Već pet dana sam provodio vreme u sobi pokušavajući da se skinem sa veoma teškog leka za smirenje. Iako je bio avgust i temperatura je prelazila 40 stepeni, osećao sam se kao da je zima i kao da sam pokriven bezbrojnim nanosima snega i leda. Tokom tih pet dana sam načisto propao i vidno smršao. Nisam se ni brijao a ni kupao. Pio sam dosta čajeva i jedino odlazio u klozet da se ispišam i povremeno umijem. Ono što mi je dosta pomagalo pri odvikavanju su bili bezvredni krimi romani koje sam čitao, iako nisam ništa razumeo tokom čitanja. Ipak, posle svakog pročitanog romana osetio sam nekakvo zadovoljstvo.
Bio je šesti dan odvikavanja i nekako sam uspeo da se istuširam i obrijem. Iako mi to nije nikako pomoglo, bar sam se za trenutak osetio čistim makar spolja ako ne iznutra. U nekom časopisu sam pročitao da se narkomani retko kupaju jer im voda ne prija. Ne znam da li je to bio slučaj i sa mnom.
U šupi u kojoj sam ubijao vreme odvikavajući se od teškog leka za smirenje bio sam potpuno odsečen od spoljašnjeg sveta. Bila je to skromna kabina na Košutnjaku gde me je jednom nedeljno posećivala tetka donoseći mi cigarete, kafu i konzerve tunjevine.
Izolacija mi nije predstavljala naročiti problem, jer sam oduvek voleo da provodim vreme sam sa sobom. Tokom moje adikcije dosta sam šetkao, i iako sam morao da gledam sve te ljude a i oni mene, uspevao sam nekako da prođem kao ljudsko biće. Ubrzo mi se to šetkanje i gledanje smučilo i nisam mogao više to da gledam.
Došao je i taj sedmi dan mog odvikavanja tokom kojeg sam imao strašne grčeve i veliku napetost. Povremeno sam izlazio iz kabine i slušao udaljene zvuke gavranova i drugih ptica duboko u šumi. Napet kao struna, obišao sam krug oko kabine i vratio se unutra.
Ustajali vazduh pun duvanskog dima i mirisa tunjevine ispunjavao je unutrašnjost mešajući se sa znojem i smradom koji je isparavao iz mog tela. Sa vremena na vreme sam provetravao kabinu, puštajući smrdljivi vazduh da uđe.
Osmog dana sam uglavnom ležao u krevetu i pokušavao da čitam. Ipak, čvrsto sam rešio da se oslobodim tih otrova koje mi je prepisao nepažljivi doktor kod kojeg sam otišao posle gubitka posla.
Došao je i deveti dan. Kroz poluotškrinute roletne čuo sam zvrkut ptica i otrovna sunčeva svetlost je padala na desnu stranu mojih grudi. Nisam znao da li je jutro ili noć. Nekako sam uspeo da se izvučem iz kreveta i skuvam kafu. Upalio sam radio koji sam doneo sa sobom u kabinu i neki ljudi su blebetali neko vreme pa su pustili muziku. Nije mi se svidela pa sam ga ugasio.
Ispivši kafu otišao sam do klozeta da se umijem. Ogledalo u klozetu je bilo razbijeno i uopšte se nisam ni ogledao dok sam se umivao. Tog devetog dana sam osetio izvesno olakšanje. Kao da sam na trenutak bio oslobođen, ili mi se tako činilo. Ipak sam slutio da se neću tako lako osloboditi tog otrova.
Istuširavši se obukao sam čistu odeću i navukao patike.
Dok sam koračao kroz šumovitu stazu prisetio sam se moje kolekcije stripova koje sam posedovao kao dečkić. Oduvek sam se pitao šta se desilo sa njima prilikom selidbe. Osećao sam gubitak tih stripova kao veliku ranu na mojoj duši koja se nije pokazivala spolja kao tetovaža na ruci neke devojke ili momka. Ne znam kako mi je to palo sad na pamet, ali odlučio sam da istražim to i vidim gde su otišli svi ti stripovi. Vrativši se taksijem do Zemuna do stana gde sam živeo, pogledao sam moju policu knjiga i stripova i odjednom shvatio zašto ih kupujem i skupljam.
