Žica

Mladić guste crne kose obučen u crnu kožnu jaknu šetao je pored polusrušene zgrade u gluvo doba noći. Pošto je patio od nesanice često je šetao noću dok ljudi spavaju kako bi bili odmorni za posao, i pošto je bio na odsustvu zbog nesanice i voleo da obilazi mračna mesta poput polurazrušenih kuća, groblja, zelenog venca i bezbroj drugih lokacija širom Beograda, razmišljao je o pristojno obučenoj devojci koju je video prošle noći, pomalo odsutno gazeći krhotine stakla i zaobilazeći prazne flaše i ostalo smeće. Iako je bilo leto, devojka je bila pristojno obučena za razliku od većine ostalih cura koje bi po rečima njegove babe trebalo da se stide. Zastao je da zapali cigaretu dok mu je gusta magla obavijala telo pod crno plavičastim nebom tog petka. Plamen upaljača dok je pripaljivao cigaretu mu otkrije nešto skriveno među krhotinama i ostacima razrušene kuće. Bila je to nečija ruka. Uzbuđen, pozvao je policiju pritom pogledavši na sat. Bilo je pola četiri ujutru.

Detektiv i Nataša su brzo stigli na mesto zločina. Pretrpevši težak udes tokom užasne otmice, uzeli su odsustvo sa posla neko vreme. Sećajući se noći provedenih u urgentnom centru i skupine doktora okruženih jakim svetlom, pitala se da nije umrla na neko vreme, ili kako se to već zove, doživela vantelesno iskustvo. Sećala se da je lebdela nad operacionim stolom i gledala sebe i kolegu i okupljene doktore. Ipak, uz tešku muku, preživeli su ali uz velike ožiljke. I on i ona su morali da piju teške lekove i hodaju neko vreme na štakama, idu na fizioterapiju i tri puta nedeljno u turska kupatila. Natašino levo oko je bilo zamenjeno staklenim, zelene boje, sa posebnom funkcijom automatskog snimanja svega što ono vidi. Neko vreme se privikavala na novo oko, a i bilo joj je zanimljivo da gleda snimke posle kratke šetnje oko kuće. Detektiv je takođe dobio zamenu, i u praznu desnu očnu duplju ugradili su mu crno stakleno oko, sa istovetnim funkcijama kao Natašino. I njemu, kao i njoj, bilo je zanimljivo da skenira okolinu tokom oporavka, iako je imao fotografsko pamćenje.

Stajali su pored momka koji je izgubio san i pomerivši smeće otkrili telo sredovečnog čoveka, crne kose, ružnog lica, obučenog u crno odelo. Po vratu je imao crvene tačkice. 

-Kako ste ga primetili, pitala je Nataša besanog momka.

Mladić je neko vreme stajao i gledao policajku, pitajući se da li nedostatak sna prerasta u delirijum i sada u budnom stanju doživljava halucinacije.

-Dok sam pripaljivao cigaretu. Plamen upaljača mi je otkrio njegovu ruku.

-Šta ste radili ovde?

-Šetao sam, patim od nesanice.

Dok je Nataša zapisivala momkovu izjavu u blok, detektiv je pozvao kola hitne pomoći i forenzičarku Teu. Posmatrao je Natašu i pomislio kako joj lepo stoji nakrivljeni šešir koji joj pokriva veštačko oko. Izrazito snažan crveni karmin na njenim usnama pomalo je ublažavao tminu noći.

Uskoro su psi došli zajedno sa Teom. Obučena u belu uniformu zevala je pregledavši mrtvog čoveka. Čovek nije imao nikakva dokumenta sa sobom i Tea utvrdi da je preminuo od posledica davljenja.

Ustavši pomalo opijena mirisom smrti okrenula se detektivu i Nataši.

-Da, mislim da je zadavljen. Mada, bolje bi bilo da ga pregleda Stamenkovski.

Prateći bolnička kola sa mrtvim čovekom unutra u novom policijskom automobilu, lambordžiniju gallardu, neko vreme su ćutali.

-Kako ti je oko, Nataša.

-Hm...onako, još uvek se privikavam...

Detektiv joj stavi dlan desne ruke na levu stranu lica.

-A tvoje.

-Mislim da je čak i bolje od običnog. Uostalom, oči mi ne trebaju.

Nataša stavi dlan leve ruke na desnu stranu njegovog lica.

-Kako to misliš, pitala je dok je zaokrenula u usku uličicu, prateći bolnička kola.

-Već neko vreme mi se sviđaš, Nataša. Još otkad smo postali partneri.

Stavio je ruku na njeno koleno.

-Pusti me, izgubiću kontrolu, poginućemo, govorila je smejući se.

Blede trake svetlosti pomaljale su se kad su stigli do mrtvačnice. Stamenkovski je primio mrtvog čoveka. Detektiv i Nataša su stajali nedaleko od njega dok ga je ovaj pregledao, i pitali su se ko je taj čovek. Stamenkovski je pevušio melodiju koju je toliko puta čuo dosad. Dopirala je iz škole pevanja koja se nalazila preko puta mrtvačnice. Već mu je dosadila i nadao se da će učenice pevati neku drugu.

-Da, Tea je bila u pravu.

Skinuo je naočari i zapalio cigaretu. Tragovi krvi sa čovekovog vrata ostali su na njegovom desnom kažiprstu dok je pripaljivao.

-Zadavljen je žicom. Možda je malo čudno, ali mislim da je u pitanju žica sa neke ljuljaške. Po mojoj proceni smrt je nastupila dva sata pre nego što ste ga našli.

Detektiv i Nataša su zbunjeno posmatrali patologa. Onda, okrenuvši se jedno drugom i gledajući u vrhove svojih cipela, neko vreme su ćutali.

-Izgleda da je neko upravo ubio ovog čoveka žicom od ljuljaške.

-Upravo. Verovatno neki manijak, reče Stamenkovski okrenuvši se ka prozoru. Ispred su neka kola brundala, zabijena u blato.

Detektiv se počeša po bradi.

-Hmm...morali bi sad da kopamo oko ukradenih ljuljaški širom Beograda.

-Srećom, mislim da ih nema puno. 

Pustili su sliku mrtvog čoveka da kruži po novinama kako bi ga neko prepoznao i identifikovao dok su pretraživali gadove koji su pokrali ljuljaške po beogradskim opštinama. 

-Izgleda da ih ima malo više...šteta, jer dečica ne mogu da se ljuljaju.

Pronašli su jednog kradljivca ljuljaške, čoveka koji je sakupljao sekundarne sirovine. Kako im je rekao, bio je u očajnom materijalnom stanju pa je morao da ukrade jednu. Detektiv i Nataša su ga otpisali poverovavši u njegovu priču.

Drugi tip je bio narkos koji je ukrao ljuljašku i prodao je kako bi dobio pola grama heroina. Otpisavši i njega, krenuli su dalje.

