Joseph Wambaugh - The Choirboys

Joseph Wambaugh served in LAPD for fourteen years after he resigned and started writing crime novels drawing inspiration from his experience as detective. His most famous novel, The Choirboys, revolves around beat cops in night shift and their hardships on assignment in night shifts, until they go on break at the end of the shift in some bar drinking with prostitutes. Each chapter introduces us with different partners. Unlike other crime novels, this one portrays policemen as ordinary human beings with troubles and vices like everybody else, and works like parody and criticism of police hierarchy, stuffed with tremendously black humor, outrageous situations, insights into police work and deep sadness.

Mickey Spillane - The Big Kill

Mickey Spillane earned his place in crime fiction with series of novels featuring tough as nail private investigator Mike Hammer, and this novel is good example of Spillane's clean and effective style. Plot begins in first chapter where Mike Hammer, sitting in some bar encounters frightened man with his child, and after some time he leaves just to be murdered by some gangster in drive by shooting. Taking child in his own hands, Hammer begins to unravel mystery of killing only to be involved in underworld filled with gangsters, often working on his own with a little help from his pal from the police and district attorney up his ass. Spillane's prose is even more hardboiled than that of Hammett and Marlowe and posses some poetic quality in it.

Porodično okupljanje

Stanko i njegova žena Marijana vozili su putem kako bi na vreme stigli do rođaka na slavu. Stankov novi automobil, Plimut Barakuda beščujno je jezdio ulicom dok je na grad padala tama.

-Ne sviđa mi se što idemo tamo, Stanko, reče Marijana paleći cigaretu. -Nikad mi se nisu sviđali tvoji rođaci, a posebno tvoja majka i onaj njen sin.

-Rekao sam ti da ne moraš da pođeš sa mnom, ali ti si ipak pošla. Zato ne zanovetaj mnogo. Ipak nismo dugo bili kod njih, a i zadržaćemo se samo nekoliko sati.

Polako su se približavali udaljenoj kućici i parkingu. Kuća je bila stara i nagrižena vremenom, okružena javorovim stablima i dalje velikom šumom, na uzbrdici od nekoliko stotina metara. Dok su se vozili ka njoj osećali su se kao da se penju po nekom lavirintu ili koncentričnom krugu dok su ispod njih talasi mora udarali o grebene. Stanko primeti crveni ševrolet ševel dok je parkirao. Izlazeći iz kola udari ih jak hladni vetar.

-Ovo su kola mog polubrata Viktora, reče Stanko dok se sa ženom približavao kući. -Izgleda da se vratio iz Amerike kako bi prisustvovao slavi.

-Čudno da se posle toliko godina vratio. Da li namerava da ostane, ili se opet vraća u Ameriku.

-Ne znam, videćemo.

Pokucavši na vrata, otvori im služavka obučena u belu haljinu.

-Oh, to ste vi. Uđite, očekuje vas vaša stara majka-obrati se Stanku-nije baš u najboljem stanju ovih dana. A tu je i vaš mlađi brat, tek došao iz Amerike.

Stanko se zahvali služavki i zajedno sa Marijanom uđe u predvorje i skinuvši kaput okači ga o čiviluk u hodniku, pa potom ode do toaleta da se umije. Marijana je oprezno skinula svoj kaput i okačivši ga o čiviluk okrene se služavki.

-Da li moram da skinem cipele?

-Oh, ne, nipošto. Uđite, gosti vas očekuju već dugo vremena.

U dnevnoj sobi su za velikim stolom sedeli Stankova majka, njen sin paraplegičar u kolicima, nedavno došavši Stankov brat i njegova žena Kristina. Na zidu je visila ikona Svete Petke, a na stolu su bila poređana razna ukusna jela. Došavši iz toaleta Stanko pozdravi svoju majku Jelenu, njenog sina paraplegičara Darka i brata Viktora i njegovu ženu Kristinu.

-Ipak si došao sine.-reče Jelena kašljući i mrdajući rukama.-Setio si se svoje stare majke posle pola godine. Eto kakav je to sin!

-Nemoj sad da počinješ, mama, reče Stanko i sede za sto. Pored njega se pojavi i Marijana i sede pored njega.

-A vidim, doveo si i ženu, reče baba iskosa pogledajući Marijanu. Nikada nije odobravala njegovu ženu što se i sad videlo po njenom ponašanju. Marijana reši da je ignoriše i učtivo se smeškajući zapali cigaretu i otpije malo vina iz čaše. Jedva je čekala da ode čim je došla, pa ipak, ako je nameravala da se zadrži ovde, valjalo je i malo se napiti.

Stanko pozdravi paraplegičara Darka, majčinog sina iz drugog braka. Posle gadne saobraćajne nesreće Darku je kičma teško povređena tako da je ostao nepokretan i o njemu se sada starala služavka. Nije obraćao mnogo pažnje na Stanka pa je odmah navalio na hranu i piće. Misteriozni Darko je pušio cigaretu nešto se došaptavajući sa Kristinom, zgodnom plavušom koju je Marijana ljubomorno posmatrala. Bio je to mladić riđe kose i smeđih očiju, malog nosa i lepih usana koji iako je navršio četrdesetu još uvek je odavao utisak dvadesetogodišnjaka zbog svog mladalačkog lica.

-Čudno da si došao čak iz Amerike na slavu, Viktore, reče Stanko režući meso i uzimajući krompire sa tanjira.

-Poželeo sam se malo rodnog kraja i moje majke.

-Viktor je mnogo bolji sin od tebe, Stanko, iako je otišao u daleku Ameriku da radi. S njim sam se redovno čula i videla preko skajpa dok od tebe ni reči nisam dobijala, iako živimo u istoj zemlji.

Stanko odluči da oćuti na ovu opasku i krene da trpa meso i krompire u usta, nadajući se da će veče provesti bez većih poteškoća, kako bi se konačno vratio kući sa ženom.

Proveli su neko vreme u jelu, komentarišući izvrsno napravljena jela od strane služavke, dolivajući vino i sokove. Kad su stigli na red kolači, baba Jelena se požalila na zdravlje i rekla služavki da je odvede u svoju sobu na drugom spratu kako bi se odmorila. Pritom je rekla služavki da kasnije odvede Darka u svoju večernju šetnju. U tom prigovori Viktor.

-Mogao bih ja da ga prošetam, ionako se dugo nismo videli, a i služavka ima poslova preko glave.

-U redu sine.

Kolači su bili mnogo ukusni i posle dva parčeta Marijana se izvinula rekavši da se prejela te se podigla sa stola i uputila u drugi deo dnevne sobe ispunjen knjigama koje je Darko voleo da čita, te se smesti u udobnu fotelju sa čašom vina u ruci i cigaretama. Uskoro joj se pridružio i muž, razgledavši knjige na policama. Uglavnom su to bili krimići.

Pojevši svoj deo torte Viktor uze salvetu i obriše usne, pa zapali cigaretu. Okrene se Kristini.

-Kristina, idi pridruži se mom bratu i njegovoj ženi dok ja prošetam Darka oko kuće.

-Ok. Uf, baš sam se najela.

Viktor uputi pogled Darku.

-Idemo malo u šetnju, šta kažeš?

Darko bespomoćno klimnu glavom i osloni se na Viktorovu pomoć. Dok ga je vozio oko kuće neprestano je mislio na laž koju je izrekla baba Jelena, o tome da je on njen najdraži sin, što nije bila istina. Bio je to ovaj Darko, sin iz njenog prvog braka. Vozio ga je do ivice puta niz koje se pružao mučan pogled na klisure i provaliju, gde su pri dnu talasi mora zapljuskivali o stene kojem bi i normalnom čoveku zadalo vrtoglavicu, a kamoli Viktoru koji se oduvek plašio rupa, ivica i velikih visina. Ipak, morao je to da uradi, te jako gurnu Darka koji se zajedno sa kolicima stropošta niz padinu, lomeći se o morske talase. Povukavši se na bezbednu razdaljinu, neko vreme je stajao u mestu, pa zapalivši cigaretu počeo užurbano da šeta ispred kuće. Prvi deo zadatka je bio odrađen, pomisli, pa se vrati u kuću.

Pridruživši se skupini u biblioteci poče da im priča o svojim zanimljivim avanturama tokom boravka u Americi. Već je počeo da pada sneg i prve snežne pahulje su padale po prozorima. Služavka je počistivši sto upitala Viktora gde je Darko.

-Otišao je na spavanje, tako mi je rekao. Prekide ga Stanko.

-Dobar ti je onaj auto, Ševrolet. 

-Možemo da se odvezemo malo njime da ga bolje upoznaš.

-Ok. Samo da ispijem ovu čašu.

-Pa već ti je pri kraju. Daj da ti natočim u kuhinji, pa kad popiješ, idemo.

Stanko, već pripit, klimne glavom i okrene se Marijani.

-Hoćeš li i ti sa nama, draga.

-Oh, ne, ne po ovom snegu.

Dok su udobno čavrljali Viktor je sipao prašak u Stankovu čašu i nalio vina u nju pa se vrativši se dodao mu u ruke. Tokom razgovora vino se brzo ispijalo i Stanko krene sa Darkom napolje. Otvorio je vrata ševroleta i seo za volan dok je Stanko seo na suvozačko sedište.

-Je li bezbedno da vozimo po ovakvom snegu.

-Ma to je samo susnežica.

Krenuvši sa parkinga ševrolet je išao niz put upaljenih farova. Stanko je uživao u vožnji i u sebi razmišljao kako je bolji ovaj auto od njegovog bednog plimuta, pomalo zevajući.

-Super makina...uf, nešto mi se prispavalo...

Viktor ništa ne reče nego se uputi ka ivici puta. Stanko je već hrkao zavaljen u sedištu. Ostavivši motor upaljen, stisnuo je papučicu i hitro iskočio dok je ševrolet jurnuo ka provaliji i razbijajući se o stene završio u moru zajedno sa sirotim Stankom. Povlačeći se sa ivice i našavši se na bezbednoj udaljenosti, zamišljeno je zapalio cigaretu. Drugi deo posla je urađen, mada mu je bilo žao ševroleta.

Pošto nisu daleko odmakli, nije mu bilo potrebno dosta vremena da se brzim korakom vrati kući. Sneg je već počeo da veje, stvarajući ogromne tepihe snega posvuda okolo.  

Marijana je bila zabrinuta kad nije videla muža zajedno sa Viktorom.

-Gde je Stanko?

-Odlučio je malo da ostane napolju kad sam ga provozao, reče Viktor paleći cigaretu i uzimajući vino sa stola.

