Renoviranje

 

Oko četiri sata poslepodne vijugajući kroz prljavi park okružen prljavim zgradama momak dvadesetih godina u crvenoj majici i crnim pantalonama stao je pred ulazom u prljavu obućarsku radnju, u jednoj ruci noseći patike, dok je drugom brisao znoj sa čela dok su razne mušice, komarci i ostali insekti zujali okolo. Ušavši unutra zatekao je prljavu ženu plave kose, koja je nekada bila lepa. Bavila se slikanjem u slobodno vreme. Obućar je sedeo za svojim radnim stolom nešto se domunđavajući sa slikarkom dok nije primetio momka sa patikama u ruci.

Cela prostorija je odisala smradom poluraspadnutih cipela, patika, sandala, i lošeg duvanskog dima. Osim što je pružao usluge raznim ljudima u popravci obuće, matori gospodin proćelave glave u prljavom kombinezonu takođe je prodavao i rezani duvan.

Momak sa patikama u ruci je osećao opresivnu atmosferu tog malog, skučenog prostora dok je spuštao patike na sto. Obućar ga pogleda, pa potom osmotri patike.

-Možete li da mi popravite ove patike.

Iskusnim pogledom na patike obućar je neko vreme razmišljao. Bio mu je poznat ovaj momak, mada se nije sećao odakle. Digao je mrtve riblje oči ka momku.

-Mislim da ću moći.

Momak klimnu glavom veoma zadovoljan.

-Hvala vam, gospodine. Kad ću moći da ih preuzmem.

-Biće mi potrebno nekoliko dana.

Momak se okrenuo klimnuvši glavom i izašavši iz klaustrofobične prostorije ugledao debelu ženu koja je pomagala starom obućaru u dilanju rezanog duvana dok se vraćao kroz prljavi parkić. Bio je zadovoljan što će mu obućar popraviti patike i dok se spuštao slušajući lavež psa lupnuo je dva tri puta na rešetke neke ruine. 

Debela žena je preuzela posao dilanja rezanog duvana gledajući u televizor dok je obućar otišao u radionicu sa patikama. Dok je obavljao posao osećao se umornim i pomalo istrošenim. Posle nekoliko sati rada napravio je pauzu i otišao da popije kafu i ispuši cigaretu blizu policijske stanice. Osećao je nekakvu slabost u organizmu dok se vraćao kući, iako je već bio u godinama i imao svakojake tegobe, prilično se loše osećao.

Vrativši se kući odmah je legao na krevet, uzdišući. Njegova žena, stara baba, zabrinuto je posmatrala svog muža. U daljini se čuo zvuk crkvenih zvona, dok je istovremeno prolazio voz.

-Opet ti nije dobro, pitala ga je donoseći mu čaj.

Obućar je nešto mrmljao, očigledno u groznici. Žena mu je stavljala hladne peškire na glavu i davala mu lekove koje je inače pio. Međutim, ni to mu nije pomoglo. Okrenuvši se ka prozoru i lupnuvši dva tri puta po zidu, pozvala je hitnu pomoć.

Brzo su stigli i odveli obolelog čoveka do bolnice. Brzo, ali prekasno za njega, jer je već umro u bolničkim kolima. Bolničari su odveli mrtvog čoveka do mrtvačnice da ga mrtvozornik pregleda. Mrtvozornik, dr. Stamenkovski, pogledao je telo starog zanatlije.

Malo pre toga stigao je neobeleženi policijski automobil. Izlazeći iz auta, detektiv i njegova kolegica prišli su ožalošćenoj supruzi, sada udovici. Brisala je suze sa lica svilenkastom maramicom.

-Kažete, osećao se loše, pitala ga je policajka.

Udovica se nakašljala.

-Pa, bio je u godinama. Jedno vreme je bio teško bolestan ali se oporavio. Sve do..do sad...delovao je živahno.

Udovica je morala da sedne i popije tabletu za smirenje. Detektiv i policajka svratiše do Stamenkovskog koji je vršio uobičajene eksperimente nad mrtvim obućarom.

Pokojni gospodin ležao je opružen nad obdukcionim stolom izvađenih unutrašnjih organa.

-Šta si saznao, Stamenkovski.

