Smrt vojnika

 Oko 5 i 20 popodne mladić u sivoj jakni i crnim pantalonama stajao je ispred staračkog doma. Bila je to lepa građevina u modernom stilu, okružena vrtom i pojedinim klupama za odmaranje korisnika. Uprkos lepom vremenu, mladić se osećao neprijatno dok je prilazio glavnom ulazu. Na recepciji, crnokosi mladić stažista ugledao je posetioca dok je ovaj ulazio. Obučen u belu košulju, odavao je utisak čoveka koji se nagledao mnogo prljavih i ružnih stvari. Tako da se obradovao pridošlici, iako je i on izgledao pomalo prljavo. U daljini se čuo zvuk radija, pranja posuđa, kašljucanje i promukli zvuci umirućih bolesnika. Oštar miris antiseptičkih sredstava ispunjavao je nozdrve pridošlice.

-Pozdrav, došli ste u posetu.

-Jesam, mojoj rođaci. Mislim da još nije isteklo vreme za posete.

Stažista je polusklopljenih očiju otpio kafe i protrljao slepoočnice.

-Nije, imate još vremena do 6.

Mladić prođe rukom kroz kosu i klimnuvši glavom uđe u prostorije staračkog doma. Čistačica je brisala pod dugačkom metlom sa krpom na kraju. Iz susedne prostorije dopirala je svađa dve babe oko televizora. Skroz na kraju hodnika dva korisnika su igrala šah. Prolazeći do prostorije gde je njegova rođaka ležala, primetio je dve medicinske sestre kako iznose mrtvo telo babe iz jedne od prostorija. Otvorivši vrata ušao je kod svoje rođake. Bila je to baba obučena u sivomaslinastu odoru. Na njenom stočiću nalazili su se razni lekovi i nekoliko šoljica sa poluispijenim čajem, dok se na stočiću desno od kreveta nalazila skandinavka, polusklopljena. Pogledavši mladića, obradovala se. 

-Konačno si stigao.

Mladić je stajao kraj kreveta. Video je da će uskoro umreti, ali ga je interesovalo što ga je pozvala.

Baba kašljucnu nekoliko puta, pa potom izvadi iz fioke ogrlicu sa medaljonom na kraju.

-Znam da si njegov drugar, a sigurno mu je teško tamo u onoj kasarni tokom služenja vojske. Htela bih da mu predaš ovo, kao uspomenu na njegovu babu.

Pruži mu ogrlicu i on je prihvati, pa zatim strpa u džep.

-Hvala ti, sinko. Kako reče ono da se zoveš.

-Lazar.

-Ah. Verovatno ću zaboraviti tvoje ime uskoro. 

-Verujem. Nemojte ništa da brinete, i hvala vama što ste mi je dali. Biće u sigurnim rukama, vašeg unuka.

Sa tim rečima pozdravio je babu i izlazeći iz njene sobe, našao se u hodniku. Medicinska sestra je požurivala matorce da završe sa igrom, jer će uskoro večera i terapija.

Našavši se van staračkog doma, udahnuo je svež vazduh posle kratkotrajnog boravka u kojem se nadisao mnogo mirisa smrti. Propešačio je stotinu metara i seo na klupu. Zapalivši cigaretu, izvadio je ogrlicu i zagledao je. Po njegovoj proceni, dosta je vredna, čisto zlato. Ispušivši cigaretu, otpešačio je do autobuske stanice i posle nekoliko stanica sišao kod glavne ulice. Zlatara je još uvek bila otvorena. Pružio je ogrlicu plavokosoj devojci koja ju je neko vreme proučavala, zatim posavetovavši se sa gospodinom koji je sedeo na stolici, vratila se Lazaru.

-Mogu vam dati 700 evra za ovo.

Lazar je zadovljno prihvatio ponudu, ne želeći da se cenjka, i uzevši novac izašao iz zlatare. Bilo mu je žao njegovog starog drugara koji je upravo dobrovoljno služio vojsku.

---

U kasarni kod Batajnice budući vojnici posle napornog vežbanja i obuke u rukovanju vatrenim oružjem, izmoreni i u isto vreme ponosni, ležali su na pod konac uređenim krevetima. Jedan od njih, posle dugog vremena obuke našao je zanimljivu preokupaciju i razbibrigu. Bilo je to mače od 5 godina koje je švrljalo kroz vojni kompleks. Dobro uvežban vojnik dugo ništa nije jebao, pa je otkinuo zube mačetu i nabijao kitu u usta. Nije se nimalo gadio toga. Radio je to potajno, ponekad i otvoreno. Njegovom kolegi se to uopšte nije sviđalo. Bio je to mladić rošavog lica, sa ožiljkom na desnom obrazu.

Jedne večeri izašao je malo ispred kasarne posmatrajući raspoređenu vojnu mehanizaciju. Videvši vojnika kolegu kako puši cigaretu oslonjen o rashodovan tenk, prišao mu je. 

-Siniša, nije lepo što radiš to sa životinjom. Prestani.

