Izgubljenost

Automobili su jurcali po uskoj uličici dok sam koračao ka uglu gde se nalazio hotel 'Zlatnik'. Okrenuvši se prema ulici automobili za koje sam sumnjao da me prate su skrenuli niz levu i desnu stranu ulice. Ipak, mislio sam, čovek nije bio siguran, pa sam pažljivo zastao izvadivši cigaretu iz pakle. Potraživši po džepu ofucanog kaputa koji sam nosio deset godina, nisam mogao da nađem upaljač. Sigurno sam ga zaboravio kad sam krenuo do hotela, mislio sam. Srećom, tu je bila trafika i izvadivši dvadeset dinara kupio sam običan upaljač koji je po mom  mišljenju bio sasvim sigurno bolji od svih ostalih.

Teška noć se spustila na ulice pune prljavog snega i bljuzgavice. Vrativši se od trafike do hotela razmišljao sam u sebi kako uvek imam osećaj kao da mi nešto nedostaje, uvek kad bi izlazio napolje, do grada ili na neki događaj. Zaokupljen tim mislima, koračao sam pločnikom ali nikako nisam mogao da nađem hotel Zlatnik. Na trotoaru je neki momak prtljao oko automobila, očigledno nešto nije bilo u redu sa njegovim motorom.

-Znate li gde je hotel 'Zlatnik'.

Momak se okrenuo prema meni.

-Druga ulica levo, pa još jedna. Videćete oznaku.

Krenuo sam prema uputstvima momka koji se vratio popravljanju motora. Druga ulica levo, pa još jedna. Na pola puta bio je parkiran taxi sa taksistom u automobilu. Nije imao mušterija i čitao je novine. Sagnuo sam se i pokucao na staklo vrata. Taksista spusti staklo.

-Znate li gde je hotel 'Zlatnik'.

-Treća ulica levo, pa još jedna. Videćete raskrsnicu, pa još jednu. E, tu trebate da skrenete levo i videćete oznaku.

Zahvalio sam se taksisti i krenuo dalje nadajući se da ću konačno stići do tog hotela. Sve te uske uličice i kućice, soliteri, činili mi su se kao lavirint iz kog nije bilo lako izaći jednom kad si ušao u njega. Preko kurca sagrađene zgrade, putevi i trotoari otežavali su mi napredak. Hladnoća koja mi se uvukla u kosti i dugo koračanje umorili su me pa sam ušao u neki smrdljivi kafić. Otromboljena služavka stavila mi je pivo na sto dok se nisam raskomotio i otkopčao sivi kaput. Dok sam ispijao pivo smešten u uglu kafića gde sam imao dobar pogled na goste i ljude koji su prolazili ulicom, primetio sam dve devojke sa jednim starijim tipom kako ulaze u kafić. Sa druge strane kafića sedeo je neki matori jarac verovatno očekujući neku ženu. Povremeno je gledao dve zgodne devojke, verovatno ljubomoran što su bile mnogo lepše od njegove druge polovine.

Posmatrao sam jednu od dve devojke i mislio kako bi bilo lepo zadaviti je, i baciti u neki jarak. Međutim, zadržao sam te misli za sebe i ispivši pivo ostavio pare na stolu i izašao.

Konačno sam posle nekoliko vremena pronašao hotel Zlatnik i prijavio se pod lažnim imenom. Prošavši kroz stepenice došao sam do hotelske sobe koja je bila oskudno opremljena. Nije bila baš neka rupa, ali bio sam zadovoljan. Grejanje je bilo zadovoljavajuće, i izvadivši iskrzani roman proveo sam nekoliko sati čitajući ga dok nisam zaspao.

Probudio sam se oko pola dva, posle noćne more. Nisam se baš sećao tog sna, ali bilo je nešto oko mog umirućeg oca kako leži na postelji. Doktor je bio sa nama ali nije ništa obećavao.

Zapalio sam cigaretu i otišavši do klozeta umio se. Bila je tu jedna čokoladica na stolu. Odmotao sam je i pojeo, i odjednom se osetio mnogo bolje, odbacivši košmar iz budnog stanja. Međutim, znao sam da neću ponovo zaspati. Skuvavši kafu seo sam na fotelju i pušio cigaretu jednu za drugom. Potom sam legao na krevet i nastavio sa čitanjem romana. Bio je veoma zanimljiv, mada je prljava lampa otežavala čitanje. Leptirice i muve su neprestano udarale o lampu pržeći se. Kroz poluotvoren prozor jurili su automobili i čuo se žamor nekih tamo ljudi. Mislio sam u sebi, ipak tu žive neki ljudi. Bilo je već oko pola pet kad sam dovršio roman i smestivši ga u džep ofucanog kaputa, skinuo ga i bacio se pod tuš. Poslednjih nekoliko meseci imao sam čudne periode kad sam spavao dva sata ili četiri, a nekad i 12 i više. Takođe me je mučio i stomak tako da nisam ni pokušavao da se iskenjam prilikom tuširanja.

Osetivši se na trenutak bolje navukao sam pantalone i majicu pošto sam se obrisao prljavim peškirom.

Seo sam na kraj kreveta i popio čašu vode. Kroz spuštene roletne dopirala je svetlost. Čulo se kucanje na vratima hotelske sobe. Otvorivši, ugledao sam čistačicu. Bila je to debela žena plave kose u četrdesetim godinama, prilično ofucana.

Stajao sam tu pred njom ne znajući šta da kažem. Čistačica me je gledala pomalo sumnjičavo, kao da sam neki monstrum.

-Dobro jutro. Došla sam da vam pospremim sobu.

Promrljao sam nešto u znak odobravanja i seo na fotelju posmatrajući tu debelu ženu kako čisti metlom i briše krpom. Pravila je zvukove koji su me jako nervirali. Pitao sam se koliko će joj još biti potrebno da obriše hotelsku sobu.

