Sedeo sam sa mojim drugarom detektivom u restoranu i slušao njegov izveštaj pokušaja otmice male Emili. Gangsteri su bežali od policije tokom pljačke banke i videvši malu Emili pokušali da je otmu i ucene njene bogate roditelje. Priča mu je bila malo nepovezana pošto smo i ja i on bili pijani.
-Slušaj, Čede. Evo kako je bilo.
-Probudio sam se u pola sedam uveče, sa osrednjom glavoboljom. Soba je bila zamračena, roletne spuštene. Ljudi koji pate od glavobolja su osetljivi na svetlost. Pišalo mi se. Kurac je bio čvrst i topao. Uzeo sam kafetin sa noćnog stočića i flašu tople vode, i popio ga. Jedan kafetin je dovoljan. Nosio sam gaće marke „Hugo-Boss“, sive boje. Izvadio sam kurac i počeo da ga drkam. Omirisao sam svoje prste, spustio pljuvačku na njih, i nastavio da drkam. Usmeravao sam svoje misli ka postizanju vrhunca, i naposletku svršio. Jedna peruška mi je pala na butinu, dunuo sam i oterao je, ali se ona ponovo vratila. Zagledao sam se malo u procep na roletni kroz koji je proticao zrak sunca, raznosio prašinu i ustajali vazduh, i padao na moju butinu, osvetljavajući linije sperme koje su curile niz nju. Ustao sam i navukao papuče, otišao da pišam. Napolju se mogla čuti graja dece. Penzioneri su šetali. Dok sam pišao, slušao sam moju malu komšinicu kako vežba pevanje kroz zid kupatila. Pritisnuo sam vodokotlić koji je zagušio njeno pevanje i napustio kupatilo. Kroz par trenutaka pevanje se ponovo počelo dizati. Podjoh u kuhinju da skuvam kafu. Voleo sam 3 u 1. Kad sam skuvao kafu, podigao sam roletne jednim potezom i pustio svetlo u sobu. Iako sam spavao tek tri sata nisam se osećao umoran. Seo sam na terasu, srknuo kafu i zapalio cigaretu. Malo sam se prodrhtao, zgrčio pa opustio. Uzeo sam moj plavi durbin i uperio ga u susednu zgradu. Gledao sam moje susede uveličavajućim durbinom, praksa koju sam upražnjavao od rane mladosti. U jednom stanu je goreo požar, ljudi su uzbudjeno vikali, a ispred zgrade se okupila masa ljudi. Ubrzo su stigla vatrogasna kola. Starci su žučno negodovali zbog nepažnje stanara.
-Ništa ne paze, ti ljudi! Jedna neugašena cigareta, i ode sve u kurac!
Njegov prijatelj se složio sa starčevim mišljenjem, i njih dvoje nastaviše šetnju gledajući u zemlju. Sa moje terase se pružao lep pogled koji se protezao ka horizontu i gubio u suncu i oblacima. I tako, spuštala se noć. Bio sam nadasve u nekakvom ushićenju. Naoblačilo se i poče tiha grmljavina. Glavobolja je neprimetno prestala, kao dlanom ruke odnešena. Hladan letnji vetar poče strujati kroz vazduh, i ja ga udisah. Uvek osetim priliv čudnog zadovoljstva kad me prestane glavobolja. Sevnu munja. Puče grom i pade jaka kiša. Noć je već potpuno preuzela smenu, i nikoga više nije bilo na ulicama, osim jedne žene koja je trčala pokrivajući se jaknom i vodeći svoje dete za ruku. Posmatrao sam mokro lelujavo drveće i saobraćajne znakove. Pored puta se nalazila jedna stara kafana. Kroz durbin sam unutra ugledao neke ljude što piju pivo i prevlače rukama po bradi, dok je svirala stara narodna muzika harmonike. Sve je bilo tako tiho i nepomično, osim jedne kese koju je nosio vetar. Bacio sam pikavac kroz terasu, i povukao se u