-Mora da je lud po ovom snegu da šeta! Pokušaću da ga pozovem na mobilni.

Darko sede na fotelju pored Kristine.

-Nedostupan je. Joj, da mu se nešto nije desilo. Moram da ga potražim.

-Jesi li luda po ovom snegu da ideš? Možda se smorio pa je otišao.

-Bez obzira, idem da vidim.

Marijana navuče kaput i izađe napolje. Dosta joj je bilo više, pomisli, i videvši koliko je napadao sneg odluči da pobegne dok nije previše kasno, dok putevi ne postanu neprohodni, i tako uđe u plavi plimut.

Uvek uspem, pomisli Viktor, i ispije čašu vina pa natoči još jednu. Videvši da je već deset sati, okrene se Kristini.

-Bolje da se ne vraćamo po ovom snegu kući, nego da prespavamo ovde..ima na drugom spratu spavaća soba.

-A. Pa dobro., reče Kristina pogledavši kroz zavejan prozor.

Kristina je brzo zaspala, što od vina, što od hrane, dok je Viktor ležao i gledao u plafon, očekujući zadnji deo svog plana, čekajući povoljnu priliku. Uskoro začu spore korake babe Jelene koja je sigurno odlazila u toalet, i tiho ustavši sa kreveta, stao je ispred sobe čekajući da baba krene prema stepenicama. Baba je ionako bila gluva i naslepa pa je slobodno prišao leđima i gurnuo je niz stepenice pa se stropoštala i skljoknula po podu. Na brzinu je sišao i proverio da je mrtva, pa se popeo na drugi sprat i legao praveći se da spava. Ipak, čak i on je ubrzo zaspao.

Ujutru se služavka na sav glas drala i budila ukućane videvši mrtvu babu na kraju stepenica. Viktor je bio siguran za sve što će uslediti priliskom dolaska policije i ambulantnih kola. Jer, služavka mu je bila saveznik u ovom poslu, pa su ispričali da je Stanko vodio invalida u šetnju i sigurno je od snega i poledice slučajno sleteo sa puta. Testament je sad išao u njegovu korist, pošto nije bilo ni Stanka a ni Darka da ga pridobiju.

Cop (1988)

Decent crime movie with great performance by James Woods, based on early James Ellroy novel, is flawed and somewhat uninspiring in its tale of serial killer, and his unconvincing motivation for killing just to avenge his schoolmate who was raped by some guys fifteen years ago.

City Sleuths And Tough Guys - Crime Stories From Poe To The Present

This is great collection of crime stories with insightful introduction by editor David Willis McCullough, in hardcover and almost 600 pages long, featuring among others famous essay by Raymond Chandler, Simple Art Of Murder. Like all anthologies it's not perfect, but there are some great stories here : Francois Eugene Vidocq (original criminal turned detective) - The Clue Of The Yellow Curtain, Marie Belloc Lowndes - The Lodger (excerpt from the novel), Marcel Allain - Princess Sonia's Bath, Dashiell Hammett - The Tenth Clew, George Simenon - At The Etoile Du Nord, Jim Thompson - This World, Then The Fireworks, Ross MacDonald - Wild Goose Chase, Donald E. Westlake - Just One Of Those Days and Mickey Spillane - The Gold Fever Tapes.

Woody Haut - Neon Noir : Contemporary American Crime Fiction

This is detailed and very informative piece of theory and criticism on crime fiction from political angle, mostly about modern noir writers and how politics influenced them and their work, and how their work reflected that on society.

Krađa

Probudivši se rano ujutru, Miloš Željković posle obilnog doručka i dve kafe odlučio se da prošeta svog psa po kraju. Bio je to mladić dvadesetih godina, izražene brade, orlovskog nosa, krupnih tamnih očiju i razbarušene crne kose. Telo mu je bilo skladno građeno, mada je bio pomalo gojazan. Studirao je psihologiju i živeo u iznajmljenom stanu u centru Beograda, gde je došao iz Kraljeva posle završetka srednje škole. Prvih dana boravka je provodio kod prijatelja i tokom obilaska čudio se veličini Beograda i njegovih širokih bulevara, neonskih svetala, velikih nebodera, šarolikih ljudi i uzbudljivog noćnog života. Međutim imao je malo drugara tako da je većinu vremena provodio sam učeći ispite iz psihologije.

Odsutno gledajući oko sebe, još uvek mamuran dok je njegov pas njuškao okolo, ugledao je knjižaru na uglu jedne skrovite ulice. Zvala se 'Malteški soko'. Miloš se čudio jer je pre nije video, sigurno je tek otvorena, pomisli. Sećao se da je pre toga tu bila neka pekara kako mu se činilo. Budući da je bio strastveni ljubitelj kriminalističkih romana, i po imenu knjižare nadao se i pomalo čudio da je to prva specijalizovana knjižara potpuno ispunjena krimi romanima. Zagledavši izlog, uverio se da je tako, videvši poređane klasike krimi literature koje nigde do sad nije mogao naći, od klasičnih autora do novijih, na raznim jezicima, kao i teorijska dela. Zavezavši psa za banderu, otvorio je vrata i ušao unutra.

Bilo je nekoliko ljudi koji su razgledali ogromne police pune krimića, dok su dvoje troje ljudi stajali u redu sa knjigama na kasi ispred koje je stajao debeo, stariji gospodin sa naočarima. Knjižara je delovala kao nekakva antikvarnica iz starijih vremena, ukusno dizajnirana, sa posterima poznatih krimi filmova. Bili su tu u ponudi i krimi stripovi na engleskom, kao i knjige o krimi filmovima. Međutim cene su bile veoma visoke, kako gde. Jedna knjiga mu je posebno privukla pažnju : autoritativna studija o kriminalističkoj književnosti čuvenog britanskog teoretičara, u tvrdom povezu i na skoro 900 strana, velikog formata. Skoro su mu potekle bale iz usta dok ju je prelistavao, pa je potom vratio na policu. Ipak, cena je bila prevelika, oko 200 evra, kao i njegova žudnja za njom. Provevši još neko vreme, izašao je na hladni zimski vazduh i odvezao psa sa bandere. Uvukavši levu ruku u kaput, stajao je neko vreme ispred knjižare, zamišljen. Zapalivši cigaretu, još malo je šetao psa pa se vratio u stan.

Pao je prvi sneg dok se približavao zgradi i popevši se do trećeg sprata ušao u stan. Odvezavši psa sipao mu je hranu u čamče pa je skinuo kaput i cipele. Potom se opružio po kauču i otpio ono malo kafe što mu je ostalo u šolji. Zapalivši cigaretu, otvorio je udžbenik iz psihologije da nastavi sa spremanjem za ispit, ali misli su mu stalno lutale ka toj knjižari i vrednoj knjižurini u koju se zaljubio na prvi pogled. Najradije bi pokupovao polovinu knjiga iz nje, pomisli gledajući svoju bednu policu sa nekoliko desetina krimića i zatvorivši udžbenik iz psihologije.

Sutradan je ponovo otišao do knjižare, ali je iz nekog razloga bila zatvorena. Vrativši se kući uključio je laptop i proguglao pokušavši da sazna nešto više, ali nije našao nikakve informacije o knjižari. Čudio se pomislivši kako bi trebalo bar da ima neki reprezantivni sajt o njoj.

Posle nekoliko dana razmišljanja pala mu je na pamet jedno nezgodno rešenje kako da se dočepa te knjige, a i još nekih. Radilo se naravno o krađi. Bilo je to problematično jer je tokom svog života jedino kao mali krao čokoladice po marketima. Ako bi i našao neki posao kao student, bilo bi mu potrebno više godina rada kako bi skupio pare za desetak knjiga. Nije se ni usuđivao da traži pare od roditelja, iako bi to bila lakša opcija, jer su mu već plaćali stanarinu i slali novac za hranu i ostale potrebe. Već je u glavi razradio plan koji mu je izgledao kao uspešan. Imao je prijateljicu sa fakulteta koja je zarađivala za hleb kurvanjem. Nije bio siguran da će mu pomoći, ali odlučio je da isproba.

Pozvao je u stan jedne večeri kako bi joj objasnio plan. Bila je to rasna plavuša jedrih grudi koja se stalno oblačila u crnu odeću. Dok su ispijali vino i pušili cigarete, kovali su plan. Jasna se smejala dok joj je on izlagao njegovu ideju.

-Šta, hoćeš da ukradeš jebenu knjigu. Haha. I ja da ti pomognem.

-Da. Biće veoma lako. Ti ćeš zaokupljivati matorca dok ja budem uzimao knjige. Polako ću izaći a ti ćeš još malo kao razgledati, pa ćemo se naći kod mene. Nosićeš crne naočari i šešir kako te ne bi prepoznali, jer ko zna, možda ima kamera tamo. Ja ću nositi šal i crne naočare, i ofarbaću kosu u plavo. Mislim da će uspeti.

Jasna izgasi cigaretu u pepeljari, pa posle zapali novu.

-Ok. A šta ja imam od toga. Mislim, nije nemoguće da nas uhapse.

-Imaćeš moju veliku zahvalnost. Nemam šta drugo da ti ponudim.

Jasna je prevrtala vino u čaši dok je razmišljala.

-Ok, važi, pomoći ću ti. Deluje uzbudljivo.

-Hvala ti.

Proveli su još neko vreme ispijajući vino i dogovarajući se o pojedinostima plana. Potom je Jasna otišla. Miloš se zavalio u kauč dok su noćna svetla lebdela po zidovima sobe.

---

U petak popodne Jasna je obučena u crni kožni mantil, crne kožne pantalone i crne cipele, sa crnim šeširom na glavi i crnim naočarima ušetala u knjižaru i započela razgovor sa debelim antikvarem. Miloš je uputio koja pitanja treba da mu postavlja, dok je on nekoliko minuta posle nje ušetao unutra obučen u sivi kaput, sa šalom i ofarbanom kosom u plavo, polako trpajući debelu knjižurinu zajedno sa još nekima u kesu. Još neko vreme je razgledao knjižaru dok nije polako izašao i ubrzanim korakom zavio iza ugla. Vreme je bilo sumorno i nebo tamno poput noći dok se sladostrasno približavao kući noseći kesu sa toliko željenim knjigama, istovremeno uzbuđen zbog krađe.