Nisam mogao više to da izdržim. Uzevši tešku pepeljaru sa stola prišao sam joj sa leđa i mlatnuo je po glavi nekoliko puta. Opružena na podu sa metlom sa brisanje i krpom, dok je kofa sa prljavom vodom stajala nedaleko od nje, nisam bio siguran da li je još uvek bila živa. Tako da sam je mlatnuo još nekoliko puta po glavi pepeljarom. Spustivši krvavu pepeljaru na sto, zapalio sam cigaretu i uverio se da je čistačica zaista mrtva. Niz potiljak curila je krv koja se mešala sa krpom za brisanje. Obrisao sam pepeljaru od krvi koliko god sam mogao i uklonio tragove krvi na parketu. Potom sam otišao do klozeta i bacio cigaretu umrljanu krvlju obavivši je klozet papirom u klozetsku šolju i pustio vodu. Potom sam strpao čistačicu u ormar i zaključao je unutra. Još jednom proverivši da nisam nešto izostavio ili zaboravio obukao sam kaput i patike i izašao u hodnik. Izgleda da niko ništa nije čuo, ipak, bilo je to tiho ubistvo. Spustivši se stepenicama do predvorja hotela odjavio sam se i izašao napolje. 

Već je bilo oko devet sati i temperatura je bila prijatna pa sam otkopčao kaput. Pitao sam se gde sad da odem, jer imao sam penziju pošto su mi roditelji umrli tako da sam imao dosta vremena na raspolaganju. Prisetio sam se mog starog drugara iz srednje škole koji je bio pijanista. Nisam se mnogo družio sa njim od tada, ali znao sam da je išao u muzičku školu gde je vežbao klasičnu muziku. Prošao sam nekoliko blokova zgrada i ušao u autobus koji me je odveo do Novog Beograda. Kao vođen nekom podsvesnom silom, zastao sam do neke kafane gde sam čuo zvuk klavira. Očigledno je to bila melodija stare pesme grupe zana 'vejte snegovi'. Okrenuo sam se ka toj kafani i oprezno ušao unutra. Za razliku od ostalih seljačkih kafana, ova je bila pomalo pristojnija. Nekoliko ljudi su sedeli za stolovima i ispijali pića i kafu. Skroz u uglu kafane klavirista je sedeo na stolici i svirao. Na klaviru pored njega stajala je pepeljara sa upaljenom cigaretom. Prekinuvši melodiju za trenutak povukao je dim cigarete i otpio pivo iz čaše. Izgledao je nekako tužno i oronulo. Dok sam ga posmatrao, nisam primetio prisustvo konobara koji je stajao pored mene.

-Izvolite.

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se koncentrišem i usmerim pažnju na konobara.

-Dajte mi koka kolu.

Konobar klimnu i ode do odeljka sa pićem. Kroz nekoliko trenutaka spustio je flašu koka kole i sipao u čašu. Izvadio sam cigaretu iz kutije i zapalio. Okupljene mušterije su izgleda bile lude za tom pesmom i iznova i iznova su tražili da ih klavirista svira. Dok sam ispijao koka kolu i pušio cigaretu nisam skidao oči sa klaviriste. Očigledno je već navikao da provodi noći u toj birtiji i tipka po klavirskim dirkama. Posle nekog vremena prestao je i osetio sam da mu počinje nekakva pauza, ili je završio za tu noć.

Ustajući sa stolice kraj klavira, navukao je kožnu jaknu i plativši račun pošao sam mu u susret.

Dugo je gledao u mene ili bolje reći kroz mene, ne prepoznajući me, što nije bilo nimalo čudno. I meni je trebalo dosta vremena da ga prepoznam. Pomalo je ličio na ostarelog Četa Bejkera.

-Izvini, ali ko si ti. Upravo se spremam da idem kući.

-Možda me se ne sećaš. Išli smo zajedno u srednju.

Nisam znao da li je drogiran ili pijan, ali nekoliko trenutaka je stajao tu ispred mene zaokupljen nečim, pomalo odsutan i izgubljen. Crna kožna jakna mu je bila puna rupa od izgorelih cigareta.

-Mmm...mislim da..ah, da..sećam se. Bilo je lepo tih dana, jelda.

Klimnuo sam glavom.

Izvukavši cigaretu iz kutije, zapalio je i nekoliko trenutaka posmatrao prljave nokte na rukama.

-Možeš da svratiš do mene. Živim par zgrada nedaleko odavde. 

Klimnuo sam u znak odobravanja i navukavši kaput izašao iz kafane zajedno sa njim na hladan pločnik.

Prošavši nekoliko ulica stigli smo do solitera gde je stanovao u potkrovlju. Lift nije radio, pa smo morali da koračamo uz stepenice. Dok sam se penjao sa njim, neka devojka je silazila, ali nisam dobro opazio njeno lice, samo sam primetio da nosi zelenu jaknu. U toj pomrčini ionako se malo toga videlo.

Konačno smo stigli do potkrovlja gde su šćućureni golubovi gnezdili na praznim saksijama na terasi. Otključavši stan, klavirista uđe unutra zajedno sa mnom. Stančić je bio dobro namešten, sa nekoliko knjiga i muzičkih uređaja. Na zidu u dnevnoj sobi visila je slika prikazujući čoveka na ulici mokrog od kiše. Seo sam na sofu i otkopčao kaput, dok je klavirista spremao kafu. Kroz nekoliko trenutaka došao je sa dve šolje i seo pored mene, izvadivši cigaretu. Sedeo je tu sa cigaretom na usnama, kao da je zaboravio da je pripali. Prineo sam kafu usnama i otpio je. Nije bila previše vruća, ali bila je dobro skuvana. Klavirista se na trenutak trgne i poseže za upaljačem. U pomrčini dnevne sobe cigareta je sijala dok je pripaljivao.

