo u voćnjaku.

-Pokušaću,reče detektiv.

Baba ga uhvati za ruku.

-Oh..khhhh..hvala vam...ona je moje jedino dete.

Sa tim rečima baba je izdahnula i umrla.

---

Policijski automobil prolazivši kroz auto-cestu primetio je džip razlupan o drvo. Pozornik izađe i pogledavši vidi drvoseču sa metkom u grudima. Nedostajao mu je novčanik.

--- 

Dr. Promenović dugo je radio na operaciji promene pola Leonore. Izrezavši joj grudi i izvadivši joj matericu, ugradio joj je muški polni organ. Gledajući na aparat za merenje pritiska uverio se da je Leonora u dobrom stanju. Za nekoliko trenutaka probudiće se iz kome.

Odložio je rukavice i skinuvši medicinsku masku, otišao u klozet i zapalio cigaretu.

Popušivši cigaretu vratio se u ordinaciju i izvukao iz ormarića inekciju testosterona. Ubrizgao joj je u stomak.

Potom je seo na stolicu. Leonora se polako budila iz kome.

-Leonora...nemojte molim vas da se naprežete...morate ostati ovde neko vreme dok se rane ne zaleče. 

-Mogu li dobiti ogledalo, doktore. Želim videti kako izgledam.

-Kasnije, Leonora.

Utonuvši ponovo u san, bila je zadovoljna samom sobom. Pošto je bezuspešno pokušavala na razne načine da dobije dete, verovala je da će sada uspeti. Inako je radila kao kovid bolničarka u institutu za majku i dete.

---

Čed Piterson je odlazeći iz doma za stara lica svratio do kafane na uglu 29 i cvijićeve. Ispijajući kafu unutra je došla njegova prijateljica policajka Nataša.

-Jedan pozornik je našao razlupani džip sa mrtvim drvosečom. Neko mu je zdipio novčanik. Nađeni su tragovi guma. Izgleda da se zlikovac odvezao motorom.

-Hm...znaš, Nataša, pozvala me neka baba iz doma za stara lica u zemunu. Izgleda da njena ćerka želi da izvrši promenu pola.

-Pa šta s tim. Neka je. 

-Znam. Nego kopka me taj slučaj.

-Mislim da je povezano sa mrtvim drvosečom?

-Videćemo.

---

Leonora se potpuno oporavila i gledajući svoje telo izgledala je skoro kao pravi muškarac, pomalo lepuškast. 

Od sad ću se zvati Lepoje, pomisli. 

Dr. Promenović je posmatrao pacijenta kroz poluspuštene naočare.

-Pa, Leonora, jesi li zadovoljna.

-Nisam više Leonora. Sad sam Lepoje.

-Oh. Dobro. Jesi li zadovoljan, Lepoje.

-Sasvim. Hvala vam doktore.

Izvadivši iz torbe mušku odeću obukla je i ubacila žensku. Potom je izašla iz ordinacije, prošla hodnikom bolnice i bacila torbu sa ženskom odećom u kantu za smeće.

Uputila se ka institutu za majku i dete.

---

U institutu za majku i dete ležala je sedmogodišnja devojčica obolela od korone.

Priključena na respirator, nadala se da će preživeti. Doktori su je svakodnevno obilazili i proveravali joj stanje.

Doktori su se nešto došaptavali između sebe.

-Mislim da će uskoro ova devojčica ozdraviti.

Nedaleko od odeljka za korona pacijente jedna devojčica je uz prisustvo majke dobijala fajzer vakcinu protiv korone.

Stotinu metara udaljen od instituta čekao je Lepoje. Poznavao je dobro unutrašnjost instituta za majku i dete i sve njihove radnike. Posebno Ivana. Bila je već neko vreme zaljubljena u Ivana pre operacije, ali on joj nije pružao pažnju. Ono što ga je privuklo njemu bila je neverovatna sličnost sa njim.

Radnicima u institutu nedostajala je Leonora otkad je uzela bolovanje. Verovali su da će se uskoro vratiti na posao.

Provukavši se kroz opterećene kovid bolničarke Lepoje je ušetao u institut za majku i dete. Ivan je bio u klozetu. Otvorivši vrata cipelom, ušetao je u klozet. Iza zatvorenih vrata Ivan je pišao u klozetsku šolju, tresući se. Puštajući vodu, zakopčao je šlic uniforme i otvarajući vrata ugledao osobu za koju je mislio da je od ranije poznavao.

-Ćao, Ivane.

Lepoje ispali hitac iz pištolja sa prigušivačem u Ivana. Pod silinom metka obrušio se o klozetsku šolju i pao na mestu mrtav. Lepoje na brzinu svuče mrtvog Ivana i preobuče se u njegovu uniformu.

Potom je izašao iz klozeta zaključavši ga.

Devetogodišnja devojčica se oporavila i bila je spremna za povratak kući. Dolazeći do odeljka za kovid pacijente Lepoje je ugledao devojčicu. Ispred nje doktor se zadovoljno smeškao.

-Ivane, Mila se oporavila. Mogao bi da je odvedeš kući kod roditelja.

-Sa zadovoljstvom, reče Lepoje.

Uzevši za ruku Milu poveo je kroz kovid odeljak spuštajući se razdrmanim liftom do prizemlja. Potom je izašao na stražnji ulaz i ubacio devojčicu na motor. 

-Jedva cekam da se vlatim kuci kod mojih roditela, pričala je Mila.

-Vratićeš se, Mila.

Lepoje je pokrenuo motor i odvezao se dalje od instituta za majku i dete.

Putujući cestom došao je do svog privremenog smeštaja, oronule kuće u kojoj niko nije živeo. Pre nekog vremena tu su dolazili narkomani i alkoholičari, ali su ih komšije rasterale.

Ubacivši Milu u kuću, raskomotio se i smestio na kauč.

-Ovo ne izgleda kao moja kuca, reče Mila. Još uvek je malo bila malaksala i pomalo je kašljucala.

Sad se Lepoje digao sa kauča i nadneo nad Milu.

-Dete, tvoje majke više nema. A ni tvog oca. Sad sam ti ja staratelj.

Mila je zaplakala.

---

Kovid bolničarke su pronašle mrtvog Ivana u klozetu instituta za majku i dete. 

-Hej, pa ovo je Ivan. A ko je onda odveo malu Milu, pitala se kovid bolničarka.

Uskoro su pozvali policiju.

Ispred instituta za majku i dete došao je detektiv sa inspektorom Stojkovićem. Ušavši u institut pogledao je umiruće kovid pacijente i bolesne majke i decu. 

Jedna kovid bolničarka zelene kose nešto je mrmljala sakrivena maskom.

-Skini tu masku.

-Neki tip je oteo malu Milu.

-Aha. Znači sad si skinula masku. A kad dođeš kući sisaš kitu nekom tipu. Kako te nije sramota.

Jedna trudnica sa detetom je prošla bez imalo stida i sramote pored umirućih penzionera. 

Obišavši krug oko bolesnih pacijenata detektiv se odvezao sa inspektorom Stojkovićem zaobilazeći automobile na cesti.

---

Imali su malo vremena da pronađu otetu Milu. Za to vreme otmičar je mogao svašta da joj uradi. 

Zastavši kod pumpe da natoči gorivo, u susret im je došla Nataša sa Čedom Pitersonom, privatnim detektivom. 

Detektiv ih pozdravi.

-Izgleda da se opet udružujemo, reče Nataša. -Ovo je privatni detektiv, Čed Piterson. Ima mnogo šta da ti kaže.

Čed Piterson je zapalio cigaretu i zakašljavši se izbacio dim iz usta.

-Vidiš, panduru. Sve je ovo vrlo zapetljano. Dobio sam poziv od neke babe Bojane. Rekla je da ćerka hoće da promeni pol i zamolila me je da je zaustavim u tome. Onda je umrla.

Mladić na pumpi natočivši gorivo, uzeo je pare i otišao do drugog automobila.

-Hmm...misliš li da je ta devojka počinilac.

-Sasvim moguće.

Napunjeni evrodizelom, otišli su do ordinacije dr. Promenovića. Kad su ga zatekli tamo, ležao je mrtav na stolu. Inspektor Stojković pregledavši ga utvrdio je da je rikno od prevelike doze kokaina.

-Mislim da od njega nećemo ništa moći saznati.

Brzinski putujući kroz cestu došli su do oronule kuće gde je prema Natašinim informacijama ex-Leonora a sad Lepoje držala malu Milu u zatočeništvu.

Razbivši vrata oronule kuće ugledali su Lepoja kako puni Milu u pičku. Upucavši je nekoliko puta pao je na zemlju. Krkljajući, nešto je mrmljao.

-Oh...plan je propao...da sam imao još malo vremena, rodila bi mi ćerku.

Potom je izdahnuo.

Detektiv, Nataša, Stojković i Čed Piterson uzeli su sirotu Milu za ručicu i odveli je kolima do policijske stanice.

This Sweet Sickness (1977)

 

Very good movie adaptation of famous Patricia Highsmith novel. Gerard Depardieu gives good performance as psycho obsessed with a woman. There are some fine artistic touches and movie itself, although freely adapted from novel is pretty good looking. 

Cveta

Radnik javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' uređivao je površinu studentskog parka rano ujutru kad je uvideo nešto čudno među visokom travom. Pogledavši malo bolje i približivši se, kleknuo je i zanemeo od užasa.

Ispružena u šipražju ležala je devojka plave kose obučena u crnu kožnu jaknu i crne pantalone. Predeo oko grudi bio joj je raskrvavljen. Devojka je bila mrtva. Radnik je prestao sa košenjem trave i pozvao policiju.

Detektiv je brzo stigao do mesta zločina. Izašavši iz automobila zajedno sa policajkom Natašom, prvo je pogledao radnika javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' pa je bacio pogled na mrtvu devojku. Kleknuvši, primetio je crnu ružu zakačenu za uvojak kose. 

-Jeste li pipali nešto, pitao je detektiv.

-Nisam, odgovori radnik.

Nataša je sumnjala u mladog radnika javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'.

-Niste je možda malo čačkali, možde ste nekrofil.

Radnik se našao u čudu pred ovakvim pitanjem.

-O čemu pričate. Pa kosio sam travu kosilicom i našao je tu.

Ubrzo je došao kombi zadužen za prikupljanje dokaza iz kojeg je iskočila mlada forenzičarka Tea. Za njom su stupili i fotografi snimajući mesto zločina. Ostali pripadnici policijskog aparata zatvorili su park zalepivši ga žutom trakom. Devojke i mladići, babe i dede, dečurlija, nisu tog jutra i kroz ceo dan mogli da provode vreme u parku.

Tea je nešto čeprkala po telu. Nataša je stajala ispred nje prekrštenih ruku žvaćući žvakaću. Napravila je nekoliko balona od žvake pa potom izbacivši je na travu uzela pištaljku iz džepa i počela da pišti.

-Nemoj Nataša da me ometaš pri istrazi molim te.

-Jesi li našla nešto.

-Nisam još.

Ubrzo je došao i inspektor Stojković noseći vruću kafu sa sobom. Zapalivši cigaretu stao je pored detektiva i Nataše.

-Šta je ovo momak. Devojka u studenjaku načisto mrtva.

-Neobičan zločin, inspektore. Sad ćemo da vidimo šta je pronašla Tea.

Okupljeni građani znatiželjno su posmatrali razvoj situacije na terenu. Međutim, bilo je hladno novembarsko jutro i žurili su na posao, pa su se brzo razišli.

Posle izvesnog vremena Tea se digla sa tragovima koje je pokupila sa devojčinog tela stavljenih u kesicu. 

-Imam ovde tragove neke, obratila se detektivu, Nataši i inspektoru.

Tea se nakašljala, pomalo neprijatno gledajući mrtvu devojku, pa potom nastavila izlaganje.

-Mnogo volim cveće, žao mi je ove devojke..izgleda da je ubijena ručnom frezom. Nisam sigurna ali čini mi se da je to model DA-S 15 centima dužine sa klik sistemom Wolf Garten.

-Odlično Tea. Nastavi molim te. 

-Hvala Nataša. Pa na patikama ima tragova koji su potekli nedaleko od zgrade javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' u zemunu. Takođe, na pantalonama sam joj našla tragove iz teretane kod bežanijske kose. Tamo isto postoji sedište javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'.

Inspektor Stojković se počešao po bradi.

-Hm...to nas vodi na dve lokacije. Hvala ti, Tea.

Policijski aparat je još neko vreme radio na mestu zločina tragajući za mogućim dokazima. Dogovorivši se, Nataša je otišla do zgrade javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' u zemunu dok je detektiv otišao do teretane na bežanijskoj kosi.

Inspektor Stojković je otišao u stanicu da se odmori, očekujući zadovoljavajuće rezultate od Nataše i detektiva.

---

Nataša je brzo stigla do kućice javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'. Bila je to obična kućica namenjena radnicima javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' koji su tu navraćali sa posla da se odmore i popiju kafu. Bila je ograđena vrtom u kojem se nalazila česma, puno naslaganih debla, motorna testera i puno trave. Nedaleko od kućice i vrta nalazio se parkić gde su se igrala dečica. Oko parkića bilo je nekoliko nebodera i kućica. U većini njih živeli su generali i njihove ćerke i sinovi.