Patolog se okrenuo i prišao ka prozoru kroz koji je dopirala muzika iz škole za pevanje. Zapalivši cigaretu, prisetio se slučaja devojke koja se bacila u reku i prilično efikasno i pristojno se ubila. Voleo je takve jednostavne smrti, za razliku od zamršenih kao što je bio slučaj sa pokojnim obućarem, bog da mu dušu prosti.

-Srčani udar, čini mi se. Prešavši maramicom po naočarima prišao je telu i prosuo ostatak pepela po praznoj unutrašnjosti čovekovog trbuha.

-Ali, čini mi se da je to po mojoj proceni samo uzrok smrti. Dakle, mislim da je ovaj čovek ubijen.

Detektiv i policajka zapališe cigarete dok su ispijali kafu.

-Vrlo redak otrov, promumlja patolog. -I jako težak za pronalaženje u telu. Sreća što je udovica tako brzo odvela čoveka. I prilično nepouzdan. Nekad prodeluje kroz dva tri sata, a nekad traje nedeljama.

Sad se patolog vratio do prozora.

-Jeste li zadovoljni.

Kroz svilene, skoro prozirne zavese patolog je primetio klimanje glavama detektiva i policajke.

Ožalošćena udovica još uvek je sedela na klupi. Ugledavši detektiva i policajku, okrenula se ka njima kao da očekuje povratak njenog mrtvog muža. Međutim, policajci su imali nešto sasvim drugo na umu nego što je ona imala.

-Moramo vam postaviti nekoliko pitanja.

Udovica klimnu glavom. Odjednom pogledavši crnu odeću, nije ni očekivala da će biti spremna za sahranu.

-Jeste li primetili nešto neuobičajeno tokom poslednjih časova u kojima je vaš pokojni suprug bio živ. Bilo šta.

Udovica izvuče cigaretu iz pakle i zapali je.

-Pa pričao mi je nešto o momku koji mu je doneo neku obuću da mu je prepravi.

-Gde je sad ta obuća.

-Mislim da je još u njegovoj radionici.

-Hvala vam, gospođo. Mislim da ćemo uhvatiti ubicu vašeg supruga.

Nesrećna žena nije znala šta da misli. Ubica?

-Hoćete da kažete da je neko ubio mog dragog muža.

-Imamo nekih pretpostavki oko toga. Nego, recite mi, je li vaš muž nekad pričao o samoubistvu.

-Nikad. Bio je to hrabar čovek.

Nataša, detektivka, sa sumnjom je prostrelila udovicu.

-A vi, jeste li možda vi umešali prste u smrt vašeg muža.

Prodoran smeh detektiva odzvanjao je inače bolnicom punom užurbanih medicinskih sestara i doktora.

-Izvinite, gospođo, moja partnerka ima neobičan smisao za humor.

Ostavili su jadnu ženu obavestivši je o razgovoru koji će morati da obavi u stanici. Čista formalnost, puno papira.

Detektiv i policajka izađoše iz bolnice i udahnuše svež vazduh.

-Nataša, mogla bi da proveriš tu obuću dok ja odem do kafića da popijem kafu.

-Ok. 

Dok je ulazila u automobil, učinilo joj se da jakom brzinom ka njoj prilazi tip u crnoj jakni i sa nožem u ruci, tako da je refleksno stisnula pištolj smešten ispod jakne. Stisnuvši volan obema rukama, pomalo se smirila. Već toliko dugo je prošlo od napada pomahnitalog ludaka, a još uvek je viđala njegov duh, iako je bio mrtav već dugo, dugo vremena. Uključila je motor i odvezla se do obućarske radnje. Dok je vozila sada kišovitom ulicom, primetila je stari ford parkiran na uglu despotovačke i ugrinovačke. Bila je neka gužva pa je zaokrenula, i izašavši na čist put, pogledala ka parkiranom automobilu koji je sad ličio na prodavnicu sladoleda.

---

Detektiv je prilazio poluispunjenom kafiću i dok se približavao osećao je tešku pornografiju oko sebe, mnogo težu nego dokazne materijale seksualnih delikata koje je morao da proučava. U kafiću, u separeu sa leve strane mršava novinarka istraživačkog lista intervjuisala je majku nestalog sina za koga je sumnjala da je ubijen. Detektiv sede na stolicu između njih.

-Moj sin...tek tako je nestao...

Detektiv je zapalio cigaretu i naručio limunadu. Posle intervjua detektiv je prišao stolu gde je novinarka obavila intervju.