-Kako si završio u onoj rupi. 

Spustio sam kafu na sto i zapalio cigaretu.

Klavirista skide čarape i osloni noge na sto ispred sebe. 

-Duga je to priča. Radio sam neke besmislene poslove neko vreme. Ali nisu me ispunjavali. Mislim da je sviranje klavira u mojoj krvi. Šteta što nisam uspeo da postignem više od toga.

Zakašljao se malo od cigarete i ispljunuo šlajm u maramicu.

-Ona kafana nije loša, a ni plata nije za bacanje. Taman da plaćam reket i imam nešto za jelo.

Neko vreme smo ćutali.

-Ko je ona devojka što se spuštala niz stepenice.

-Neka komšinica. Nemam pojma ko je.

Ispivši kafu, još neko vreme smo čavrljali. Očigledno mu se spavalo, pa sam mu se zahvalio na gostoprimstvu i napustio ga. Silazeći stepenicama, hodnici su bili obasjani žućkastom svetlošću. Ponovo sam video onu devojku u zelenoj jakni i vrlo dobro primetio njeno lice. 

---

Bilo je već blizu jutra kad sam se vratio do mog stana. U povratku sam kupio dnevne novine. Nije bilo traga o ubistvu čistačice iz hotela Zlatnik. Možda panduri namerno nisu preneli informacije novinarima, ili ih nije bilo briga. Svejedno, morao sam biti oprezan.

Nisam imao mnogo toga šta da radim tog dana, pa sam ponovo posetio starog drugara klaviristu. Lift još uvek nije radio i dok sam se penjao stepenicama ponovo sam video onu devojku u zelenoj jakni. Ali lice joj nije bilo ono koje sam zapamtio juče. Sasvim sam bio siguran da je to bila ona, po njenim kretnjama, samo što nije imala isto lice. Bio sam zbunjen time dok sam ulazio kod klaviriste.

Klavirista je motao travu opružen na sofi. Pripalio je i povukao nekoliko dimova. Seo sam kraj njega i pruživši mi buksnu povukao sam par dimova. Neko vreme smo sedeli tu i duvali. Pošto je morao da krene u kafanu da pušta vejte snegovi po ko zna koji put, pozdravio sam ga i izašavši spustio se stepenicama do ulaza. Ponovo je ista devojka u zelenoj jakni koračala uz stepenice, ovaj put je imala još jedno lice, potpuno drugačije od onog prethodnog.

Stupivši na pločnik zavejan snegom i ledom nekoliko trenutaka sam stajao tu. Konačno sam došao do zaključka da su lica sklona promenama, i da ono lice koje sam voleo i izgubio se nikad više neće vratiti. Ionako nisam dobro pamtio lica, bilo ženska ili muška.

Sedeo sam u stanu kad sam začuo kucanje na vratima. Otvorio sam i preda mnom su bili detektiv u civilu i policajka, takođe u civilu.

-Dobar dan.

-Imamo nekoliko pitanja za vas.

Pustio sam ih unutra i dok su ulazili imao sam utisak kao da su im kretnje skroz usklađene do te mere kao da su bili jedno biće, a ne detektiv i policajka.

-Znate li nešto o ubistvu čistačice u hotelu Zlatnik.

-Ne. Nisam nikad bio tamo.

-Gde ste bili kad se dogodilo ubistvo.

-Bio sam u kafiću. Šta vas još interesuje.

Detektiv izvadi cigaretu iz pakle i zapali je i pruži jednu Nataši.

-Za sad ništa. Bićemo u kontaktu ako nam opet zatrebate.

Isprativši ih do izlaza, zatvorio sam vrata i seo na krevet, popivši malo kafe. Posle nekoliko vremena sam zaspao.

Jim Thompson - Killer Inside Me

In this novel we glimpse inside of mind of somewhat respectable county sherrif. On the surface he looks respectable, but deep inside him there are some anger and frustration. As a kid he raped girl of about two years old, and never got accused of anything, so his brother took the blame as local bigshot arranged for his murder. There was also some whore in town that society didn't want her, and he took care of that too, killing her and her customer. He also had a wife he was bored with and he killled her too. 

After some investigation sherrif took the blame on the innocent kid who after some beating took the blame and hanged himself in his cell.

As it turned out, protagonist of this novel was some kind of shitzo. They moved him to mental institution for a while, but his lawyer came back and released him.

Things got very bad for him and as law enforcement came to his house he sprinkled it with alcohol and set in on fire. Very paranoid novel.

Charles Willeford - Pick Up

Interesting novel about depressed alcoholic who used to love to paint. As he was cleaning dishes in some bar, unstable young alcoholic came to him and they made friendship. They spend some time together, until he realized she was some kind of slut and beyond helping. They also decided to kill each other, but things went very badly, as protagonist killled her but failed to kill himself. He then went to prison and examining and some shit, and after some investigation they set him free, which he didn't like at all. So he went out as free man. Not a bad novel, but somehow pathethic with all of protagonist whining and complaining.

David Goodis - Down There

Down There is very good noir novel about piano player working in some dirty nightclub after his promising career as pianist went down the drain.  He had two brothers who were in some shady business and incidentally he became involved with them as two gangsters were hunting one of his brothers for some cash he stole from mob organization he was working for.

Zbrka

Mnogo posla je bilo oko snimanja nove emisije zabavnog programa 'Ćirilica' koju je vodio ugledni novinar Milomir Marić. Dok je pomoćno osoblje šminkalo Marića za emisiju i dok su gosti dolazili, većinom bedni crvi koji su svake nedelje ćeretali u udobnim foteljama ispred kamera, pričajući o nacionalnim pitanjima od velikog značaja, o sigurnosti zemlje, i o ostalim stvarima koje je dosta ljudi gledalo ispred televizora svojih domova, kafe kuvarica je mućkala kafu za voditelja programa. 