svoju sobu. Uzeo sam malo hleba sa sirom. Posle sam skuvao crnu kafu. Pokušavao sam malo da radim, da se nečim bavim. Ali nisam mogao. Mislio sam na moju Anabelu. Seo sam na pod prekrštenih nogu i gledao njene fotografije. Srknuo sam malo kafe crne kao noćno more, i upalio kompjuter, i pustio neku tihu muziku, koja se mešala sa udarcima kišnih kapi. Oko mene su bili mnogi ispisani papiri, drveni čiviluk, sto, stolica. Pepeljara. Ipak, smogao sam snage da pročitam nekoliko stranica uz božju pomoć. Blizu mog mesta se nalazila pruga, pa sam često slušao vozove. Ali odjednom začuh nečije korake u hodniku zgrade. Podigoh glavu i skočih pažljivo do vrata, saguvši se i izbacivši zadnjicu nazad a gornji deo tela napred, pogledah kroz špijunku. Neki čovek se spuštao na moj sprat izbijajući iz tame, i naglo se okrenuvši tako da mu ne videh lice, stao ukopan, kao razmišljajući. Onda nastavi da silazi. Odem na terasu da ga vidim kako izlazi, i vidim, prestala kiša, udahnem svež vazduh. Čovek izidje iz zgrade i podje levo ulicom ka centru, kako mi se učinilo, krsteći se. Bilo je 12 sati. Gde li ide? Vratih se u sobu i dugo razmišljah o tome. Reših da se bacim pod tuš, i vrela voda mi išuri telo. Legnem u krevet i brzo zaspih, i sanjah Anabelu, ali vrlo nejasno.
Sutradan sam ustao malo ranije, jer sam očekivao poštara. Opet nije došao. Ponovo glavobolja. Nestalo mi je kafetina, pa sam uzeo prašak protiv bolova. On se sipa u čašu vode, promeša i popije, ali je ukus neprijatan. Mrzovolja me obuhvati. Neko mi pozvoni na vrata, neka žena.
-Dobar dan, skupljamo novac za decu bez roditeljskog staranja. Samo 50 vaših dinara je dovoljno da izvuče osmejak jednom detetu.
-Nisam u mogućnosti.
Zatvorim joj vrata. Ko zna koliko je usamljenih starica prevarila ta narkomanka. Ona im dolazi i po više puta, ali starice je zaborave, pa misle da je neka nova. Pozvoni mi telefon.
-Halo?
-Gde si, Pušinski! Boris ovde.
-A, ti si.
-Hoćeš u grad?
-Hoću.
Spustio sam slušalicu, i zagledao se u persijski tepih. Boris je bio moj stari drug, još iz mladjih dana. Još od onda. Koliko je prošlo od tada? Koliko istovetnih, suvih dana, provedenih u istoj sobi? Koliko popijenih kafa, pogleda u prazno, pročitanih novina, televizijskih programa? Pet godina nisam izlazio nikuda. Ponovo me je obuzeo stari poznati osećaj, grešan i lep. Lepo je uneti malo promene. Posle toliko godina. Naravno, ni ovako nije loše. Nema više trzanja. Ali nema više ni onog drugog. Naučio sam se mirnom življenju, bez trzanja, mirnoći. Ništa me više ne može potresti. Pa ni ovaj poziv. Živim uz minimum neophodnosti, kao monah. Pogledao sam moju neurednu sobu. Danas je osetno svežije, 14 stepeni. Taman za moj svileni crni kaput. Iznad kamina je visio zidni sat, a iznad njega portret moga pokojnog oca, koji je bacao senku duž crvenog tepiha i crnog zida ukrašenog zelenim zavesama. Odjednom se prisetih kako sam kao mali ležao sa majkom, pio med i mleko i posmatrao igru senki na plafonu od gradskih svetala, lica u zavesama, svega toga. Pogledao sam kroz prozor i video mog bibliotekara kako šeta, uzvrpoljio se i odmaknuo. Blizu mog mesta se nalazio auto-put. Prodjoše kola.