Treći je bio neki huligan, koji je razbijao i klupe osim ljuljaški. Pripadao je nekom odseku navijača partizana.

Već umorni od potrage seli su u restoran da popiju kafu. Tamo je sedeo Čed Piterson i čitao strip dok je pijuckao kafu. 

-Kako su vam nove oči, drugari, pitao ih je.

-Dobro, reče Nataša. -Šta ti radiš ovde.

-Čitam strip. Jel zabranjeno.

-Nije, reče Nataša i pripali cigaretu. Čudila se neobičnoj muzici koja je treštala sa zvučnika u polupraznom, zamračenom lokalu punom gustog duvanskog dima i alkoholnih isparenja.

-Kakva je ovo muzika.

-Poznajem vlasnika. Učinio sam mu par usluga, pa uvek kad dođem tražim da pusti muziku koju volim. Malo odbija mušterije, ali nije frka. Šta vi ovde radite?

-Neki tip je ubijen žicom od ljuljaške. Sad tragamo za pokidanim ljuljaškama.

Čed Piterson odloži strip i zapali cigaretu, popivši nekoliko bromazepama sa kafom.

-Stvarno. Pre nekoliko dana sam video nekog tipa iz Zemuna kako krade ljuljašku. Mislim da živi u gospodskoj 3, valjda.

-E hvala ti. 

Detektiv i Nataša platiše račun i pozdraviše privatnog detektiva. Čed Piterson ih je posmatrao, ljubomoran na njihove specijalne oči. Mnogo bi mu pomogle u njegovom poslu, razmišljao je dok se vraćao stripu.

Detektiv i Nataša upadoše u stan u kome se nalazila gola devojka na ljuljašci. Momak nadignute kite je ljuljao i nabijao u pičku. Svršivši, uzdahnula je dok je momak špricao po dupetu, dok nisu primetili detektiva i Natašu.

-Šta radite ovde?! Ko ste vi!?, drao se momak poluspuštene kite iz koje su curele poslednje kapi sperme. Devojka se podigla sa ljuljaške i pokrila sise rukama uzimajući haljinu sa kreveta. 

-Vidim, lepo se zabavljate. Zar nisi mogao da kupiš neku ljuljašku umesto što si je ukrao.

-Šta te boli dupe. Svi kradu ljuljaške.

-Ajde obuci se. Gde si bio u petak u jedan i trideset posle ponoći.

Momak se oblačio i palio cigaretu gledajući curu kako sedi na krevetu prekrštenih ruku i nogu.

-Bio je sa mnom, reče cura posmatrajući detektivovo međunožje.

-Šta ste radili.

-Jebali se.

Detektiv pruži fotografiju mrtvog čoveka momku, dok mu je miris seksa ispunjavao nozdrve.

-Znaš li nešto o ovom tipu. Jesi li ga video nekad.

Momak se počeša po bradi.

-Hm...mislim da sam ga video sa nekim debelim tipom. Udovac je, ima ćerku od pet godina.

Momak mu dade adresu. Detektiv i Nataša odoše kod matorca koji je u dnevnoj sobi ljuljao ćerku na ljuljašci. Međutim, ova nije bila ukradena, već kupljena. Devojčica se njihala dok je udovac zadovoljno posmatrao. Potom primeti detektiva i Natašu.

-Izvolite? Ko ste vi?

-Policija. Poznajete ovog čoveka sa fotografije.

Udovac zaustavi ljuljašku i pošalje ćerku u spavaću sobu. Potom napravi tužan izraz lica.

-Da, video sam i u novinama. Bio je to moj kolega sa posla. Udovac, kao i ja. Imao je sina mislim.

-Kako se zove.

-Ivan. 

Detektiv i Nataša se pogledaše. Bio je to tip koji je pronašao mrtvo telo, momak koji je patio od nesanice.

Pljuštala je jaka kiša dok su se približavali stanu u kome je živeo Ivan. Primetivši ih spustio se protivpožarnim stepenicama i pojurio niz uličicu trčeći kroz kišu i maglu dok su ga detektiv i Nataša jurili. Okliznuvši se na uglu ulice, momak pade na beton.

---

Ivan je sedeo u sobi za ispitivanje. Detektiv i Nataša su stajali ispred njega. Jarko svetlo je skoro oslepljivalo Ivana koji je polusklopljenih očiju sedeo na stolici.

-Ne razumete...nisam ga ni prepoznao...moja nesanica...čak i sad...čini mi se da spavam...

-Da li je imao nekih poznanika? Sećaš li se nečega bitnog. 

Ivan je dremao, čas uskačući u san čas iskačući iz njega.

-Mmmm....imao je ćerku iz prethodnog braka...da...mislim da se sećam...video sam je pre nekoliko dana tokom mojih šetnji...

-Gde živi.

-Na Karaburmi. Prevodilac je nemačkog jezika.

Detektiv i Nataša su sedeli na foteljama preko puta Dunje. Bila je to zgodna devojka crne kose i sivih očiju, obučena u crnu majicu i crne kožne pantalone.

-Pitate me u vezi mog oca? Koji me je jebao gurajući me na ljuljašci kad sam imala osam godina? Pa nisam to zaboravila. Ja sam ga ubila, upravo žicom od te ljuljaške. 

Devojka zapali cigaretu dok je mrak ispunjavao dnevnu sobu i prekrio joj lice.

Shoot The Piano Player (1960)

Very good adaptation of David Goodis novel Down There by Francois Truffaut. Of course, much less prudish than american crime movies and much more poetic. Great performance by Marie Dubois.

Nightmare Alley (1947)

Although novel itself is stuffed with more details, this movie is good on its own without even reading the novel, beautifully portraying mental degradation and destruction of main protagonist.

Otmičar zlatnog srca

Dragana je vozila kroz saobraćajnu gužvu kako bi stigla do tržnog centra da kupi nove cipele. Gužva se brzo rašcistila i čekajući zeleno svetlo na semaforu, razmišljala je koje cipele da kupi. Bila je to jako lepa žena, guste crne kose i krupnih crnih očiju. Baš kad je zeleno svetlo bljesnulo u gustini predvečerja, dvoje motociklista su okružila Draganin auto, razbila staklo na prednjim vratima, stavili lisice Dragani na ruke i traku preko usta, i poveli je na motoru bežeći niz sporednu ulicu velikom brzinom. Draganin auto je ostao pred semaforom.

Otmičari su odneli Draganu u zabačenu kuću u Surčinu. Bacivši je na krevet, odvezali su joj povez sa usta. Na glavama su imali marame. Bili su to snažni momci u dvadesetim godinama. Dragana ih je zaprepašćeno gledala. 

-Ko ste vi? Šta želite od mene?, sa užasom je pitala, dok joj je u glasu odzvanjao strah i neprijatno iščekivanje.

Jedan od otmičara izvadi cigaretu iz pakle i zapali.