Sve je bilo spremno za početak programa. Voditelj, nekadašnji urednik časopisa 'Duga' gde je objavljivao tekstove zajedno sa Mirjanom Marković, Isidorom Bjelicom i njenim mužem Nebojšem Pajkićem, pozdravio je gledaoce malih ekrana i otpočeo razgovor sa gostima. Čedomir Antić, istaknuti istoričar počeo je da priča o istoriji Srbije tokom dvadesetih godina prošlog veka. Bio je to redovni gost emisije 'Ćirilica' i dobro je prolazio tokom svojih gostovanja u emisiji. Osim njega, bio je neki bezimeni tip koji je takođe blebetao o nacionalnim pitanjima i sigurnosti zemlje srbije. Tu je bio i Toma Fila, poznati advokat, veliko đubre.

Dok su tako oni raspredali o budućnosti zemlje i o vrlo važnim pitanjima, voditelju emisije je odjednom pripala muka. Popivši čašu vode pokušao je da se povrati. Gosti su primetili da voditelju uopšte nije dobro. Posle par minuta voditelj programa je skliznuo sa udobne fotelje i pao na mestu mrtav.

Gosti su se digli da pomognu voditelju. 

-Šta mu je, upita Toma Fila.

Operater u kabini je prekinuo program.

U hiljadama domaćinstava porodični ljudi su se čudili prestanku ovog veoma važnog programa. 

Bezimeni tip je odmah video da je Marić mrtav. Pozvali su policiju i hitnu pomoć.

Kola hitne pomoći su brzo stigla, a takođe i automobil marke pežo iz kojeg su izašli detektiv i njegova koleginica Nataša. Međutim nije bilo mnogo vajde od toga pošto je voditelj već bio mrtav nekoliko časova.

Detektiv i policajka su stupili u studio gde je ležao mrtav voditelj. Toma Fila je izvukavši maramicu sa inicijalima svoje advokatske firme obrisao čelo, vidno uznemiren. Čedomir Antić, naočigled hladan posmatrao je situaciju brišući naočare. Bezimeni tip je takođe sedeo u fotelji prekrštenih nogu.

Detektiv se obratio Tomi Fili. 

-Jeste li primetili nešto neuobičajeno pre početka programa.

-Nisam, malo sam kasnio, jedva sam stigao.

Nataša se okrenula istoričaru. Obrisavši đozluke, ponovo ih je nakačio na glavu. Od toliko pročitanih knjiga o istoriji nije mogao bez njih.

-A vi gospodine. Jeste li primetili nešto.

Istoričar se nakašljao i pošto nije pušio cigarete iz njegovih usta je izbio oblak pun istorije.

-Pravo da vam kažem, detektivko, voditelj je pio kafu i odjednom mu je pozlilo.

Detektiv i Nataša su se pogledali.

-Ko je skuvao kafu Mariću.

Bezimeni tip se sad digao iz fotelje. Bilo mu je žao što nije mogao do kraja da dovrši svoje blebetanje.

-Ima tamo u kuhinji kafe kuvarica. Svima nam sipa kafu pre programa. Pitajte je.

Toma Fila, istoričar i bezimeni tip su bili nestrpljivi da izađu iz studija.

-Možemo li da idemo sad.

-Ne možete dok je istraga u toku.

Detektiv izvadi iz pakle kutiju cigareta i zapali jednu. 

-Nataša, idi tamo u stražnje prostorije i potraži kafe kuvaricu.

Policajka se okrenu i krene prema odeljku gde su trčkarali snimatelji, kostimografi i ostali ljudi koji su se bavili programom.

Kafe kuvarica je sedela na stolici prekrštenih nogu i pijuckala koka kolu. Bila je to devojka tridesetih godina crne kose i crnih očiju.

-Vi ste skuvali kafu voditelju pred početak programa.

-Jesam.

-Pa, kafe kuvarico...

-Maja.

-Majo. Da niste možda sipali otrov voditelju.

Kafe kuvarica je prebledela.

-Otrov. Ne, zašto bih to uradila.

Detektiv je ispitavši goste i pustivši ih da odu kućama prišao Nataši iza leđa, posmatrajući kafe kuvaricu.

-Možda je neko podmetnuo otrov bez vašeg znanja.

Kafe kuvarica se zamislila.

-Hmm...moguće je. Samo ne znam ko bi to uradio. Gospodin Marić je bio uvažen lik, znate.

Nataša izvadi iz pakle kutiju cigareta i zapali.

-Čini mi se da dosta znate o zbivanjima između pokojnog Marića i njegovih drugara.

-Pa znam tu i nešto.

-Kako ste dobili posao ovde. Budite otvoreni, nemate čega da se stidite.

Maja, kafe kuvarica, izvukla je maramicu i obrisala znojavo lice.

-Bio mi je očajno potreban posao. Tako da sam potražila nekakav posao kod gospodina Marića. Bilo kakav. Znate, samohrana sam majka i teško je izdržavati dete u ovo smutno doba. Naravno, morala sam da mu popušim prvo. Nije bilo ugodno, ali vredelo je. Dosta sam zaradila ovih nekoliko godina kao kafe kuvarica.

Bolničari su odnosili telo voditelja na analizu kod dežurnog patologa, dr. Stamenkovskog.

-Sigurno ste što šta čuli o zbivanjima unutar hepi televizije.

-Pa jesam.

-Ko bi po vašem mišljenju imao motiv da ubije Marića.

Sad je kafe kuvarica prekrstila nogu na drugu stranu i zapalila cigaretu. Otpivši gutljaj koka kole, izbacila je oblak dima.