Otključavši vrata, spustio je kesu na pod i zaključao, dok ga je pas oblizivao i skakao po njemu. Otišao je u dnevnu sobu i opružio se po kauču, zapalivši cigaretu, zadovoljan uspehom. Potom je ustao i skuvao kafu, seo na kauč i počeo da lista knjige koje je ukrao. Potpuno je zaboravio šta je uradio, udubljen u zanimljive odeljke kad je začuo zvono, koje ga je probudilo iz fanatičkog sna. Ispunjen paranojom, pomislio je da su policajci ispred vrata, i približivši se vratima smirio kad je kroz špijunku ugledao Jasnu. Otključao je vrata i propustio je unutra. Bila je sva mokra od jake kiše koja je upravo počela da pljušti.

-Kako je prošlo?, upita je.

-Sasvim ok. Završila sam razgovor i izašla. Mada, sigurno će provaliti krađu. Dobro je što nema onih sigurnosnih naprava kao kod modernih knjižara. Ova više liči na neku antikvarnicu.

-Da. Pa, hvala ti, mnogo si mi učinila. Ipak, obuzet sam panikom. Šta ako me uhapse?

-Ma opusti se, nisi opljačkao banku. Što se toga tiče, možemo još koji put da odradimo isto, ha? Mislim, kad pročitaš te knjige, zaželećeš ih se još, jelda?

-Do tada ću već završiti studije i naći posao pa ću ih kupovati od plate, valjda.

Još neko vreme su proveli ispijajući kafu, sedeći na kauču. Grmljavina je tresla a kiša pljuštala. Noćna svetiljka je obasjavala Jasnine pune usne i izazovne oči.

-Znaš, mnogo sam se uzbudila tokom ovog poduhvata, reče mu dok mu je rukom prelazila po butini.-Iako uglavnom naplaćujem, kad mi se neko svidi...

Otkopčala mu je šlic na farmerkama i spustila ih, pa prstima prelazila preko nabreklog kurca ispod gaća. Skinuvši mu gaće, kleknula je dok je on raširio noge. Uhvatila mu je slinavi glavić usnama i počela da ga sisa, držeći ruke na njegovim kolenima. Nekoliko puta mu ga je celog strpala u usta, pa ga izvukla, krkljajući, i prešla na lizanje jaja. Potom je Miloš podigao i okrenuo je prema kauču, skidajući joj crne kožne pantalone, začudivši se kad je video da ne nosi gaćice, čak ni po ovoj zimi. Strpao joj je nadignuti kurac i počeo da je nabija, držeći je za bokove dok je Jasna stenjala. Jebao je nekih desetak minuta i išpricao puno sperme po njenoj guzi. Potom su zaspali zagrljeni na kauču dok je kiša pljuskala.

---

Vlasnik knjižare je upravo privodio posao kraju kad je primetio da nekoliko vrednih knjiga nedostaje. Uhvativši se rukom po glavi, setio se one devojčure što ga je smarala glupim pitanjima dok je neki momak razgledao okolo. Gadovi, pomisli i šutne nogom veliki sto. Srećom, kamere su snimile sve, pa ih je pogledao. Međutim, bili su dobro zamaskirani, pa od snimaka nije bilo pomoći. Spustivši se stepenicama do zadnjeg dela knjižare, pritisnuo je zvonce na gvozdenim vratima. Čuo se škljocaj i vlasnik knjižare uđe u tajnu sobu u kojoj su oko velikog stola četvoro ljudi igrali karte, pušili tompuse i pili viski. Na zidu je bila kamera koja je prikazivala stepenice, knjižaru i ulicu ispred nje, dok su na jednom stočiću bili poređani pištolji, uglavnom berete, i jedna poluautomatska puška. Momci su bili zaokupljeni igranjem, pogotovo jedan sa slomljenim nosom. Bili su obučeni u skupocena odela. 

-Ideš Bobi, ha?, upita ga jedan, bacajući kartu.

-Đavola idem, reče Bobi i tresne šakom o sto, iznenadivši kockare.

-Šta je bilo?, upita ga ovaj.

-Jedna kučka i neki gad mi ukrali knjige pred nosom, pričao je Bobi mlatarajući rukama.-Vredne knjige!

-Pa, dobro, šta, dešava se.

-E pa meni se to neće desiti. Hoću da ih uhvatite.

-Zbog par bednih knjiga. Misliš li da smo ludi.

-A misliš li da sam ja lud što vam pružam odlično mesto za skrivanje?

-Hej, dobro ti plaćamo za to. Nemoj da se nerviraš.

-Da nije mene, već biste bili u bajboku. Ima da ih nađete ili ću da javim šefu.

-Dobro, videćemo šta možemo da uradimo. Luka, razglasi momcima ako nešto začuju, obrati se tipu sa niskim čelom i jakom bradom.

---

Miloš je polubunovan gledao Jasnu kako se oblači. Pogledavši na sat, vide da je 11 prepodne.

-Gde ideš?

-Kući. Bilo mi je lepo sinoć. 

Miloš zapali cigaretu, okrene se na bok i otpije malo vina sa stočića.

-Možeš doći ponovo.

-Možda i hoću, ako budeš planirao još neke akcije, reče Jasna smejući se i izađe iz stana.

Umivši se i okupavši, Miloš skuva kafu i napravi kajganu, pa nahrani psa. Potom ga odvede u šetnju, sve nestrpljiviji da se baci na čitanje ukradenih knjiga. 

---

Jasna je neko vreme provela u stanu slušajući muziku dok nije dobila poziv od starog klijenta. Jako joj se sviđao i do sad je pet puta jebao.

-Kad možeš da dođeš.

-Za pola sata.

-Ok. Vidimo se.

Kasnila je petnaest minuta zbog gužve u saobraćaju. Stigavši kod Nebojše, ugledala ga je golog na krevetu, nadignutog kurca i maljavih grudi sa kajlom oko vrata. Na levoj ruci je imao istetoviranog đavola, a po desnoj ruci je imao ožiljak od uboda nožem. Trljao je kurac dok je ulazila u dnevnu sobu. Na stočiću su bile pare i Jasna ih stavi u torbicu pa je okači o stolicu. Napolju je već vejao jak sneg.

-Već si spreman, upita ga smejući se.

-Aha. Hoćeš nešto da popiješ.

-Ne, reče skidajući se. Kleknuvši poče da mu sisa kitu. Nebojša zapali buksnu i dune joj dim par puta u lice, što joj nije smetalo jer je imao običaj da to radi, a i dodatno joj je naplaćivao za sve perverzije. Uhvatio je za kosu i nabio joj kitu do grla, stisnuvši joj nos drugom rukom da vidi koliko će da izdrži. Pustivši je, udahnula je, krkljajući, razmazane šminke, ispljuvavajući pljuvačku i kurčev sok. Potom joj opali nekoliko šamara.

-Danas si baš u elementu...

Nabio je ponovo na kurac, jebući je u usta dok nije svršio. Progutavši spermu digla se i zajahala ga. Čudila se njegovoj napaljenosti dok se nabijala na kitu. Obuhvativši je rukama poče da je nabija, svršivši joj duboko u pičkicu, potom je okrene i ugura joj ga odpozadi. Oslanjajući se na njegove butine nabijala je dupe na kurčinu. Svrši joj duboko u dupe, i okrene je pa joj se ispiša po faci. Potom ustane i sipa džin tonik dok je Jasna otišla da se okupa. Vrativši se iz kupatila neko vreme je ležala sa njim u krevetu duvajući travu i ispijajući džin tonik.

-Hej, ti si mi omiljena mušterija, Stefane, iako si perverzan do bola...baš si me razbio...

-Jelda. Kako ti idu studije.

-Imam još fore do sledećeg ispita. Kad diplomiram, možeš da dođeš kod mene ako imaš psihološke probleme.

Oboje su se smejali, naduvani i pijani.

-E, da, neki kolega sa faksa me naveo da ukradem neke knjige sa njim...bilo je uzbudljivo da ti kažem. 

-Zanimljivo. 

Jasna pogleda na sat.

-E, pa to je to. Moram da idem sad. Vidimo se.

-Ćao.

Kad je Jasna otišla, Goran ustane iz kreveta, istušira se i obuče. Potom, kad se malo otreznio, razmisli o onome što mu je rekla. Zapali cigaretu, uze telefon i okrene broj.

Neko vreme je čekao dok se nije začuo glas.

-Da.

-Ej, Mutavi, čuo sam za onu glupu krađu knjiga..

-Da?

-Pa imam neku kurvu koju jebem povremeno, pre desetak minuta mi je rekla da je ukrala te glupe knjige sa nekom budalom.

-Daj mi njen broj.

-064-654-453

-Kako se zove.

-Jasna Karanović.

-Gde živi.

-Na Banovom Brdu.

-Hvala ti.

-Ej, nemojte da je ubijete, dobra je cu...

Veza se prekinula.

...

Jasna je odspavala nekoliko sati kad se vratila i probudivši se začula zvonjavu telefona.

-Da.

-Koliko je sat vremena?

-200 evra

-Kad možeš da dođeš.

-Gde se nalaziš?

-Na Konjarniku.

-Za sat vremena.

-Ok.

Jasna spusti slušalicu i zapali cigaretu. Još uvek je bolelo dupe od jebanja sa Goranom. Valjda je ovaj neće u dupe, pomisli, ispijajući kafu. Spremivši se, uputi se ka Konjarniku. Novogodišnja rasveta se već pojavila po čitavom gradu, iako je bio početak decembra. Ljudi su razgledali izloge prodavnica dok je Jasna putovala ka dalekom Konjarniku. Stigavši, uspela se liftom na 9 sprat solitera. Pozvonivši na vrata, otvori joj tip slomljenog nosa i uvede je u dnevnu sobu, zatvori vrata, priđe sa leđa Jasni i obmota joj usta krpom, dok je sa hodnika drugi tip svezao ruke. Baciše je na stolicu i vezaše joj noge. Tip sa slomljenim nosom je držao beretu sa prigušivačem uperenu u nju. 

-Odveži joj povez, reče drugom tipu.

Jasna je izbezumljeno gledala dva tipa ispred sebe.

-Nemoj da vrištiš, kurvo. Ko je tip s kim si ukrala knjige.

-Nemojte da me ubijete, molim vas. Popušiću vam.

-Naravno da hoćeš. Gde su glupe knjige.

-Kod jednog tipa...Miloš Željković se zove. 

-Gde živi.

-Kod Slavije, ulica Makenzijeva. Što su vam bitne te knjige toliko...nemojte da ga ubijete, molim vas...

Jasna je plakala dok su dva gangstera skidali gaće i vadili kurčine. Tip sa slomljenim nosom je prvi nabio, gladeći joj obraze pištoljem. Brzo je svršio, pa joj se ispišao po faci. Posle je došao na red tip sa niskim čelom, imao je veću kitu, pa je sa teškoćom gutala. Poprskao je po faci i takođe se ispišao. 