Posle kratke svađe Siniša je izvukao vojnički bodež i ubo mladića u srce. Budući da se nisu dozvoljavali skandali tokom obuke budućih vojnika, i uzevši u obzir vezu koju je ubica imao sa određenim starešinom, vojno rukovodstvo je odlučilo da zataška stvar, ukine istraživanje vojne policije i predstavi smrt mladića kao samoubistvo. Sinišu su morali da otpuste od služenja vojsci.

Mladi vojnik je ostavio svoju karijeru profesionalnog vojnika i stupivši u vezu sa Lazarom, dogovorio se da se nađu kod kafića 'Crna mačka'.

---

Čed Piterson je sedeo u fotelji i prebirao po beleškama rasutim na njegovom radnom stolu. Čuvši kucanje, rekao je napred. U prostoriju je ušao čovek pedesetih godina, tužnog lica, u crnom kaputu. Neko vreme je stajao kraj stolice, i pošto je privatni detektiv klimnuo, smestio se i zapalio cigaretu. I Čed Piterson takođe zapali. Posmatrao je neko vreme tipa.

-Kako vam mogu pomoći.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv.

-Jesam.

-Drago mi je. Zovem se Predrag Poškropov. Ne znam da li ste čuli...moj sin je krenuo na obuku, hteo je da bude profesionalni vojnik. Međutim, desila se nesreća. Rekli su mi da se moj sin ubio, međutim imam izvesne sumnje u vezi s tim.

-Čuo sam ponešto o tome...

-Verujem da jeste. Mislim da ga je neko ubio. Zato sam i došao ka vama.

-Zašto mislite da ga je neko ubio. Možda se jednostavno roknuo.

Predrag Poškropov frknu na te reči u gađenju.

-Nikako, znam mog sina i uveren sam da nikad ne bi digao ruku na sebe.

Čed Piterson je neko vreme odmeravao klijenta i potom, izgasivši cigaretu, sklopio ruke.

-Videću šta mogu da učinim. Biće to naporan poduhvat. Daćete mi 3000 dinara za početak.

Predrag Poškropov izvadi dve novčanice i jednu. Položi ih na sto. Videvši u njegovim očima nadu, Čed Piterson uze novčanice i zapali cigaretu dok se ožalošćeni otac udaljavao iz kancelarije. Uskoro je prostorija bila puna duvanskog dima. Otvorivši prozor, otišao je da se istušira. Potom je izašao napolje i pokrenuvši tojotu korolu krenuo do kasarne gde se desila nevolja. Nije mnogo što šta doznao tamo, ali je poznavao podoficira u penziji koji je često obilazio kasarne. Tragajući za njim, vojni kompleks je prekrila tama i izvesna hladnoća. Primetivši ga kako stoji i zagleda se u vojne džipove i helikoptere, prišao je i pozdravio ga. Neko vreme su stajali jedno pored drugog dok je kiša navirala, pljuskajući po travi i olucima okolnih zgrada. Podoficir u penziji je gledao vojni kompleks prisećajući se dana kad je bio mladi vojnik.

-Čuo sam da su ga otpustili...mislim da se zove Siniša...došao je iz Crne Trave.

Privatni detektiv se zahvalio i udaljivši se povezao se niz put do železničke stanice. Iz svojih izvora bio je siguran da se tu negde krije ili stanuje. Dok je obilazio krug oko železničke stanice ugledao je dva tipa. Jedan od njih je bio Siniša. Nosili su dve putne torbe i čekali autobus za Hrvatsku. Parkiravši tojotu blizu autobuske stanice, sačekao je da uđu u autobus. Potom je obavio telefonski poziv.

---

Detektiv i Nataša su nešto petljali oko naplatne rampe kad su dobili poziv i informacije od privatnog detektiva. Tako da su čekali na granici u automobilu. Kad je očekivani autobus stigao, ušla je devojka za proveru pasoša. Siniša i Lazar su sedeli pri kraju autobusa. Pokazavši im pasoše, Siniša je ugledao mladića i devojku u civilu. Na brzinu izletevši iz autobusa, siguran da su to panduri, ne gledajući kuda ide, krenuo je po autoputu i kao muva bez glave jurcao začuvši trubu velikog kamiona, ali prekasno. Detektiv i Nataša su neko vreme stajali kraj udesa, dok autobus nije ponovo krenuo.

Lazar je bio zadovoljan što se otarasio Siniše, i pandura. Među putnicima je bila jedna beba koja je neprestano kmečala. Autobus je konačno stigao u Zagreb. Lazar uze putnu torbu i siđe na pločnik. Okrenuvši broj, neko vreme je čekao vezu.

'Ovaj broj više nije u funkciji', obavestio ga je mehanički glas. Zagledajući se u crno plavo nebo, osetio se izgubljenim. Neko vreme je koračao po polupustom autobuskom stajalištu, dok se nije okrenuo, videvši neobeleženi policijski automobil. U njemu su sedeli detektiv i Nataša.