-Često sam kuvala kafu i Jovani Jeremić, voditeljki, i onoj guski iz popodnevnog programa. Začula sam neku svađu u klozetu između njih dve.

-Šta ste čuli.

-Ne baš mnogo, ali izgleda da su obe bile ljute nekako na gospodina voditelja. Bog nek mu dušu prosti.

Kafe kuvarica prekrsti ruke.

-Hvala, Majo. Pružili ste nam dragocene informacije.

---

Detektiv i kolegica se uputiše ka domu Jovane Jeremić, voditeljke. Sedeći u parkiranom automobilu, detektiv se okrene Nataši.

-Mogla bi da odeš i kod te guske iz popodnevnog programa. Ja ću se pozabaviti ovom Jovanom.

Izašavši iz automobila, detektiv mahnu Nataši koja pokrene auto ka odredištu guske iz popodnevnog programa.

Kuća u kojoj je živela Jovana Jeremić je lepo izgledala, sa velikom kapijom i lepim terasama. Detektiv se pope uz stepenike ka ulaznim vratima i pozvoni.

Otvori mu vrata Jovana Jeremić, nenašminkana, prljave kose, ružna.

-Ko ste vi? Taman se spremam za jutarnji program. 

-Policija. Vi ste Jovana Jeremić, voditeljka.

-Jesam. Šta hoćete u ovo kasno doba.

-Imam nekoliko pitanja za vas.

Detektiv prođe pored voditeljke i sedne na fotelju u pomrčini nadolazećeg jutra.

-Jeste li čuli da je voditelj emisije 'Ćirilica' umro tokom programa.

-Umro? Jao bože. 

Jovana Jeremić je iz sve snage pokušavala da održi utisak iznenađenja. Pogledavši na sto ispred nje, ustala je i otišla do kuhinje.

-Nisam vas pitala hoćete li nešto da popijete. 

-Koka kola.

Jovana Jeremić se vrati do stola i sipa koka kolu u čašu.

-Možemo li ovo brzo da obavimo. Spremam se za jutarnji program.

-Ne možete. Sigurno će vas zameniti neka od drugih voditeljki, naprimer ona crnka.

Jovana Jeremić, voditeljka, izvuče cigaretu iz kutije i zapali. Htela je da ponudi detektivu, ali videvši da je već zapalio svoju, vrati cigaretu u kutiju.

-Gde ste bili sinoć dok je bila 'Ćirilica'.

Jovana je ispijala koka kolu neko vreme razmišljajući.

-Bila sam u kafani kod Vukovog spomenika.

-Jeste li bili sami.

-Da.

-Ko može da potvrdi to.

-Mislite da lažem.

-Kad je u pitanju ubistvo, pa makar i voditelja tv emisije, svi postaju sumnjivi. Odgovorite na pitanje.

-Ok. Pitajte šankera tamo. On će vam reći da sam bila tamo.

-Šta ste pili.

-Votku.

Detektiv se zahvalio Jovani i otišao.

---

Nataša je dugo vremena putovala do mesta gde je živela guska iz popodnevnog programa. Desila se neka saobraćajka u daljini i saobraćaj je bio usporen. Kako se ispostavilo, kamion koji je raznosio klima uređaje se zabio u automobil u kom su se vozili Željko Joksimović i njegova žena. Vozač kamiona je bio mortus pijan. Velikom brzinom se zabio u automobil. Bračni par je na licu mesta izginuo. Bilo je potrebno neko vreme da se sva ta zbrka raščisti kako bi Nataša produžila dalje ka guski iz popodnevnog programa. Nagazivši, primetila je još jedno zakrčenje. Opet saobraćajka. Kamion koji je raznosio sladolede zabio se u automobil koji je vozila Sanja Marinković, voditeljka popularnog programa Magazin In. Ostala je na mestu mrtva. Nataša nemajući strpljenja zaokrene i krene niz prečicu dok nije stigla do još jednog zakrčenja. Opet je u pitanju bila saobraćajka. Kamion koji je raznosio sportsku opremu se velikom brzinom zabio u kola Aleksandra Šapića, bivšeg vaterpoliste, i po svemu sudeći bivšeg političara.

Neko vreme su saobraćajci tu blejali dok se frka nije raščistila. 

Konačno je Nataša stigla do mesta gde je živela guska iz popodnevnog programa.

Bila je to velelepna kuća sa lepom baštom i vrtom. U kućici za pse šar-planinac je lajao. 

Pokucavši na vrata otvori joj voditeljka popodnevnog programa.

-Dobar dan.

-Imam neka pitanja za vas.

-Sigurno u vezi smrti Marića, pretpostavljam. Novine celo jutro bruje o tome. Uđite.

Nataša uđe u dnevnu sobu i prekrsti noge.

Voditeljka ode do kuhinje.

-Hoćete li nešto da popijete.

-Neka, hvala.

Voditeljka sede na fotelju preko puta detektivke.

-Gde ste bili sinoć kad se odvijala emisija 'Ćirilica'.

-Imala sam slobodan dan, odmenjivao me je Vanja Bulić.

-Jeste li imali nešto protiv pokojnog voditelja.

-Ništa značajno.

-Kafe kuvarica je prisluškivala razgovor između vas i Jovane Jeremić. Izgleda da ste bile nešto ljute, i to posebno oko pokojnog voditelja.

Guska iz popodnevnog programa se namrgodi. 

-Ok, reći ću vam. Ta svinja se nabacivala mojoj kćerčici. A takođe je i više puta uznemiravao Jovanu. 

Nataša je slušala gusku kako peva, misleći kako voli kad se ovako izlanu.

-Nastavite.

-Eh, pa...budući da smo imale pristup studiu, sipale smo otrov u kafu Maje kafe kuvarice. 

-Koja od vas dve.

-Ja.

-Nastavite.