-Pustite me, molim vas...

-Hoćemo, ubrzo, samo da svratimo do jednog prijatelja...

Odveli su Jasnu u alfa romeo i zaputili se u seoce blizu Beograda gde je živeo njihov prijatelj, poljoprivrednik Mihajlo. Bavio se stočarstvom i ratarstvom, a u nekoliko prilika im je pomagao, a i oni njemu. 

Pristupivši pošljunčanom putu zamalo su zgazili nekoliko kokošaka i petlova. Mihajlo se upravo vraćao sa kravama koje je vodio na ispašu i domaćinski ih pozdravio.

-Ej, ćao drugari, dugo se nismo videli.

-Ćao Mihajlo. Možemo li da upotrebimo tvoje usluge danas?, reče jedan od gangstera.

-Možete, žena i deca su mi otišla na svadbu kod rođaka. A ko je ovo? Lepa devojka.

-Da.

Jasna poče da vrišti. Zavezaše joj traku oko usta pa ih Mihajlo uvede u kuću. Stavivši u posebnoj prostoriji najlon prostirke, uzeli su jednu stolicu i zavezali Jasnu za nju. Potom joj tip sa niskim čelom opali metak u srce. Ubrzo je došao Mihajlo sa noževima, satarama i drobilicom. Puno vreme su proveli komadajući mrtvu devojku, posebno najteže delove. Umorni, sedoše za kauč i zapališe cigarete krvavim rukama dok ih je Mihajlo posluživao rakijom.

-Misliš li da je ovo dovoljno za njih, upita gangster sa slomljenim nosom.

-Sasvim dovoljno. Uh, biće zadovoljne, sasvim zadovoljne. Ko kaže da ovaj posao nije krvav, haha!

-Dobro. Evo ti isplata za uslugu, kao i obično, reče i izvadi iz džepa nekoliko novčanica.

-Hvala drugar. Da pođemo onda. Ja ću da stavim ovo sve u kesu, pa ajmo polako.

Pođoše sa Mihajlom do štale sa svinjama. Mihajlo izruči kesu punu raskomadanih delova mrtve devojke i svinje potrčaše halapljivo da žderu Jasnu. Posle nekoliko minuta svinje su zadovoljno skvičale.

-Odlično, idite vi u kupaonu a ja ću da počistim ostalo.

---

Miloš je već neko vreme bezuspešno pokušavao da dobije Jasnu na mobilni. Brinuo se da joj se nije nešto desilo, i kad je čuo vesti da je nestala, još više je zapao u paranoju. Policija ne postupa tako, mislio je. Da nije u pitanju nešto još gore, kao mafija? Možda je Jasna nekom od njenih klijenata bliskim njima ispričala o krađi. Ali kakve logike tu ima. Osim ako..ona knjižara nije paravan za neke ozbiljnije aktivnosti, jer njegova krimi mašta je nešto takvo mogla da razume. Šetao je dnevnom sobom pušeći cigaretu za cigaretom i odlučio da jedno vreme provede kod prijatelja na Zvezdari, u svakom slučaju. Poneo je i knjige sa sobom, što možda nije bio najpametniji potez sa njegove strane.

Njegov drugar sa faksa Dušan preporučio mu je da zatraži pomoć privatnog detektiva koji je njegovoj porodici pomogao u nekim slučajevima.

-Zar ne bi policija bila pametniji izbor?, pitao je Miloš.

-Možda..ali znaš..svi su oni povezani..ovaj tip je pošten...Čed Piterson se zove. Živi na Dorćolu.

Miloš je prihvatio savet i otišao kod tog privatnog detektiva. Pokucavši na vrata, čuo je nečiji glas.

-Uđite.

Našavši se u oskudno opremljenoj prostoriji ugledao je devojku sa metlom u ruci kojoj po njegovoj proceni nije moglo biti više od petnaest godina.

-Izvinite, tražim Čeda Pitersona.

-Otišao je u kafić, brzo će se vratiti. Ja sam njegova čistačica, Lola.

Kad su se rukovali, Miloš sede za stolicu gledajući policu sa knjigama i radni sto prepun beležaka i nekakvih crteža. Na zidu je visila slika nekakvog velikog prstenastog oka.

-Želite li kafu?

-Može, hvala.

-Evo, sad će. Joj, Čed uvek pravi svinjac oko sebe.

Prinevši kafu Milošu začu se otvaranje vrata i ulazak Čeda Pitersona. Skinuo je šešir i kaput i seo za stolicu preko puta Miloša.

-Daj i meni jednu, Lola. Dobar dan, gospodine...

-Miloš. U ozbiljnim sam problemima, detektive, moja koleginica je nestala...

-Samo malo, sačekajte. Krenite od početka.

-Pa jednog jutra sam šetao psa po kraju i video knjižaru koja mi se veoma svidela, puna je najboljih krimi romana. Budući da sam nedavno došao iz Kraljeva i da studiram psihologiju, nisam u finansijskoj situaciji da ih kupim.

-Tako da ste ih ukrali.

-Jeste, u pravu ste. Kako ste znali?

-Pretpostavljao sam. Nastavite, reče Čed Piterson, zapali cigaretu i otpije vruću kafu.

-Pa ukrao sam ih uz pomoć moje koleginice sa faksa, Jasne, koja je kako ste čuli nestala...

-Da. Čuo sam. Prostitutka. Mislite da sada jure vas?

-Upravo. Zapravo, verujem da je ta knjižara paravan za neke mafijaške aktivnosti, i da su zbog toga oteli Jasnu.

-Već neko vreme imam sumnje da je ta knjižara upravo to. Imate posla sa gadnim ljudima, koji se bave pljačkama, prostitucijom, ilegalnim klađenjem, nameštanjem utakmica, iznuđivanjem, trgovinom ljudima, pedofilijom, dilovanjem droge...

Miloš izvuče maramicu i obrisa lice.

-Oh, moj bože...znači gotov sam, nema mi spasa.

-Možda još uvek ima, iako sumnjam da ima za Jasnu. 

-Da li da im onda vratim ove knjige? Možda me ostave na miru.

-Sumnjam. Ubiće vas iako im vratite knjige. Pomoći ću vam, Miloše, iako ste sami krivi za sve što vam se dešava. Ovi ljudi su sramota za naciju, i biće mi čast da ih se otarasim.

-Kako mislite da ćete uspeti.

-Imam svojih načina. Vi ćete ostati ovde dok ja ne ispitam teren. Moja čistačica Lola će brinuti o vama.

Čed Piterson pozdravi Miloša i izađe iz kancelarije. Spustivši se liftom izašao je iz zgrade i proverivši gepek u kojem je bilo nekoliko automatskih pušaka i bereta ušao u Dodge Charger. Prvo je otišao do Miloševog stana za koji je verovao da je okružen mafijašima. I jeste bio. Ispred je bio crni bmw sumnjivih registracija, verovatno ukraden, u kojem je bio vozač. Prozor je bio otvoren. Čed Piterson izađe iz kola i približivši se otvorenom prozoru upuca vozača beretom sa prigušivačem. Potom se vrati do svojih kola, uzme iz gepeka automatsku pušku i jednu kašikaru i popne se do Miloševog stana. Razvali vrata nogom, ubaci jednu kašikaru koja raznese nekoliko mafijaša i odmakne se u stranu prema hodniku. Kad se dim razbistrio upao je i pokosio nekoliko preostalih gangstera. Stan je bio potpuno razvaljen, u haosu. Ukupno je bilo šestoro mrtvih ljudi u njemu. Spusti se liftom do izlaza i na brzinu uđe u Dodge Charger. Zapalivši cigaretu, otpije malo vina iz pretinca i uputi se prema stanu u kojem je privremeno stanovao Miloš. Ispred nije bilo nikakvih sumnjivih automobila pa se odmah popeo gore. Izvadio je kalauz i otvorio vrata. Stan je kao i Milošev bio u potpunom haosu, s tim što je u fotelji ležao mrtav Milošev kolega. Sa leđa mu priđe tip i bodljikavom žicom mu stegne vrat svom snagom. Čed Piterson ga upuca beretom u stomak nekoliko puta tek toliko da stisak popusti, okrene se i šutne ga u stomak i u glavu kundakom pištolja. Ovaj pade mrtav. Sa druge strane se pojavi tip i upuca Čeda Pitersona u rame i nogu, no ovaj uputi spretan hitac u čelo dva tri puta. Bio je mrtav. Pažljivo je pretražio stan i ne videvši više nikoga izašao, spustio se liftom i hramajući došao do Dodge Chargera.

Biće mu potrebna pomoć, pomisli dok je putovao do knjižare pa je pozvao detektiva i Natašu. Ušavši u knjižaru ugledao je nekoliko mušterija i gazdu za kasom. Izvadio je bivšu legitimaciju policijskog detektiva i pokazao mu je.

-Vi ste vlasnik ove knjižare?

-Jesam. Ima li nekih problema?

-Rutinska istraga. Moraću da se poslužim privatnim delom knjižare.

-Mislim da to neće biti moguće. Bez naloga za pretres...

Ispred knjižare se pojavio neobeleženi policijski automobil iz koga su izašli detektiv i Nataša. Bilo je još nekoliko službenih automobila, jedan džip, a iznad knjižare je leteo helikopter. Tim za suzbijanje kriminala je uleteo u knjižaru, uplašivši mušterije, razvalio vrata mafijaške jazbine i pohapsio gangstere, ubivši dvoje. Tri pripadnika tima su preminula u okršaju. 

Ispred knjižare Čed Piterson je stajao sa detektivom i Natašom.

-Dobro su se dosetili, reče Nataša.-Jesi li ozbiljno povređen, Čede?

-Nisam, Lola će me izlečiti. Izvršili smo dobar udar, iako ih ima kao bubašvaba.

---

Čed Piterson se vrati u kancelariju. Lola i Miloš su ispijali kafu.

-Miloše, vaš prijatelj je mrtav, njegov stan je razvaljen, kao i vaš. Sredili smo dobar deo gangstera uz pomoć mojih prijatelja iz policije, ali će ih sigurno biti još.

Nekako se dospeo do stolice gde mu je Lola previjala rane.

-Hvala vam, Čede. Žao mi je mog kolege...i Jasne...koliko sam vam dužan?

-1000 dinara.

Miloš izvadi novčanicu i stavi je na sto.

-A vlasnik knjižare, šta je s njim bilo?