Otvorivši kapiju Nataša je osetila da je kućica nekako pusta. Prošavši kroz vrt pokucala je na vrata. Otvorio joj je mladić braon kose.

-Dobar dan, istražujem ubistvo mlade devojke koju smo pronašli u studentskom parku. Ubijena je frezom za cveće. Znate li možda nešto o tome.

Mladi momak je blenuo u policajku. 

-Nemam pojma, ja sam ovde samo čuvar. Prijavio sam se za civilnu vojsku, pa sam smešten ovde.

-Civilna vojska. A zašto niste otišli u pravu.

-Ovako mi je lakše. 

Nataša ga osmotri. Bio joj je lepuškast nekako. Ušla je u kućicu i oprezno zatvorila vrata za sobom.

Unutrašnjost kućice je bila oskudno opremljena. Bio je tu veliki sto, nekoliko stolica, televizor i naslonjača. U drugom delu bila je kuhinja. Blizu ulaznih vrata nalazila se tuš kabina za radnike javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'.

-Je li vam dosadno ovde.

-Nije, poneo sam dosta romana. 

-Dakle...ne znate ništa o smrti mlade Cvete.

-Nikad čuo. Ko je to? Ne mislite valjda da sam je ja ubio.

-Hm. Ne. Ne biste vi ni muvu zgazili.

Začulo se kucanje na kapiji ispred kućice. Bila su to dečurlija iz parkića koja su često navraćala da popiju vodu iz česme. Čuvši ih, mladi čuvar izađe iz kućice i otvori im kapiju. Deca su požudno pila vodu iz česme a neka su sipala vodu u flašice. 

Popivši vodu dečica su izašla iz vrta. Nataša je stajala pored mladića.

-Možda je bolje da pitate radnike. Ubrzo će doći a meni se bliži kraj smene. Možda će vam oni nešto reći.

Nataša je pomislila da ima smisla što govori ovaj mladić. Pošto je otišao, čučnula je na stepenice i malo čekala. Ubrzo se pojavio radnik javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'. Bio je prljav u zelenoj unifomi i ušavši kroz vrt začudio se ugledavši Natašu.

-Dobar dan. Jeste li vi policajka.

Glupo pitanje, pomisli Nataša.

-Naravno da jesam. Šta znate o pokojnoj Cveti koja je ubijena frezom za cveće jutros u studenjaku.

-Ah, ta mala. Bila je luda malo moram priznati. Stalno je jurila radnike zelenila i raspitivala se o svakoj vrsti cveća koje postoji. Nekima se čak i nabacivala. Iskreno, nije mi čudno što je tako završila.

---

Detektiv je brzo stigao kolima do teretane na bežanijskoj kosi. Parkiravši auto, izašao je i prošavši blatnjavi popločani put ušao u teretanu. Bila je polupusta. Jedna devojka vežbala je noge na pokretnoj traci. Ugledavši detektiva, prestala je sa vežbanjem i provukla rukom kroz svilenkastu kosu.

-Devojko, znaš li nešto o curi koja je ubijena jutros frezom u studentskom parku.

Devojka siđe sa mašine i spusti se stepenicama do detektiva.

-Jeste li vi iz policije.

-Jesam.

-Jao, jadna Cveta. Mnogo mi je žao. Mnogo puta smo zajedno vežbale u ovoj teretani. Čula sam vesti.

-I meni je žao. Recite mi nešto o njoj.

-Mnogo je volela cveće. Bila joj je to nekakva opsesija, hobi. Želela je da ima baštu punu raznobojnog cveća. Živela je sama u nekoj straćari sa babom u žarkovu pošto su joj roditelji poginuli u saobraćajki na pančevačkom mostu. Mislim da nije imala bliskih rođaka. Bila je jedinica. Volela je i zavese. Uglavnom bila je pomalo ćaknuta.

-Kažite mi svoje ime ako mi budete od pomoći ubuduće.

-Dara, stomatolog sam.

-Znate li da li je imala nekakvog neprijatelja koji bi je ubio? Bivšeg dečka, tako nešto.

-Ne da se sećam. Nije imala puno momaka. Bio je jedan ali ga je brzo ostavila. Nešto je kasnije smarao, ali brzo je prestao. Kako sam čula ubio se iz očevog pištolja posle dve godine.

-Hvala, Daro.

Detektiv napusti teretanu i krene šljunkovitim putem do sedišta javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'. Tu su bile nekoliko zgrada, komercijalni odeljak, nekoliko kućica i puno trave. U daljini se nazirao most po kojem su jurili automobili. U kućici je sedeo čuvar. Bio je to mladić crne kose koji je služio civilnu vojsku. Detektiv se čudio sve većem okretanju mladih ljudi od časnog poziva vojske. 

-Ah, da. Video sam je pre nedelju dana mislim. Došla je biciklom i nešto se raspitivala o cveću. Rekao sam joj da sam ovde samo čuvar pa je otišla.

Zadovoljan odgovorom mladog čuvara, detektiv je ušetao u zgradu zelenila. Posle nekoliko ispitivanja nije mnogo toga saznao. Međutim, primetio je nekog čoveka sa jednom rukom kako čupa cveće iz korena bašte ispred zgrade. Ono što mu je posebno palo na oči je bila ručna freza koja se nalazila nedaleko od čoveka sa jednom rukom. Bila je skoro identična onom koja je iskorišćena pri ubistvu mlade Cvete.

Obrativši se radniku javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' priupitao ga je par stvari.

-Ko je ovaj tip sa jednom rukom.

-Ah, taj. To je stari radnik Jugomir, pomalo je retardiran. Izgubio je desnu ruku kad se okliznuo na bananu, a kosilica za travu kojom je pre toga upravljao sručila se na njega i odsekla mu ruku. Mogao je da ode u penziju kao invalid, ali mnogo je voleo ovaj šugavi posao, pa je nastavio da radi.

Zahvalivši se na informaciji, detektiv priđe jednorukom radniku. Još uvek je čupao uvelo cveće iz korenja ne primetivši ga.

-Pozdrav, Jugomire.

Jednoruki radnik prestade sa čupanjem cveća i pogleda detektiva. 

-Do..dobar dan..ko ste vi.

-Istražujem smrt mlade Cvete. Znate li nešto o tome.

Jugomir se zagledao u daljinu kao da se priseča nekih stvari. Ispravivši se u stojeći položaj osmotrio je detektiva. Pomalo je čkiljio na desno oko.

-Hmm..du..duga je to..priča..hajdemo do moje sobice za odmor. Tamo ću moći sve..da..v..v..am ispričam.

Otišli su do kućice ispunjene raznim alatima za cveće.

Jugomir sede na stolicu i obesi levu ruku oko naslona. Detektiv je stajao ispred njega pušeći cigaretu.

-Cveta je bila psihički bole..sna cura. Stalno me je nešto smarala o cveću. Mislim da se zaljubila u mene, možda zato što znam o cveću više od svih radnika javnog komunalnog preduzeča 'zelenilo'.

Slušajući ovog čoveka kako priča, činilo mu se da nije tako glup kako ga je opisao onaj momak.

-Uglavnom, zacopala se u mene. Proveli smo nekoliko večeri u ovoj sobici zajedno. Imala je neku ludu fantaziju o polnom organu kao cvetu. Mnogo je volela da mi ga puši, ali to je otišlo pomalo predaleko. Sećam se kako mi je govorila 

'uf jugomire, iščupala bi ti taj kurac i posadila ga u saksiji, pa ga zalivala svakodnevno. mislim da bi izrastao u prilično raskošnu biljku'

I to je pokušala i da uradi, i to više puta. Grizla ga je kao da zaista želi da ga iščupa. Morao sam da je šutnem na kraju. 

Detektiv nije verovao šta mu ovaj čovek priča. Ipak, nastavio je da ga sluša.

-Bila je mnogo ljuta pošto sam je odjebo, i jedne večeri došla je sa grabuljicom za cveće. Molila me je za još jedno pušenje. Pošto sam bio nešto napaljen tog dana, pustio sam je ali uz upozorenje da ne pokušava ponovo istu stvar. Međutim, nisam bio svestan da je u džepu vetrovke držala tu ubojitu spravu. Dok mi ga je sisala, izvukla je grabuljicu i osakatila mi kitu.

Jugomir otkopča pantalone i pokaza unakaženi kurac detektivu.

-Bio je to veliki bol. Ošamario sam je nekoliko puta pa je udario pesnicom u glavu. Potom sam uzeo moju frezu i iskasapio je po grudima. Zamislite to, cura mi je kurac odsekla. Sad mi ne vredi nizašta. 

Detektiv je osećao izvesno saosećanje za ovog sirotog čoveka.

-Potom sam je stavio u kesu za smeće i odneo je do studenjaka. Sigurno nisam dobro obavio posao, inače ne biste bili ovde i pričali sa mnom.

Završivši priču, Jugomir izvuče cigaretu iz džepa radnog odela i zapali je. Otpio je malo ustajalog čaja iz šoljice na stočiću.

-Hoćete li vi malo čaja, upitao ga je. -Mislim, pre nego što me odvedete u stanicu.

-Ne.

Izašavši iz kolibe za odmor, poveo je Jugomira u automobil obavestivši Natašu i inspektora.

Noćna smena

 

U prostoriji za zaposlene psihijatrijske bolnice čuo se nepristojan, glasan uzvik.

-Terapija!

Dižući se iz rasklimatanih kreveta starih 50 godina, ustajali su pacijenti sa flašicama vode i poređali se u red blizu takozvane trpezarije. Bila je to večernja terapija. Za razliku od soba za pacijente, prostorija za zaposlene je bila mnogo lepše uređena, sa kožnim foteljama, kompjuterima, i ormarićima sa pićem. Preko puta nje nalazio se i toalet za zaposlene, koji je takođe bio u mnogo boljem stanju nego onaj namenjen pacijentima.

Jedan od pacijenata se jedva držao na nogama, mršavog tela i istrulelih mišića. Izgledao je kao da je već nekoliko meseci u aušvicu. 

Drugi pacijent je spavao u sobi komiran. Nije mogao da se probudi i sestra je zamolila mladića pacijenta da ga probudi. 

-Ne mogu da ga budim, rekao je mladič.

Crnokosa kurvetina se začudila.

-Šta si ti ovde, neka princeza?

Mladić nije ništa rekao. Otišao je do kupatila da opere zube. U prolazu je osmotrio plavokosu psihijatricu kako nasmejana ide u susret drugoj sestri.

-Udajem se ovog meseca, Nena.

-Jao, super.

Mladić je ostao bez reči na takav bezobrazluk.

Primivši terapiju od dežurne sestre, neko vreme su sedeli u prostoriji namenjenoj pacijentima za odmor i relaksaciju. U njoj se nalazio rasklimatani sto, nekoliko ofucanih stolica i televizor. Bio je tu i sto za igranje stoni tenisa. Neki pacijenti su sedeli stondirani i pušili cigarete, a neki su sedeli okupljeni oko stola i gledali utakmicu svetskog fudbalskog prvenstva. U daljini se čula muzika iz okolnih zgrada, dopirući kroz prozore zaštićene rešetkama kako ne bi neki pacijent odlučio da skrati sebi muke.

Bilo je prošlo pola sata i kuvarica je pozvala pacijente na večeru. Pacijenti, već ogladneli uputiše se u trpezariju. Trpezarija je takođe služila i kao mesto za primanje posetioca bliskih pacijentima. Debela kuvarica je izručila splačine iz ogromnog lonca u tanjire i položila ih na stolove.

Pacijenti halapljivo pojedoše splačine pa se uputiše ka svojim sobama na spavanje. Morali su tačno na vreme da krenu, jer je raspored u bolnici bio veoma strog. Takođe su morali da budu ljubazni i nameštaju prljave krevete svakog jutra kad bi matore psihijatrice dolazile na vizitu.

Jedan od pacijenata je odlučio da provede neko vreme uz knjigu u trpezariji, pa je skuvao kafu u kupatilu. Za razliku od zaposlenih u bolnici pacijenti su morali da sipaju vruću vodu iz lavaboa u smrdljivom kupatilu u plastičnu čašu i sipaju kafu u nju.

Načelnica bolnice se spremala da ide kući. Prošavši preko trpezarije ugledala je mladića sa knjigom u rukama. Čitao je krimi roman kad jaganjci utihnu.

-Šta čitaš ovo.

-Sviđa mi se.

-Ne možeš sad da čitaš. Idi na spavanje.

Načelnica se uputi dalje kroz dugački hodnik do izlaza za zaposlene. Sklopivši knjigu mladić pomisli kako je sigurno uzdrmao taj naslov, jer je znala kakvim se monstruoznim poslom bavi. Bila je tu reč o identifikaciji. Otišao je na spavanje smestivši se u nezgodni krevet među šestoro drugih pacijenata. Jedan od njih, visoki momak dobre naravi, pitao ga je da li ima čokoladicu. Mladić je izvukao jednu i dao mu je, a ovaj je njemu dao cigaretu.