-Kafe kuvarica je uvek prvo sipala kafu pokojnom gadu, tako da su ova ostala gamad ostala živa nažalost.

-Dobro. Hajte sad sa mnom do automobila ispred kuće. 

Stavivši joj lisice na ruke sprovela je do automobila gde je sedeo detektiv.

-Oho, ho, nije li to naša draga voditeljka popodnevnog programa.

-Upravo. Sve je priznala. Ladno je sipala otrov u kafu one devojke, izgleda da je pokojni Marić nešto petljao oko njene ćerke. 

-Dobro, vodimo je u stanicu.

Tokom vožnje ugledali su u daljini arenu gde se odigravao koncert čuvene pevaljke Cece. Velika vatra koja je zahvatila arenu buktala je velikom brzinom.

Produžili su dalje do splava gde je u to vreme provodio vreme Cecin sin Veljko sa njegovim drugarima. Bilo je crveno svetlo na semaforu. Dok su čekali zeleno, splav je odjednom eksplodirao, raznoseći sve ljude u njemu.

-Šta je ovo. Sve neki požari, saobraćajke.

-Nadam se da ću proći sa blagom kaznom, detektivi. Znate ženska prava i tako to.

-Aha.

Produživši dalje u daljini su videli nekakvo zakrčenje. Opet neka saobraćajka, pomisli Nataša. Teretno vozilo se velikom brzinom zabilo u automobil kojim je upravljao Željko Mitrović, vlasnik kompanije Pink Internacional. Bio je na mestu mrtav. Bilo je potrebno neko vreme dok se zbrka nije raščistila.

Detektiv i Nataša konačno produžiše do stanice. Kako bi brže stigli krenuli su prečicom do zgrade socijalne pomoći. Bila je u plamenu, očigledno je neko bacio bombu na tu smdrljivu zgradu. 

-Jel su ovo neki teroristi?, upita guska iz popodnevnog programa.

-Verovatno. 

Produžiše dalje do pravnog fakulteta koji je takođe goreo, sav u plamenu i vatri, srušen do temelja. Vozeći se kroz razrušene ulice i zgrade prođoše pored prvog osnovnog suda koji je takođe bio u plamenu.

-Kako stvari stoje, nećemo stići do stanice bar još nekoliko sati.

Produžiše ipak do centrale vojske srbije koja je takođe gorela u plamenu, očigledno razrušena do temelja. Požar je zahvatio i neke škole i druge zgrade.

Zaokrenuvši za 180 stepeni, krenuše prečicom koja ih odvede do sedišta bezbednosno informativne agencije. Nekad lepa zgrada, sada je gorela do temelja.

---

Svi ovi događaji opisani u slučaju saobraćajki su bili lako razjašnjivi. Ovi ostali međutim nisu bili. Bilo je potrebno neko vreme dok se rusvaj nije raščistio.

Ipak, izbori su počeli i posle glasanja i prebrojavanja glasova izabrana je nova vlada.

U toku je bio čin tako poznat svim građanima srbije. Zakletva. Okupljeni preobučeni gangsteri su se držali za ruke i nešto mrmljali sebi u bradu.

Govor novog predsednika se približavao kraju kad se čula strahovita eksplozija koja je digla čitavu skupštinu u vazduh i raznela na komadiće svu tu gamad u njoj. 

Helena Henschen - The Shadow of A Crime

This is some sort of half novel and half true crime book about famous murdering that took place in Sweden in 1930's. Narrator is long relative of people involved in those murders. It comes to that of a unstable young man who had horrible father and young girl with unhappy prospects. They hooked up, and because Fredrick was a junkie they killed three people and in the end as Sweden police was closing in on them Fredrick killed his girl and shot himself. Good novel.

Leto nije uvek vruće

 

Već pet dana sam provodio vreme u sobi pokušavajući da se skinem sa veoma teškog leka za smirenje. Iako je bio avgust i temperatura je prelazila 40 stepeni, osećao sam se kao da je zima i kao da sam pokriven bezbrojnim nanosima snega i leda. Tokom tih pet dana sam načisto propao i vidno smršao. Nisam se ni brijao a ni kupao. Pio sam dosta čajeva i jedino odlazio u klozet da se ispišam i povremeno umijem. Ono što mi je dosta pomagalo pri odvikavanju su bili bezvredni krimi romani koje sam čitao, iako nisam ništa razumeo tokom čitanja. Ipak, posle svakog pročitanog romana osetio sam nekakvo zadovoljstvo. 

Bio je šesti dan odvikavanja i nekako sam uspeo da se istuširam i obrijem. Iako mi to nije nikako pomoglo, bar sam se za trenutak osetio čistim makar spolja ako ne iznutra. U nekom časopisu sam pročitao da se narkomani retko kupaju jer im voda ne prija. Ne znam da li je to bio slučaj i sa mnom.

U šupi u kojoj sam ubijao vreme odvikavajući se od teškog leka za smirenje bio sam potpuno odsečen od spoljašnjeg sveta. Bila je to skromna kabina na Košutnjaku gde me je jednom nedeljno posećivala tetka donoseći mi cigarete, kafu i konzerve tunjevine.

Izolacija mi nije predstavljala naročiti problem, jer sam oduvek voleo da provodim vreme sam sa sobom. Tokom moje adikcije dosta sam šetkao, i iako sam morao da gledam sve te ljude a i oni mene, uspevao sam nekako da prođem kao ljudsko biće. Ubrzo mi se to šetkanje i gledanje smučilo i nisam mogao više to da gledam.

Došao je i taj sedmi dan mog odvikavanja tokom kojeg sam imao strašne grčeve i veliku napetost. Povremeno sam izlazio iz kabine i slušao udaljene zvuke gavranova i drugih ptica duboko u šumi. Napet kao struna, obišao sam krug oko kabine i vratio se unutra. 

