Stanko i njegova žena Marijana vozili su putem kako bi na vreme stigli do rođaka na slavu. Stankov novi automobil, Plimut Barakuda beščujno je jezdio ulicom dok je na grad padala tama.
-Ne sviđa mi se što idemo tamo, Stanko, reče Marijana paleći cigaretu. -Nikad mi se nisu sviđali tvoji rođaci, a posebno tvoja majka i onaj njen sin.
-Rekao sam ti da ne moraš da pođeš sa mnom, ali ti si ipak pošla. Zato ne zanovetaj mnogo. Ipak nismo dugo bili kod njih, a i zadržaćemo se samo nekoliko sati.
Polako su se približavali udaljenoj kućici i parkingu. Kuća je bila stara i nagrižena vremenom, okružena javorovim stablima i dalje velikom šumom, na uzbrdici od nekoliko stotina metara. Dok su se vozili ka njoj osećali su se kao da se penju po nekom lavirintu ili koncentričnom krugu dok su ispod njih talasi mora udarali o grebene. Stanko primeti crveni ševrolet ševel dok je parkirao. Izlazeći iz kola udari ih jak hladni vetar.
-Ovo su kola mog polubrata Viktora, reče Stanko dok se sa ženom približavao kući. -Izgleda da se vratio iz Amerike kako bi prisustvovao slavi.
-Čudno da se posle toliko godina vratio. Da li namerava da ostane, ili se opet vraća u Ameriku.
-Ne znam, videćemo.
Pokucavši na vrata, otvori im služavka obučena u belu haljinu.
-Oh, to ste vi. Uđite, očekuje vas vaša stara majka-obrati se Stanku-nije baš u najboljem stanju ovih dana. A tu je i vaš mlađi brat, tek došao iz Amerike.
Stanko se zahvali služavki i zajedno sa Marijanom uđe u predvorje i skinuvši kaput okači ga o čiviluk u hodniku, pa potom ode do toaleta da se umije. Marijana je oprezno skinula svoj kaput i okačivši ga o čiviluk okrene se služavki.
-Da li moram da skinem cipele?
-Oh, ne, nipošto. Uđite, gosti vas očekuju već dugo vremena.
U dnevnoj sobi su za velikim stolom sedeli Stankova majka, njen sin paraplegičar u kolicima, nedavno došavši Stankov brat i njegova žena Kristina. Na zidu je visila ikona Svete Petke, a na stolu su bila poređana razna ukusna jela. Došavši iz toaleta Stanko pozdravi svoju majku Jelenu, njenog sina paraplegičara Darka i brata Viktora i njegovu ženu Kristinu.
-Ipak si došao sine.-reče Jelena kašljući i mrdajući rukama.-Setio si se svoje stare majke posle pola godine. Eto kakav je to sin!
-Nemoj sad da počinješ, mama, reče Stanko i sede za sto. Pored njega se pojavi i Marijana i sede pored njega.
-A vidim, doveo si i ženu, reče baba iskosa pogledajući Marijanu. Nikada nije odobravala njegovu ženu što se i sad videlo po njenom ponašanju. Marijana reši da je ignoriše i učtivo se smeškajući zapali cigaretu i otpije malo vina iz čaše. Jedva je čekala da ode čim je došla, pa ipak, ako je nameravala da se zadrži ovde, valjalo je i malo se napiti.
Stanko pozdravi paraplegičara Darka, majčinog sina iz drugog braka. Posle gadne saobraćajne nesreće Darku je kičma teško povređena tako da je ostao nepokretan i o njemu se sada starala služavka. Nije obraćao mnogo pažnje na Stanka pa je odmah navalio na hranu i piće. Misteriozni Darko je pušio cigaretu nešto se došaptavajući sa Kristinom, zgodnom plavušom koju je Marijana ljubomorno posmatrala. Bio je to mladić riđe kose i smeđih očiju, malog nosa i lepih usana koji iako je navršio četrdesetu još uvek je odavao utisak dvadesetogodišnjaka zbog svog mladalačkog lica.