Pacijenti su ubrzo zaspali, a dežurni medicinski radnici su morali da nekako provedu noć u bolnici. 

Sedeći u prostoriji za zaposlene dosađivali su se. Pogotovo plavokosa sestra Irena. Surfovala je internetom gledajući egzotične lokacije.

Goran i Maja su već dosta vremena proveli u noćnoj smeni i prilično lepo su se slagali. Vremenom su se zbližili i potajno se ljubakali. Naravno, van radnog vremena su se jebali i levo i desno, ali ih je ove noći uhvatila velika uspaljenost, pa nisu mogli da izdrže. Maja je proturila gram spida za nju i Gorana. Takođe je donela i flašu vina. Goran je kod sebe imao dve tablete ekstazija.

-Šteta što ovi paćenici ne dobijaju malo spida i eksera, smejao se Goran.

Plavokosa sestra Irena je zaspala na širokom kožnom kauču. Iskoristivši priliku, Goran i Maja pošmrkaše spid, progutaše eksere i zalivši sve to vinom, skinuše se goli nasred prostorije. Ispružen na kauču raširenih nogu Goranov kurac je štrčao kao mladi bor na mesečini. Maja mu ga je gutala iz sve snage, milujući mu jaja i oblizujući mu glavić. Kurac mu je bio tvrd kao kamen. Okrenuvši se, opkoračila ga je i počela da se nabija na kurčinu. Nije htela da brzo svrši, pa je polako mešala dupetom po kiti. Goran je držao za bokove i čvrsto je stiskao na kurac. Odlagali su sve dok nisu mogli da izdrže. Osetivši grčenje kite Maja se podigla i okrenuvši se kleknula kraj njegovih nogu uhvativši mu glavić tankim crnim usnicama. Štrcao je spermu u njena usta koju je ona halapljivo gutala.

-Mmm...što ti sperma ima ukus spida, dragi...

U odeljenju za primanje sos poziva dežurna sestra, debela kurva ružnog lica posmatrala je slike njenog jebača odbijajući pozive jedan za drugim.

Razbijeni od spida, eksera i vina Dragan i Maja su ležali na širokom kožnom kauču pušeći lucky cigarete.

Iz jedne od bolesničkih soba začuo se jezivi jauk. Bio je to neki pacijent koji je imao jednu od svojih uobičajenih epizoda. Neko vreme je proveo na ratištu u hrvatskoj i nikako nije mogao da se smiri. Već neko vreme su planirali da ga premeste u padinsku skelu.

Dragan začuvši jauke unervozio se.

-Joj, jel to opet onaj ludak.

-Sad ću ja da ga smirim, reče Maja. 

Prošetala je do ormarića sa inekcijama. U pitanju je bila standardna doza torazina. Mada, pomislila je, biće ovom ludaku potrebno malo više, pa je uzela dvostruku dozu. Teturajući se odvaljena od droge, kite i alkohola prišla je sobi gde je pacijent ležao.

-Sad ćeš ti da spavaš kao bebica, Spasoljube.

Maja mu dade konjsku dozu torazina.

Spasoljub se smirio i ubrzo zaspao. Jedan drugi pacijent je pokušavao nešto da čita u susednoj sobi pod svetlom mesečine, međutim od lekova mutio mu se vid, pa je odustao.

Prošla je noć nekako u miru i ujutru su pacijenti posle terapije doručkovali. Međutim Spasoljub nikako nije mogao da se probudi.

Stigla je i druga smena medicinskih radnika puštajući noćnu da ide kući. Sedeći u automobilu, Dragan i Maja su neko vreme ćutali.

-Jeli, Majo, da nisi ti malo preterala sa onom inekcijom. Ne sećam se baš dobro te noći. Mnogo smo se razbili.

-Ma biće u redu. Uostalom koga zabole, reče i pokrene auto.

Već se bližilo vreme vizite i Spasoljubova tetka je ušla u ludnicu. Pokušala je da probudi momka, ali ovaj nikako nije mogao da ustane. Prišao joj je dnevni radnik mršave figure i još jedan, malo deblji. Posle nekoliko trenutaka utvrdili su da je mrtav. Spasoljubova tetka je bila besna.

-Ko je ubio Spasoljuba. Pozvaću policiju.

-Molim vas, gospođo. Sačekajte malo.

Pojavila se i načelnica bolnice. Dugo joj je trebalo da stigne zbog haosa u saobraćaju izazvanog požarom u urgentnom centru i institutu za onkologiju. U dnevnom boravku ludaci su slušali uobičajeno polučasovno predavanje doktorke Drage.

Odveli su mrtvog Spasoljuba na toksikološku analizu i utvrdili da je umro od prevelike doze antipsihotika.

Načelnica je nešto šaputala glavnom doktoru.

-Ako se ovo pročuje...hmm..

-Biće teško zataškati.

Načelnica je povukla rub svoje uniforme.

-A baš smo trebali da dobijemo nov kožni kauč u kancelariji. Onaj je već istrošen pomalo....

Neobeleženi policijski automobil parkirao se pred ulazom ludnice. Iz njega je izašao detektiv u sivom kaputu sa šeširom na glavi. Prohladno popodne i jaki vetrovi raznosili su jesenje lišće svud naokolo. Detektiv povuče krajeve okovratnika pomalo se tresući dok je ulazio u tu zlu građevinu.

Osmotrivši dežurnu sestru i debelog radnika popeo se do odeljenja gde je sinoć umro Spasoljub.

Ubrzo za njim stigla je i policajka Nataša. Bolesnici su ležali u sobama posle ručka, dok su neki igrali stoni tenis. Nisu se mnogo uzbuđivali zbog smrti Spasoljuba jer je svima išao na živce, što ne bi baš bilo ispravno reći jer su im živci već odavno bili otkinuti. Uglavnom, bili su stondirani.

Načelnica je sedela na fotelji u kancelariji. 

-Dobar dan, detektive.

Premestila je nogu na drugu stranu i zapalila cigaretu.

Spasoljubova tetka je svo vreme kukala i molila detektiva da pronađe ubicu njenog rođaka.

-Ne brinite, gospođo, umirivala ju je Nataša bacajući otrovni pogled ka načelnici.

-Ko su bili dežurni prethodne noći? Prema toksikološkim analizama umro je tokom noći.

-Vidim da ste veoma obavešteni, detektive, reče načelnica izbacujući veliki oblak dima i premestivši nogu sad na drugu stranu. Za trenutak su joj se videle gaćice. Iako u pedesetim godinama, još uvek je bila zgodna, što se ne može reći za mnogo mlađe devojke.

-Pa, reći ću vam. Irena, Goran i Maja. Sad su kući, verovatno spavaju.

Nataša prostreli pogledom načelnicu.

-Jeste li je vi ubili.

-Nemojte molim vas. Otišla sam kući malo posle devet uveče.

-Neko od pacijenata.

-Ne verujem. Niko od njih nije imao pristup antipsihoticima.

Detektiv se nasmejao na te reči.

-A ko ih ima onda, pitam se.

-Pa mi, psihijatri, naravno.

Ispred ludnice je došao kombi pun svakakvih droga, antidepresiva, antipsihotika, stabilizatora, sedativa. 

Detektiv je malo prošetao hodnikom odeljenja ludnice. Pacijenti su ga posmatrali sa zanimanjem. Prošavši hodnikom ugledao je kupatilo gde su se pacijenti umivali i kupali. Potom se vratio do kancelarije načelnice.

-Recite mi, načelnice, koliko ova ludnica postoji.

-160 godina.

Detektiv izvadi iz kaputa nekoliko fotografija. Više za sebe nego za nju, pregledavši ih vrati ih u kaput.

-I za svo to vreme niste uspeli da napravite pristojno okruženje za pacijente.

-Morate imati na umu..khm...imali smo važnijih poslova...

-Važnijih poslova.

Detektiv izvadi cigaretu i zapali je plavom šibicom.

-Hoćete reći, pacijenti su za vas stoka. Je li tako.

-Tako nekako. Uostalom, setite se reči čuvenog psihijatra, mog velikog uzora. Slabi bivaju odbačeni i na svaki mogući način moraju biti eliminisani.

Nataša je sad obišla detektiva i naslonila se na sto načelnice.

-Pozovite radnike iz noćne smene na razgovor.

Dok je načelnica obavljala pozive, detektiv je izašao iz ludnice da udahne malo prljavog vazduha. Za trenutak nije osetio bitnu razliku između ludnice i spoljašnjeg sveta. Spustivši se niz puteljak kroz parkić dnevne bolnice prošetao je malo zemljištem ispunjenim drvećem blizu doktorove kule. U daljini se nazirala velika šuma. Nekoliko vrana je letelo po nebu kreštajući. Tamno sivo nebo nagoveštavalo je strahovitu kišu.

---

Goran, Maja i Irena stigli su za pola sata do ludnice. Ušli su u odeljenje i seli na kauč blizu načelnice. Nataša je oslonjena o zid posmatrala osumnjičene.

Osetivši se rasterećen šetnjom između doktorove kule i dispanzera stigao je i detektiv. Sad je prostorija za zaposlene postala soba za ispitivanje.

-Ko je od vas troje ubio sirotog Spasoljuba, pitala je Nataša.

Osumnjičeni su ćutali.

-Bolje da pričate ovde nego u stanici, rekao je detektiv.

Pogledavši se, Goran i Maja se okrenuše Ireni pa uperiše poglede ka detektivu i Nataši.

-Bila je to Irena. Sasvim sam siguran. Ja sam dremao, ali sam za trenutak ustao i kroz polutamu video kako ubrizgava inekciju Spasoljubu.

-Zašto lažeš, džukelo. Pa ja sam spavala te noći. Znate, detektive...

-Tišina, droljo. Svi ste vi fukse i ološi. Dajete ovim sirotanima otrove umesto kokaina i heroina. Kako vas nije sramota.

Nataša je stavila ruku na rame detektiva smirivši ga.

-Nego, šta si htela da kažeš, Irena, upita je Nataša.

-Samo zucni, zapreti joj Goran.

-A ti samo mene lažno optužuj, džukelo. Dakle, Goran i ova mala gadura su neko vreme u vezi. Mislim da uzimaju i droge. Sasvim je moguće da su se nadrogirali te noći i ne znajući šta rade, ubili jadnog Spasoljuba.

-Je li to istina, upita detektiv.

Goran je ćutao. Maja je besno gledala Irenu.

-Od koga nabavljaš drogu.

-Nisam dužan da vam to kažem.

Detektiv pogleda u čudnu sofu na kome je stajala torbica načelnice.

-Čemu služi ova sofa.

-A, pa tu smeštamo pacijente ako im pripadne muka, znate...

-Pa što onda držite torbicu na njoj.

Načelnica je ćutala. Detektiv, okrenuvši se ka klozetu za zaposlene, pređe rukom preko čela.

-Lep klozet imate.

Potom se okrene načelnici.

-Briši odavde, droljo. I nemoj više da se pojavljuješ na hepi televiziji.

Načelnica uze torbicu i izađe kroz službeni izlaz. Bilo je tu još nekoliko fuksi psihijatrica, ali i one su brzo otišle.

Goran nije mogao više da izdrži.

-Maja je napravila grešku. Nadrogirali smo se priznajem, jebali se te noći. 

-Đubre izdajničko. Urnisaću te.

-Nemojte biti grubi prema njoj. Mlada je ipak. Greškom je dala preveliku dozu Spasoljubu.

Nataša stavi lisice Maji i Ireni. Detektiv stavi lisice Goranu.

-Hej, pa šta ja imam sa tim.

-Saučesnica si u zločinu, Irena.

Nataša ode do odeljka sa špricevima. Skinuvši trenerku Ireni, zabola joj je inekciju u dupe, potom Maji, pa Goranu. 

Izvadivši inekciju Goranu iz dupeta dunula je u nju kao kakav pištolj koji je skoro ispaljen. Iskoračivši napravila je mesta detektivu.

Stondirani radnici bolnice bili su naslonjeni na radni sto načelnice. Skinuvši im gaće, detektiv izvadi kurac i nabije ga Ireni u dupe. Nabijao je neko vreme pumpajući je dok nije svršio. Prodrkavši ga malo, ponovo ga je nadrkao i nabio Maji u dupe. Nju je jebao malo duže, jedno petnaestak minuta, pa joj špricnuo u šupak. Goran je bio lep dečko i skoro je mogao da prođe kao devojka pa je i njega nabio. 

Ispišavši se u klozetu, zajedno sa Natašom poveli su troje krivaca u policijsku stanicu na odsluženje kazne.

Tragovi mrtvog detektiva

 

Mlada Nađa mnogo je volela da čita. Jednog dana mislila je, 'biću poznata spisateljica'. Nisu je mnogo interesovale ozbiljne knjige, već samo kriminalistički romani. Ipak, pročitala je tu i tamo neke knjige visoke literature.

U njenom naselju postojala je biblioteka koja je bila oskudno opremljena, njena unutrašnjost na rubu propadanja. Oljušteni zidovi odavali su utisak napuštenosti. Pošto nije bilo mnogo naslova koje su je interesovale, morala je da putuje čak do gradske biblioteke kako bi pozajmila knjige. Po neki put bi kupila u knjižari neku, ili kod uličnih prodavaca.