Ustajali vazduh pun duvanskog dima i mirisa tunjevine ispunjavao je unutrašnjost mešajući se sa znojem i smradom koji je isparavao iz mog tela. Sa vremena na vreme sam provetravao kabinu, puštajući smrdljivi vazduh da uđe. 

Osmog dana sam uglavnom ležao u krevetu i pokušavao da čitam. Ipak, čvrsto sam rešio da se oslobodim tih otrova koje mi je prepisao nepažljivi doktor kod kojeg sam otišao posle gubitka posla. 

Došao je i deveti dan. Kroz poluotškrinute roletne čuo sam zvrkut ptica i otrovna sunčeva svetlost je padala na desnu stranu mojih grudi. Nisam znao da li je jutro ili noć. Nekako sam uspeo da se izvučem iz kreveta i skuvam kafu. Upalio sam radio koji sam doneo sa sobom u kabinu i neki ljudi su blebetali neko vreme pa su pustili muziku. Nije mi se svidela pa sam ga ugasio. 

Ispivši kafu otišao sam do klozeta da se umijem. Ogledalo u klozetu je bilo razbijeno i uopšte se nisam ni ogledao dok sam se umivao. Tog devetog dana sam osetio izvesno olakšanje. Kao da sam na trenutak bio oslobođen, ili mi se tako činilo. Ipak sam slutio da se neću tako lako osloboditi tog otrova.

Istuširavši se obukao sam čistu odeću i navukao patike. 

Dok sam koračao kroz šumovitu stazu prisetio sam se moje kolekcije stripova koje sam posedovao kao dečkić. Oduvek sam se pitao šta se desilo sa njima prilikom selidbe. Osećao sam gubitak tih stripova kao veliku ranu na mojoj duši koja se nije pokazivala spolja kao tetovaža na ruci neke devojke ili momka. Ne znam kako mi je to palo sad na pamet, ali odlučio sam da istražim to i vidim gde su otišli svi ti stripovi. Vrativši se taksijem do Zemuna do stana gde sam živeo, pogledao sam moju policu knjiga i stripova i odjednom shvatio zašto ih kupujem i skupljam. 

Ništa me nije vezivalo za taj deo grada u kojem sam živeo desetak godina. Nisam tu odrastao niti se rodio. Tako da sam prvom prilikom uhvatio bus i odvezao se na drugi kraj grada. 

Prošlo je dosta vremena otkako sam zadnji put bio tamo. Kolorit tog mesta i sveopšta atmosfera se promenila. To nije više bio predeo gde sam odrastao, već još jedna smrdljiva opština kao i svaka druga u ovom gradu. Penjući se stepenicama do sprata gde sam stanovao kao dečkić, nekako sam uspeo da se prisetim ulaznih vrata. Pokucao sam na vrata.

Otvorili su mi neki ljudi. Sredovečna žena i stariji muškarac. Nisam znao ko su oni, a ni oni nisu znali ko sam ja. Pogledavši niz hodnik ugledao sam dečaka koji je igrao fudbalsku utakmicu na kompjuteru.

-Dobar dan, rekao je muškarac.

-Dobar dan, odgovorio sam mu gledajući njegovo lice. Nosio je naočare za čitanje.-Znate, jednom sam živeo u ovom stanu pre dugo vremena. Bio sam klinac tada. Morao sam da se odselim.

Muškarac je ćutao i odmeravao me, kao da misli da imam nešto da mu prodam za bescenje. Žena pored njega je sklopljenih očiju držala ruke oko struka.

-Imao sam veliku kolekciju stripova tu. Nisam uspeo da ih zadržim. Znate li možda šta se desilo sa njima.

Muškarac izvuče maramicu iz džepa košulje i obriše lice, pa istrese nos na nju. Očigledno je imao neku kijavicu ili nešto takvo.

-Aha,...mislim da se sećam. 

Vrativši maramicu u džep, počešao se po bradi.

-Naš sin Milan je razgledao te stripove ali ga nisu interesovali. Mislim da ih je prodao nekom čoveku, ali nisam siguran.

-Mogu li da uđem da ga pitam.

Muškarac je neko vreme oklevao pitajući se šta ja tražim ovde posle toliko dugo vremena oko nekih stripova.

-Ok, uđite.

Prošavši niz hodnik stao sam ispred dečaka koji je još uvek igrao fudbalsku utakmicu na kompjuteru. Pogledavši me, pritisnuo je pauzu i okrenuo se ka meni. Video sam da ga stripovi uopšte ne interesuju, ali sam imao utisak kao da sam tog dečaka već negde video ranije.

-Ćao, bato. Šta si uradio sa onom gomilom stripova.

-Prodao sam ih nekom kolekcionaru. Bio je lud za tim smećem i dobio sam dosta para od njega.

-Šta si uradio sa tim parama.

-Kupio sam patike za fudbal.

-Ko je taj tip kome si prodo stripove.

-Neki debeljko. Živeo je u ovoj zgradi neko vreme. Mislim da se preselio u Krnjaču.

Zahvalio sam se dečaku i pozdravio njihove roditelje. Spustivši se liftom i izašavši iz zgrade, prošao sam kroz parking ispunjen automobilima i razgaženim cvećem.