Izašao sam na sporedni izlaz i uputio se ka taksi-stanici, krckajući opalo jesenje lišće. Pozdravio sam moga komšiju. Moj trenutni smeštaj mi je odgovarao, udaljen, a blizak gradu. Boris je hteo da se sretnemo na Dorćolu, ali ja nisam hteo, zato što sam tamo rodjen. Predložio sam da se vidimo kod Crkve Svetog Marka. U prolazu do taksija sam video gradjevinsko zemljište. Gradili su novu zgradu. Krenuli smo brzo, proticali su prizori. Male kućice nanizane jedna pored druge, opasane ogradicama, tik uz prometnu ulicu, pored njih zgradurine, pa neke uvale, prodavnice, mega-marketi, tržni centri, razvaline, smećišta, mostovi, tuneli, podzemni prolazi, betonske konstrukcije, uspavani soliteri, stotinu čudesa. Prolaznici, kontejneri, klošari. Prodjosmo luku. Čekao sam Borisa 10 minuta, kasnio je, vragolan. Prema njemu sam bio dobar, jer iako je u suštini bio mentol, bio mi je simpatičan. Bio je niži od mene, velikog nosa, lica kao u pacova, ali širokih ramena. Najzad dodje. Pričali smo malo, ali sadržajno. Pošto sam zapalio sveću u crkvi za pokoj duše, otišli smo po travu, i seli u park. Preko puta nas su sedela dva momka i gledala nas. Boris je motao travu.
-Borise, šta nas gledaju ovi?
-Ja mislim da i oni motaju.
-Hahaha! Sad im je čudno što i mi motamo.
Boris smota i zapali džoint, povuče par dimova, i predade meni. Popušimo mi džoint, kad oni tipovi krenuše ka nama.
-Momci, samo da vam kažemo, videli smo nekog tipa u plavom, tu iza parka.
-Ajde da idemo, Borise.
Uhvati nas neka panika, i mi odemo iz parka na ulicu koja vodi u sportski centar „Milan Gale Muškatirović“. Ja bacim pogled na ono dvoje, kad, oni seli na našu klupu.
-Borise, da nisu ovi namerno rekli da su videli pandura da bi nas oterali i seli na našu klupu?
-Hahaha!
Trava nas je uhvatila, i krenuli smo trotoarom, u lice vetru, ka dunavskom keju, gore. Jedan autobus koji je išao ka nama skrenu ulevo. Mi ga shvatismo kao živo biće. Išli smo naizgled bez cilja, i došli smo do reke. Stajao sam i gledao u ogledalo svetlucave, nemirne reke. U reci je bila ukopana olupina starog, zardjalog broda koja tu leži trideset godina. Unutra se noću skupljaju klošari i narkomani, ludaci, i pale vatre. Oko broda je reka bila crna i mutna. Lepo je unutra, i šteta što brod ne radi. Boris poče pričati kako vidi skrivene dimenzije prostora i vremena. Naravno, perturbacije i iskrivljenja su moguća. Često smo pričali o izmenjenom doživljaju vremene i prostora pod uticajem droga, o uplivu. Pozvali smo Duleta da dodje. On je bio veoma namučen momak. Bio je nizak i krupan, nabijen. Imao je nešto dečje u sebi, i ranjeno. Motali smo drugi džoint, kad on dodje. I odmah je počeo da lupeta. Video je Isusa, vanzemaljce, dinosauruse. On poče da puši džoint ko stoka, zakašlje se, i sline mu izadju iz nosa koje on obriše nekim lišćem. Posmatramo površinu reke, i vidimo nešto kako plovi ka nama. To je bila policijska kapa.
-Rečna policija!
Izroni policajac, sav mokar i sluzav, obavijen rečnom travom. Sreća što nismo imali više travu, inače bi nas uhapsio.
-Naduvali ste se. Lepo vam je, a?
Mi se smejemo. Policajac skoči natrag u vodu, i otplovi kao delfin. Mora da su imali neku stanicu u dnu reke. Riblja policija, haha! Ali on se vrati i ipak nas privede zbog rizli, i dade nam maske sa kiseonikom i mi zaronimo sa njim do dna reke, do neke kućice na dnu. U kućici su bila dva policajca, jedan za stolom, a drugi obešen o luster. Vrtela se ona hladilica na plafonu i udarala obešenog čoveka. Policajac za stolom je bio kapetan riblje policije, i ličio je malo na šarana. Policajac koji nas je priveo je stajao iza nas. Kod njih je dolazila povremeno žena sa pijace da uzme svežu ribu. Kapetan se zakašlja, izadje mu mehur i blato iz usta.