Nađa se oblačila u široke kaputiće i farmerke. Često je nosila šeširić sa ptičjim perom. Crvenkasta kosa bila joj je svezana u rep, i nosila je naočare.

Vrativši se iz škole prošetala je do biblioteke u njenom naselju i videla novi skup knjiga na levoj strani. Po njenom izoštrenom njuhu procenila je da su to sve kriminalistički romani najboljeg kvaliteta. Bilo je tu i nekih krimi stripova.

Bibliotekar, debeli čovek u zelenom džemperu, prebacivao je neke papire sa stola.

-Dobili ste nove knjige, reče Nađa.

Bibliotekar se okrenu ka njoj za trenutak ostavivši papire na stolu.

-Zapravo ne. Ustvari, dobili smo ih, ali ne onako kako vi mislite. 

Memla i prašina u biblioteci nateraše bibliotekara da se nakašlje.

-Pre deset godina umro je jedan mladić iz naselja. Imao je tu kolekciju i odlučio je da ih pokloni biblioteci. Lep gest od njega.

Nađa se na te reči pomalo zbuni. Ko li je taj mladić, pitala se.

-Kako je umro.

-Oh, Nađa, pitaš me previše mnogo. Zar ne vidiš da sam zaokupljen ovim papirima.

Sivilo popodneva propuštalo je slabašne odsjaje sunca kroz prozore biblioteke.

Kiša koja je pljuštala već tri meseca rešetala je slabašnu konstrukciju biblioteke. Nađa se čudila kako je posle toliko godina još uvek bila tu. 

-U pitanju je bio neki sumnjiv momak. Nije se znalo mnogo o njemu, ali kružile su glasine da je bio privatni detektiv. Našli su ga na nekoj poljani sa rupom od metka na glavi. Slučaj nikad nije bio rešen.

Čuvši te reči od bibliotekara, Nađa se okrenu polici sa knjigama. Izvlačeći ih jednu po jednu, veoma je bila radosna što u biblioteci takvo blago postoji. Izvukla je osam knjiga koje su je najviše interesovale i jedan strip, i pružila ih bibliotekaru. Članska karta joj je isticala za nekoliko meseci.

Bibliotekar joj nažvrlja nešto na članskoj karti i za par trenutaka Nađa je strpala osam knjiga i strip u svoj ranac. Nisu bile teške, pa ih je sa lakoćom nosila dok se vraćala kući.

U povratku je morala da svrati do supermarketa kako bi kupila cigarete i kafu. Primetila je kod kasirke oblik koji ju je podsećao na burence od pištolja. Srećom nije bilo puno kupaca tog kišnog popodneva pa se vratila kući sa rancem punim kriminalističkih romana, pitajući se ko je taj momak.

---

Vrativši se kući skuvala je kafu i presvukla se pa se bacila pod tuš. Njeni roditelji su bili odsutni tog popodneva.

Sveže okupana izvadila je knjige iz ranca i položila ih na noćni stočić. Možda će morati da produži zajam knjiga, ali svejedno sa nestrpljenjem je uzela jednu i počela da ih čita. Udubljena u roman, primetila je na nekoliko stranica neke nažvrljane crteže i znakove. 

Bila je malo prehlađena, a i vreme je bilo jako hladno, pa je skuvala čaj i vrativši se do fotelje nastavila sa čitanjem. Došla je do 50 stranice i izmorena, odlučila da malo odspava. Međutim, na praznoj stranici između poglavlja ispao joj je papirić iz knjige.

Bio je to običan papirić sa nekim znakovima. Ličilo je pomalo na šifru koju je trebalo odgonetnuti. Sklopivši knjigu, položila je na noćni stočić i upustila se u popodnevnu dremku dok je kiša pljuštala tapkajući po prozoru njene dnevne sobe. Njena mačka se sklupčala pored nje i zaspala. Nije znala zašto ju je pokupila ispod drveta jedne večeri, ali pošto je bila snob, znala je da su mnogi pisci imali mačke kao kućne ljubimce.

---

Oliver i Labud sedeli su sa stolom i pušili tompuse. Oliver je nosio crni duks i plave trenerke. Labud je imao na sebi beli duks i crvene farmerke. Na stolu su položene bile flaše skupocenog pića. Osim toga, nekoliko paketića trave dobrog kvaliteta čekale su da ih Oliver smota.

-Ono njuškalo što smo ga roknuli...reče Oliver dok je motao travu. -Nije hteo da nam kaže gde je lova.

Labud se iskezio i otpio gutljaj viskija.

-Pitam se gde li je zakopao tu tajnu.

Oliver, smotavši buksnu, zapali je i izbaci dim.

-Saznaćemo.

---

Nađa pročitavši roman za jedan dan odluči da prošeta do zemunskog keja. Crnilo kasnog popodneva kupalo je reku i nebo u crno sive tonove. Nekoliko patki plovilo je rekom. Po reci su razbacani ljujuškali neki čamci. Izvadivši blokčić iz kaputa zapisivala je ideje koje bi joj pomogle u pisanju kriminalističke priče. Međutim, interesovao ju je taj momak što je ostavio toliko knjiga lokalnoj biblioteci pa je otišla do policijske stanice u povratku kući. 

Mislila je da policajci sve znaju i da će joj dati odgovore na ta pitanja. Ušavši u kancelariju detektiva, sela je na stolicu ispred njegovog stola i namestila naočari.

-Dobro veče, mlada devojko.

-Dobar dan detektive.

-Recite, šta vas interesuje...

-Ah, da. Nisam vam se predstavila. Zovem se Nađa. Mlada sam spisateljica u usponu.

-Odlično. I mi policajci volimo da pišemo priče. Imamo čak i sindikat neki...

-U biblioteci u mom naselju pojavila se velika kolekcija kriminalističkih romana. Pitala sam bibliotekara otkud te knjige. Nije mi mnogo rekao, ali je natuknuo da se radilo o privatnom detektivu koji je poginuo na nekakvoj poljani.

Detektiv izvadi cigaretu i zapali je. Otpivši kafu, spustio je šoljicu i uzdahnuo. U daljini se čulo brisanje čistačice policijske stanice.

-Oh, da. Težak slučaj, Nađa. Taj privatni detektiv je bio na zadatku hvatanja nekih krimosa. Međutim, loše je prošao. Naš tim ga je našao na poljani u automobilu, sa metkom u glavi.

-Bibliotekar mi reče da slučaj nije rešen. Zar neće uhvatiti zločince.

-Eh, Nađa, vi izgleda mnogo vremena provodite čitajući detektivske romane. Ne ide to tako.

Mlada Nađa se promeškoljila na stolici policijske kancelarije. 

-Nismo uspeli da uhvatimo te ološe. Posle nekog vremena izgubili smo svaki trag. Tako da je slučaj zamrznut. A i onako nas nije bilo ni briga za to.

Pokucavši na vrata pojavila se policajka Nataša.

-Ko je ovo.

-Neka mlada spisateljica. Interesuje se za smrt onog njuškala.

Nataša pogleda mladu spisateljicu. 

-Bolje se ti drži tih romana, luče. Ako mnogo grebeš po dubini, neke stvari mogu isplivati na površinu.

Nađa shvativši poruke detektiva i policajke udaljila se iz policijske stanice. Ipak je saznala nešto bitno od njih.

---

Nađa se vratila kući i nastavila sa čitanjem romana. Sad je to bio krimi roman engleske škole. Pročitavši nekoliko poglavlja, spustila je knjigu i pogledala papirić koji je prethodno pronašla u romanu koji je pročitala. Ako je to bila neka šifra od privatnog detektiva, mislila je, bolje bi joj bilo da je se otarasi. Ipak, odlučila je da ga zadrži, i ostavila ga u ormariću.

---

Dejan je ležao u krevetu pod budnim okom doktora Zdravkovića. Zavoj preko čela mu je zaklanjao vid, ali ionako nije mogao da gleda, pod jakim uticajem morfijuma. Slabašna svetlost sunca izbijala je kroz poluspuštene roletne bolničke sobe. U daljini pod granama visokog drveća čulo se cvijukanje ptičica.

Nekoliko stažistkinja medicinskih sestara muvalo se oko njegove bolničke sobe premeštajući posteljinu sa jedne na drugu stranu.

Ni sam nije znao kako je uspeo da se iskobelja iz automobila i kroz poljanu stigne do bolnice. Njegov poznanik koji mu je često pomagao odmah ga je zbrinuo i sad je tu ležao skoro 9 godina oporavljajući se od metka u glavi.

Kroz vrata bolničke sobe pojavi se dr. Zdravković. Hladnim pogledom hirurga preleteo je preko Dejana.

-Zdravkoviću, kad ću moći da napustim ovu bolnicu. Imam neke neraščišćene račune sa ološima. 

Dr. Zdravković zapali cigaretu. 

-Dejane, mislim da nisi sasvim svestan svoje situacije. Imaš teško oštećenje mozga. Taj metak ti je prosvirao kroz glavu i oštetio milione nervnih ćelija. Sad buncaš malo, što je razumljivo. Ne znam kako si uopšte živ. A i ne verujem da ćeš ikad više moći da se baviš detektivskim poslom.

Dejan je izvukao cigaretu koju mu je doturila medicinska sestra i zapalio je, izbacivši dim kroz okrvavljene zube.

-Skrati priču, doktore.

Doktor je uzdahnuo. Prošetavši do prozora otvorio ga je širom i ugledao nekoliko vrana kako lete i grakću.

-Moraćeš da ostaneš ovde još barem nekoliko meseci, ako ne i više. Šta da ti kažem.

Doktor zatvori vrata bolničke sobe.

Tiha noć spustila se na zemlju i zamračila bolničku sobu. Dejan više nije mogao da ostane u krevetu. Ustavši otišao je do lavaboa i polako odmotao zavoj sa glave. Nije mnogo loše izgledao posmatravši lice u ogledalu, samo što mu je čelo bilo prekriveno ožiljcima i još ne zaraslim ranama. Morfijum koji je dobio napunio ga je snagom. Skinuvši bolesničku odeću, navukao je farmerke i majicu, sivu jaknu i obukao patike. Izvukavši pištolj iz ormarića pokraj kreveta, stavio ga je u jaknu i otvorivši vrata izašao u hodnik bolnice. Medicinska sestra zablenula se u njega.

-Hej, ne možete da napusti...

Prošavši niz hodnik ispunjen jaucima bolesnika i drugih pacijenata izašao je kroz vrata bolnice i našao se na pločniku.

---

Oliver i Labud su tragali za lovom koju je ostavio mrtvi detektiv. Pretresli su mu stan ali nisu ništa otkrili. Preko svojih poznanika doznali su da je poklonio svoju kolekciju romana biblioteci. 

Oliver je češkao bradicu. 

-Možda se među tim...khm..knjigama što ih je držao krije lova.

Oliver se iskezio.

-Moguće.

-Hajmo onda do biblioteke.

Gangsteri se uputiše ka biblioteci gde je matori bibliotekar brisao prašnjave obuđale knjige.

Uperivši pištolje ka bibliotekaru, priđoše mu svaki sa jedne strane i sateraše ga u zid. 

-Gde su knjige što ih je ostavilo ono njuškalo?

Bibliotekar sateran uz zid sa dva pištolja pritisnuta uz njegova ramena, dahtao je tresući se od straha.

-Tamo su sa leve strane u zelenoj polici.

Ološi snimiše policu sa knjigama. Primetili su da nekoliko knjiga nedostaje. Dugo su listali knjige nadajući se za nekakvim tragom među njima koji bi ih odveo do love. 

Nisu ništa našli.

Okrenuše se do bibliotekara.

-Neko je uzeo par knjiga sa police. Ko je to.

Bibliotekar izvadi maramicu i obriše oznojeno čelo.

-To...to je Nađa. Knjiški moljac. Pozajmila je knjige iz te kolekcije pre par dana.

-Nađa, ha...

Oliver se nešto priseti. 

-Hej, je li to ona mala što šeta kuče ispred kuće svake večeri.

-Da, mislim da je to ona.

Gangster se zahvali bibliotekaru. Prišavši mu, Labud mu nešto šapne.

-Ah..da.

Odvedoše bibliotekara u automobil i odvedoše ga do pruge. Bibliotekar se nije nadao ovakvom završetku svoje karijere. Još nekoliko meseci mu je ostalo do penzije.

Okrutni gangsteri opališe dva metka u bibliotekara.

...

Nađa je listala knjigu kad je začula kucanje na vratima. Roditelji su joj još uvek bili na odmoru na planini Tari.

Otvorivši vrata ugledala je čoveka obučenog u poštansku uniformu. Pored njega stajao je još jedan tip u poštanskoj uniformi.

Oh, pomisli Nađa, možda joj je stigla knjiga koju je poručila pre pet dana.

Preobučeni gangsteri uleteše u stan mlade Nađe i mlatnuše je pištoljem po glavi. 

Devojka se preturila i pala na tepih.

-Gde su knjige što si ih pozajmila iz biblioteke. Govori kučko.

Nađa je sa mukom progovorila. 

-Tu..tu su na mom stočiću.