-Novac, naravno. Uskoro će tvoj muž biti obavešten.

Drugi otmičar je posmatrao Draganu sa velikim zanimanjem.

---

Draganin muž Saša je zabrinuto čekao ženu ispijajući kafu za kafom. Bio je to čovek u tridesetim godinama, prilično zgodan. Neuspešno okretavši ženin broj, dobio je poziv sa nepoznatog broja.

-Da? Ko je to?

Javio mu se izmenjen glas, očigledno pomoću neke stvarčice.

-Imamo vašu ženu Draganu. Ako nam ne isporučite trideset hiljada evra, ubićemo je i poslati je u komadima na vašu adresu.

Saša se uplaši i zbunjeno zapali cigaretu.

-Je li ovo neka šala?

-Nikako, gospodine. Nemojte pomišljati da pozovete policiju. Ako ste ih već pozvali, ovom broju se ne može ući u trag. Samo pratite naša uputstva i vašoj ženi neće faliti ni dlaka sa glave.

Saša povuče veliki dim i uzdahne.

-O..ok..

-Imate li novac?

-Hm...imam, mislim, mogu odmah da ga povučem iz banke..ali biće sumnjivo...

-Ništa se ne brinite. Dobićete poziv kad spremite novac.

Otmičar prekine vezu. Saša je uzeo tabletu za smirenje i papirnom maramicom obrisao znoj sa čela. Često je čitao o otmicama i pomalo je sumnjao u istinitost njihovih tvrdnji. Šta ako im isporuči novac, a onda je ubiju? Ne sme to dozvoliti, reče sam sebi. Jako je bio srećan što je ima, i iako su i druge devojke bile lepe i slatke, on je nju izabrao za ženu. Ni slutio nije dok su se družili da je pronašao osobu za kojom je toliko tragao, iako su živeli jako blizu. Odlučio je prvo da uzme novac iz banke i potom pozove policiju.

Na uglu Cvijićeve i 29 novembra ušao je u banku i podigao traženi iznos. Bankari su ga pomalo sumnjičavo gledali, ali ništa nisu rekli. Dok je obavljao to, njegov drugar je već prijavio otmicu detektivu i Nataši. Bio je to dečko smeđe kose i crnih očiju, i dok je sedeo na klupi ispred detektiva i Nataše, posmatrao je uramljenu sliku nekog čoveka riđe kose među okupljenim policajcima. Delovao mu je kao da ne pripada na toj slici, ali nije znao zašto.

Nataša i detektiv su ozbiljno shvatili reči ovog mladića. Otmice su bile vrlo retke, ali kad se dese, jako teške za uspešno rešavanje i takođe jedan od najgorih vrsta zločina.

-Bićemo jako obazrivi, Stefane, reče Nataša zapalivši cigaretu i gledajući u svoje koleno, dok je drugom rukom prošla kroz gustu crvenu kosu.

Detektiv je zaobišao Natašu i približio se momku.

-Spasićemo ženu tvog druga. Kako si rekao, sad uzima novac i treba da primi poziv otmičara.

-Da, reče Stefan.

-Dobro. Njegov telefon je već pod našom prismotrom. To što su te bitange rekle su čisto sranje, u svačiji telefon se može ući u trag.

Saša je sa koferom punim novca izašavši iz banke ušao u automobil. Mobilni mu zazuja, i on prihvati poziv.

-Vidim, uzeo si novac.

-Da. Kako znate.

-Recimo da imamo nekog prijatelja iz banke. Vozi sad do palilulske pijace.

Saša pokrene auto i putujući do odredišta kroz retrovizor je posmatrao automobil crne boje koji ga je očigledno pratio. Bili su to detektiv i Nataša.

-Je li pizdo, jesmo li rekli da nema policije. Pozdravi se sa ženom.

-Smiri se, Saša, reče detektiv. -Verovatno blefiraju. Samo vozi do palilulske pijace.

-Ok.

Otmičar je šutnuo nogom u ormar psujući na sav glas. 

-Smrdljiva pizda, pozvao je pse.

Pogledavši drugog otmičara, klimnuo je glavom.

Otmičar skine pantalone i nadignute đoke skoči na Draganu, držeći je za ruke žestoko je nabijao u pičku, dok je Dragana plakala. Tokom silovanja sećala se jednog momka koga su tri mladića silovala i kako mu se rugala. Otmičar joj je lizao slatke sisice i uski vratić, i svršivši duboko unutar nje, okrenuo je na stomak i ušao joj u dupe. Obuhvativši je za kosu, žestoko je prodirao u slatko dupence dok je nije ispunio vrelom spermom brutalnog otmičara.

Skinuvši se sa nje, zapalio je cigaretu.

-Da krenem dalje?, pitao je drugog otmičara.

-Nemoj još. 

---

Saša je stigao do palilulske pijace i zastao dok su Nataša i detektiv držali odstojanje, imajući oko sebe pogled na ceo okrug. 

Saša dobi poziv.

-Stigao si.

-Jesam.

-Idi sad do Crkve svetog marka.

-Ok.

Baš dok je Saša odlazio i dok su detektiv i Nataša pokrenuli auto, na njih je naskočio ogromni teretnjak velikom brzinom, potpuno razlupavši automobil i spustivši se niz ulicu nestao u nadolazećoj tami noći.

Nataša i detektiv su okrvavljeni i uklješteni dahtali u olupini usijanog automobila iz koga je izbijao dim. Detektiv je neko vreme gubio svest, pa se povratio. Nataši je levo oko ispalo iz duplje, a detektivu desno. Ruke su im bile polomljene, noge ugruvane, rebra slomljena. 

-Nataša, zovi Čeda Pitersona i sklanjaj se odavde dok auto nije eksplodirao!

Nekako se izvukavši iz razlupanog automobila pre nego što se dignuo u vazduh, Nataša i detektiv otkotrljavši se padoše na jednu od tezgi sa pijace. Nataša je iako bez jednog oka pozvala privatnog detektiva. 

-Čede....treba nam tvoja pomoć...pronađi alfa romeo plave boje, registarske tablice 332-Hc8. Ide ka Crkvi svetog marka, ili je već stigao tamo. 

-Važi.

Kola hitne pomoći su pristizala dok je Nataša ispuštala telefon i tonula u nesvest.

Saša se pitao gde su detektiv i Nataša dok se približavao Crkvi Svetog Marka. Sad se osećao još bespomoćnijim. Međutim, dok je vozio primetio je neki drugi auto kako ga prati. Bio je to Dodge Charger R/T crne boje. Stigavši do crkve, dobio je još jedan poziv od otmičara.

-Vozi sad do mostarske petlje.

Jel se ovi zajebavaju sa njim, pitao se dok nije primetio kako ga je Dodge Charger zaobišao i preprečio mu put. Iz njega je izašao Čed Piterson. Nosio je crni kaput, crne kožne rukavice, crni sat na levoj ruci, i crne naočare za sunce. Pošto mu je tojota korola crkla kupio je ovaj oldsmobil po prihvatljivoj ceni.