-Momci, loše vam se piše. Predvidjena kazna za vas je 15 godina. Imamo i ćelije ovde. Obešeni, pokaži im ćelije.
Obešeni visi, udara ga hladilica. Kapetan se gromko zasmeja sebi u bradu.
-Ah, da, on je mrtav. Uvek to zaboravim. Čovek svašta zaboravi ovde.
Kapetan se zagleda u sto, vodnjikav i prašnjav, popravi neke zgužvane papire i pogleda u nas.
-Naravno, i ja sam nekad duvao, kao i vi, momci. Znate šta, pustiću vas ako me neko od vas naduva. OK?
Kapetan skine pantalone i izvadi debelog djoku. Plutajuće blato mu predje preko lica.
-Ko će da me naduva?
-Što vam ne duvaju vaši pomoćnici?
-He, he. Pa ne mogu oni.
Ja, Dule i Boris odlučimo da odigramo zimi-zami-zum. Točak sudbine odabere Duleta. On mu ga ispuši, i kapetan poče da se naduvava kao balon i iskoči na površinu reke.
-Ah! Konačno malo vazduha.
Kapetan uze iglu i izbuši se i vrati se u stanicu kao mršavi, izduženi starac u crnom odelu. Pogleda Duleta sa takvom mržnjom da ovaj poskoči nazad. Onda ode na kraj sobe, u neki mrak. Mi smo bili začudjeni. Drugi policajac je otišao iza kućice da gleda porno magazine. Vrati se, i potera nas u ćeliju.
-Ali rekli ste da ćete nas pustiti!
Policajac nas osmotri blago nakrivivši glavu.
-Kapetan je usamljen čovek, i željan je društva. Maske vam neće trebati, ćelija je izolovana.
Policajac zalupi vrata. Otpadne malter sa zida. Ćelija je pružala osnovne higijenske potrebe, ali malo čega drugog. Bili smo jako zgureni. Na zidu je visila okačena slika Eduarda Manea „Doručak na travi“ u kojoj su gola devojka i obučen mladić doručkovali ležeći na travi. Na jednoj naslonjači je sedeo kostur, a u uglu sobe je stajao TV. Policajac nam kroz otvor ubaci ribu sa hlebom. Mi uzesmo ribu i posedasmo za TV. Na programu je bila emisija u kojoj su debili radosno trčali i igrali se jedni sa drugima, grleći se sa roditeljima koji su ih bodrili da nastave da trče, i koji su ih uveravali da nema više tih ljudi kojih su se bojali. Prebacili smo na drugi program, u kojem su neki čuvari kružili oko nekog mesta. Na trećem programu je prikazivana emisija „Jebanje mrtve dece na sto načina“ gde je krupan muškarac nabadao mrtvu devojčicu na kurac, na ćetvrtom je lepa devojka vrtela kukovima u ritmičnom zanosu, dok su okupljeni ljudi sedeli prekrštenih nogu i gledali je kao boga, a na petom emisija „Život i priključenija Todora Stavrofora“. Brzo sam prebacivao programe, upečatljive slike su se smenjivale u krešendu. Mi se zagledali, i zaboravili na naše trenutno stanje koje nije bilo naročito povoljno. Proverili smo sve mogućnosti, ali nije bilo izlaza. Ali kako smo upali, tako ćemo i izaći. Prolazili su dani, porasla nam brada, pušili smo jedni drugima. Jednog dana kapetan udje i pusti nas na slobodu. Izašli smo iz reke i krenuli prema centru. Ušli smo u čudno zbijeni i neprirodno visok tramvaj koji nas je odveo na poprište sukoba dve grupe ljudi, i tu je Dule počeo da razgovara sa policajcima o nekoj temi. Čekali smo ga na klupi, a posle otišli na kafu. Videsmo nekog misterioznog čoveka sa šeširom. Dule nam predloži da odemo kod Uroša. Ušli smo u pogrešni autobus, ali nas nije bilo briga, pa smo išli do kraja, i nazad. Tokom vožnje Dule zaspa, pa smo ga jedva probudili. Udarila ga vrućina. Ko zna koliko bi krugova okrenuo. Sišli smo kod Vuka, i spustili se u podzemni prolaz. Tu smo stajali malo i slušali kišu. Svidela nam se ta muzika. Kako kaplje, kao neka praskajuća tehno muzika. Onda smo seli ispred video kluba da odmorimo. Ja sam stavio levu nogu na neku stolicu. Izadje žena iz kluba i zaprepasti se.