Čudila se što ovi ološi traže knjige. Međutim, prisetivši se odakle ih je uzela, strašan uzdah prodrmao joj je celo telo. Možda je trebala da odnese taj papirić detektivu policijske stanice.

Ološi pregledaše knjige. Opet nisu ništa našli.

-Jesi li pronašla nešto među ovim knjigama.

-Samo jedan papirić. Evo ga u mom ormariću.

Oliver otvori ormarić i izbaci sve iz njega. Bile su tu uobičajene ženske stvari, gaćice, karmini, haljine, ruževi za usne...

Pronašavši papirić, Oliver ga stavi u džep trenerke. 

-To je to, obrati se Labudu. Imamo koordinate. 

Šapnuvši nešto Oliveru, okrenuo se ka Nađi.

Dugo su šaputali. Nađa se tresla, pitajući se da neće možda da je ubiju.

-Hvala ti devojko. Verujem da nećeš nikom govoriti o ovom upadu.

-Neću, majke mi.

Gangsteri napustiše stan i odvedoše se niz put automobilom.

Nađa je odahnula srećna što joj nisu oteli knjige.

---

Privatni detektiv se sa mukom gegao niz ulicu do podzemne garaže tržnog centra. Probivši bravu na vratima ušao je u automobil marke reno i upalio motor spajajući žicu jednu sa drugom. Potom se odvezao iz garaže na put. Mozak mu je bio u haosu od povrede, tako da je imao na trenutke gubitke pamćenja. Skoro da je zaboravio boravak u bolnici, izlazak odatle i uopšte kako je došao do te garaže.

Odvezao se do policijske stanice, ušetao i pozdravio detektiva i Natašu. 

Detektiv ispijajući kafu, zamalo je prosuo na papire pred sobom.

-Ti si živ. Au, na šta ličiš čoveče.

-Pusti sad to. Jurim za onim ološima što su me koknuli. Jesi li saznao nešto.

-Dečko, deset godina je prošlo.

Nataša prođe kroz hodnik i uđe u kancelariju detektiva. 

-Bila je tu neka Nađa, interesovala se za tvoje romane. 

Zajedno su otišli do nje.

-A to ste vi, privatni detektive. Mislila sam da ste mrtvi.

-Još uvek nisam. Šta si pronašla u mojim knjigama.

-Neki papirić. Došli su neki gangsteri upali mi u stan i odneli ga.

-Hvala ti devojko.

Odvedoše se kolima niz put. Privatni detektiv se sa mukom prisećao tog slučaja...bilo je nešto u vezi krađe velike sume novca od stare gospođe.

Sad je bilo pitanje vremena ko će prvi stići do novca, gangsteri ili policajci.

-Jeli, momak, gde si ti zakopao taj novac, ili gde si ga već sklonio.

Privatni detektiv se sa mukom prisećao lokacije. Posle naprezanja setio se.

-U polju kukuruza. Hajde stisni taj gas, imamo malo vremena.

Spustila se teška noć. Nataša, detektiv i Dejan uputiše se ka polju kukuruza. 

Tamo je već čekao crni automobil. Oliver i Labud su lopatama kopali rupu u kojoj je bio zakopan novac. Primetivši Natašu, detektiva i Dejana kako izlaze iz automobila sa pištoljima, spustiše lopatu i izvukoše svoje pucaljke.

Policajci zajedno sa privatnim detektivom bili su brži od Olivera i Labuda. Pokosivši ih, primakli su se rupi u kojoj je bila zakopana poveća suma novca. Mladi gangsteri ležali su mrtvi u polju kukuruza.

Nataša se obratila Dejanu.

-Šta ćeš sad sa ovim novcem. Deset godina je prošlo.

Dejan je jedva stajao na nogama. Mutilo mu se u glavi od povreda.

-Pa odneću ih mom klijentu, naravno. Šta si mislila da ću da uradim.

-Ok. Nego, otkud ti ovaj reno.

-Uzeo sam ga iz podzemne garaže. Kad donesem novac vratiću ga. 

Detektiv i Nataša ostadoše kraj mrtvih gangstera dok se Dejan odvezao renoom do kuće klijenta. Sada već u pedesetim, još uvek je lepo izgledala.

Otvorivši vrata, žena se čudila ko je ovaj tip sa izmasakriranim licem. Potom se priseti.

-Oh, pa vi ste ipak još živi. Zar niste umrli.

-Nisam još uvek. Evo vam novac koji sam vam obećao.

-Hm...hvala vam. Ne znam kako bih preživela bez njega. Koliko sam vam ono dužna.

Dejan je pokušao da razmišlja, ali bol u glavi mu je mutio razum.

'10 godina...tamo-ovamo...'

-2000 dinara.

Gospođa mu dade novac.

Spuštajući se stepenicama ušao je u reno i odvezao se niz autoput. Još neko vreme je vozio dok nije parkirao niz skretnicu. Tu je isključio motor. Potom je izdahnuo.

---

Mlada Nađa je čula vest o smrti detektiva. Kao da je načas oživeo, osećala je veliko uzbuđenje osetivši se kao lik iz nekog krimi romana, samo da bi na kraju detektiv koji joj je ostavio kolekciju kriminalističkih romana ponovo umro.

Sada je na miru mogla da ih čita bez bojazni da će se uplesti u još neku nevolju.

Bilo joj je žao bibliotekara, ali ionako je već bio star i bilo je pitanje vremena kad će umreti. Uskoro, doći će neki novi bibliotekar.

Satyricon (1969)

 

Very good psychedelic movie by Federico Fellini, an adaptation of pictoresque novel by Petronius. It is pretty unconnected stories about decadence of roman empire. Very good scenes and some powerful imagery. Too bad these kind of movies are not made anymore in present day and age.

Suspect (2005)

 

Suspect is very good dutch movie drama about husband wrongly accused of incest with her daughter. As it turns out her former lover, social worker planned it all that just because she was jealous of him.

Husband's daughter gives very good performance, and she is very pretty.

Therefore, this movie proves that not everything is black and white, but there are also shades of grey between.

Natural Enemies (1979)

 

Somewhat trippy movie about angry husband and his mentally deranged wife. Protagonist is tired of his wife and kids and throughout the movie contemplates about killing them all. Meanwhile he looks for some skanks to pleasure him. Too much boring scenes in the movie. But in the end after heavy treatment with hookers he kills his whole family.

The Annunciation (1984)

 

Good psychedelic movie based on some play by famous hungarian writer. It's some retelling about fall of man and all that nonsense, and peculiar thing is that all actors are children.

Ice Palace (1987)

 

Very good norwegian movie about two sisters and their unusual relationship. One of them goes into some cavern full of ice and then dissapears. There are some hints about abduction but it isn't all to clear since it is art film. However its dreamlike quality and some nice scenes make up for that.

Lara

Sedeo sam u svojoj kancelariji kad sam začuo kucanje na vratima. Pojavivši se preda mnom, mladić u crnoj majici i crnim trenerkama odavao je utisak ispijenog čoveka. Oči su mu bile krupne i iz njih je izbijala nepodnošljiva patnja. Polako se primakao stolici ispred mog radnog stola i seo.

Ponudio sam ga kafom. Uzeo je i otpio gutljaj.

Pritisnuvši nervozne šake za naslon stolice, upitao me je.

-Treba mi vaša pomoć, detektive. 

Sipao sam pivo iz flaše u čašu i otpio pa zapalio cigaretu. Iako je bio oktobar, dan je bio prilično topao. Kroz zatvorene roletne sunce je izlazilo kao zrakovi infracrvenih svetiljki koji su kružili po zidovima i nameštaju. Ispod moje kancelarije čula se buka koju su pravili klošari i fukse.

-Kako mogu da vam pomognem, gospodine...

Mladić je nervoznim šakama prošao kroz bujnu crnu kosu i uzdahnuo.

-Oh, izvinite, nisam se predstavio. Zovem se Aleksandar Govedarević.

Baš u tom trenutku moja mačka je prošla kroz vratanca koju sam joj napravio između kancelarije i prijemne sobe. Mjauknula je i pošto sam je bio veoma razmazio, uzeo sam nekoliko komadića mačje hrane i stavio ih joj na tepih. Potom sam usredsredio pažnju na mog klijenta.

-Dobro, Aleksandre - pomislih kako je to ofucano ime - kako mogu da vam pomognem.

Aleksandar se nakašljao i za trenutak zablokirao, kao neki narkoman u ofucanom kafiću koji drema posle fiksa dok mu cigareta polako dogoreva pržući mu prste.

-Radi se o mojoj ženi Lari, znate. U poslednje vreme se čudno ponaša. Dobila je neke fiks ideje o svom pokojnom ocu, znate. 

Imao sam predosećaj gde će me priča ovog čoveka odvući. Međutim, nisam ništa rekao pa sam ga pustio da priča dalje.

-Naš brak je vrlo kompaktan. Imamo dva vrlo slatka deteta. Nažalost - Aleksandar se u tom trenutku zakašljao i izvukavši maramicu produvao nos - nažalost jedna od naših kćeri je retardirana. Nismo saznali uzrok njene retardiranosti, pitali smo sve doktore po okrugu ali nisu uspeli ništa da nam objasne.

Popivši pivo, sipao sam još jedno i nastavio da slušam tog čoveka.

-Je li oduvek bila retardirana, ili je tokom odrastanja retardirala. Pričajte, slušam vas vrlo pažljivo.

Aleksandar je obrisao znojavo lice maramicom kojom je izduvao nos, pa je potom spustio u džepić trenerki.

-Nekoliko godina posle rođenja postala je malo mutava. Moglo bi se reći autistična. Lina se zove. Ova druga se zove Mara. Uglavnom, mnogo je patila za tim njenim ocem, i sad je nešto utuvila sebi u glavu kako je on još uvek živ.

Odmakao sam se pomalo od fotelje uzdrman tom njegovom pričom. Naslućivao sam neke mračne stvari u njoj.

-Kad je počelo to njeno ludilo.

-Pa obilazila je grob oca prošlog meseca - svakog meseca mu ostavlja cveće na grobu, znate - i kad se vratila rekla mi je :

-Aleksandre, mislim da sam videla mog oca među nadgrobnim spomenicima na groblju.

-Nisam mogao da verujem šta čujem. Pitao sam je da li je možda pogrešila, jer uvek tokom tih poseta grobu bilo je jako mračno pa je moguće da je to bio neki drugi čovek. Ali ona je ostala pri tvrdnji da je to bio upravo njen otac.

Ugasio sam dugačku cigaretu u pepeljari u obliku žene sa mačem u ruci. 

-Znate šta, Aleksandre. Moraćemo malo da proverimo šta se zbiva u glavi vaše žene. 

-To upravo i očekujem od vas, detektive. Nisam hteo da je vodim u ludnicu, a mislim da bi vaša diskretna pomoć bila vrlo korisna.

-Gde se vaša žena sada nalazi.

-Ne znam, stalno se mota sa nekim momcima. Toliko čak da pored posla kojim se bavim i brigom o deci, zadobio sam neku vrstu nesanice. 

Primetio sam njegovu boljku čim sam ga video kako ulazi. Međutim, tu nije bilo pomoći, pa nisam ništa rekao.

-Mislite li da uzima neke droge.

-Nekoliko puta sam joj našao prazne bele papiriće sa tragovima praškaste materije.

-Dobro, Aleksandre. 

Ustao sam i pružio mu ruku.

-Moja tarifa je 1000 dinara na sat. 

Aleksandar izvuče pet novčanica od hiljadu dinara i ispruži mu ih preko stola.

-Imate li pri sebi fotografiju vaše žene.

Aleksandar se za trenutak zbunio i skamenio. Stajao je u kancelariji i pokretom glave posmatrao stvari u njoj. Nije imao šta da vidi. Kad se dozvao svesti, izvukao je fotografiju Lare. 

Posmatrao sam tu njegovu fotografiju. Lepa devojka plave kose i plavih očiju, pomalo bucmasta u licu, odavala je utisak dobrote ali i zla.

Nije bila nešto posebno lepa, ali sigurno jeste dok je bila devojčica. Sklopio sam fotografiju i uvukao je u svoju fioku sa dokumentima. 

Pozdravivši Aleksandra dok je odlazio iz kancelarije, mačka mi je sela u krilo i počela da prede. Stavivši ruku na njen vrat, pitao sam se kakvu li tajnu krije žena sirotog Aleksandra.

---

Promena temperature sledećeg dana je bila neočekivano oštra, tako da su duvali jaki vetrovi zajedno sa kišom koja je pljuštala kao iz kabla. Prošavši pored nekoliko devojaka koje su bile vidno ogorčene što moraju konačno pristojno da se obuku, pronašao sam Laru u kafani kod brankovog mosta kako ispija vino sa nekim klošarima. 

Bila je teško pijana. Pomislio sam da će riknuti ako ovako nastavi, što naravno ne bi bila nikakva šteta. Seo sam za šank pored nje i videvši da joj je čaša prazna natočio joj još jednu.

-Ćao, Lara.

Devojka je neko vreme ignorisala moje prisustvo, ali videvši da joj je čaša puna vina okrenula se i pogledala me. Uzevši čašu otpila je vino i zapalila cigaretu.