-Još se bakćeš sa tim gadurama. Zar te nije sramota.

-Ipak, žao mi je, sin joj je nestao. Stalno se pojavljuju neke žene i pričaju kako im sinovi nestaju bez traga.

-Ko ih jebe. Ako su bili toliko glupi da se petljaju u to, nisu toliko glupi ni da ih smrvi mašina za mlevenje mesa.

Novinarka istraživačica zapali cigaretu i otpije ostatak kafe.

-Na čemu si sad ti.

-Istražujem smrt nekog obućara. Vrlo neuobičajen slučaj.

-O čemu se radi.

-Neko ga otrovo. Moja kolegica radi sad na tome. 

Detektiv pogleda na sat. Potom baci pogled ka ružnom kafiću.

-Što se toga tiče, moram da požurim.

---

Nataša je ulazila u obućarsku radnju gde je neki mladić blentavog pogleda pomerao cipele i patike, trkeljisao. Svi su bili tužni zbog smrti starog obućara. Slikarica je još uvek sedela, a na stolici pored nje sedela je mršava baba, koja je pomagala oko rasturanja rezanog duvana.

-Je li neko od vas ovde primetio momka koji je doneo patike pokojnom obućaru.

Slikarica je kašljucnula, izbacujući iz usta veliko platno nedovršene slike.

-Bio je to neki momak, mislim da živi tu u kraju u nekoj od zgrada.

-Znate li gde su sad te patike.

Mršava baba je izgasila cigaretu u piksli. 

-Pogledajte iza. 

Dok je policajka klečala i pretraživala raznovrsnu obuću, slikarka joj priđe.

-Mislim da su to ove. 

Policajka se okrenula i pogledala matoru slikarku. Ponekad slikari opaze više nego policajci, pomisli.

-Hvala vam, rekla je stavljajući otrcane patike pažljivo u kesicu za prikupljanje dokaza. Ubrzo je došao i detektiv. 

-Našla sam patike, odneću ih Tei. Možda nešto pronađe.

-Ok, za to vreme ja ću malo da švrljam po kraju, da vidimo tog momka koji ih je doneo.

---

Tea je proučavala patike pod mikroskopom, i iako je imala zaštitnu masku i odelo protiv otrova, miris tih patika jako je podsećao na njenog bivšeg dečka.

---

Detektiv je ubrzo našao momka koji je doneo smrtonosne patike koje su prouzrokovale tragediju. Sa njim je bila i kolegica. Sedeo je u stanu sa bolesnom sestrom. 

-Molim vas, detektivi, pojma nisam imao da su patike otrovane. I imajte razumevanja za moju bolesnu sestru.

Petnaestogodišnja devojčica je skakutala sa jednog kraja prostorije na drugi.

-Što je vaša sestra bolesna.

-Imala je teške traume tokom detinjstva.

-Aha.

Detektiv i Nataša se pogledaše. Uskoro je predeo oko njih delovao krajnje romantično, kako to pisci i ljudi uopšte opisuju, ali ni momku, ni njegovoj bolesnoj sestri, a ni detektivima to nije bilo romantično.

-Moraćemo da vas odvedemo u stanicu radi daljeg ispitivanja.

---

Posle sahrane udovica sirotog obućara, previše nepouzdana u rad policijskih organa, obratila se privatnom detektivu Čedu Pitersonu. Ušavši u njegovu kancelariju, zatekla ga je mortus pijanog, ali još uvek lucidnog. Umorna od puta ka Smorćolu, opružila se ka fotelji ispred radnog stola privatnog detektiva. Nosila je crni veo preko glave, i privatni detektiv, dok se stabilizovao velikim količinama crne kafe i cigaretama, pomisli kako još može da posluži nekom udovcu.

-Ovi panduri nemaju pojma šta rade, detektive. Moj muž je ubijen - žena se prekrsti - a oni još uvek igraju oko plota. Skoro mi se čini da se zajebavaju.

-Policajci obično to i rade, gospođo. Žao mi je zbog vašeg muža. 

Obudovela žena sa iskrom nade pogleda privatnog detektiva. Izgledao je nekako bolesno, ali i zdravo u isto vreme, radosno, ali i tužno u isto vreme.

-Mislite li da ćete uspeti osvetiti smrt mog muža.