-Čudno da si došao čak iz Amerike na slavu, Viktore, reče Stanko režući meso i uzimajući krompire sa tanjira.
-Poželeo sam se malo rodnog kraja i moje majke.
-Viktor je mnogo bolji sin od tebe, Stanko, iako je otišao u daleku Ameriku da radi. S njim sam se redovno čula i videla preko skajpa dok od tebe ni reči nisam dobijala, iako živimo u istoj zemlji.
Stanko odluči da oćuti na ovu opasku i krene da trpa meso i krompire u usta, nadajući se da će veče provesti bez većih poteškoća, kako bi se konačno vratio kući sa ženom.
Proveli su neko vreme u jelu, komentarišući izvrsno napravljena jela od strane služavke, dolivajući vino i sokove. Kad su stigli na red kolači, baba Jelena se požalila na zdravlje i rekla služavki da je odvede u svoju sobu na drugom spratu kako bi se odmorila. Pritom je rekla služavki da kasnije odvede Darka u svoju večernju šetnju. U tom prigovori Viktor.
-Mogao bih ja da ga prošetam, ionako se dugo nismo videli, a i služavka ima poslova preko glave.
-U redu sine.
Kolači su bili mnogo ukusni i posle dva parčeta Marijana se izvinula rekavši da se prejela te se podigla sa stola i uputila u drugi deo dnevne sobe ispunjen knjigama koje je Darko voleo da čita, te se smesti u udobnu fotelju sa čašom vina u ruci i cigaretama. Uskoro joj se pridružio i muž, razgledavši knjige na policama. Uglavnom su to bili krimići.
Pojevši svoj deo torte Viktor uze salvetu i obriše usne, pa zapali cigaretu. Okrene se Kristini.
-Kristina, idi pridruži se mom bratu i njegovoj ženi dok ja prošetam Darka oko kuće.
-Ok. Uf, baš sam se najela.
Viktor uputi pogled Darku.
-Idemo malo u šetnju, šta kažeš?
Darko bespomoćno klimnu glavom i osloni se na Viktorovu pomoć. Dok ga je vozio oko kuće neprestano je mislio na laž koju je izrekla baba Jelena, o tome da je on njen najdraži sin, što nije bila istina. Bio je to ovaj Darko, sin iz njenog prvog braka. Vozio ga je do ivice puta niz koje se pružao mučan pogled na klisure i provaliju, gde su pri dnu talasi mora zapljuskivali o stene kojem bi i normalnom čoveku zadalo vrtoglavicu, a kamoli Viktoru koji se oduvek plašio rupa, ivica i velikih visina. Ipak, morao je to da uradi, te jako gurnu Darka koji se zajedno sa kolicima stropošta niz padinu, lomeći se o morske talase. Povukavši se na bezbednu razdaljinu, neko vreme je stajao u mestu, pa zapalivši cigaretu počeo užurbano da šeta ispred kuće. Prvi deo zadatka je bio odrađen, pomisli, pa se vrati u kuću.
Pridruživši se skupini u biblioteci poče da im priča o svojim zanimljivim avanturama tokom boravka u Americi. Već je počeo da pada sneg i prve snežne pahulje su padale po prozorima. Služavka je počistivši sto upitala Viktora gde je Darko.
-Otišao je na spavanje, tako mi je rekao. Prekide ga Stanko.
-Dobar ti je onaj auto, Ševrolet.
-Možemo da se odvezemo malo njime da ga bolje upoznaš.
-Ok. Samo da ispijem ovu čašu.
-Pa već ti je pri kraju. Daj da ti natočim u kuhinji, pa kad popiješ, idemo.
Stanko, već pripit, klimne glavom i okrene se Marijani.
-Hoćeš li i ti sa nama, draga.