-A ko si ti sad. Još neki klošar, ha.

-Ne, Lara. Došao sam da ti pomognem. Vidim da si u veoma lošem stanju.

-Nemoj ti da se brineš o meni. Dosta njih je pokušalo, ali nisu uspeli. Nema mi spasa, reče Lara i poče da cmizdri. 

Okupljeni alkoholičari su u tišini ispijali svoja pića dok je konobar brisao prljavi šank pun opušaka i prosutih pića. 

-Znam da ti niko ne veruje o onome što si pričala. Međutim ja ti verujem. Hajde zajedno da pronađemo tvog oca.

Lara se na te milozvučne reči ozarila i prošla rukom kroz svoju plavu kosu. Njena kosa je davala neobičan sjaj mračnom kafiću punom alkoholičara, iako i je i ona bila pijana.

-Konačno se našao neko ko mi je poverovao.

Ispila je još jednu čašu.

-Sasvim sam sigurna da je to bio on. A kako si ti to saznao.

-Preko tvog muža. Uposlio me je da ti pomognem.

-Ah, taj klošar.

Zapalio sam cigaretu i odlučio da joj postavim neprijatna pitanja.

-Kakav je bio odnos oca sa tobom, Lara.

Devojka je ćutala.

-Nije bio dobar. Često me je tukao. Mnogo toga se i ne sećam.

Mislio sam da je vodim psihoanalitičaru da izvuče potisnuta sećanja iz nje, ali još uvek nisam bio siguran da li bi to nešto koristilo.

Ispivši pića otišli smo do groba njenog oca gde ga je videla kako je rekla među nadgrobnim spomenicima. 

Čekali smo neko vreme nadajući se da će se ponovo pojaviti. Nisam verovao u duhove, ali postojala je mogućnost da njen otac uopšte nije mrtav, već još uvek živ. Pokoji gavran i svraka skakutali su sa groba na grob uzimajući hranu koju su ostavljala ožalošćena rodbina preminulih.

U daljini jedna devojka u crnom i sa crnim velom preko glave koračala je među nadgrobnim spomenicima. Prišla je Lari i odvukla je u stranu sklopivši joj ruke svojim.

-Sirota Laro...čula sam za tvoju nezgodu. Mislim da mogu da ti pomognem. Ja sam medijum, mogu da uspostavim kontakt sa mrtvim ljudima.

Lara je bila iznenađena. Stojeći ispred nje i prevarantkinje, čudio sam se kako je tako naivna.

-Zaista, reče Lara.

Prišao sam i odvukao prevarantkinju od Lare.

-Ova žena je prevarant, Lara.

Skinuvši joj veo otkrio sam njeno kurvinsko lice. 

-Znači sad si medijum, Mia. Izgleda da su ti mušterije prestale da dolaze.

Poznavao sam tu fuksu iz prethodnih avantura.

Mia je razgoropađeno pokušala da me ogrebe svojim dugačkim noktima, ali sam je uhvatio za ručice i nalupao joj nekoliko šamara. Ubrzo potom otišla je sa groblja.

Posle nekoliko trenutaka video sam bledolikog mladića kako vuče nešto duguljasto u crnoj kesi za smeće. Stajao sam zaklonjen sa Larom iza nadgrobnog spomenika njenog oca i posmatrao tipa. Uzeo je lopatu i počeo da iskopava zemlju. Razvukavši crnu kesu za smeće ispala je mrtva devojka sa tragovima šprica po nogama i dupetu, očigledno prostitutka.

-Šta radi ovaj, upita Lara.

Nije mnogo napredovao sa iskopavanjem dok ga nisu okružili detektivi iz obližnje policijske stanice. Stavivši mu lisice na ruke strpali su ga u kola zajedno sa mrtvom kurvom. Poznajući pozornika prišao sam kolima.

-Šta je uradio ovaj.

-Bio je sa nekom kurvom. Nije bio zadovoljan uslugom pa je ugušio u klozetskoj šolji. Potom je dovukao ovde. Ludak neki.

Pozdravivši mladog policajca vratio sam se Lari koja je vrtela prstima gledajući u zemlju. Sjaj mesečine je osvetljavao njeno lice.

-Kako je umro tvoj otac.

-Otišao je kao mornar na plovidbu jadranskim morem. Ne znam kako se brod zvao, valjda 'crna olupina'. Rekli su da je bila nesreća. Nešto kad je vadio sidro ili tako što..međutim nisu pronašli njegovo telo.

-Hmm...

---

Vrativši se sa Lanom do kuće gde je živela sa mužem i dvoje dece, primetio sam nešto neobično u vezi retardirane Line. Imao sam dosta iskustva u slučajevima protivprirodnog bluda, i ovaj mi je delovao prilično verodostojan. Da li je moguće da je otac Laru silovao kao tinejdžerku i napravio joj ćerku? Tako nešto se moglo očekivati od takvog otpada od čoveka. 

Ostavivši Laru samu sa decom odvukao sam joj muža i izložio mu ove neprijatne pretpostavke.

Aleksandar nije želeo da veruje u to. Međutim pitanje je bilo da li je Lara znala da to nije ćerka njenog muža već samog oca. Vreme koje sam proveo sa njom nije mi govorilo potvrdno. Moguće je da je to potisnula duboko u podsvesti i počela da veruje kako je to ćerka njenog muža.

Ostalo je samo jedno rešenje a to je pronaći Laninog oca. Odlazeći do kancelarije u prolazu sam ugledao zanimljiv grafit na zidu. Pisalo je :

'ne sudite kurcu dok ne posisate poslednju kap sperme

to se desilo u mom slučaju sa ovim kurcem'

Nasmejao sam se jer je zvučao kao opis neke knjige koju je anonimna čitateljka ostavila na internetu pročitavši knjigu nekog autora.

Ušavši u kancelariju okrenuo sam broj mog starog drugara iz policijskih dana, inspektora Stojkovića.

-Ćao. Stojkoviću. Imam neku molbu za tebe. Radi se o ocu jedne devojke Lare koji je navodno poginuo na brodu 'crna olupina' tokom plovidbe po jadranskom moru. Možeš li da proveriš tu informaciju.

-Hm..biće mi potrebno neko vreme, ali javiću ti se.

Prekinuo sam vezu i položio noge na sto. Već umoran od slučaja, pozvao sam moju drugaricu Mariju koja je često išla u crkvu da se moli. 

Brzo je došla i kleknula ispred mojih nogu, uhvativši ustima moj nabrekli kurac. Požudno ga je sisala dok je nisam napunio spermom. Progutavši spermu, ustala je iz klečećeg položaja i oslonila se na sto. Potom je zapalila cigaretu.

-Pa. Kakav je to slučaj na kome radiš.

-Neka fuksa i njene traume. 

Dogovorivši se za sledeće viđanje otišla je iz kancelarije. Zapalio sam cigaretu obrisavši sloj prašine sa moje kolekcije kriminalističkih romana. U tom trenutku dobio sam poziv inspektora Stojkovića.

-Šta si saznao, Stojkoviću.

-Mnogo toga momak. Kako se čini, Nemanja se potukao sa mornarima tokom plovidbe. Bilo ih je previše pa su ga izbacili sa broda u more. Međutim nije umro, uhvatio se za neku dasku i nekako je stigao do obale crnogorskog primorja.

Začulo se teško disanje inspektora.

-Uglavnom od tada mu se gubi trag. Ali preko svojih kolega saznao sam da se krije u hotelu 'srbija' sa nekom kurvom.

-Mnogo ti hvala.

---

Nemanja, matori bolesnik sedeo je u fotelji ofucane hotelske sobe sa raspalom fuksom. Njegov debeo dlakavi stomak dizao se i spuštao dok mu je fuksa sisala kurčić.

-Moram da se vratim mojoj ćerci, govorio je Nemanja uzdahujući. Izbacivši plotun sperme u kurvina usta, digao se sa fotelje i ne obrisavši kitu obukao majicu, kaput i sive pantalone. Potom je iz ormarića izvukao sačmaricu i sakrivši je pod kaput sišao niz stepenice hotela na pločnik ispunjen prljavom kišom.

Nekoliko metara udaljen detektiv je sedeo u kolima posmatrajući kako Nemanja ulazi u pežo 507. Pratio ga je sa bezbedne udaljenosti, pa je potom malo ubrzao. Na pustoj cesti okrznuo ga je dva tri puta dok nije izgubio kontrolu i zabio se u kontejner.

Matori Nemanja je polusvesno sedeo u automobilu krvavog lica. Šoferfajbna je bila polomljena i krhotine stakla su mu se usekle u lice.

Detektiv je izašavši iz automobila pozvao policiju. Brzo su stigli i uhapsili Larinog oca.

Ostalo je samo kako objasniti Lari šta se zapravo desilo te kišne junske večeri dok je listala svoj omiljeni časopis 'huper'.

Došao je policijski psiholog i posle iscrpnog ispitivanja osvežio pamćenje sirote Lare izbacivši na površinu zaboravljenu traumu. U potpunom šoku, pogled na njenu retardiranu ćerku Linu poprimio je potpuno novo značenje.

Ipak, posle dugog razmišljanja, odlučila je da je zadrži. Ipak je to bilo i njeno dete, iako ga je njen otac začeo.

Brze pruge

Oktobarsko jutro bilo je puno magle i dima, smoga i ostalih stvari. Prolazeći duž pruge stariji čovek u sivom kaputu nešto je mrmljao sam za sebe. Bio je nameračio da se ubije jer mu je žena umrla juče tako da je ostao sam i nije više imao razloga da živi bez svoje žene. Međutim, nešto mu je privuklo pažnju i sasvim ga odvuklo od samoubilačke namere.

Ispred pruge je ležalo osmogodišnje dete u crveno plavoj jaknici i braon pantalonicama. Stariji čovek u sivom kaputu je kleknuo i osmotrio devojčicu. Plava kosa vezana u rep beživotno je sijala pod teškom maglom oktobarskog jutra. U daljini kružile su vrane kreštajući. Devojćicine čizmice bile su umrljane blatom od jučerašnje kiše. Pogledavši malo bolje devojčicino lice, matori gospodin nije video tragove života na njoj. Tako da je odlučio da pozove policiju.

Dok je čekao da policija dođe sledeći voz je nailazio. U njemu je sedela devojka u sivoj jakni i crvenim pantalonama. Baš se vraćala kući posle jebačine sa dečkom. Voz je zastao kao što je bilo uobičajeno puštajući kolonu automobila da prođu. 

Matori gospodin je stajao iznad tela devojčice čuvši sirene policijskog automobila iza sebe.

Policajac je izašao iz automobila. Bio je to obični policajac koji se odazvao na poziv starog gospodina. Polako je prišao starom čoveku i prošavši ispred njega ugledao leš. Okrenuo se matorom gospodinu. Bio mu je sumnjiv nekako.

-Kako ste je našli ovde.

Matori gospodin se nakašljao. Izvukao je maramicu iz kaputa i obrisao lice.

-Khm..malo sam šetao duž pruge, znate...i tako sam je video.

-Tako ste je videli.

Miloje je ćutao.

-Valjda ne mislite da sam je ja ubio, pozorniče. Pa to je nečuveno.

-Ne mislim ja ništa. 

Mladi pozornik ipak nije bio dorastao ovom teškom slučaju, pa je pozvao pojačanje. Ubrzo je došao još jedan policijski auto.

Iz njega je izašao detektiv. Izvadivši cigaretu iz jakne zapalio je i došao do mesta gde su stajali Miloje i mladi pozornik. Zapalivši cigaretu, ispustio je veliki oblak dima.

Mladom pozorniku se činilo dok se dim cigarete dizao i dok je gledao telo kao da se duša malog deteta dizala u crno sive oblake.

Ubrzo su stigla kola hitne pomoći truckajući po neravnom putu. Jutro se već razbistrilo i dan je iako hladan i mračan ipak davao obećanje zanimljivih događanja.

Stigla su i još jedna kola sa ekipom forenzičara i ostalih gamadi.

Dok su obavljali uviđaj detektiv je obišao prugu i bacio pogled po tankoj liniji ispunjenoj sivom svetlošću. Tragovi bledog sunca su se polako pojavljivali.

Nataša, sedeći u automobilu izašla je i pridružila se detektivu.

-Sasvim neobičan slučaj kolega.

-Mda.

-I to u ovom mirnom mestu.

Ekipa je obavila uviđaj. Mlada forenzičarka prišla je Nataši i detektivu.

-Ova devojčica je silovana više puta. Međutim, još nismo utvrdili uzrok smrti.

Detektiv je ugasio cigaretu i udahnuo.

-Hmm...dobro, dr. Stamenkovski će se time pozabaviti.

Nataša se okrenula i dok su odnosili devojčicu u kola hitne pomoći pomislila je kako je veoma tužno umreti na takav način.

-Meni je nje jako žao.

Detektiv se okrenuvši pošao natrag i ušao u kola. Nataša uđe i sede pored njega.

-Ekipa je pronašla rukavice male Andree u polju kukuruza. 

-Hmm...idemo tamo da vidimo.