-Mislim da hoću. Imam dobar pregled tog naselja. Moja tarifa je 1000 dinara na dan plus troškovi.

Žena izvadi iz tašnice par novčanica i pruži mu ih. Odjednom joj se pripišalo. 

-Mogu li da se poslužim vašim kupatilom.

Čed Piterson klimne glavom. Potom ustade i stade da čeka neko vreme dok je žena piškila. 

-Vrlo vam je lepo kupatilo.

---

Čed Piterson je koračao trotoarom po naselju dok nije došao do železničke pruge. Spustivši se niz podzemni prolaz izašao je na puteljak i skrenuo desno. Dok je šetao lepom ulicom ispunjenom drvećem naišao je na spomen ploču davno mrtve devojke i zainteresovano zastao. Odjednom je začuo bestelesni glas, i u izmaglici ranog jutra ispunjenoj barama preksinoćne kiše učinilo mu se da vidi neku priliku među drvećem. Obratio mu se glas.

'Taj...taj obućar....svi oni misle da me je pokosio automobil...ali nije bilo tako gospodine...taj gad i njegova žena su me silovali više puta u šupi nedaleko od Dobanovaca...potom su me zadavili i pregazili iskoristivši nekog ciganina...'

Čed Piterson je već imao natprirodna iskustva, tako da je verovao glasu ove mrtve devojke.

'Ako želite, možete posetiti moj grob...na Bežanijskom groblju...još uvek sam lepa i poželjna...

'Hvala ti devojko. Mnogo si mi pomogla. Samo, imam jedno pitanje za tebe. Kako si uspela da otruješ obućara'

'Ima mnogo stvari u vezi smrti o čemu vi ne znate'

Dok se vraćao putem kojim je došao primetio je dolazak automobila upaljenih farova. Čovek izađe iz kola. Bio je to sin pokojnog obućara. Osmotrivši privatnog detektiva, neko vreme je gledao u dizel ulje i razbacano smeće.

-Vi ste Čed Piterson.

-Jesam.

-Siguran sam da su one dve veštice otrovale mog oca. Sad ću im se osvetiti.

---

Ožalošćeni sin je bio malo lud, pa je ubio dve žene tako da su ga detektiv i policajka uhapsili.

---

Čed Piterson je očekivao udovicu. Oprezno je stupila u kancelariju.

-Saznao sam ponešto o smrti vašeg muža.

-Jeste li.

-Da.

-Moj sin...žao mi ga je...-žena briznu u plač- a i žao mi je one cure...

I tako uplakana izvadila je automatik iz džepa crno plave jakne uperivši ga u mene. Gurnuvši sto što sam jače mogao nekako sam uspeo da je odgurnem. Oduzeo sam joj pištolj i stavio joj lisice na ruke. 

Sad je obućarska radnja preuređena u antikvarnicu punu lepih knjiga i stripova.

The Lodger - A Story of the London Fog

Very good early silent movie by Hitchcock based on Marie Belloc Lowndes novel of the same name, fictionalized version of Jack The Ripper killings. Main role is excellent played by handsome Ivor Novello.

Smrt vojnika

 Oko 5 i 20 popodne mladić u sivoj jakni i crnim pantalonama stajao je ispred staračkog doma. Bila je to lepa građevina u modernom stilu, okružena vrtom i pojedinim klupama za odmaranje korisnika. Uprkos lepom vremenu, mladić se osećao neprijatno dok je prilazio glavnom ulazu. Na recepciji, crnokosi mladić stažista ugledao je posetioca dok je ovaj ulazio. Obučen u belu košulju, odavao je utisak čoveka koji se nagledao mnogo prljavih i ružnih stvari. Tako da se obradovao pridošlici, iako je i on izgledao pomalo prljavo. U daljini se čuo zvuk radija, pranja posuđa, kašljucanje i promukli zvuci umirućih bolesnika. Oštar miris antiseptičkih sredstava ispunjavao je nozdrve pridošlice.

-Pozdrav, došli ste u posetu.

-Jesam, mojoj rođaci. Mislim da još nije isteklo vreme za posete.

Stažista je polusklopljenih očiju otpio kafe i protrljao slepoočnice.

-Nije, imate još vremena do 6.