-Izvukao se uz izgovor da je bio ucenjen od strane gangstera, tako da nastavlja posao. Moraćete mu vratiti te knjige. I nemojte više da kradete, nego kad zaradite lepo kupite.

-Hoću detektive. Hvala vam

Miloš izađe iz kancelarije i posut snegom ode do autobuske stanice.

Bonnie and Clyde (1967)

Directed by Arthur Penn, this movie revolves around real life bank robbers excellently portrayed by Warren Beatty and Faye Dunaway. Although bit simplistic, it is tense and enjoyable for the most part, especially during shoot-outs and runaways, with great sense of direction.

The Enforcer (1951)

Good gangster movie with Humphrey Boggart as main protagonist who tries to find evidence and witnesses to accuse big time mobster, but as each one of his witnesses dies by contract killers, his job gets tougher and tougher.

William P. McGivern - The Big Heat

Very good crime novel about lonely cop who investigates suicide of fellow cop and goes too far when mob hits him, killing his wife. In his pursuit of vengeance he becomes some sort of rogue cop and takes the law in his own hands. Seldom has corruption been so vividly portrayed than in this novel.

Francis Durbridge - My Wife Melissa

Good thriller with some Lynch-like surreal moments about writer and his trouble when his wife got strangled. Soon another murder occurs and protagonist finds himself in deep confusion at the same time when he is finding way out with help of policeman.

Victor Canning - Mask Of Memory

Enjoyable thriller about lonely wife and his husband who is working for intelligence agency and is often not at home, while at the same time hiring private dick to tail her movements. When she find another lover and her husband falls down on a cliff and dies, trouble appears and his co-workers investigate his house and his wife for some extremely important papers. Little outdated and spy element is a bit forced, but solid piece of crime fiction.

Leo Bruce - A Bone and a Hank Of Hair

Enjoyable whodunit by master of the genre, Leo Bruce, tells story about dissapearance of married couple and amateur sleuth Carolus Deene who is searching for them.

Peter Cheyney - Dangerous Curves

Very good detective novel featuring charismatic private dick Slim Callaghan who goes on a hunt for spoiled son of wealthy dying man, being previously hired by a group of lawyers. As it turns out, son is fond of gambling and drugs and goes into serious trouble while Slim Callaghan wrestles with his mother-in-law. Novel itself is British answer to American hardboiled adventures but it's not a simple copy and paste, being unusually original in its writing. Peter Cheyney is now almost forgotten author but in his time he was very popular and lovers of classic crime fiction will definitely enjoy his novels about Slim Callaghan.

W. R. Burnett - Goodbye, Chicago

This is last novel by famous writer whose works were made into sucessfull gangster movies, and as such is a love letter to bygone era of 1920's prohibition and depression. Novel starts when in opening chapter a woman's dead body is discovered when she came out of the river;a cop's wife. After some investigating police finds clues about unsucessfull gangster killing, and police forces are sent out on crackdown on brothels controlled by mafia. Lot of interesting things happens later on, but motive for killing cop's wife is thrown away for some exciting mob developments which is truly authentic, of course W. R. Burnett knew those times and those people. All in all, interesting read for lovers of crime fiction.

They Drive By Night (1940)

Superb movie about truckdrivers, with Humphrey Bogart in supporting role. But George Raft manages on its on in leading role, with great support by Anne Sheridan and Iva Lupino.

Spisateljska blokada

Mihajlo Piščević je mnogo patio zbog iznenadne spisateljske blokade koja ga je zadesila te pozne jeseni u vikendici koju je delio sa svojom suprugom Draganom. Nije znao odakle je došla, ni otkuda potiče. Jednostavno se probudio jednog jutra i posle kafe i obilnog doručka zadesio je sebe kako blene u ekran računara dok su mu prsti nemoćno počivali na tastaturi. Dok je podešavao svoje velike naočari i nameštao šal, žalio je što nema neki normalan posao kao svi ljudi u kancelariji nekakvoj, od devet do pet. Pokušavao je nešto da natipka, ali to su bile sve blede kopije pređašnjeg rada, koje su mu se i onako već gadile. Pisao je ljubavne romane svakog meseca koju su debele domaćice gutale i zarađivao prilično novca, ali je zato i mnogo vremena provodio pišući, imao je ustaljen raspored. A sad se to sve zbrkalo. Pokušao je da skrene pažnju crtanjem što mu je bio jedan od hobija i šetnjom sa Draganom po šumi u zabačenom delu zapadne Srbije. Žena ga je savetovala da skrene misli i uveravala ga da će to sve proći.

Posle nekoliko dana poslao je Draganu nazad u Beograd rekavši joj da to mora sam sa sobom da reši što je ona i prihvatila. Nekoliko dana je provela sa dvanaestogodišnjom ćerkom dok nije primila poziv policajca.

-Vi ste žena Mihajla Pišćevića, poznatog pisca ljubavnih romana?

-Jesam, reče Dragana, vidno uzbuđena. 

-Moramo vam reći da je vaš muž izvršio samoubistvo, gospođo. Morate doći sa nama do vikendice.

Spustivši slušalicu briznula je u plač dok je njena ćerka Lola stajala ispred nje.

-Šta se desilo, mama?

Nije htela odmah da joj kaže, već se spremila i uputila se ka vikendici. Tamo su još bili policajci i fotografi. Detektiv i Nataša su pozdravili Draganu kad je stigla kolima niz pošljunčani put. Padala je jaka kiša i dotrčavajući do ulaza pozdravila je policajce.

-Mogu li da ga vidim?, upitala ih je.

-Možete.

Pošli su za njom, do radnog stola na kome je sedeo opružen raznesene lobanje.

-Nema nikakve sumnje u samoubistvo, iako mi svaku smrt tretiramo kao ubistvo. Komšija je čuo pucanj negde oko pola tri ujutro. Patio je od nesanice, i pošto mu je to bio dragi prijatelj odmah je dotrčao do vikendice.

Detektiv je prekinuo da zapali cigaretu. Nataša se okrenu Dragani.

-Jeste li znali da je vaš muž posedovao pištolj?

-Jesam, njegov otac mu ga je ostavio. Poneo ga je ovde za svaki slučaj. Oh, bože, nisam ni sumnjala...

Fotografi su uzimali još nekoliko snimaka dok su momci iz forenzičkog odeljenja tragali za otiscima. 

-Pa, uskoro će doći bolnička kola da ga povedu do Vojno medicinskog instituta. Nismo još ništa rekli novinarima da ne bi napravili još veći bol vama. Uzgred, ostavio je oproštajno pismo. Rukopis je nesumnjivo njegov. 

Predao je Dragani parče papira. Na njemu je pisalo lepim rukopisom :

'Dragana, ne verujem da će ovo stanje prestati. Veoma bih voleo da budem kao nekada, ali mi se čini da će biti sve gore i gore. Ostavljam sve tebi i našoj Loli. Voli te Mihajlo'

Dragana proli suze stiskajući parče papira. Razmazana šminka joj je gadno stajala na lepuškastom licu pa je uzela vlažnu maramicu i obrisala se, prevlačeći kosu levom rukom. Iako dugo nije pušila, izvadila je iz torbe kutiju lakija i zapalila jednu.

Posle pregleda na vojno medicinskom institutu koji je vodio dr. Stamenkovski Mihajlo Pišćević, bivši pisac ljubavnih romana ležao je u kovčegu prilikom sahrane na Bežanijskom groblju. Cele te nedelje jaka kiša je pljuštala, a daleko od gomile jedan tip u sivom kaputu je stajao pokriven kišobranom sa cigaretom u levoj ruci. Sahrana je protekla mirno i bez većih poteškoća, što se i očekivalo.

Vraćajući se kući, Lola se na brzinu presvukla i uzela ključeve od svog motora.

-Gde ideš sad po ovom nevremenu, Lola?

-Nadam se da si zadovoljna, mama.

Dok je čekala zeleno svetlo na semaforu, Lola je čula gunđanje lokalnih penzionera.

-Opet razvališe jednu klupu...ne može čovek ni stare kosti da odmori tokom kupovine...

Kad je kliknulo zeleno svetlo, Lola se sa Konjarnika uputila ka Smorćolu, gde je privatni detektiv imao kancelariju. Našla ga je u halo oglasima, i zvao se Čed Piterson. Parkirala je motor pored crnog dodge chargera i popela se liftom do kancelarije, pritisnuvši zvonce.

Čed Piterson je ležao na krevetu pušeći cigaretu i ispijajući kafu. Bio je na klinici za lečenje alkoholizma, i nakon završetka lečenja potrebno mu je bilo neko vreme odmora da se navikne na život bez alkohola. Tako da je uglavnom boravio u kući/kancelariji, dok je rutinske poslove obavljala njegova sekretarica. Ivana je otvorila vrata i kroz hodnik uvela Lolu, dok je Čed Piterson ustao iz kreveta i seo za radni sto, sa kafom i cigaretom u ruci. Lola je bila obučena u crnu motorsku kožnu jaknu i crne kožne pantalone. Izgledala je vrlo zrela za jednu dvanaestogodišnjakinju.

-Sedi, devojko. Kako se zoveš?

-Lola. Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv.

-Jesam. Kakvi vas problemi muče. 

-Niko neće da mi veruje, ni policija, ni advokati...

-Čekajte malo. Hoćete li kafu?

-Hoću.

Ivana stavi šoljicu kafe na sto blizu Lole.

-Koliko godina imate, Lola?

-Dvanaest.

-Obično ne pružam usluge maloletnicama, ali u vašem slučaju napraviću izuzetak. Nastavite svoju priču.

-Verovatno ste čuli u novinama za smrt mog oca, pisca ljubavnih romana.

-Ah, da. Mihajlo Piščević. Neki od njegovih romana nisu bili loši. Kako rekoše, u pitanju je bilo samoubistvo.

-E pa ja mislim da nije! Mislim da ga je neko ubio, a znam i ko. Ljubavnik moje mame, dripac od 32 godine, Doris Kaleti.

-Čekajte malo. Izgleda da ste previše čitali kriminalističkih romana. Imate li neke dokaze za vaše tvrdnje.

-Imam! Sam je napisao oproštajno pismo pošto se uvukao u vikendicu i ubio ga, a sve to zbog testamenta koji je ostavio moj tata u slučaju da umre. U pitanju su velike pare, Čede Pitersone, i on ih je sad dobio. Moja mama misli da je stvarno zaljubljen u nju, i mrzela je mog oca, pa je prihvatila to zlodelo.