Auto se pokrenuo. Brzo su stigli do polja kukuruza gde su raštrkani policajci kružili upaljenih baterijskih lampi. Pažljivo ubacivši rukavice u kesu za dokaze, pronašli su i kapu koju je pokojna Andrea nosila. 

Ubrzo je došla i Andreina majka automobilom marke opel. Izašavši iz njega potrčala je i pokušala da oduzme kapu i rukavice od policajaca. Plakala je.

-Moja mala Andrea...moje zlato...

Detektiv okrenuvši se uplakanoj ženi udaljio je od policajaca. Senka sumnje spustila se na njegove oči. 

Suzana je počela da se trese. Detektiv je uhvati i opali joj nekoliko šamara. Ugurao je u automobil i zajedno sa Natašom dao joj tabletu za smirenje. 

Suzana popivši tabletu malo se smirila.

Detektiv je zapalio cigaretu. 

-Suzana, da li ste znali šta je vaša ćerka radila prethodne noći.

Žena je ćutala.

-Još jednom vas pitam.

Suzana se sad promeškoljila u sedištu policijskog automobila. Nije joj bilo prijatno. Autobusi 704 i 707 su bili otkazani neko vreme.

-Ja...bila sam kod druga na novom beogradu. Ostavila sam je samu u stanu.  

-Nije baš lepo od vas da ostavite dete samo u stanu. Izgleda da niste dobra majka, Suzana.

Ožalošćena majka sad je poprimila tvrd izraz na licu. Bilo joj je muka ovog detektiva.

-Puštaj me napolje, džukelo. Hoću da vidim moje dete.

Suzana se bacakala u automobilu ali su vrata bila zaključana. Nataša joj stavi lisice i zapali cigaretu.

-Ko je taj čovek kod koga ste bili.

-Neki moj drugar. Često idem kod njega.

-Kako se zove.

-Miloš Stefanović.

-Ah, jel to onaj što je opljačkao zlataru i nekoliko draguljarnica. Miloš Stefanović.

Detektiv izvadi blok sa beleškama i prevrnuvši nekoliko stranica nađe podatke o Milošu Stefanoviću.

-Miloš Stefanović. Rošavi ga zovu. Mislim da ima još nekoliko nadimaka. Ah evo ih. Mutavi, Ptičica, i još nekoliko njih. Prošle godine je proveo nekoliko meseci u zatvoru, ali su ga pustili zbog nedostatka dokaza. Podebeo dosije ima taj momak.

Sklopivši blok, detektiv uze kafu iz pretinca i otpije.

-A sad mi recite, Suzana. Šta ste imali da tražite kod jednog takvog očiglednog kriminalca.

Suzana se sad malo primirila. 

-Pa često idem kod njega. Šta sad. Prijatelj mi je.

-Prijatelj.

-Jeste.

Detektiv odluči da pusti Suzanu i stavi je pod prismotru. Potom se sa Natašom odvede do Novog Beograda.

---

Dok su detektiv i Nataša išli ka Novom Beogradu, jedan momak je nešto kupovao u cvećari. Vlasnica cvećare ga je čudno posmatrala jer joj je bio sumnjiv. Kupio je buket ruža i stavio ih u kutiju. Izašavši iz cvećare prošetao je kroz obližnju polupraznu pijacu i stavio kutiju punu ruža na štand. Izvadio je ruže iz kutije i razbacao ih po štandu. Potom je iz dugačkog kaputa izvadio sačmaricu.

Nekoliko metara ispred pijace crni automobil čekao ga je upaljenog motora. U njemu je sedeo tip sa cigaretom u desnoj ruci. Tapkao je po volanu.

Stavivši sačmaricu u kutiju za ruže momak je ušetao u policijsku stanicu. Nekoliko pozornika sanjivo su tipkali i ispijali kafe. 

Momak izvadi kutiju. U hodniku za stolom dežurni pandur ga je posmatrao.

-Mislio sam da vam poklonim nekoliko ruža.

Rekavši to izvadio je sačmaricu iz kutije i opalio u pandura. Debeli pandur se pod praskom teške sačmarice zaleteo i pao sa stolice. Krhotine stakla razbacane svud naokolo svetlucale su. Čuvši pucnjeve izletoše još nekoliko policajaca. Ali tip je bio spreman za njih. 

Opalio je još nekoliko puta pokosivši pandure. Zatim je hitro izašao iz stanice i ušao u automobil. Tip za volanom je odjurio velikom brzinom.

Dim iz sačmarice lebdeo je iz izrokane policijske stanice.

-To će naučiti ove džukele da se ne zajebavaju sa Suzanom, reče tip sa sačmaricom dok su izbijali na auto-put.

---

Patolog dr. Stamenkovski primio je malu Andreu u mrtvačnicu. Dete je ležalo na stolu pred njim. Toliko je toga već video da nije pokazao nikakvo osećanje prema mrtvom detetu. 

Obavivši pregled utvrdio je da je mala Andrea umrla usled gušenja. Telo joj je bilo puno sperme.

Odmakavši se od stola gde je mrtva devojčica ležala primakao se prozoru kroz koji je dopirala muzika iz škole za pevanja koja ga je umirivala.

---

Detektiv i Nataša su jurili do bloka 45 gde su verovali da se skriva Miloš Stefanović. Tamo je bila neka karate škola koju je vodio poznanik Miloša Stefanovića. Lepe devojčice učile su se samoodbrani pod čvrstom rukom karate učitelja.

Ušavši u prostoriju devojčice u belim kaputićima prestale su da treniraju karate. Učitelj je bacio pogled ka detektivu i Nataši. Privukao je jednu od svojih učenica ka sebi i pritisnuo je uz bok.

-Dobar dan, detektive.

Detektiv je prorešetao okupljene devojčice dok je prilazio karate učitelju.

-Stari drugar Ilija, karate učitelj. 

Nataša se naslonila na zid prostorije za karate.

-Gde je Miloš Stefanović.

-Mislim da je bio u kockarnici na Konjarniku. Međutim, nisam siguran.

Detektiv se okrenuo ka grupici mladih karatistkinja.

-Ide li lepo treniranje.

Devojčice su poskakivale u belim kaputićima.

Potom se okrenuo ka karate učitelju.

-Mislim da lažeš, Ilija. 

Povukao ga je u stranu.

-Slušaj, možeš da radiš ovim curama šta hoćeš. Ali reci nam gde je. 

Karate učitelj je zadrhtao. Mogao je da sredi detektiva, ali pogled na Natašin pištolj uperen ka njemu odvukao ga je od toga. Izvukavši crni pojas obrisao je znoj sa čela.

-Eno ga tamo u podrumu.

Detektiv i Nataša hitrim korakom spustiše se stepenicama do podruma gde je Miloš Stefanović obitavao. Međutim, mladi krimos nije bio glup pa je bio spreman za njih. Detektiv sa jedne a Nataša sa druge strane vrata podruma zajedničkom akcijom probili su vrata.

Mladi krimos iskočio je kroz prozor i uspentrao se stepenicama do prozora gde su devojčice nastavile treniranje. Probio je prozor i uletevši u karate vežbaonicu projurio pritom gurnuvši nekoliko devojčica.

Detektiv i Nataša potrčali su za njim, ali prekasno jer je već uskočio u auto i odvezao se niz put. 

-Misliš da ćemo uspeti da ga pratimo.

-Ne verujem. Bolje da uposlim onog bezimenog. 

---

Sedeći u fotelji, operativac detektivske agencije dobio je poziv od policije da pronađe mladog krimosa. 

Digavši se iz fotelje obukao se i spustio dole. Krenuo je tramvajem do Bogoslovije. Prethodni slučaj proturivanja izbeglica na naplatnoj rampi ga je iscrpeo, ali posle dovoljnog odmora bio je spreman za novi zadatak.

Bila je tu neka ilegalna kockarnica gde je po svojim informacijama tip za kojim je tragao često svraćao. Ušavši u kockarnicu našao se okupljen tipovima koji su igrali karte i pili žestoka pića. Međutim nije bio tu, pa je izašao odatle i prošetao ulicom zapalivši cigaretu. U trafici je kupio novine i pročitao vesti o tragičnoj smrti male Andree. Šture informacije nisu mnogo govorile, a nisu ga ni zanimale. Proletevši nekoliko strana, sklopio je novine i bacio ih u kantu za smeće.

...

Milošu Stefanoviću je pukla guma na autokomandi. Bio je besan kao ris pa je morao pešice da krene prema Slaviji. Tamo je uskočio u trolejbus pažljivo gledajući oko sebe jer je cela policija bila za njegovim petama. Provozavši se nekoliko stanica sišao je i neko vreme stajao na ulici. Potom je prošetao stotinu metara i ušao u kancelariju advokata, Branislava Braničevića.

Negde u tom času operativac je izlazeći iz autobusa primetio klijenta kako ulazi u zgradu. Prošetavši seo je na klupu u parku i kupio još jedne novine.

Mladi krimos je seo za fotelju u kancelariji prljavog advokata.

-Brano, treba mi pomoć. 

Prljavi advokat premeštao je pečat iz ruke u ruku.

-Ne znam šta da ti kažem, drugar. U gadnom si sosu. Ne mogu više da ti pomažem, izgubiću licencu.

Miloš se nasmejao.

-Daj, bre, stari smo prijatelji.

Advokat je ćutao što je bio znak nepristajanja.

Mladi krimos se digao iz fotelje i opalio hitac u advokata. Mrtvi advokat spao je sa stolice i lupnuo glavom u knjigu krivičnog zakonika.

Potom je izašao iz kancelarije. U hodniku je neka žena čistačica brisala metlom. Spustio se niz stepenice i produžio niz ulicu prošavši park gde je operativac čitao novine. 

Sklopivši novine pošao je za njim prateći ga sa bezbedne udaljenosti.

Mladi krimos spuštao se parkom ispod skc-a gde ga je čekao crni automobil sa dva tipa u njemu.

Ušavši u njega odvezao se niz njemaninu ulicu.

Operativac je morao hitro da reaguje. Ugledao je novinara dnevnog lista kako ulazi u automobil, udario ga u glavu pištoljem i odvezao se njegovim kolima niz njemaninu prateći crni automobil.

Tri krimosa u automobilu spuštala su se niz ulicu do železničke stanice. 

Detektiv i Nataša su jurili sa leve strane i opazivši crni mercedes zabili se u njega okrenuvši ga za 360 stepeni.

I operativac se zabio u njega.

Crni mercedes okrenuo se još jednom i zabio u tramvaj. Nastao je potpuni saobraćajni haos.

Detektiv, Nataša i operativac izašli su iz automobila i izvukli tri tipa iz razlupanog mercedesa. Još su bili u svesnom stanju.

Strpavši ih u auto zajedno sa operativcem, produžili su do autobuske stanice i tu parkirali ostavivši saobraćajce da raščiste zbrku.

-Što ste ubili malu Andreu, pitao je detektiv.

Mladi krimos je ispljuvavao krv iz usta dok je govorio.

-Njena majka, Suzana, ukrala je pare od mog gazde. 

Pustivši operativca krenuli su ka policijskoj stanici. Ubacili su tri tipa u ćeliju i zaključali je pa se uputili u sobu za ispitivanje gde je Suzana sedela.

-Što ste lagali da ste bili sa Milošem Stefanovićem te noći kad je vaše dete ubijeno.

-Nisam htela da znate da se družim sa takvim tipovima.

Nataša oslonjena o zid prostorije za ispitivanje gorko se nasmejala.

-Svi znaju da ste mafijaška kurva, Suzana.

Suzana pljune na pod prostorije za ispitivanje.

-Gde ste onda bili.

-Bila sam sa dečkom na splavu 'plava meduza'.

-I zbog toga je vaše dete ubijeno, Suzana.

Žena je ćutala.

Come and See

Come and See is very good russian movie about German Nazi troops invading some russian country. Of course a bit pathetic with that little kid always making sad faces with close ups. Still very good and depressing.

Operativac

 Radnik u pošti gurao je teške pakete sa jednog mesta na drugo. Već petnaes godina je radio taj dosadni posao i plata mu nije bila zadovoljavajuća.

Štrajkovi poštanskih radnika su svako malo izbijali, ali nisu urodili nikakvim plodom. Darko, već očajan zbog mukotrpnog rada, odlučio se da sprovede opasnu radnju.

Radnica u trafici, sitna cura bezobraznog ponašanja, dosadjivala se u trafici tokom ranih jutarnjih časova. Nije bilo puno mušterija. Danica, primetivši poštanskog radnika kako korača prema trafici, pozdravila ga je. 

-Ej, ćao. Darko.

-Ćao, Danice. Daj mi jedno pivo molim te. Kroz nekoliko časova počinje mi smena.

Danica mu dade pivo. Pošto joj je za nekoliko trenutaka dolazila kraj smene predložila je Darku da krenu kod nje na kafu.

---

Vlasnica smrdljive kafane na uglu ispred druge trafike blizu pijace brisala je čaše prljavom krpom. Smrdljiva kafana bila je veoma skučena. Iako je dobro zarađivala napijajući mušterije pivom i kafom, nije bila zadovoljna novcem koji je zarađivala. Prešla je rukom preko obrve sa pirsingom. 