-Alo, bre, šta radiš to?
Tu je stajao neki čuvar sa pištoljem za pojasom, pa smo otišli odatle, uvredjenog ponosa. Penjali smo se pokretnim stepenicama, i Dule ugleda malu cigančicu kako prosi novac. Reče joj da će joj dati 20 dinara ako mu popuši kurac. Odu oni u šumarak. Dule je jebao u usta.
-Mala cigančice, odmalena prosiš novac.
Ne gledavši, Dule upade u kanalizaciju. Jedva se izvukao i pobegao od ljudi pacova. Ugledao sam prelepog momka od 15-ak godina, mršavog, bronzanog, uskog dupeta. Bilo kako bilo, dodjemo mi kod Uroša. Tamo sede dva narkomana, jedan visok i mršav, drugi nizak i debeo. Treći je ležao u krevetu u patikama i spavao. Bila je tu i neka gola, mršava devojka bele puti. Oni duvaju i snifaju koku i pucaju heroin pa su dali i nama. Onaj što je spavao se probudi na miris trave i poče da moli ovog visokog za koku.
-Daj miii...
-Neću.
-Pičko.
Ovaj mu ipak da, i on skuva i pukne se. Zove oca.
-Napravi nešto da se nažderem. Dolazim.
Pitamo ga da nam nabavi eksere, i on ode po njih. Već se smračivalo. Brzo se vrati, i mi progutamo eksere. Zove ga otac.
-Hoćeš doći, sine?
-Nisam više gladan.
Posle je došao još jedan narkoman. Počeli su da pričaju neku narkomansku priču, kako su jurili pandurima jugom uskim zvezdarskim sokacima, kako je prošle godine bilo više koke, kako je Cvele uzajmljivao čarape suzatvoreniku u CZ-u. Tresnuo se spidom, pa blago zanjihao. Droga stupa na delo-kaza Žare, smejući se grotesknim ne-smehom, krastav i umrljan krvnim zrncima. Cvele je izgubio spid, pa napao Žareta šipkom. Tamara je uzela Borisa ustima kleknuvši, a ja sam joj prišao sa ledja i prodro u njeno belo dupe držeći je za ruke. Tamara se otkači od naših kurčeva i baci u kokainskoj paranoji. Posle smo otišli na tehno žurku, ja, Boris i Dule, a šta se tamo dešavalo, više ni ja ne znam. Mislim da je bila dobra žurka. Ivana mi je izdudlala za dva eksera na klupi pred početak. Sećam se da smo pronašli Mareta na klupi u parku, kako spava u progorelom kaputu, mrtav pijan, sa patuljkom pored sebe. Taj patuljak nas je odveo na putovanje kroz ružičasto meso i uveo u podzemni dvorac jakog svetla i menjajućih oblika. Tamo sam video Borisa-duplikata, i popričao sa njim, okružen iglama u močvari. Ali otvorio se portal i upao vukodlak u šumu visećih glava devojaka, konci mi leteše iz prstiju. Sigurno je da sam te noći doživeo ono što se ne da iskazati rečima, ili kroz misao. Znači, ono što se ne može pojmiti. Možda jedino kroz gubitak sebe. Probudio sam se oko pola 4 ujutru, u nekom parku. Video sam ogromnu maglu pred sobom. Čudno sam se osećao, hodao sam kao po blatu. Napipao sam nešto na glavi, nešto krzavo. Nebo nije bilo nebo. Protresao sam glavu. Iz nje su ispadali nekakvi kamenčići, potpuno besmisleno. Kleknuo sam na mekani beton, i u njemu video lice moje Anabele.