Ništa me nije vezivalo za taj deo grada u kojem sam živeo desetak godina. Nisam tu odrastao niti se rodio. Tako da sam prvom prilikom uhvatio bus i odvezao se na drugi kraj grada.
Prošlo je dosta vremena otkako sam zadnji put bio tamo. Kolorit tog mesta i sveopšta atmosfera se promenila. To nije više bio predeo gde sam odrastao, već još jedna smrdljiva opština kao i svaka druga u ovom gradu. Penjući se stepenicama do sprata gde sam stanovao kao dečkić, nekako sam uspeo da se prisetim ulaznih vrata. Pokucao sam na vrata.
Otvorili su mi neki ljudi. Sredovečna žena i stariji muškarac. Nisam znao ko su oni, a ni oni nisu znali ko sam ja. Pogledavši niz hodnik ugledao sam dečaka koji je igrao fudbalsku utakmicu na kompjuteru.
-Dobar dan, rekao je muškarac.
-Dobar dan, odgovorio sam mu gledajući njegovo lice. Nosio je naočare za čitanje.-Znate, jednom sam živeo u ovom stanu pre dugo vremena. Bio sam klinac tada. Morao sam da se odselim.
Muškarac je ćutao i odmeravao me, kao da misli da imam nešto da mu prodam za bescenje. Žena pored njega je sklopljenih očiju držala ruke oko struka.
-Imao sam veliku kolekciju stripova tu. Nisam uspeo da ih zadržim. Znate li možda šta se desilo sa njima.
Muškarac izvuče maramicu iz džepa košulje i obriše lice, pa istrese nos na nju. Očigledno je imao neku kijavicu ili nešto takvo.
-Aha,...mislim da se sećam.
Vrativši maramicu u džep, počešao se po bradi.
-Naš sin Milan je razgledao te stripove ali ga nisu interesovali. Mislim da ih je prodao nekom čoveku, ali nisam siguran.
-Mogu li da uđem da ga pitam.
Muškarac je neko vreme oklevao pitajući se šta ja tražim ovde posle toliko dugo vremena oko nekih stripova.
-Ok, uđite.
Prošavši niz hodnik stao sam ispred dečaka koji je još uvek igrao fudbalsku utakmicu na kompjuteru. Pogledavši me, pritisnuo je pauzu i okrenuo se ka meni. Video sam da ga stripovi uopšte ne interesuju, ali sam imao utisak kao da sam tog dečaka već negde video ranije.
-Ćao, bato. Šta si uradio sa onom gomilom stripova.
-Prodao sam ih nekom kolekcionaru. Bio je lud za tim smećem i dobio sam dosta para od njega.
-Šta si uradio sa tim parama.
-Kupio sam patike za fudbal.
-Ko je taj tip kome si prodo stripove.
-Neki debeljko. Živeo je u ovoj zgradi neko vreme. Mislim da se preselio u Krnjaču.
Zahvalio sam se dečaku i pozdravio njihove roditelje. Spustivši se liftom i izašavši iz zgrade, prošao sam kroz parking ispunjen automobilima i razgaženim cvećem.
---
Vrativši se u Zemun dugo sam razmišljao o informacijama koje mi je dao dečak. Debeljko koji je stanovao u njihovoj zgradi i preselio se u Krnjaču. Nisam imao pojma kako da ga lociram. Tako da sam uposlio privatnog detektiva, Čeda Pitersona. To je bio neki čudan tip koji je držao kancelariju na šestom spratu zgrade na Dorćolu. Odvezavši se busom do Zelenjaka spustio sam se niz stepenice do šetališta kraj reke. Šetkao sam neko vreme, i na pola puta izmoren ušao u kafanu i naručio kafu. Bila je nedelja tako da sam bio jedini posetilac što mi je u potpunosti odgovaralo. Ispijajući kafu i pušeći cigaretu osećao sam potrebu za tabletom. Šanker je sanjivim pogledom i šetajući kao mesečar prišao stolu i pružio mi papirić za naplatu. Naručio sam još jednu kafu i zapalio cigaretu čim sam izgasio prvu. Vatreno crvena svetlost sunca je počela da bledi, ustupajući mesto mraku. Ostavivši pare na stolu otpio sam kafu i izašao kroz vrata kafića na užareni beton. Brzo sam stigao do ofucane zgrade gde je privatni detektiv živeo. Uspinjući se liftom prošetao sam hodnikom i pokucao na vrata. Nije bilo odgovora pa sam ušao.