-A kako mislite da je upao u vikendicu? Nije bilo nikakvog znaka provale niti ičega sličnog.

-Pa moja mama mu je dala rezervne ključeve! Molim vas, detektive, pomozite mi da osvetim ubistvo mog oca.

Čed Piterson otpi malo kafe i zapali cigaretu. Kiša je dobovala po prozoru dok je Ivana spremala još jednu kafu.

-A šta je sa oproštajnim pismom?

-Sigurno ga je napisao pod prisilom, ili ga je jako dobro falsifikovao.

Čed Piterson je neko vreme razmišljao, pa upalivši cigaretu opuškom pređašnje obrati se Loli.

-Pomoći ću vam, Lola. Kako ste saznali da se Dragana i taj Doris viđaju?

-Kad smo bili u bioskopu, primetila sam kako se drže za ruke dok je moj tata spavao tokom filma. On je neki modni fotograf. I bilo je drugih slučajeva.

-Znate li gde stanuje?

-Na Karaburmi.

-Dobro. Pratiću kretanje vaše majke tokom sledećih dana i obaveštavaću vas o istrazi. Ako je sve ovo istina, morate i vi da se pazite.

-Hvala vam, Čede Pitersone.

Lola izađe iz kancelarije ispraćena Ivanom.

-Lepa je ova mala, a?

-Jeste. Ali lepota mi sada nije na pameti. Jako mi je potrebno pivo, Ivana.

-Ne smeš, doktor ti je rekao...

Čed Piterson pogleda kroz poluotvoren prozor na sivu magluštinu ispunjenu kišom i jakim vetrom dok je Lola odlazila na motoru.

Spustio se liftom i na brzinu ušao u dodge charger. Pokrenuvši ga, skliznuo je sa parkinga na ulicu i odvezao se do Konjarnika. Crni bmw je još uvek bio parkiran pa je privatni detektiv iskoristio priliku i postavio prislušni uređaj ispod automobila, pa onda, uveren da je Dragana na poslu kako mu je Lola rekla, popeo se do šestog sprata zgrade i Lolinim ključem otključao vrata. Ušavši u stan, stavio je još jedan prislušni uređaj, ovaj put ispod stare police za knjige. Potom se vratio u Dodge Charger i otišao na Karaburmu. Tamo je bio parkiran auto Dorisa Kaletija, modnog fotografa, crveni alfa romeo. Pristavio je prislušni uređaj i na njega pa se popeo do njegovog stana i obivši ga kalauzom ušao unutra.

Stan je bio dobro opremljen, pun umetničkih fotografija zgodnih devojaka u modnoj odeći. Pristavio je i tu prislušni uređaj, ispod frižidera. Dok se spuštao stepenicama jer je lift bio u kvaru primetio je lepuškastog mladića crne kose u crnoj jakni kako se penje. Dok je ulazio u Dodge Charger bio je siguran da je to Doris Kaleti. Odvezao se nekoliko ulica dalje i čekao, ispijajući kafu i pušeći cigarete. U blizini je bila fast food prodavnica, pa je kupio jedan giros. Slušao je šta se dešava u stanu Dorisa Kaletija. Kroz nekoliko momenata čuo je zvono na vratima, pa otvaranje. Usklici ljubavi, pozdravi. Pa onda i dokazi za zločin.

-Dobro smo ovo izveli, Dragana. !00 000 evra, zamisli.

-Jesmo, ljubavi. Samo imam neku strepnju...šta ako nas uhvate...

-Nemoj ništa da se brineš. Ovo je savršen zločin.

Čed Piterson se udaljio sa Karaburme i pozvao Lolu. Upravo je izlazila iz škole pa su se našli kod sportskog centra 'Milan Gale Muškatirović' gde su razni sportisti trenirali, a momci dizali tegove.

-Imam sve dokaze na snimku, Lola, proslediću ih policiji. Mislim da će uspeti..samo ne znam šta će sa tobom biti.

-Mogu da radim kod tebe kao čistačica, Čede. Oduvek sam sanjala da radim kod privatnog detektiva. 

Čed Piterson je zaćutao videvši crveni alfa romeo kako im se približava strahovitom brzinom. Potom se začuše pucnji.

-To je Kaleti, Lola. Sagni glavu. Sigurno je pronašao prislušni uređaj i shvatio šta se dešava.

Čed Piterson zaokrene 180 stepeni i propusti Kaletija koji se zabi u kantu za smeće. Pripucao je nekoliko puta, razbivši mu stakla i ranivši ga po desnom ramenu.

Potom je izašao i pozvavši policiju, prišao Dorisu Kaletiju koji je sedeo za volanom poluonesvešćen. Nije znao šta će se desiti na sudu, da li će prihvatiti nezakonito prisluškivanje i upad u stan, ali nije ga ni toliko zanimalo. Jedino mu je bilo žao mrtvog Mihajla Piščevića.

Dashiell Hammett - Maltese Falcon

Although somewhat poorly written, this is milestone in crime genre, with good sense of hypocrisy and crispy language.

History of crime fiction

Crime fiction is itself pure literature, It follows certain patterns and rules. First detective novel was written by Wilkie Collins, notorious opium eater, and it was called Moonstone. But no matter what some people say it is not pure detective novel, it is best compared to Brothers Karamazov. Crime itself took place throughout history but became recently regulated in England as an offence. First major inovator in crime genre was famous horror writer Edgar Allan Poe, whose short stories were influenced by Eugene Francois Vidocq. Soon afterwards came Arthur Conan Doyle with his interesting stories about Sherlock Holmes, unusual man who likes to sniff coke and play musing instrument until murder happens.

Maurice Leblanc took oportunity and created inverted Sherlock Holmes, called Herlock Sholmes, to avoid trouble with Artur Conan Doyle. Gaston Leroux, also frenchman, wrote outstanding novel called Phantom of the Opera which was filmed numerous times. With the rise of British crime fiction frenchmens began writing their own crime stories. Notable one was called Fantomas, master criminal written by Marcel Allain.

Detective fiction flourished in 30'and 40' and beyond with the creation of detective club, some kind of organization for crime writers. One of them got title Queen of Crime. It was Agatha  Christie who wrote dozens of novels. Literary critic Edmund Wilson panned the genre in his essay 'Who cares who killed Roger Ackroyd'. 

This period was called Golden Age of detective fiction and composed of many talented writers such as Josephine Tey, Edmund Crispin, Nicholas Blake and many others. Their stories were called cozy mysteries. One of them, G.K. Chesterton wrote an essay 'In defence of the detective story' where he argued that crime story is one of the oldest narratives and compared it to fairy tale.

Somewhere the same time in America rose new kind of crime fiction, called hard-boiled. Writers from that era published stories in pulp magazines such as Black Mask, and one stood out. It was Dashiell Hammett with his violent attitude. Soon followed Raymond Chandler, Cornel Wollrich, David Goodis, James M. Cain, James Ross, Jim Thompson, Ed McBain and perhaps most brilliant of all Ross McDonald. These novels were pretty rough and some of them got the label roman noir.

Italian author Umberto Eco said that crime fiction is most metaphysical of all genres.

Dashiell Hammett - The Glass Key

In my opinion best novel Hammett have written. It is essentialy about friendship between politician and his sidekick who helps him get rid of dirty laundry. Of course there is gorgeous dame involved in it.

Dashiell Hammett - The Dain Curse

One of the underrated Hammett novels, it tells a story about family madness that turns out to be false one, with numerous comic episodes and established hard-boiled stuff Hammett is known for. 

Agatha Christie - They Do It With Mirrors

Funny characters, good plot and interesting setting make this novel worth reading on a hot summer evenings. Miss Marple, elderly woman turned into amateur sleuth is very funny invention.

Veliki Dijabolo

Dvorana je bila poluzamračena. Okupljeni ljudi su sedeli na stolicama i posmatrali mađioničara na delu. Na pozornici se pojavi tamno svetlo i zavesa se digne, otkrivajući tipa u smokingu i sa šeširom od trske na glavi. Na levom ramenu stajao mu je papagaj.

-A sad, gospodo, gledajte čudesa Velikog Dijabola!

Izveo je nekoliko uvodnih tačaka, kao što su izvođenje belih golubova iz rukava, trik sa kartama i loptama. Dok je to radio sećao se svoje karijere u cirkusu i kako je neuspešno propustio svoju šansu da tamo napreduje. Okupljeni posmatrači su zadivljeno gledali Velikog Dijabola, pljeskajući rukama. Nakon uvodne tačke, pojavila se njegova partnerka Angelina, bivša plesačica u googoo klubu. Imala je zlatnu kosu i veo na licu kad se pojavila. Obučena u zlatnu haljinu graciozno je šetala podijumom. Upitala je neku ženu u trećem redu čudno pitanje.

-Patite za bivšim mužem, jelda?

Mršava žena u crnom odelu brisala je lice maramicom, klimajući glavom.

-Nemojte ništa da se brinete, vratiće vam se za koji dan.

Iskra nade pojavi se na ženinom licu i poče plakati od sreće zahvaljujući se Angelini. Neki drugi čovek je bolovao od raka i pitao je da li će ozdraviti. Angelina mu reče da ga ozdravljene zasigurno očekuje. Potom je krenula kroz publiku i zastala kraj mladića riđe kose, gledajući mu u dlan desne ruke.

-Mladiću, žao mi je što moram ovo da vam kažem, ali očekuje vas gadna budućnost.

Tip u zadnjem redu je sve vreme posmatrao Angelinu, razmišljajući, ako su oni mutavi, ja nisam. Ovde je neka vrsta prevare u pitanju.

Posle ispitivanja publike Veliki Dijabolo izveo je nekoliko tačaka sa Angelinom, provlačeći je kroz vatru, postolje sa bodljama, i na kraju je smestio u kovčeg. Izvukao je veliki mač i provukao ga kroz kovčeg, raspolutivši Angelinu. Naravno, bila je to stara fora, ali publika je uzbuđeno pljeskala. Posle završetka predstave, okupljeni učesnici su pljeskali i bacali novce Velikom Dijabolu i Angelini. Osim tipa u zadnjem redu koji je otišao očigledno besan. Vraćajući se kući sa mukom je pokušavao da zaspi, i konačno je uspeo da provede sat dva sanjajući. Ujutru je kupio novine i pročitao vest o pacijentu koji je bolovao od raka. Gledajući sliku uverio se da je to taj tip sa sinoćne predstave. Odlučio je da se obrati policiji, ali nije imao mnogo nade budući da su policajci bili nemoćni protiv takvih prevaranata.