-Anabela...
Iz betona su izronile njene ruke i obuhvatile me. Kroz um su mi prolazile slike u kojima se teturam ulicom, vozim u autobusu gledajući kroz prozor i u moje prljave pantalone, slike poznate. Nalazim se u krevetu sa Anabelom, ona leži na stomaku, tucam je u dupe, ona svršava, vadim kurac i prskam je u ledja. Ulaze neki ljudi, nose nas sa krevetom u bunar, padamo a krevet se rastvara u jato ptica koje poleću uvis, dočekujem se na noge, Anabela se pretvara u pantera i nestaje u hodniku.
-Uhvati me!
Jurim je, ona me gadja strelama, ležimo sad na krevetu, diže se sunce, obasjava njenu guzu, ona me gleda iza ledja, iz nje izlazi silueta koja iscrtava samu sebe, nadgradjuje, kao voda koja spira kamen. Anabela ustaje, lice joj se menja kako se kreće, daje mi ogledalo, ne prepoznajem se, pogledam u Anabelu, nje nema, vratim se ogledalu, umesto njega ona mi se smeši, leži ispod mene, sedam za sto i jedem tortu. Odem za kompjuter, igram auto-trke. Ugledam sebe sa Anabelom u hiper-marketu, pričamo, vozim kolica. Oprosti mi, Anabela. Ugledam skupljača konzervi u parku, izbija dan pun belih zvezda. Nekad se zapitam, da li se to stvarno desilo? Neki dogadjaj. Vidim Borisa u autobusu, pa mi pobeže. Posle ga zovem. Kaže da je kući. Hodam sa Anabelom kroz jutarnju maglu, ona iskrivi glavu i udahne maglu pa je da meni kroz svetlucavo jutro ona je suva...došao sam kući, aha, ključevi, dobro, tu sam, zatvaram vrata, malo sam sedeo i slušao muziku, pa lako zaspao. Probudio sam se posle dva dana pod neizbledelim utiskom koji će odjekivati u meni dugo vremena. Upalio sam kompjuter i počeo da pišem. Pisao sam deset minuta, popušio ono malo trave što je ostalo, pogledao kroz terasu, otišao da kupim sok od jabuka slatko umornim korakom, sreo neke ljude, vratio se, pa ponovo prošetao da kupim cigare povremeno padajući u san dok sam išao, ali ipak budan, vraćao se kući svojoj. Uveče sam se sastao sa Borisom, ispod velikog drveta, u nekom uvučenom parku, malo smo prošetali, pa se rastali. Ja sam produžio nekuda, bilo kuda. Zašao sam u zagradjenu zonu koja se krivila na levo ukoso pa sam klizio u daljinu i u blesku polarne svetlosti upao u prostoriju u obliku ljudskih, ispucalih usana...noć je, uzimam papir za crtanje i slikam napuštenu fabriku koju vadim iz napuklog sećanja...dan i noć se prepliću...situacije iskaču nasumično i tiho u vrelom letnjem danu...duh oslobodjen tela je mučen iznenadnim udarcima vetra...kroz razbijene filtere fotoaparata sam pokušavao da uslikam fotografije izgubljenog sećanja...dodje mi neka pomisao, pa se izgubi, pa je tražim puzeći po tepihu, uzmem je i ona se raspadne u mojim rukama...cigani zauzeli prostor na zelenom vencu...u pola 5 imam kontrolu u Zavodu za kožne bolesti, ulazim u njenu ordinaciju i sedam na stolicu, skidajući majicu, savijem se i pokažem joj ledja bela i stvrdnuta od tečnosti.
-Kako vam izgleda, doktorka?
-Dobro je, smiruje se. Kontrola za dve nedelje.
Vratio sam se kući i legnuo da gledam film o nekom čoveku majstoru što je išao na putovanje. Neko mi pozvoni na vrata. Pojavi se mladić požutelog lica, zakržljao.