Mladić prođe rukom kroz kosu i klimnuvši glavom uđe u prostorije staračkog doma. Čistačica je brisala pod dugačkom metlom sa krpom na kraju. Iz susedne prostorije dopirala je svađa dve babe oko televizora. Skroz na kraju hodnika dva korisnika su igrala šah. Prolazeći do prostorije gde je njegova rođaka ležala, primetio je dve medicinske sestre kako iznose mrtvo telo babe iz jedne od prostorija. Otvorivši vrata ušao je kod svoje rođake. Bila je to baba obučena u sivomaslinastu odoru. Na njenom stočiću nalazili su se razni lekovi i nekoliko šoljica sa poluispijenim čajem, dok se na stočiću desno od kreveta nalazila skandinavka, polusklopljena. Pogledavši mladića, obradovala se. 

-Konačno si stigao.

Mladić je stajao kraj kreveta. Video je da će uskoro umreti, ali ga je interesovalo što ga je pozvala.

Baba kašljucnu nekoliko puta, pa potom izvadi iz fioke ogrlicu sa medaljonom na kraju.

-Znam da si njegov drugar, a sigurno mu je teško tamo u onoj kasarni tokom služenja vojske. Htela bih da mu predaš ovo, kao uspomenu na njegovu babu.

Pruži mu ogrlicu i on je prihvati, pa zatim strpa u džep.

-Hvala ti, sinko. Kako reče ono da se zoveš.

-Lazar.

-Ah. Verovatno ću zaboraviti tvoje ime uskoro. 

-Verujem. Nemojte ništa da brinete, i hvala vama što ste mi je dali. Biće u sigurnim rukama, vašeg unuka.

Sa tim rečima pozdravio je babu i izlazeći iz njene sobe, našao se u hodniku. Medicinska sestra je požurivala matorce da završe sa igrom, jer će uskoro večera i terapija.

Našavši se van staračkog doma, udahnuo je svež vazduh posle kratkotrajnog boravka u kojem se nadisao mnogo mirisa smrti. Propešačio je stotinu metara i seo na klupu. Zapalivši cigaretu, izvadio je ogrlicu i zagledao je. Po njegovoj proceni, dosta je vredna, čisto zlato. Ispušivši cigaretu, otpešačio je do autobuske stanice i posle nekoliko stanica sišao kod glavne ulice. Zlatara je još uvek bila otvorena. Pružio je ogrlicu plavokosoj devojci koja ju je neko vreme proučavala, zatim posavetovavši se sa gospodinom koji je sedeo na stolici, vratila se Lazaru.

-Mogu vam dati 700 evra za ovo.

Lazar je zadovljno prihvatio ponudu, ne želeći da se cenjka, i uzevši novac izašao iz zlatare. Bilo mu je žao njegovog starog drugara koji je upravo dobrovoljno služio vojsku.

---

U kasarni kod Batajnice budući vojnici posle napornog vežbanja i obuke u rukovanju vatrenim oružjem, izmoreni i u isto vreme ponosni, ležali su na pod konac uređenim krevetima. Jedan od njih, posle dugog vremena obuke našao je zanimljivu preokupaciju i razbibrigu. Bilo je to mače od 5 godina koje je švrljalo kroz vojni kompleks. Dobro uvežban vojnik dugo ništa nije jebao, pa je otkinuo zube mačetu i nabijao kitu u usta. Nije se nimalo gadio toga. Radio je to potajno, ponekad i otvoreno. Njegovom kolegi se to uopšte nije sviđalo. Bio je to mladić rošavog lica, sa ožiljkom na desnom obrazu.

Jedne večeri izašao je malo ispred kasarne posmatrajući raspoređenu vojnu mehanizaciju. Videvši vojnika kolegu kako puši cigaretu oslonjen o rashodovan tenk, prišao mu je. 

-Siniša, nije lepo što radiš to sa životinjom. Prestani.

Posle kratke svađe Siniša je izvukao vojnički bodež i ubo mladića u srce. Budući da se nisu dozvoljavali skandali tokom obuke budućih vojnika, i uzevši u obzir vezu koju je ubica imao sa određenim starešinom, vojno rukovodstvo je odlučilo da zataška stvar, ukine istraživanje vojne policije i predstavi smrt mladića kao samoubistvo. Sinišu su morali da otpuste od služenja vojsci.

Mladi vojnik je ostavio svoju karijeru profesionalnog vojnika i stupivši u vezu sa Lazarom, dogovorio se da se nađu kod kafića 'Crna mačka'.