-Ko ste vi, upita ga Saša.

-Prijatelj. Detektiv i Nataša su, izgleda, gotovi. 

Saša nije znao da li da mu veruje, moguće je da je to bio jedan od otmičara.

-Misliš li da sam ja jedan od njih? Slušaj, pokreni taj auto i ja ću te pratiti. 

Saša ga posluša i nastavi do mostarske petlje. Dobio je još jedan poziv.

-Sad idi autoputem e 65 i stići ćeš do kućice plave boje.

...

Spuštajući se stepenicama sa trećeg sprata kuće, treći otmičar, pogledavši otetu devojku, nije mogao da poveruje da je to ona. Sa pomešanom tugom i besom u očima pogledao je u dva otmičara. Već je znao šta je onaj divljak uradio. Poluatomatikom izrešetao je otmičara koji je silovao devojku, pa onda i drugog.

Potom se okrenuo Dragani. 

-Dragana, verovatno me ne prepoznaješ. Jedno vreme sam živeo blizu tebe, i mnogo sam te voleo. Dobra si majka i dosta toga si pretrpela. Žao mi je zbog ovog nesporazuma.

Dragana je neko vreme gledala tipa u crno plavoj košulji, sa dlakavim grudima i razbarušenom kosom, dok su dvoje otmičara ležali mrtvi.

-Ja..ja...mislim da te se sećam...onako iz viđenja...

Otmičar joj skine lisice i polako je digne sa kreveta.

-Idi sad, beži. 

Dok se Dragana udaljavala sa izrazom zbunjenosti na licu, ugledala je dodge charger crne boje ispred kuće. Čed Piterson je stajao sa beretom u ruci.

-Ulazi u kola, vodimo te kući, tvoj muž je unutra.

-Hvala vam...

-Privatni detektiv, Čed Piterson. Koliko ih ima unutra?

-Mislim...samo jedan, ubio je dvoje otmičara.

Čed Piterson oprezno uđe u kuću i ugleda otmičara u crno plavoj košulji kako sedi u fotelji okružen mrtvim otmičarima. Izgledao je nekako zamišljeno dok nije primetio privatnog detektiva i potegao poluautomatik, ali prekasno. Čed Piterson ispali nekoliko preciznih hitaca u glavu otmičara koji pade sa fotelje i pridruži se mrtvim drugarima. Policijske patrole su već bile na putu i Čed Piterson vozeći se niz uličice primeti ogromni teretnjak kako juri iza njega, sa očiglednom namerom da ga pregazi. Saša je držao u zagrljaju Draganu dok je Čed Piterson napravio pun krug, opalio nekoliko metaka u gumu teretnjaka i nastavio dalje. Policijske patrole su okružile teretnjak i savladale podivljalog otmičara.

Prepuštajući bračni par policajcima koji će ih dopratiti kući i neko vreme paziti na njih, otišao je do urgentnog centra gde su detektiv i Nataša ležali u krevetima polumrtvi.

Detektiv je pod jakom dozom morfijuma ugledao Čeda Pitersona kako stoji pred njim kao kakav duh.

-Jesi li je spasio...khh...

-Aha. Inspektor Stojković je već ščepao tipa iz banke. 

Čed Piterson pogleda Natašu. Priključena na aparate, pod jakom dozom morfijuma, primetila je maglovitu priliku privatnog detektiva.

-Hvala ti, Čede...

Čed Piterson se uputi ka izlazu iz urgentnog, pitajući se da li preživeti dok je ulazio u dodge charger, uputivši se ka uličnom prodavcu starih časopisa gde je pre nekoliko nedelja primetio jedan broj njegovog omiljenog stripa.

Martha (1974)

 

Although made for tv, this movie is beautifully shot and directed with intense colors and splendid interior and exterior. Based on Cornell Woolrich story, it's about sad woman called Martha who have sick mother. After she dies some sadistic brute marries her and tortures her (good performance) until she ends up as invalid and psychiatric patient, like her mother was. 

The Bride Wore Black (1968)

Very good adaptation of Cornell Woolrich novel by famous french director. Plot revolves around woman whose husband got killed at the wedding by accident. Stricken with pain and anger, she decides to murder everyone involved in killing. Very atmospheric and poetic with touch of surrealism.

Black Angel (1946)

Very good film noir with good performance by Peter Lorre and Dan Duryea based on Cornel Woolrich novel. Although it falls into B category it has all properties of film noir : distorted reality, feeling of doom and overwhelming shadows destroying main character.

Neverwinter Nights 2

I spent over two weeks on this game focusing all my energy and time on it, and suffered greatly, but it was worth the effort. It is better than original game, with new classes and options, but also like most of the sequels very much derivative.

The Man On The Roof (1976)

This is good example of swedish crime movie, adaptation of famous crime novel. Most interesting thing about it is second part of the movie when cop hater begins to shoot at people from the roof. It is also very good looking movie, with few nice shots.

Ubistveni pogled

Čed Piterson je sedeo za stolom i vežbao crtanje jer je verovao da ima talenta kad je čuo kucanje na vratima svoje kancelarije. Rekao je napred, pitajući se ko bi sad mogao biti u ovo popodnevno doba. U kancelariju je ušao debeli tip sa gustom bradom i crnim naočarima za sunce, iako je bila zima.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv.

-Jesam, rekao je Čed izvlačeći cigaretu iz pakle. Zapalivši je, snimio je novog klijenta.

-Sedite. Hoćete li nešto za piće.

Debeli tip sede za stolicu i osmotri kancelariju privatnog detektiva. Bila je lepo uređena, a na kauču je spavala mačka.

-Ako imate pivo.

Čed Piterson izvadi pivo iz fioke, pritom obrisavši policu sa dokumentima.

Pošto je dao klijentu pivo, priupitao ga je par stvari.

-Recite mi ko ste vi i kako mogu da vam pomognem.

-Zovem se Dragoslav, reče uzdahnuvši dok je ispijao pivo. Potom, zapalivši cigaretu, prekrsti noge.

-Po prirodi sam miran tip. Volim da me niko ne uznemirava. Međutim stanari u mojoj zgradi mi ne daju mira. Kao da nemaju svojih poslova. Osećam se ugrožen, detektive.

Čed Piterson popije malo kafe, pritom prosuvši pepeo cigarete na crtež koji je započeo pre nego što je Dragoslav stigao.

-Potpuno vas razumem, Dragoslave. Ljudi više nemaju privatnosti. Da znate samo šta sam sve video.

-Eto, Čede Pitersone. Kad zapalim cigaretu, kažu, opet je zapalio cigaretu, kad otvorim pivo, kažu evo pije pivo. Kad odem u wc, kažu ide u wc da piša. Kad idem da se tuširam, kažu, evo tušira se. Kao da sam nekakva cirkuska atrakcija, ne znam zašto ih toliko opsedam.