-Oh, ne, ne po ovom snegu.
Dok su udobno čavrljali Viktor je sipao prašak u Stankovu čašu i nalio vina u nju pa se vrativši se dodao mu u ruke. Tokom razgovora vino se brzo ispijalo i Stanko krene sa Darkom napolje. Otvorio je vrata ševroleta i seo za volan dok je Stanko seo na suvozačko sedište.
-Je li bezbedno da vozimo po ovakvom snegu.
-Ma to je samo susnežica.
Krenuvši sa parkinga ševrolet je išao niz put upaljenih farova. Stanko je uživao u vožnji i u sebi razmišljao kako je bolji ovaj auto od njegovog bednog plimuta, pomalo zevajući.
-Super makina...uf, nešto mi se prispavalo...
Viktor ništa ne reče nego se uputi ka ivici puta. Stanko je već hrkao zavaljen u sedištu. Ostavivši motor upaljen, stisnuo je papučicu i hitro iskočio dok je ševrolet jurnuo ka provaliji i razbijajući se o stene završio u moru zajedno sa sirotim Stankom. Povlačeći se sa ivice i našavši se na bezbednoj udaljenosti, zamišljeno je zapalio cigaretu. Drugi deo posla je urađen, mada mu je bilo žao ševroleta.
Pošto nisu daleko odmakli, nije mu bilo potrebno dosta vremena da se brzim korakom vrati kući. Sneg je već počeo da veje, stvarajući ogromne tepihe snega posvuda okolo.
Marijana je bila zabrinuta kad nije videla muža zajedno sa Viktorom.
-Gde je Stanko?
-Odlučio je malo da ostane napolju kad sam ga provozao, reče Viktor paleći cigaretu i uzimajući vino sa stola.
-Mora da je lud po ovom snegu da šeta! Pokušaću da ga pozovem na mobilni.
Darko sede na fotelju pored Kristine.
-Nedostupan je. Joj, da mu se nešto nije desilo. Moram da ga potražim.
-Jesi li luda po ovom snegu da ideš? Možda se smorio pa je otišao.
-Bez obzira, idem da vidim.
Marijana navuče kaput i izađe napolje. Dosta joj je bilo više, pomisli, i videvši koliko je napadao sneg odluči da pobegne dok nije previše kasno, dok putevi ne postanu neprohodni, i tako uđe u plavi plimut.
Uvek uspem, pomisli Viktor, i ispije čašu vina pa natoči još jednu. Videvši da je već deset sati, okrene se Kristini.
-Bolje da se ne vraćamo po ovom snegu kući, nego da prespavamo ovde..ima na drugom spratu spavaća soba.
-A. Pa dobro., reče Kristina pogledavši kroz zavejan prozor.
Kristina je brzo zaspala, što od vina, što od hrane, dok je Viktor ležao i gledao u plafon, očekujući zadnji deo svog plana, čekajući povoljnu priliku. Uskoro začu spore korake babe Jelene koja je sigurno odlazila u toalet, i tiho ustavši sa kreveta, stao je ispred sobe čekajući da baba krene prema stepenicama. Baba je ionako bila gluva i naslepa pa je slobodno prišao leđima i gurnuo je niz stepenice pa se stropoštala i skljoknula po podu. Na brzinu je sišao i proverio da je mrtva, pa se popeo na drugi sprat i legao praveći se da spava. Ipak, čak i on je ubrzo zaspao.
Ujutru se služavka na sav glas drala i budila ukućane videvši mrtvu babu na kraju stepenica. Viktor je bio siguran za sve što će uslediti priliskom dolaska policije i ambulantnih kola. Jer, služavka mu je bila saveznik u ovom poslu, pa su ispričali da je Stanko vodio invalida u šetnju i sigurno je od snega i poledice slučajno sleteo sa puta. Testament je sad išao u njegovu korist, pošto nije bilo ni Stanka a ni Darka da ga pridobiju.