---

Angelina je sedela za šminkerskim stolom skidajući masku sa lica dok je Veliki Dijabolo pušio tanku cigaretu, prekrštenih nogu sedeći na stolici.

-Malo me peče savest zbog ovih jadnih ljudi, reče Angelina posmatrajući svoj odraz u ogledalu. Na trenutak joj se učinilo da to nije ona u ogledalu, već neko drugi.

Veliki Dijabolo je izgasio cigaretu i zapalio novu, ispivši koktel Devil's Ice Tea.

-Nemoj previše da razmišljaš o tome, Anhelina. Mi pružamo tim ljudima nadu, u tome uopšte nema ničeg lošeg, iako je uzaludna. Uostalom niko ih nije terao da dođu. Ljudi su povodljivi.

Angelina se okrene Velikom Dijabolu i uputi mu oštar pogled.

-Zovem se Angelina, ne Anhelina, shvati to već jednom, reče ispuštajući gromoglasan smeh.

-Dobro, Anhelina, reče Veliki Dijabolo pomazivši je po glavi. -Što se toliko brineš, uostalom bila si googoo plesačica, nagledala si se svačega.

-Nećemo sada o tome.

Velika magla se spuštala nad Beogradom i ljudi su žurili kućama kad je počela strahovita kiša da lipi.

---

Tip sa sinoćne predstave, Dragan Matošević sedeo je u kancelariji detektiva i njegove partnerke Nataše. Dosta dugo im je pričao o onome što je video dok je sedeo u opresivnoj atmosferi sobe policijske stanice. Nataša pogleda detektiva.

-Nažalost, mi tu ništa ne možemo. Slažeš li se, kolega?

Detektiv je zapalio cigaretu i češkao bradicu.

-Da, ne možemo. Ali zaista mrzim te tipove. Popovi su barem iskreni u varanju. Videćemo šta možemo da uradimo, jer ovi izgleda prave veliki biznis po rečima gospodina, obilazeći svaki grad i seoce u državi.

...

Obučeni u civilu, detektiv i Nataša su sklopljenih ruku posmatrali još jednu tačku Velikog Dijabola u Zemunu. Angelina priđe detektivu i pogleda mu dlan leve ruke. 

-Imate jako lepe crte na dlanu gospodine...mislim da vas očekuje svetla budućnost, reče Angelina uputivši mu zavodnički pogled. Detektiv se nasmešio i zahvalio joj, pomalo postiđen. Još niko mu nije rekao da ima lepe crte na dlanu. Nataša je bila ljubomorna i svo vreme ga šutirala u nogu tokom predstave.

-Šta je bilo, Nataša? Samo mi je pogledala u dlan.

-Mislim da je uradila nešto više od toga. Očigledno ti se nabacuje. To mi se uopšte ne sviđa.

-Smiri se, na zadatku smo.

Nakon završetka predstave otišli su u privatnu kabinu Velikog Dijabola da popričaju malo sa njim.

-Oh, vi ste policajci. Pa ne vidim što ste došli. Zar radimo nešto ilegalno. Vidite, ja sam mađioničar.

-Vidim.

Veliki Dijabolo napravi pokret rukom i šešir detektiva spade sa njegove glave.

-Tako da ne možete ništa protiv nas. Je li tako, Anhelina.

-Jeste, Veliki Dijabolo. Detektive, bolje se povucite odavde.

Nataša je gledala sa mržnjom Angelinu dok je posmatrala detektiva.

-Naći čemo načina da vas uhapsimo, Angelina.

-Pokušajte. Baš me zanima da li ćete uspeti.

Detektiv i Nataša napustiše privatne odaje Velikog Dijabola. Odlučili su da potraže pomoć Čeda Pitersona. Njegove metode su nekad bile vrlo podmukle, ali efikasne i što je vrlo važnije, pogotovo u ovom slučaju. Vozeći se kroz kišu i sneg do Smorćola, razmišljali su o predstavi što su pogledali.

-Nataša, Angelina je izvela par dobrih tačaka.

-Jel ti to mene namerno nerviraš??

-Ok, neću više o tome.

Kancelarija privatnog detektiva je bila u urednom stanju, ali Čed Piterson je bio vrlo pijan, i malo je spavao, tako da je bio vrlo umoran.

-Šta hoćete sad? Zar ne možete ni jedan slučaj da odradite bez moje pomoći.

Odveli su ga u tuš kabinu i polili hladnom vodom, pa mu nasuli kafu.

-Moraš da se rešiš Velikog Dijabola i njegove partnerke. Upotrebi tvoje metode.

Detektiv izvuče smotuljak novca iz džepa i pruži ga detektivu.

Pomalo otrežnjen, Čed Piterson protrlja bradu.

-Veliki Dijabolo...čuo sam za njega...šiša sve ovce po Beogradu i okolini...dobro, videću šta mogu da učinim.

Posle nekoliko sati sna Čed Piterson se osećao odmornim. Dao je hranu svojoj maci, pomazio i rekao joj da ne jede puno jer će biti debela pa se odvezao Dodge Chargerom do mesta gde se održavala sledeća predstava Velikog Dijabola. Nekoliko puta je posećivao predstavu, ali nije ništa učinio dok nije prokljuvio kako da se provuče u privatne odaje Velikog Dijabola. Posle četvrte predstave, nekako je uspeo da uđe, uz pomoć svog drugara koji je pozvao Velikog Dijabola zbog neke jako bitne stvari, zamenio lažni mač pravim kojim se Veliki Dijabolo služio tokom izvođenja i posuo ga brzo delujućim otrovom.

---

Posmatrao je sledeću predstavu sa uživanjem dok je Veliki Dijabolo ubio Angelinu i otrovao sebe. Kašljucajući i boreći se za dah, nekoliko trenutaka se teturao dok nije pao na pod, dok je iz kovčega curila Angelinina krv. Okupljeni posmatrači su mislili da je to još jedna tačka Velikog Dijabola, ali ubrzo su se uverili da nije pa su pozvali policiju.

Detektiv i Nataša su stigli na mesto zločina i zahvalili se Čedu Pitersonu koji je odlazio u mračnu senovitu uličicu između dve zgrade. 

Una pura formalità (1994)

 

This is interesting crime movie with great opening sequence, and although most time is spent with two famous actors talking, it is worth the watch for its atmosphere and actors chemistry.

The Element Of Crime (1984)

 

Very good psychedelic crime movie by Lars Von Trier, rich with thick, juicy atmosphere and shot in sepia tones, resembling Tarkovsky movies, tells story about child killer called Lotto Killer.

Ruth Rendell - Make Death Love Me

Of all Ruth Rendell novels, this is the one I enjoyed the most. It is about bored middle class bank clerk who is obsessed with literature. Two scums decide to rob a bank he is working in, but thing go wrong and protagonist get away with all cash however he doesn't know what to to with it now, since police are chasing him. Very depressing and grim.

Ruth Rendell - Live Flesh

Very good psychological thriller about serial rapist who accidentally shot policeman and condemned him to life in armchair while his wife manage to go through with him. As protagonist goes into the prison and out, he tries to resocialize with rest of humanity, but his murdering instinct pushes him to revenge and bloodshed against crippled cop whom he believes was responsible for his arrest and time spent in prison.

Barbara Vine - A Fatal Inversion

Much more disturbing than her novels written as herself, this one is about a group of friends who committed awful crime against a child. Of course they were young and inexperienced, but it's amazing how Barbara Vine portrays them as worst possible scum on earth. After many years memories of crime begin to haunt them when they are older and have a respectable career.

Codex

Zatvorenici su tukli i psovali Lazara u zatvorskoj ćeliji dok se borio za vazduh, razbijajući mu rebra, noge, ruke, zube, nanoseći mu teške povrede.

-Pičko smrdljiva, jesu te jebali tamo. Sad ćeš da vidiš.

Zatvorski čuvar je brzo prekinuo tučnjavu i odveo Lazara u zatvorsku bolnicu. Imao je teške povrede glave i trebalo mu je dugo vremena da se oporavi. Nažalost zaradio je privremenu amneziju od povreda. Ležeći u bolesničkoj postelji, pokušao je da se seti otkud on tu. Medicinska sestra ga je posmatrala, držeći injekciju morfijuma u ruci.

-Ne brini, za par dana odlaziš odavde. Kazna ti uskoro ističe.

Lazar je polusklopljenih očiju posmatrao plavokosu medicinsku sestru.

-Zašto sam dospeo u zatvor.

-Pronašli su te u kući punoj mrtvih ljudi. Detektivi su procenili da je bila neka pljačka u pitanju, ali je pošla naopako, pa su svi pobijeni. Otac i majka i njena ćerka. Mnogo krvi.

-Hmm, razmišljao je Lazar. Polako, sećanja su dopirala do njega. Izgleda da su mu namestili da bude žrtveno jagnje dok su odneli lovu. Nema veze, pobrinuće se on za njih. Posebno za nju, tu smrdljivu fuficu i njegovog brata koju je jebao. Posle nekoliko dana potpuno se oporavio (uz pomoć medicinske sestre koja mu je drkala kitu nekoliko puta na dan) i potpisao papire za otpust iz zatvora. Naravno, svakog meseca morao je da se javlja nadzorniku za bivše robijaše. Dok se vozio autobusom do kuće u kojoj je stanovala njegova majka, razmišljao je kako da se osveti Marleni i Stefanu. Jedan klošar je prosio kad je Lazar izašao iz autobusa.

-Kako te nije sramota da prosiš, klošaru. Makar crknuo od gladi, nikad ne bih uzeo milostinju od bilo koga.

Klošar nije uopšte slušao reči, već pružao ruke i molio za dvadeset dinara.

-Nemaš ni stida ni srama.

Koračajući prema kući u kojoj je živela njegova majka, pitao se da li je rikno onaj njegov klošar od oca. Ulazeći u stan, uverio se da jeste, jer ga nije bilo.

Bledi sunčevi zraci su ulazili kroz poluspuštene roletne dok je Lazar pozdravljao svoju majku.

-Ćao, mama. Nisi se setila da me sačekaš na ulazu u zatvor.

-Ne interesuješ me ni ti ni tvoj brat. Oboje ste ološi i zaslužujete smrt.

Lazar ode do svoje sobe da proveri policu sa knjigama. Uveravajući se da su sve na svom mestu, izvadio je nekoliko knjiga sa polica i gledajući ih prisetio se nekih lepših vremena dok ih je čitao pre nekoliko godina dok se nije upleo u taj posao sa bratom. U jednoj od njih je bio smotuljak novčanica koji će mu pomoći da pronađe svog smrtnog neprijatelja. Nije znao gde se zavukao tako da je potražio pomoć nekog privatnog detektiva u halo oglasima. Obratio se Čedu Pitersonu.