Čed Piterson je sa zanimanjem slušao priču ovog ugroženog čoveka i držeći se svojih moralnih principa, čvrsto se odlučio da mu pomogne.

-Pomoći ću vam. Moja tarifa je 1000 dinara na dan plus troškovi. Savetovao bih vam da odete negde na nedelju dve dana dok ja ne raščistim sve to.

Dragoslav izgasi cigaretu i zapali novu.

-Mnogo vam hvala, detektive. Imam jednu kućicu u Hrvatskoj, blizu primorja. Tu bih mogao da odem, a i prijao bi mi odmor od šikaniranja komšija.

Dragoslav pruži dve novčanice od 1000 dinara i zahvalivši se, napusti kancelariju. 

Čed Piterson uze lovu i strpa je u džep. Pogledao je policu sa knjigama na kojima su bili razni predmeti, i pitao se kad će magija početi. Potom, istuširavši se spustio se liftom do izlaza, zaobišao nekoliko automobila i ušao u tojotu korolu. Otišao je do sektora za unutrašnju kontrolu kod 29 novembra, gde je poznavao starog drugara. Primivši poruku da je Dragoslav otišao u Hrvatsku na odmor, izašao je iz auta i bauljajući kroz sneg došao do kancelarije gde je Lazar tipkao neki izveštaj o hapšenju lude žene i njegovog muža. 

-Šta to tipkaš, Lazare?

-Vrlo komplikovana situacija. Sin je podneo tužbu protiv roditelja zbog uznemiravanja i porodičnog nasilja, i dobio je, tako da su sad u zatvoru. 

Opruživši se na fotelji, pogledao je Čeda Pitersona.

-Dakle, opet ti trebaju moje usluge.

-Da. Treba da središ neke stanare u zgradi za mog klijenta. Radi onako kako uvek radiš.

-Ok. Učinio si mi par usluga ranije, pa ću i ja tebi.

Dok su Čed Piterson i Lazar silazili zavojitim stepenicama sektora unutrašnje kontrole, zidovi oko njih su se ljuštili i rastakali. 

Brzo su stigli do zgrade. Čed Piterson je sedeo u automobilu dok je Lazar ulazio u stan na drugom spratu. U stanu je bila neka baba sa unukom, njena ćerka, i muž. Lazar ode do ormarića i uze nešto iz njega.

-Šta je ovo, gospodo? Meni se čini kao kokain.

Muž nije znao šta se dešava.

-Ne znam kako je to dospelo ovde. A kako vi ulazite ovde tek tako bez ikakvog razloga.

-Dobili smo dojavu da se ovde nalazi droga.

Lazar ode do drugog ormarića i 'pronađe' još jedan paketić.

-Ohoho, velika količina heroina. Moraćete da pođete u stanicu. Neka ova mala ostane ovde. 

Sa pištoljem u rukama, Lazar stavi lisice babi, mužu i njegovoj ženi. Potom ih odvede do izlaza i ubaci u auto Čeda Pitersona.

-Lazare, ima još jedan stan, na istom spratu.

-Ok. Sad ću da se vratim.

Ulazeći u susedni stan Lazar pronađe u ormaru skeleton prilično uverljivog oblika.

-Oh, šta je ovo, dečko? Jesi li ubio ljubavnicu možda?

Momak nije znao šta se dešava, a ni njegova cura.

Lazar im stavi lisice na ruke i odvede i njih u kola Čeda Pitersona. Zbijeni tako, otišli su do glavne stanice i strpali ih u ćeliju.

---

Dragoslav je proveo nekoliko ugodnih dana u vikendici, obilazeći predivne prizore hrvatskog primorja. Šetajući među kamenjem i stenjem, primetio je neku ženu sa detetom u naručju kako ga posmatra sa sažaljenjem. Bližilo se veče i Dragoslav se vrati u vikendicu. Brzo je zaspao, i kad se probudio osećao se pun energije, što mu se nije desilo već nekoliko godina. Sigurno je Čed Piterson uspešno obavio zadatak. Listajući dnevne novine, pročitao je vest o ubijenoj i silovanoj ženi. Ubistvo se desilo prema rečima novinara nekoliko sati pošto je Dragoslav krenuo prema vikendici. Prepoznao je sliku iz novina i setio se žene sa detetom u naručju koja ga je sinoć onako pogledala. Je li moguće da je to ona, pitao se. Ispivši kafu, otišao je u šetnju i primetio nekog matorog čoveka kako sedi na ležaljci ispred kućice.

Matori gospodin primetivši turistu pozove ga na kafu.

-Znate li nešto o ubijenoj ženi? Kako sam pročitao u novinama neko je silovao pa je ubio. 

-Hm...momak...sigurno je to delo one veštice koja stanuje u kući.

-Kako to mislite?

-Sigurno je pobila na desetine muškaraca i žena. Mislim da ima natprirodne moći, jer u kasne sate čuje se njeno pevušenje. U mladosti je išla u školu za pevanje. Kad momci iz naselja čuju to pevušenje, odmah dođu kod nje, očekujući da je pojebu, ali ona ih ubije svojim zmijskim pogledom. Opaka žena, prava zmija.

-Zašto to radi?

-Zato što je čudovište. Pazite se nje, i nemojte da joj prilazite.

Ispivši kafu, Dragoslav se pozdravi sa matorcem i krene nazad u vikendicu. Mislio je da će imati šanse da ubije ženu zmiju. Pošto je sa sobom nosio moćne čepiće za uši, i pošto je prirodno uvek gledao u zemlju, mislio je da će jednom za svagda rešiti problem neobjašnjivih proždiranja muškaraca i žena u sitne sate. Bližilo se veče i Dragoslav se približavao kući fatalne žene. Opijajući zvuk njenog pevušenja nije imao uticaja na njega dok je stajala na terasi u večernjoj haljini. Crna kosa joj je lebdela oko glave pod naletima vetra koji je dopirao sa obale, dok su joj oči svetlucale zelenkastim sjajem.

-Hej, ti! Možeš li doći da mi pomogneš oko neke svetiljke koja se pokvarila? Ne mogu da čitam noću.

Dragoslav se popeo oprezno se uspinjući spiralnim stepenicama do dnevne sobe gde je ispred njega stajala žena zmija, monstrum.

-Što me ne pogledaš?

Dragoslav je gledao oko dnevne sobe, tražeći neko oružje koje bi mu pomoglo. Svuda oko dnevne sobe nalazile su se skulpture lepih momaka i devojaka.

-Znam ko si, veštice. Nećeš više proždirati muškarce i žene. 