---

Danica i Darko sedeli su u njenom smrdljivom stanu ispijajući pivo i kafu. Već polupijan, Darko joj izloži svoj plan.

-Znaš, Danice, dosta mi je više ove pošte i njene bedne plate. A vidim da i ti nisi zadovoljna svojom.

I Danica je bila pijana. Bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da se koncentriše i priseti se šta joj je Darko rekao.

-Hmm...zvuči primamljivo...a kako misliš to da odradimo.

-Tokom jutarnjih časova obično nema puno ljudi u pošti, barem kad sam ja u njoj. Ionako imam pristup. Znaš šta, ti bi mogla da se preobučeš u nekog momka sa pištoljem. Za svaki slučaj, uglavnom. Dok ja budem uzimao novac, ti ćeš tu stajati ispred pošte i osmatrati. Ako bude bilo neke frke, moraćeš da uskočiš.

Danica se nasmejala ovom planu. Ali bio joj je zanimljiv.

-Hm...a odakle mi pištolj.

-Imam repliku. Ne razlikuje se mnogo od pravog, tako da nećeš imati problema.

Sklopivši sporazum, Darko ispi pivo i izađe iz Daničinog stana ostavivši je u razmišljanju. Imala je neke muške dukseve i jakne od bivšeg dečka, a pošto joj je frizura ionako bila kratka, mogla je lako da prođe kao muškarac.

Darko se spremio za posao polako razrađujući plan u svojoj glavi. Poštanske službenice i ostali radnici nisu bili svesni šta planira. Polako su pristizale babe, momci i devojke, muževi sa decom i ostali ljudi. Među njima je bila devojka sa pirsingom na obrvi, držeći u ruci novac kojim će isplatiti održavanje kafane. 

Natrpani ljudi polako su završavali poslove u pošti i odlazili svaki svojim putem. Bližio se i kraj Darkove smene. Skinuvši radno odelo, vratio se kući i pozvao Danicu.

-Halo?

-Jesi se spremila? Sutradan ćemo početi.

Danica se ogledala u ogledalu obučena u sivu jaknu i crne pantalone. Sa šeširom na glavi i povijenom kosom, bez šminke i sa naočarima, izgledala je skoro kao muškarac. Uglavnom, u sivo jutarnjoj magli oktobarskog dana ne bi bilo previše razlike između nje i nekog tipa.

-Jesam.

-Odlično.

---

Darko je ulazio u poštu. Pritisnuvši šifru na vratima, ušao je u službene prostorije. Zaklonjena drvećem i velikim stolom okruženim klupama, stajala je Danica u sivoj jakni i crnim pantalonama sa šeširom na glavi. Osmatrala je okolinu kroz crne naočare. Pokoji pas i baba prolazili su sporednom ulicom. Subota je ionako bila veoma nezahvalan dan za poštu. 

Prolazeći kroz službene prostorije Darko se našao pred sefom. Dugo je posmatrao rukovodioce i zapamtio je u koje tačno vreme se brava otvara. Došla je šalteruša na posao pozdravivši Darka. 

-E. ćao.

Darko ne reče ništa. Okrenuo se prema prostoriji za odmor. Šalteruša ode tamo da skuva kafu.

Zaklonjena Danica pogledala je na sat. Uskoro će se pošta otvoriti. Nadala se da neće doći neka osoba da plati račun ili podigne paket.

Darko je sačekao da šalteruša skuva kafu pa se okrenuo sefu. Utisnuvši šifru, sef se otvorio. Natrpao je gomilu novca u veliku crnu kesu. Izlazeći iz službenih prostorija, primetio je plavušu sa pirsingom na obrvi. Držala je papirić u ruci i novac u desnoj. Za trenutak je zastao zbunjen.

Danica je hitro potrčala do pošte i pritisnula pištolj uz leđa Nikoline. Zajedno sa Darkom odvukli su je u kombi pošte srbije i odvezli se kroz ulicu do autoputa izgubivši se bez traga.

---

Bilo je to suviše brzo za pripadnike policijske stanice da reaguju. Iako je policijska stanica bila nekoliko stotina metara udaljena, lenji policajci nisu uspeli čak ni da utvrde kojim putem su pošli kradljivci.

Šalteruša, koja je prisustvovala događanju, nije imala mnogo šta da kaže jer je ispijala kafu u prostoriji za odmor. Kamere pošte u to vreme još nisu bile uključene.

Međutim, pošto su je malo pritisnuli, ispričala im je o radniku pošte Darku koga je srela tog jutra u pošti.

Detektiv je ostavio policajce da uzimaju otiske i ostale bitne dokaze i prošetao do kuće mlade Nikolete čija je ćerka prijavila nestanak njene majke. Bila je to devojčica od 10-ak godina.

Smeštena u udobni krevetić obučena u spavaćicu na mede, sklupčanih nogu dočekala je detektiva. Bila je prehlađena i u ruci je držala šolju čaja.

-Moja mama...otišla je da proveri račun koji je prethodnog dana platila u pošti. Ona drži neku kafanu, znate.

Detektiv je izvukao cigaretu iz pakle. Pružio je devojčici.

-Hoćeš cigaretu, dete.

Devojčica se uzvrpoljila. Majka joj je zabranjivala da puši cigare iako je ona sama bila strastveni pušač.

-Može. Moja mama mi ne da.

Devojčica zapali cigaretu kašljucnuvši.

-Uf, ovo je mnogo jako. Moja mama puši neke tanke cigalete.

-Možda će ti ovo bolje prijati, reče detektiv.

Otkopčavši šlic izvadio je debeli kurac. Protrljao je glavićem po devojčicinim usnicama i nosiću, pa preko obraza i bradice napokon tapnuvši je po čelu zadržavši ga između njenih očiju. Skinuo joj je spavaćicu na mede i počeo da joj sisa grudi. Obrnuvši je po krevetiću lickao joj je pičkicu.

Devojčica je uzbuđeno dahtala. Do tada je samo trljala pičkicu i ubacivala razne predmete u nju. A sad je ovaj detektiv rovario jezikom. Podignuvši je spustio je na kolena i zabio joj kurac u pičkicu. Treskao je neko vreme pa joj smestio u dupence. Okrenuvši je ponovo u klečeći položaj nabio joj je kurac u usta i ispunio je vrelom spermom.

-Spasićemo tvoju mamu, dete.

Sa tim rečima detektiv je otišao iz kuće Nikolete i otišao ponovo na mesto zločina.

Policajka Nataša stajala je ispred pošte okupljena policajcima i penzionerima koji su se čudili šta se zbiva.

-Nataša, izgleda da je ovaj poštar oteo neku Nikoletu, vlasnicu kafane.

-Zar je moguće.

-Sasvim sigurno. Jesi li ti saznala nešto bitno?

-Radnica u trafici Danica nije se pojavila na poslu. Prema našim saznanjima, moguće je da se uortačila sa poštarem. Ionako ne bi mogao sam da izvede ovo.

Detektiv prošeta zajedno sa Natašom do prodavnice povrća prosipajući pepeo cigarete po spanaću i kupusu.

-Mislim da ćemo morati da uposlimo čoveka, rekao je izgasivši cigaretu po betonu.

---

Kombi pošte srbije jurio je autoputem novi sad - beograd. U unutrašnjosti kombija natrpanog paketima Nikolina je sedela svezanih ruku i nogu sa izolir trakom prevučenom preko usta i maramom oko očiju i ušiju.

Danica je vozila nestrpljivo paleći cigaretu jednu za drugom. Pored nje Darko je sedeo pomalo pospanog izraza, ali još uvek budan i lucidan, stisnutih čeljusti.

-Gde ćemo sad, Darko, pitala ga je.

-Idemo do mog čamca pored reke. Prilično je zaklonjen i bezbedan.

-Šta ćemo sa ovom.

Darko je okrenuo vrat i bacio pogled na prestrašenu Nikolinu.

Skrenuvši sa auto-puta na sporedni izlaz došli su do šumovite staze ispunjene trnjem i kamenjem. Kombi je truckao neko vreme dok su sa teškoćom prolazili kroz šumovito grmlje. Izašavši iz kombija izvukli su Nikolinu i bacili je na zemlju. Niz šumovitu padinu bila je neka staza koja je vodila nizbrdo do deponije. Darko pritisne gas i iskoči iz kombija. Truckajući kombi se spuštao niz padinu i stropoštao se nizbrdo do deponije razlomivši se na stotinu delova.

Darko je uzeo kesu punu novca i zajedno sa Danicom spustio se do čamca pored reke. Nikolina je išla ispred njih još uvek vezana. Strpali su je u čamac i seli da se odmore. Sivkasta magla dizala se iznad reke dok su patke gučale. Darko je stavio kafu i razvezao kesu.

Dok se kafa kuvala brojili su novac.

Bilo je tu 2288 evra.

Danica je zanemela uzimajući u obzir koliko je bila lakoma na novac.

-Oh, Darko, ovde ima dosta para...

-Naravno da ima srce. Sa ovim parama moćićemo dosta toga da uradimo.

Svezana Nikoleta pokušavala je nešto da kaže, ali zbog poveza nije mogla.

-Skini joj povez. Ne može niko da je čuje ovde.

Danica joj skinu povez sa usta i očiju. Ugledavši Darka i Danicu, prvo se nakašljala.

-Šta..šta je ovo...

-Morali smo da te otmemo, devojko. Kako se zoveš?

-Nikoleta.

Kafa je bila gotova i Danica sipa dve šolje za nju i Darka. 

-Molim vas, pustite me...neću nikom ništa reći, obećavam.

-Obećavaš.

Danica se nasmejala.

---

Detektiv iz agencije rado je pomagao policajcima u nevolji. Njegov šef ga je već neko vreme pritiskao na posao, tako da je bio naoštren za akciju. Dok su otimači jurili pratio ih je sa bezbedne udaljenosti do mesta gde su zastali. U šumovitom brdu primetio je otiske guma poštanskog kombija i prelazeći kroz grmlje izišao na strmu ravan pogledavši dole gde je razlupani kombi bio. Morao je biti oprezan s obzirom na otetu devojku. U džepu kaputa nosio je mali automatik, a u levom beretu. Spustivši se malo niz padinu, čučnuo je i osmotrio čamac pokraj reke.

Malo dalje na drugoj obali rečna policija je obavljala rutinski posao tog popodneva. 

---

Izašavši iz kabine čamca, Danica i Darko su stajali gledajući reku.

-Moraćemo da je ubijemo, reče Danica.

-Da.

Darko se vratio u kabinu. Otkopčavši šlic pantalona izvadio je kurac i nabio je Nikolini duboko u grlo. Uhvativši je za vrat žestoko je nabijao do grla. Nikolina je dosta dobro podnela to nabijanje sa obzirom da je već gutala kurčine mnogu duže od njegovog. Svršivši joj u grlo, izvadio je kurčinu i pošpricao je po faci. Potom se ispišao po njenim grudima.

Iza njega, naslonjena na kabinu, Danica se smeškala. Uz pomoć Danice odvezao joj je kanap sa ruku i obmotao ga oko njenog grla, zadavivši je. Sirota Nikolina neko vreme je grcala, pa potom izdahnula.

Izvukli su devojku iz čamca i bacili je u reku. Šibali su jaki vetrovi i devojka je brzo potonula.

Sve se to dogodilo suviše brzo da bi operativac agencije mogao bilo šta da preuzme. Ostalo mu je samo da ih uhvati sa lovom.

---

Darko i Danica poveli su se čamcem niz reku do druge strane obale. Nešto su se svađali oko novca.

-Šta misliš, Darko. Nisam baš raspoložena da sa tobom delim ovaj novac.

-Hoćeš da podelimo.

-Kolko bi ti uzeo.

-Pa pola.

-Šta ću ja sa 1000 i kusur evra.

-Slušaj, fukso..govorio je Darko upravljajući čamac.

-Slušaj ti mene klošaru. Ne bi izveo ovo bez moje pomoći. Tako da, dobićeš 500 evra i ništa više.

-Raspravićemo se dok stignemo do obale.

Čamac je zabrujao prislonivši se uz obalu. Nedaleko od njih nekoliko pecaroša čavrljali su.

Operativac je za to vreme automobilom zaokrenuo oko obe strane obale i parkirao se među drvećem. Polako je izašao iz auta i zapalio cigaretu.

Darko je uzeo svojih 500 evra i prosuo ostatak novca Danici.

Klošaru...uzvikivala je dok je prikupljala novac.

Izvadivši repliku pištolja mlatnuo je po glavi nekoliko puta. Ošamućena, ležeći na podu kabine, mrmljala je psovke. Darko je mlatnuo još nekoliko puta pa pokupio sav novac u kesi i izašao iz čamca na obalu. 

Nije daleko stigao dok nije ugledao čoveka u crnom kaputu koji je stajao pored automobila. 

Ko je sad ovaj, pomisli, držeći repliku pištolja uz džep jakne.

Operativac ispali nekoliko hitaca u njegov trbuh. Darko pade na zemlju sa džakom punim novca, sad razbacanih po obali.

Operativac se vratio u automobil i obavestio detektiva na uspešno obavljenom zadatku, pa se vratio do šefa da preuzme nagradu.