---

Vrativši se u Zemun dugo sam razmišljao o informacijama koje mi je dao dečak. Debeljko koji je stanovao u njihovoj zgradi i preselio se u Krnjaču. Nisam imao pojma kako da ga lociram. Tako da sam uposlio privatnog detektiva, Čeda Pitersona. To je bio neki čudan tip koji je držao kancelariju na šestom spratu zgrade na Dorćolu. Odvezavši se busom do Zelenjaka spustio sam se niz stepenice do šetališta kraj reke. Šetkao sam neko vreme, i na pola puta izmoren ušao u kafanu i naručio kafu. Bila je nedelja tako da sam bio jedini posetilac što mi je u potpunosti odgovaralo. Ispijajući kafu i pušeći cigaretu osećao sam potrebu za tabletom. Šanker je sanjivim pogledom i šetajući kao mesečar prišao stolu i pružio mi papirić za naplatu. Naručio sam još jednu kafu i zapalio cigaretu čim sam izgasio prvu. Vatreno crvena svetlost sunca je počela da bledi, ustupajući mesto mraku. Ostavivši pare na stolu otpio sam kafu i izašao kroz vrata kafića na užareni beton. Brzo sam stigao do ofucane zgrade gde je privatni detektiv živeo. Uspinjući se liftom prošetao sam hodnikom i pokucao na vrata. Nije bilo odgovora pa sam ušao.

Čed Piterson je sedeo za stolom i ispijao kafu zajedno sa nekom tabletom. Nije mi dugo trebalo da pogodim koja tableta je bila u pitanju. Osetivši drhtaj prišao sam stolu i seo na fotelju.

-Ćao, drugar. 

Ponudi me kafom. Otpio sam i zapalio cigaretu.

-Nešto si mi napet. Hoćeš li tableticu.

Gledao sam u polupraznu tablu pilula u njegovoj ruci. Odmahnuo sam glavom.

-Moraš da nađeš nekog lika za mene. Živi u Krnjači.

Privatni detektiv je mućkao kafu i popio još jednu tabletu.

-A što.

-Mislim da je kod njega moja kolekcija stripova koju sam imao mnogo vremena, dok sam bio klinac.

-Što su ti sad toliko važni.

-Uvek sam se pitao šta se desilo sa njima.

Privatni detektiv nasu još jednu šolju kafe i proguta tabletu sa njom pa zapali cigaretu.

-Koga briga. Ali dobro, nisam imao posla dugo vremena. Raspitaću se malo po Krnjači, a uglavnom znam dosta tih stripaša. 

-Hvala ti.

-Sigurno nećeš jednu tableticu.

-Aj daj mi jednu.

Popivši je sa kafom malo sam se opustio. Izvadio sam hiljadu dinara iz džepa i pružio je na sto.

-Obaveštavaću te o toku istrage.

Spustivši se liftom izašao sam iz zgrade. Još uvek je bilo predvečerje i kupivši giros na trgu otišao sam do knjižare i kupio neku knjigu i strip. Prodavačica na kasi je pijuckala kafu sa nekim tableticama. Potom sam kupio flašu vina u podrumu pića i vratio se u Zemun.

---

Čed Piterson je preko svojih poznanika stripadžija doznao gde živi debeljko iz Krnjače. Vozivši se ofucanom tojotom korolom kroz smeće i đubre razbacano duž puta skrenuo je niz uličicu do kućice ograđene vrtom. Nije se mnogo toga videlo u gustom mraku vrta dok je koračao ka ulaznim vratima. Vrata su bila poluotvorena. Čuo je nekakvo klaćenje. Oprezno stupivši u dnevnu sobu u polumraku visio je debeljko okačen o luster. Mesečina je osvetljavala njegov trbuh i polovinu grudi. Bio je mrtav. Dnevna soba je bila u potpunom neredu, puna flaša, smeća i mirisa marihuane. 

Osim toga, po uglovima su milele bubašvabe i stonoge. Jedna žaba kreketala je u sudoperi.

Čed Piterson je oprezno koračao po dnevnoj sobi, pazeći da ništa ne dodirne. Izvukao je flašicu votke i otpio zajedno sa tableticom. Okrenuvši se, izašao je iz kućice i neprimetno se uvukao u auto odvezavši se niz uličicu.

---

Sedeo sam na fotelji ispijajući kafu kad sam primio poziv. Bio je to privatni detektiv.

-Onaj debeljko je mrtav. Izgleda da se obesio. Verovatno će policija obaviti uviđaj uskoro.

-Jesi li našao neke stripove tamo.

-Ni jedan.

Prekinuvši vezu, ustao sam sa fotelje čudeći se pitanju koje sam postavio privatnom detektivu. Znao sam da nema tu više nikakvih stripova, i da ih neće biti. Otišao sam do apoteke na uglu i kupio kutiju lekova. Vrativši se u stan, popio sam ih sa kafom i pivom i zaspao.

James Ross - They Don't Dance Much

This is very good crime novel about poor white trash people looking for jobs during great depression back in the 30's and 40's when liquor was banned. Unlike many of modern novels this is pretty fun, quick read with funny characters and interesting plot.

Kenneth Fearing - The Big Clock

Very good crime thriller about big organization specialized in publishing various magazines for the masses and the trouble when one of employed girls get killed by her husband. 

Horace McCoy - They Shoot Horses, Don't They?

This is good short novel about dancing marathon and two lonely people in it. One of them, angry girl who always complains and young man with traumas from childhood. In the end after some fuck up at the marathon girl asks young man to shoot her because she didn't want to live anymore. And he did.

William Lindsey Gresham - Nightmare Alley

This is one very psychedelic crime novel about travelling con-artists telling fortunes to foolish people. Each chapter of the novel is presented with a picture of tarot card, and protagonist of the novel gradually becomes more and more paranoid, delusional, until his degradation and ultimate destruction, when at the end of the novel becomes one of the freaks he was using at the start of the novel. Author of this weird novel was very troubled man who frequently abused tranqillizers and offed himself.

Guillermo Del Toro made adaptation of this novel, but it is shit by the look of the trailer.

Cornell Woolrich - I Married A Dead Man

This is very good crime novel about woman who comes to new family escaping her criminal husband. It is very depressing and dark. Very good atmosphere is perhaps best thing about this novel. Cornell Woolrich was himself sad homosexual and alcoholic who died in poverty and sickness.