Fatalna žena skoči na Dragoslava, ali ovaj je uhvati za ruke i baci na zemlju, pa uhvativši je rukama za vrat poče da je davi, svo vreme izbegavajući njen pogled. Na kraju je izdahnula, ispuštajući poslednje opijajuće zvukove.

Posmatrajući skulpture mladih momaka i devojaka, Dragoslav je sumnjao da su to njene žrtve i da ih je nekako pretvorila u kamen. Odlučio je da ode u obližnju policijsku stanicu i objasni celu stvar. Detektiv u kancelariji je slušao i klimao.

-Kužim, kužim, malo nevjerovatno...ali izgleda da drugog objašnjenja nema. Hvala ti momak.

Dragoslav se vrati u vikendicu i poče da se sprema za povratak. Za to vreme detektiv iz stanice je šibao svoju ženu po leđima dugačkom bodljikavim palicom. Kad je išibao dovoljno puta, otišao je u kafanu da nešto popije.

---

Vrativši se u stan, Dragoslav se zahvalio Čedu Pitersonu što mu je pomogao da se reši uznemiravanja svojih komšija i konačno odahne.

Zvončica

Snažna oluja je drmusala drveće, skoro odnoseći nadgrobne spomenike i otežavala pogrebni obred dok je pop čitao neke odlomke iz crne knjige. Osim popa, sahrani su prisustvovali samo udovica i njen sin, mladić dvadesetih godina, crne kose i smeđih očiju. Kišobrani koje su držali dok je kiša pljuštala skoro su im izletali iz ruku, toliko je jaka bila oluja. Udovica se približi popu i došapne mu par reči.

-Molim vas, možemo li ovo da ubrzamo? Vidite ovo nevreme...

Pop je neko vreme trljao dugačku bradu levom rukom dok je u desnoj držao bibliju.

-Hm...verovatno je neki vrag upleo svoje šape. Ali razumem vas. 

Pop je na brzinu prosuo neko smeće iz kandila na sanduk dok su grobari dovršavali ostatak posla. Udovica se smestila u auto i odvezla dok je naslednik ostao, zamišljeno posmatrajući plavo crno nebo zaklonjen ispod drveta. Pošto mu je kišobran izleteo iz ruku, i skroz natopljen kišom, pošao je nazad strmom nizbrdicom do raskršća gde su bili parkirani razni taksisti. Među taxi vozilima parkirana je bila tojota korola ispred koje je stajao privatni detektiv, Čed Piterson. Prišao je nasledniku i pozdravio ga. 

-Vi ste Aleksandar?

Mladić pogleda Čeda Pitersona i začudi se pred njegovom ofucanom prilikom.

-Jesam. A ko ste vi?

-Čed Piterson, privatni detektiv.

-Ne sećam se da sam uposlio privatnog detektiva. Šta želite od mene.

-Pođimo u kafanu iza ugla, taman da se sklonimo od ove oluje ili košave, šta je već. Tamo ću vam objasniti zašto sam vas potražio.

Kafana se zvala 'Hladna kokoška' i bila je krcata ljudima iz svih društvenih slojeva. Stolovi i stolice, posuđe, čaše, flaše i tanjiri su podrhtavali od udara košave. Čed Piterson i Aleksandar zauzeše poslednje slobodno mesto i naručiše dve kafe. Dok je očekivao poslužitelja, oštro oko Čeda Pitersona zapazilo je poznatu facu među kriminalnim krugovima, čoveka zvanog 'Hijena' jer je prilično nalikovao toj životinji. Bio je to japanac, pripadnik jakuza koji je opljačkao nekoliko banaka, pošti, menjačnica i benzinskih stanica. Prema njegovim podacima, napustio je Japan i došao ovde u Srbiju da nastavi svoju karijeru, pošto ništa drugo nije znao da radi. Čudna zanimljivost u vezi s njim je to što mu je u poduhvatima prema svedocima pomagao aligator. Čim bi ušao u neku banku ili menjačnicu iz ogromne torbe izvlačio je velikog aligatora i uz pomoć poluautomatske puške uzimao novac. Hijena je imao nekoliko ožiljaka na dupetu, po kome je bio prepoznatljiv, za razliku od drugih koji su imali ožiljke na desnom obrazu, čelu, vratu, itd. Njegovi prijatelji jakuze su ga kaznili tokom neuspešnog posla, tako da su mu isekli komadiće mesa iz dupeta. Još jedna zanimljivost u vezi sa njegovim pomoćnikom aligatorom je bila ta da je kako izgleda to bio onaj aligator koji je napao dete na zemunskom keju. Svemu sudeći, Hijena je nekako preuzela kontrolu nad aligatorom, verovatno prilikom ronjenja rekom dok je još bio nepoznat policijskim istražiteljima.

Poslužitelj je doneo dve kafe dok je Čed Piterson obavljao telefonski poziv.

-Ćao, Nataša, je li detektiv tu?

-Nije, ima neki posao na Adi Ciganliji. Neki aligator napada ljude tamo. U čemu je stvar.

-Sedim u kafani 'Hladna kokoška'. Nekoliko stolova od mene sedi jakuza 'Hijena'. Pokušaću da mu stavim prislušni uređaj na hjundai ispred kafane. Mislim da će se uputiti ka Adi Ciganliji uskoro.

-Hvala ti, Čede. Obavestiću detektiva.

Čed Piterson je ispijao kafu i čekao dok Hijena ne ode u klozet, dok je Aleksandar srkutao kafu ne razumevajući šta ovaj govori. Videvši kako odlazi do klozeta, Čed Piterson na brzinu izađe iz kafane i postavi prislušni uređaj na hjundai, pa se potom vrati za sto. Hijena izađe iz klozeta, plati račun i uputi se kroz izlaz ka hjundaiu.

---

Uživaoci na Adi Ciganliji su usplahireno bežali sa obale odnoseći peškire, kostime, bruseve i kupaće gaće dok je opasni reptil jurišao na njih. Detektiv je zajedno sa nekoliko pomoćnika pokušao da održi red, ali uskoro je izbila panika i svi su išli kao muve bez glave, što je otežavalo detektivu da upuca aligatora. Ipak posle rešetanja poluatomatskim puškama po aligatoru, konačno je rikno. Dobivši poruku od Nataše, pitao se kakvu li bi Hijena dobit mogao imati na ovakvom mestu. Osim ako nije bila u pitanju diverzija. Uskoro je pao mrak na Adu Ciganliju, i osim mraka još nešto se desilo. Trafo stanice koje su napajale grad električnom energijom odjednom su otkazale, i čitav grad je bio u mraku.

---

Hijena je sedeo u hjundaiu dok je grupa od deset jakuza, još uvek u dobrim odnosima sa Hijenom, osmatrala narodnu banku srbije. Kezeći se obratio se svojim drugarima.

-Biće ovo lak posao. Čitav grad je u haosu.

Desetoro jakuza sa mitraljezima i u samoubilačkim kaputima klimali su u znak odobravanja dok su zajedno sa Hijenom ulazili u narodnu banku srbije.