-Dobar dan, gospodine Pušinski. Pozivam vas na nedeljni sastanak udruženja mrzitelja bazena u 19:30, u haustoru 22.
On ode. Sednem na stolicu. Kad sam se ja to učlanio u udruženje mrzitelja bazena? Zar tako nešto postoji? Potražim u jakni člansku kartu. Tu je. Odem u mračnu sobu, gledam fotografije.
Evo nas na sastanku. Dugački sto, sede ljudi, i jedna devojka koju sam upoznao u foto-klubu, gleda me preko stola, na čelu predsednik visokog čela. U uglu sedi spremačica i puši cigaru zaklonjena iza ormana sa prašnjavim knjigama. Iz pukotina na stolu izlaze bubašvabe, i jedna mačka kašlje ispod stola. Obrati nam se predsednik.
-Gospodo, želim čuti vaše akcije tokom ove nedelje. Da počnemo od vas, Mirko.
-Ja sam prošao pored jednog punog bazena, i pogledao ga sa jakom mržnjom.
-Koliko je bila jaka ta mržnja, Mirko?
-Mnogo jaka.
I tako oni pričaju, i ja zaspim. U magnovenju čujem:
-Gospodo, sastanak je završen. Pridružite nam se u velikoj Sali na aperitiv, kasnije će biti predavanje ”Tehnike odbrane od bazenskih kompleksa”.
Na vreme izadjem sa njima u veliku salu, gde su ljudi stajali i pili šampanjac usporenim pokretima. Prošunjam se i izadjem na stražnji izlaz koji vodi kroz prostorije bioskopa ”Balkan”, pa iz njega izbijem na ulicu. Podjem trotoarom nizbrdo, ka 29-om. Udjem u tramvaj hvatajući se za šipke i sednem iza jednog brkatog čiče sa kapom na glavi. On poče pričati.
-Pušinski, mala Emili se izgubila u šumi. Moraš je pronaći.
Izadjem kod podvožnjaka, ispod vozne stanice ”Novi Beograd”. Popnem se gore tankim metalnim stepenicama i udjem u prazan voz. Proveravam koliko imam metaka u pištolju, sakrivši lice iza crnog šešira. Izadjem kod ranžirne stanice ”Makiš”. Makiš je jedna velika šuma sa močvarama kroz koju prolaze vozovi. Ima i nekih kuća, ali samo pri glavnom putu, gde prolaze automobili i poneki autobusi. Podjem u šumu, oko mene groblje razlupanih vozova i železničkog materijala. Na obzorju se vidi velika zgrada popucalih prozora, tkz. Centar za opravku vozova gde hodaju umrljani mašinci i radnici, a vozovi stoje na uzdignutim postoljima. Zadnji tragovi sunca su preletali preko šikara, sve je bivalo u kohabitaciji. Udjem unutra i vidim malu Emili kako čuči kraj velikog železničkog točka, umrljana mašinskim crnim uljem i uplašena. Pridjem joj, i ona mi se baci u zagrljaj. Lice joj čedno, nevino.
-Spasite me, gospodine!
-Ne brini se, mala Emili. Niko te više neće povrediti.
Uzmem je na krkače da je odvedem, ali navrnuše tri gangstera na ulaz, koji su pre toga obigravali spolja. Spustim Emili, i sakrijemo se iza točka. Gangsteri osuše paljbu, varnice sevaju. Ja uzvratim, i pogodim jednog u čelo, a drugog u stomak. Treći me pogodi u rame, ja podignem glavu od bola i vidim gredu koja visi na plafonu prikačena konopcem, pucam u konopac zadnjim metkom i greda se otpusti i zgnječi gangstera. Uzmem Emili za ručicu i povedem je napolje na sunce i čistinu, i mi podjemo kući, obasjani crvenilom zalaska sunca.
Pušinski izgasi cigaretu i zapali novu, pa otpije malo piva.
-Emilini roditelji su me dobro nagradili što sam je spasao.
-Ćudan slučaj, reče Čed Piterson paleći cigaretu. Platili su račun i izašli iz restorana, pa krenuli do šetališta pokraj reke.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