Čed Piterson je sedeo za stolom i ispijao kafu zajedno sa nekom tabletom. Nije mi dugo trebalo da pogodim koja tableta je bila u pitanju. Osetivši drhtaj prišao sam stolu i seo na fotelju.
-Ćao, drugar.
Ponudi me kafom. Otpio sam i zapalio cigaretu.
-Nešto si mi napet. Hoćeš li tableticu.
Gledao sam u polupraznu tablu pilula u njegovoj ruci. Odmahnuo sam glavom.
-Moraš da nađeš nekog lika za mene. Živi u Krnjači.
Privatni detektiv je mućkao kafu i popio još jednu tabletu.
-A što.
-Mislim da je kod njega moja kolekcija stripova koju sam imao mnogo vremena, dok sam bio klinac.
-Što su ti sad toliko važni.
-Uvek sam se pitao šta se desilo sa njima.
Privatni detektiv nasu još jednu šolju kafe i proguta tabletu sa njom pa zapali cigaretu.
-Koga briga. Ali dobro, nisam imao posla dugo vremena. Raspitaću se malo po Krnjači, a uglavnom znam dosta tih stripaša.
-Hvala ti.
-Sigurno nećeš jednu tableticu.
-Aj daj mi jednu.
Popivši je sa kafom malo sam se opustio. Izvadio sam hiljadu dinara iz džepa i pružio je na sto.
-Obaveštavaću te o toku istrage.
Spustivši se liftom izašao sam iz zgrade. Još uvek je bilo predvečerje i kupivši giros na trgu otišao sam do knjižare i kupio neku knjigu i strip. Prodavačica na kasi je pijuckala kafu sa nekim tableticama. Potom sam kupio flašu vina u podrumu pića i vratio se u Zemun.
---
Čed Piterson je preko svojih poznanika stripadžija doznao gde živi debeljko iz Krnjače. Vozivši se ofucanom tojotom korolom kroz smeće i đubre razbacano duž puta skrenuo je niz uličicu do kućice ograđene vrtom. Nije se mnogo toga videlo u gustom mraku vrta dok je koračao ka ulaznim vratima. Vrata su bila poluotvorena. Čuo je nekakvo klaćenje. Oprezno stupivši u dnevnu sobu u polumraku visio je debeljko okačen o luster. Mesečina je osvetljavala njegov trbuh i polovinu grudi. Bio je mrtav. Dnevna soba je bila u potpunom neredu, puna flaša, smeća i mirisa marihuane.
Osim toga, po uglovima su milele bubašvabe i stonoge. Jedna žaba kreketala je u sudoperi.
Čed Piterson je oprezno koračao po dnevnoj sobi, pazeći da ništa ne dodirne. Izvukao je flašicu votke i otpio zajedno sa tableticom. Okrenuvši se, izašao je iz kućice i neprimetno se uvukao u auto odvezavši se niz uličicu.
---
Sedeo sam na fotelji ispijajući kafu kad sam primio poziv. Bio je to privatni detektiv.
-Onaj debeljko je mrtav. Izgleda da se obesio. Verovatno će policija obaviti uviđaj uskoro.
-Jesi li našao neke stripove tamo.
-Ni jedan.
Prekinuvši vezu, ustao sam sa fotelje čudeći se pitanju koje sam postavio privatnom detektivu. Znao sam da nema tu više nikakvih stripova, i da ih neće biti. Otišao sam do apoteke na uglu i kupio kutiju lekova. Vrativši se u stan, popio sam ih sa kafom i pivom i zaspao.
No comments:
Post a Comment