-Žao mi je jedino aligatora. Dobro me je služio ovih nekoliko godina.

Slatki miris benzina lebdeo je oko hjundaia dok su jakuze probijale kroz ulaz. Ipak, zahvaljujući prislušnom uređaju koji je postavio Čed Piterson, Nataša i detektiv su uspeli da lociraju jakuze. Sedeli su u neobeleženom policijskom automobilu.

-Ipak, ima ih desetoro. Te jakuze su čiste životinje. Uskoro će stići pojačanje sa nekoliko patrolnih kola i tri džipa.

-Jedanaest, ako računaš Hijenu.

Potpuni mrak je okružavao predeo oko narodne banke dok su patrolna kola i džipovi pristizali.

Duboko unutar banke jakuze su prikupljale plen. Hijena je znao da ih ispred čeka kolona policajaca. Ipak je na sve to računao, i na jednog posebnog prijatelja.

Čovek smeđe puti sa naočarima približio se patrolnim kolima. Policajci su mislili da je to neki slepac, međutim nikako nisu mogli da ga se otarase.

-Moj sin...i ćerka...unutra su sa njima...drže ih kao taoce...

Policajci se na trenutak zamisliše pred govorom ovog čoveka dok je otvarao kaput pun eksplozivnih naprava. U trenutku, nekoliko policijskih automobila i džipova digoše se u vazduh zajedno sa takozvanim slepcem.

-Arapin terorista, povikaše ostali preživeli policajci dok su mrtvi ležali u vatri, razneti eksplozivnom napravom.

Hijena je sa desetoro jakuza probio put kroz vatru i razlomljene džipove i pandurske automobile i uleteo u hjundai. Pojurivši niz sporednu uličicu strahovitom brzinom, uskoro je izbegao detektivu i Nataši, koji su samo čuli udaljeni smeh Hijene.

-Pobegao nam je, reče Nataša.

-Neće daleko stići. Postavili smo rampe na svakom izlazu iz grada. Takođe, trafo stanice će se uskoro ponovo pokrenuti.

Hijena je jurio autoputem Beograd - Novi Sad dok nije naleteo na policijsku barikadu koja je odmah otvorila vatru iz svih raspoloživih pušaka. Bila je to posebno opremljena jedinica odgovorna za vrlo teške zadatke. U roku od nekoliko minuta hjundai se pod naletom metaka pretvorio u užarenu olupinu i sjurnuo u jarak.

---

Čed Piterson je ispijao drugu kafu i popio bromazepam pa potom zapalio cigaretu. Oluja je uskoro sasvim prestala, pa su gosti polako napuštali kafanu.

-Dobro, hoćete li mi uskoro reći u čemu je stvar, pitao je Aleksandar.

-Ljudi iz sela odakle je potekao vaš otac imaju problema sa jednim čovekom tamo. Proveo je neko vreme u Africi i sad se vratio.

-Kakve ja veze imam s tim.

-Pa imate. Kako su mi rekli kad su me angažovali, taj čovek ih optužuje da su mu ukrali nekoliko hektara zemlje, i u svojoj kućici visoko na brdu svakodnevno ih ometa. Ubija im stoku, baca otrove u njive i pašnjake. Jednom je čak pokušao da otme seljančicu, ali mu nije uspelo za rukom. Saznavši da ste i vi potekli odatle, rešio sam da pokušam da vas odvedem tamo, da ga ubedite da prestane.

-Hm....nisam bio tamo ne pamtim koliko dugo...i stvarno ne znam kakvu bi pomoć mogao da pružim. Ali prijalo bi mi putovanje.

-Vidim da ste razumni, Aleksandre. Meštani tog sela će vas silno nagraditi. 

Odvezli su se tojotom korolom do sela gde je Aleksandrov pokojni otac proveo detinjstvo. Izlazeći iz Tojote, Aleksandar se prisetio lepih trenutaka provedenog u ovom selu kad je bio mali, ali ubrzo mu je to mesto delovalo nekako čudno i otuđeno. Okupljeni seljaci su ih čekali u restoranu 'kašika i viljuška'. Dotada uplašeni, ohrabriše se kad ugledaše Čeda Pitersona i njegovog pratioca. Jedan od seljaka ustane sa stolice i pozdravi goste.

-Hvala vam što ste došli. Stvarno ne znamo više šta da radimo. Put do njegove kućice je veoma neprohodan, čak i sa džipovima..a i nekako je jako mračno tamo...

Aleksandar je posmatrao ove seljake i njihovo sujeverje. Čed Piterson je zapalio cigaretu i poslužio se vinom.

-Mislimo da on baca neke mađije na naše njive i pašnjake, našu stoku i živinu.

Seljak je uzdahnuo, ispio čašicu rakije, pa nastavio.

-Ponudili smo mu da mu vratimo tih nekoliko hektara zemlje, ali on odbija. A mislim da znam i zbog čega. Ne zanima njega ta zemlja, već moja ćerka Zvončica.

Lepuškasta seljančica plave kose uvrtala je kikice i prekrštala nogu čas na jednu čas na drugu stranu.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv. Hvala vam što ste ponovo došli i doveli ovog prijatelja. Možda će nam pomoći.

-Nema na čemu, Zvončice. Reci mi samo, zašto te on toliko želi.

-Duga je to priča...jedno vreme sam radila kod njega kao služavka, međutim nekako su me cela ta kuća i on prestrašili. Ima neke čudne prijatelje, mada nisam mogla videti mnogo toga jer je tamo jako mračno.

Posle sat vremena planiranja i razgovora, seljaci i Čed Piterson i Aleksandar su nekako uspeli da se sporazumeju.

-Molim vas...nemojte dozvoliti da se išta dogodi Zvončici, reče seljak.

Čed Piterson izgasi cigaretu u piksli.

-Neće joj se ništa desiti. Samo ćemo je koristiti kao mamac. Aleksandar će nam biti od velike pomoći, kao neznanac u ovom selu.

Odspavali su nekoliko sati kod jednog seljaka a onda pošli gore prema kućici u kojoj je živeo neprijatelj. Uspinjući se kroz bodljikavo drveće i gusto rastinje, što su više napredovali to ih je više obuzimala čudesna tama. Čed Piterson je kršio put sekirom kojom je sekao grane i ogromne pečurke, dok su izdaleka čudni urlici dopirali. Kroz tamu Zvončica opazi nekakvo kretanje između stabala.

-Šta je to?

-Verovatno ti se učinilo. Hajmo dalje.

Aleksandar je obrisao lice vlažnom maramicom, jako uplašen ovim negostoljubivim i neprijateljskim okruženjem. Tama je bila toliko potpuna da se čak ni mesečina nije probijala.

-Ovaj čovek ne vidi ni sunca ni meseca. Pitam se da li smo ispravno postupili kad smo krenuli do njega.