---

Čed Piterson je sedeo u fotelji i prebirao po beleškama rasutim na njegovom radnom stolu. Čuvši kucanje, rekao je napred. U prostoriju je ušao čovek pedesetih godina, tužnog lica, u crnom kaputu. Neko vreme je stajao kraj stolice, i pošto je privatni detektiv klimnuo, smestio se i zapalio cigaretu. I Čed Piterson takođe zapali. Posmatrao je neko vreme tipa.

-Kako vam mogu pomoći.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv.

-Jesam.

-Drago mi je. Zovem se Predrag Poškropov. Ne znam da li ste čuli...moj sin je krenuo na obuku, hteo je da bude profesionalni vojnik. Međutim, desila se nesreća. Rekli su mi da se moj sin ubio, međutim imam izvesne sumnje u vezi s tim.

-Čuo sam ponešto o tome...

-Verujem da jeste. Mislim da ga je neko ubio. Zato sam i došao ka vama.

-Zašto mislite da ga je neko ubio. Možda se jednostavno roknuo.

Predrag Poškropov frknu na te reči u gađenju.

-Nikako, znam mog sina i uveren sam da nikad ne bi digao ruku na sebe.

Čed Piterson je neko vreme odmeravao klijenta i potom, izgasivši cigaretu, sklopio ruke.

-Videću šta mogu da učinim. Biće to naporan poduhvat. Daćete mi 3000 dinara za početak.

Predrag Poškropov izvadi dve novčanice i jednu. Položi ih na sto. Videvši u njegovim očima nadu, Čed Piterson uze novčanice i zapali cigaretu dok se ožalošćeni otac udaljavao iz kancelarije. Uskoro je prostorija bila puna duvanskog dima. Otvorivši prozor, otišao je da se istušira. Potom je izašao napolje i pokrenuvši tojotu korolu krenuo do kasarne gde se desila nevolja. Nije mnogo što šta doznao tamo, ali je poznavao podoficira u penziji koji je često obilazio kasarne. Tragajući za njim, vojni kompleks je prekrila tama i izvesna hladnoća. Primetivši ga kako stoji i zagleda se u vojne džipove i helikoptere, prišao je i pozdravio ga. Neko vreme su stajali jedno pored drugog dok je kiša navirala, pljuskajući po travi i olucima okolnih zgrada. Podoficir u penziji je gledao vojni kompleks prisećajući se dana kad je bio mladi vojnik.

-Čuo sam da su ga otpustili...mislim da se zove Siniša...došao je iz Crne Trave.

Privatni detektiv se zahvalio i udaljivši se povezao se niz put do železničke stanice. Iz svojih izvora bio je siguran da se tu negde krije ili stanuje. Dok je obilazio krug oko železničke stanice ugledao je dva tipa. Jedan od njih je bio Siniša. Nosili su dve putne torbe i čekali autobus za Hrvatsku. Parkiravši tojotu blizu autobuske stanice, sačekao je da uđu u autobus. Potom je obavio telefonski poziv.

---

Detektiv i Nataša su nešto petljali oko naplatne rampe kad su dobili poziv i informacije od privatnog detektiva. Tako da su čekali na granici u automobilu. Kad je očekivani autobus stigao, ušla je devojka za proveru pasoša. Siniša i Lazar su sedeli pri kraju autobusa. Pokazavši im pasoše, Siniša je ugledao mladića i devojku u civilu. Na brzinu izletevši iz autobusa, siguran da su to panduri, ne gledajući kuda ide, krenuo je po autoputu i kao muva bez glave jurcao začuvši trubu velikog kamiona, ali prekasno. Detektiv i Nataša su neko vreme stajali kraj udesa, dok autobus nije ponovo krenuo.

Lazar je bio zadovoljan što se otarasio Siniše, i pandura. Među putnicima je bila jedna beba koja je neprestano kmečala. Autobus je konačno stigao u Zagreb. Lazar uze putnu torbu i siđe na pločnik. Okrenuvši broj, neko vreme je čekao vezu.

'Ovaj broj više nije u funkciji', obavestio ga je mehanički glas. Zagledajući se u crno plavo nebo, osetio se izgubljenim. Neko vreme je koračao po polupustom autobuskom stajalištu, dok se nije okrenuo, videvši neobeleženi policijski automobil. U njemu su sedeli detektiv i Nataša.