-Mogu li doći kod vas, Čede?

Čed Piterson je sedeo u fotelji kancelarije dok mu je sekretarica Ivana praznila jaja.

-Ah..too...hmm...možete...

-Hvala, reče Lazar i začudi se čuvši stenjanje i žensko uzdisanje preko žice.

Odveo se autobusom do Smorćola gde je Čed Piterson držao kancelariju na sedmom spratu.

Dok se penjao liftom prisećao se reči fufice Marlene koja mu je često govorila 'lepo crtaš, lepo pišeš, al ne znaš da dišeš'. Razljutivši se na te reči udario je glavom u zid lifta dok su se vrata otvarala ka sedmom spratu. Prošetao je duž hodnika i pokucao na vrata privatnog đoke. Na pločici je pisalo 'Čed Piterson, privatni detektiv'.

-Uđite, čuo se glas iza vrata.

Lazar uđe i ugleda privatnog detektiva opruženog na fotelji. Na drugom stolu sedela je Ivana i tipkala nešto na laptopu, obučena u crnu prozirnu haljinu, crne cipelice i crne baršunaste rukavice. Delovala je jako mršava i tanka, sasvim u suprotnosti sa skoro gojaznom figurom Čeda Pitersona. Na desnom dlanu leve ruke imala je tetovažu pauka, dok joj je zlatna ogrlica u obliku vuka visila oko vrata. Nokti su joj bili nalakirani u crno, takođe i karmin, i pogledavši Lazara podignuvši na trenutak šeširić, obliznula je usne. 

-Sedite, gospodine...

-Lazar.

Lazar sede na fotelju i prihvati kafu koju mu je ponudio Čed Piterson. Gledajući njegovu oronulu odeču i izraz lica uverio se da je bivši robijaš.

-Kako mogu da vam pomognem.

-Upleo sam se u neki posao sa bratom i njegovom devojkom. Oduvek smo bili u lošim odnosima i dok smo stanovali zajedno, dok se nije odselio. Uvek je govorio da hoče nešto da jebe. Pa tamo na Karaburmi našao je neku fuficu Marlenu. Međutim polako je ostajao bez para i zajedno sa njom me je kontaktirao, nudeči mi posao da opljačkamo neku bogatu porodicu. Moj brat je psiho, detektive. Imajte to na umu. Lepo smo mogli da ih opljačkamo, ali opaska jednog od stanara da je grbav ga je razljutila tako da ih je pobio sve sačmaricom. Videvši šta je uradio, lupnuo me je sačmaricom po glavi i onesvestio, pa potom pobegao sa Marlenom, odnevši svu lovu sa sobom. Tako da su me panduri pronašli u kući punoj mrtvih ljudi i uhapsili. Proveo sam dosta vremena u zatvoru zbog njega i želim da se osvetim.

Čed Piterson je neko vreme vrteo olovku, dok je drugom pušio cigarilos.

-Hmm...da...stara priča o zavađenoj braći...još iz biblije potiče...

-Pa, hoćete li mi pomoći?

-Pokušaću. Znate li gde se nalazi vaš brat i Marlena.

-Trenutno ne znam, al kad bih znao poslao bih neke navijače da ga izmlate bejzbol palicama. Međutim, Marlena je često posećivala kafić 'codex' u Zemunu. Možda možete tamo nešto pronaći.

-Ok...moja tarifa je 1000 dinara dnevno plus troškovi. Vidim da ste skoro izašli iz zatvora, i da ste veoma uspaljeni. Ako hoćete možete da doplatite još 1000 dinara da vam moja sekretarica ispuši kurac.

-Jeste li vi još i makro osim privatnog detektiva.

-Ne, samo pokušavam da vam izvučem što više novca. Uostalom, Ivana je super pušačica. Ne zovu je džabe lomiteljka kite.

-Ok, reče Lazar i ispljunu 1000 dinara.

Čed Piterson je otišao u drugu sobu dok je Ivana sisala Lazarevu kitu sa uživanjem. Svršivši joj u u usta, Lazar uzdahne i opruži se po fotelji. Čed Piterson se vrati u kancelariju.

-Obaveštavaću vas o toku istrage. Doviđenja.

Lazar napusti kancelariju privatnog detektiva. 

---

Bilo je sveže letnje veče kad se Čed Piterson parkirao kraj kafića 'codex'. Prolaznici su išli svojim poslom, noseći kese u rukama, vukući kolica sa bebama, idući na noćnu smenu. Dok je prilazio kafiću, Čed Piterson sagnu glavu i oslušnu razgovor koji se odvijao u udaljenom mestu kraj jednog od stolova.

-Ti si kriva, Dragana. Majka si, imaš decu, a ja sam jako mlađi od tebe. Trebala si ti da načiniš prvi korak, a ne ja.

-Oh, prestani, Miloše. Muka mi je od tebe.

Čed Piterson uđe u kafić i sede za sto naručivši Budweiser. Lepa kelnerica mu donese pivo. Nekoliko ljudi je sedelo za stolom nedaleko od privatnog detektiva. -Jesi li čuo onu priču o momku koga su napale tri devojke odjednom, pa je poludeo i skočio sa pančevačkog mosta?

-Aha. Šteta, a bio je tako lep.

-Nije morao to da uradi. U svako doba je mogao ovde da dođe da popije nešto.

Veče se bližilo kraju i mrak je zahvatio kafić kad je ušla devojka crne kose, očigledno prostitutka i narkomanka, obučena u sivu trenerku. Sela je za sto, očigledno očekujući da joj neko naruči piće. Čed Piterson joj priđe.

-Šta piješ.

-Votku.

Čed Piterson naruči dve votke, jednu za njega i jednu za nju. Ispivši votku, devojci se jezik razvezao.

-Znaš li gde mogu na nabavim ekser. Strašno mi je potreban.

-Znam. Ali prvo mi trebaju neke informacije.

Devojka ga pogleda krupnim blistavim očima.

-Deluješ mi nekako prljavo. Da nisi neko njuškalo.

-Privatni detektiv. Poznaješ li Marlenu i Stefana.

-Oh, njih dvoje. Bolje da se ne kačiš sa njima, opasni su. Stanuju na Gardošu, u ekskluzivnom apartmanu. Daj mi sad ekser.

Čed Piterson izvuče iz džepa tableticu radosti i dade joj, pa potom ispivši votku, zahvali se narkomanki prostitutki.

-Hvala ti. Mogu li nadalje da uzimam od tebe.

-Možeš. Kako bi bilo da odemo u klozet da mi ga ispušiš na brzinu. Daću ti još jedan.

Čed Piterson i narkomanka odoše u klozet kafića 'codex'. Privatni đoka izvuče kitu i strpa narkomanki u usta, uhvativši je za kosu nabijao je na kitu do grla dok je nije ispunio spermom.

Izašavši iz kafića odvezao se dodge chargerom R/T do apartmana gde su stanovali Stefan i Marlena. Parkiravši nedaleko kraj benzinske stanice, pozvao je Lazara.

-Lazare, dođi do Gardoša, blizu benzinske stanice. Pronašao sam ih.

Čed Piterson je proveo vreme u čekanju ispijajući kupinovo vino i pušeći cigaretu, pritom obavivši telefonski razgovor. Uskoro je kroz retrovizor video Lazara kako se približava automobilu.

-Uđi i sedi.

Lazar sede.

-Hoćeš malo kupinovog vina?

Lazar uze i otpi.

-E, sad. Možemo da ih strpamo u zatvor, Lazare. Imam kontakte u policiji koji bi obavili to. Tako bi skinuo ljagu bivšeg robijaša i ponovo se socijalizovao u društvo. Nemoj da te želja za osvetom uništi.

Lazar je neko vreme češkao bradicu, razmišljajući.

-Šta ja imam od toga što će otići u zatvor. Hoću da ga ubijem i uzmem lovu što su mi je skratili. 

-Nije moja briga, reče Čed Piterson zagonetno posmatrajući nokte na svojim rukama.

-Samo, trebaće ti pomoć. Ućićemo zajedno tamo.

Čed Piterson izađe iz kola i izvuče sačmaricu iz gepeka pa je pruži Lazaru.

Polako su prilazili zgradi i popevši se na četvrti sprat pokucali na vrata.

Čed Piteson je stajao sa beretom na levoj strani vrata a Lazar na desnoj sa sačmaricom.

-Ko je, čuo se glas iza vrata.

-Manuel, vaš sluga.

-Oh, jesi li doneo te girose već jednom.

Otključavši vrata Čed Piterson propusti Lazara koji upuca Stefana sačmaricom u glavu. Marlena je posegnula za walterom, ali prekasno pre nego što je Čed Piterson odvalio sa par hitaca beretom u grudi. Dim ispaljenih čahura nadvijao se nad elegantno opremljenim stanom. Lazar ode do sefa i ispali nekoliko hitaca sačmarom, razvalivši ga. Unutra je bilo dosta love.

Čed Piterson mu priđe i stisne ga za ruke.

-Pošteno bi bilo da podelimo plen.

-Ok, reče Lazar i pruži privatnom detektivu polovinu novca.

-Hvala ti. Izgleda da je naš posao završen.

Čed Piterson i Lazar se pozdraviše. Spustili su se zajedno do izlaza iz zgrade, gde je privatni detektiv krenuo ka dogde chargeru, a Lazar nastavio dalje sa torbom punom love u rukama. Nije dugo koračao dok nije čuo sirenu neobeleženog policijskog automobila u kome su bili detektiv i Nataša. Već neko vreme su bili u ozbiljnoj vezi i jebali se svaki dan. Uhapsili su Lazara i vratili ga u zatvor, zahvalivši se Čedu Pitersonu.

Privatni detektiv se vratio u kancelariju sa mnogo većim dobitkom nego što je očekivao.

-Izgleda da si obrnuo onog robijaša, reče Ivana opružena na kauču.

-Aha. Čim sam ga video znao sam da je budala.

Bill S. Ballinger - Portrait in Smoke

This is enjoyable crime novel about some guy tracing woman whom he knew from his school days and liked her. During his work in some company he incidentally finds something about her and start unravelling all the things she have done. Krassy Almauniski is definite type of woman who will do anything to get to the top and escape her lousy neighbourhood, deceiving people, changing names, killing husbands and performing abortions. As main protagonist progresses in quest of finding her, he realizes she's not anymore that sweet girl he used to know, hence the title of the novel.