Posle nekoliko sati batrganja kroz tamu uz pomoć baterijske lampe Čed Piterson je ugledao obzorje kuće. Pogledavši malo bolje, to mesto je više ličilo na zamak, sa mnogobrojnim prorezima i bodljikavom ogradom. U daljini videše jednog čoveka kako im prilazi. Bio je to visok tip koji kao da je izašao iz srednjeg veka, u teškom oklopu crne boje sa bodljama na ramenima, jašući crnog konja. U levoj ruci je držao dugačku dvoseklu sekiru. 

-Stojte. Ovo je privatni posed. Kojim povodom dolazite.

Čed Piterson je stiskao beretu u džepu kaputa, ali nije verovao da će mu mnogo pomoći protiv ovog oklopljenog ratnika.

-Došli smo da razgovaramo sa vlasnikom ovog zamka, i razrešimo neprijateljstvo između njega i meštana sela.

Crni vitez osmotri Čeda Pitersona, Aleksandra i posebno obrati pažnju na Zvončicu. Potom klimne glavom, zauzdavajući konja koji je njištao i batrgao se.

-Meštani sela, rekoste. Dobro. Pođite sa mnom. Gospodar će vas primiti.

Prateći crnog konjanika kroz most ispod kojeg je tekla crna reka ušli su u zamak. Čed Piterson, Aleksandar i Zvončica polako su se privikavali na tamu u predvorju zamka, koji je bio ispunjen raznim skulpturama u obliku polu ljudi polu životinja. Crne sveće su gorele na lusterima sa leve i desne strane dok su uljani portreti visili na zidovima prikazujući pejzaže jugoistočne Afrike. Crni vitez sjaha sa konja i uvede goste u glavni hol, gde je na crnom prestolu sedeo gospodar zamka, mršava prilika u crnoj odori, sa plamtećom lobanjom iz čijih praznih očnih duplji je titrala crna svetlost.

-AH...meštani su pozvali pomoć kako vidim...hvala ti crni viteže što si ih bezbedno dopratio.

Čed Piterson se prestravi na prizor gospodara zamka, dok je Aleksandar drhtao, a Zvončica pokušala da pobegne. Crni vitez je uhvati za ruku i zadrža.

-Zašto terorišete meštane ovog sela? I šta želite sa Zvončicom.

Gospodar zamka ustade sa prestola i uhvati štap na čijem vrhu je bila obavijena crna zmija.

-Polako...prvo da vam objasnim par stvari...u mladosti sam bio običan čovek, pomalo znatiželjan...tokom mog putovanja po Africi naišao sam na čudnu građevinu koja me je jako privukla...inače sam tokom lutanja po svetu tragao za izvorima moći...tamo u tim pustinjama sklopio sam ugovor sa đavolom...koji mi je pružio besmrtnost. Naravno, morao sam da mu prodam dušu i dam žrtvu. Dao sam mu mog brata. Ipak, sa demonima se nije igrati. Kako bih održao besmrtnost, morao bih da žrtvujem određenu osobu ili ću umreti i skončati u paklu gde će me milion demona mučiti kroz milion godina. Moj gospodar je označio Zvončicu kao žrtvu.

Podmukla tišina je odzvanjala zamkom kad je monstrum rekao šta je imao. Potom je Zvončica počela da vrišti i batrga se, pokušavši da se skloni od crnog viteza.

-Odvedi je u prostoriju, crni konjaniku. 

Crni vitez odvuče Zvončicu niz hodnik do podzemne prostorije. Čed Piterson i Aleksandar nisu mogli ništa da urade, jer su bili okruženi oživljenim skulpturama polu ljudi polu životinja.

Crni vitez ubaci Zvončicu u podzemnu prostoriju gde se nalazio ogromni demon sa rogovima na glavi, repom, krilima i užasnom njuškom . Privukao je Zvončicu i nataknuo je na demonski kurac dugačak 30 santima, jebao je tri sata dok nije umrla.

Crni vitez sa tugom u očima je gledao mrtvu Zvončicu kako leži pored raspojasanog demona, pa se vrati u glavni hol.

Gospodar zamka pogleda crnog viteza. 

-Žrtva je prihvaćena, gospodaru.

-Odlično. Recite meštanima sela da neće više imati problema sa mnom. Crni viteže, isprati ih.

Putujući natrag do sela, crni vitez zastane zauzdavši konja. Potom se obrati Čedu Pitersonu i Aleksandru.

-Možda mislite da sam zao kao i moj gospodar, ali nije tako. Mogu da vam vratim Zvončicu, ali to će tražiti jednu drugu žrtvu.

-Koga?, upita Čed Piterson.

-Aleksandra. Mora ostati u kući pokojnog oca tri dana i tri noći. Za to vreme, Zvončica će se vratiti u život, i biće ponovo u selu kod svojih prijatelja.

Čed Piterson pogleda Aleksandra.

-Pa, prihvatiću...valjda me neće ništa snaći.

-U redu, crni viteže. Hvala ti na pomoći.

Vrativši se u selo, Zvončicin otac je bio jako tužan zbog smrti ćerke. Čed Piterson i Aleksandar su mu objasnili kako mu je mogu vratiti.

-Ako će to pomoći, molim te Aleksandre učini to.

I Aleksandar je proveo tri dana i tri noći u kući pokojnog oca. Međutim, nije dugo izdržao, i pri prvim sunčevim zracima preminuo je. U poljani Zvončica je trčala ka svom ocu, srećna što je među živima.

-Tata! Videla sam gospodara zamka, i još nešto užasnije...mislila sam da sam mrtva...ko me je to spasao?

-Aleksandar. Ali sad je mrtav.

Zvončica pogleda mrtvog Aleksandra i okrene se od njega. Čed Piterson zapali cigaretu i uzdahne.

-Pa, mislim da je moj posao ovde gotov.

Čed Piterson uđe u tojotu korolu i udalji se od sela.

Per Wahlöö - The Abominable Man

Very good crime novel by swedish author, and much better than any other scandinavian crime novels I read, maybe because it was written in the 70's, long before actual scandinavian 'type' of crime fiction blossomed with their boring novels. Martin Beck is interesting character.

Need For Speed - Undercover

Very good entry in NFS series of games where you play as undercover cop trying to infiltrate car stealing gang. I had much fun for in it, and my favorite car Dodge Charger R/T served me well almost throughout entire game.

The Best Crime Stories

This anthology of crime stories is very good, with selection of different authors from early age of crime fiction to more modern authors, showcasing what crime fiction itself is capable of, not just as cheap thrill for summer reading, but also as example of what kind of animal human is capable of doing. It also contains insightful introduction by Michael Stapleton, and by sheer size and in hardcover it can serve as a murder weapon. Of course, it is not perfect as it name suggests it, and it shouldn't be, because nothing is perfect in this world. But all in all fine crime fiction story collection.