Žica

Mladić guste crne kose obučen u crnu kožnu jaknu šetao je pored polusrušene zgrade u gluvo doba noći. Pošto je patio od nesanice često je šetao noću dok ljudi spavaju kako bi bili odmorni za posao, i pošto je bio na odsustvu zbog nesanice i voleo da obilazi mračna mesta poput polurazrušenih kuća, groblja, zelenog venca i bezbroj drugih lokacija širom Beograda, razmišljao je o pristojno obučenoj devojci koju je video prošle noći, pomalo odsutno gazeći krhotine stakla i zaobilazeći prazne flaše i ostalo smeće. Iako je bilo leto, devojka je bila pristojno obučena za razliku od većine ostalih cura koje bi po rečima njegove babe trebalo da se stide. Zastao je da zapali cigaretu dok mu je gusta magla obavijala telo pod crno plavičastim nebom tog petka. Plamen upaljača dok je pripaljivao cigaretu mu otkrije nešto skriveno među krhotinama i ostacima razrušene kuće. Bila je to nečija ruka. Uzbuđen, pozvao je policiju pritom pogledavši na sat. Bilo je pola četiri ujutru.

Detektiv i Nataša su brzo stigli na mesto zločina. Pretrpevši težak udes tokom užasne otmice, uzeli su odsustvo sa posla neko vreme. Sećajući se noći provedenih u urgentnom centru i skupine doktora okruženih jakim svetlom, pitala se da nije umrla na neko vreme, ili kako se to već zove, doživela vantelesno iskustvo. Sećala se da je lebdela nad operacionim stolom i gledala sebe i kolegu i okupljene doktore. Ipak, uz tešku muku, preživeli su ali uz velike ožiljke. I on i ona su morali da piju teške lekove i hodaju neko vreme na štakama, idu na fizioterapiju i tri puta nedeljno u turska kupatila. Natašino levo oko je bilo zamenjeno staklenim, zelene boje, sa posebnom funkcijom automatskog snimanja svega što ono vidi. Neko vreme se privikavala na novo oko, a i bilo joj je zanimljivo da gleda snimke posle kratke šetnje oko kuće. Detektiv je takođe dobio zamenu, i u praznu desnu očnu duplju ugradili su mu crno stakleno oko, sa istovetnim funkcijama kao Natašino. I njemu, kao i njoj, bilo je zanimljivo da skenira okolinu tokom oporavka, iako je imao fotografsko pamćenje.

Stajali su pored momka koji je izgubio san i pomerivši smeće otkrili telo sredovečnog čoveka, crne kose, ružnog lica, obučenog u crno odelo. Po vratu je imao crvene tačkice. 

-Kako ste ga primetili, pitala je Nataša besanog momka.

Mladić je neko vreme stajao i gledao policajku, pitajući se da li nedostatak sna prerasta u delirijum i sada u budnom stanju doživljava halucinacije.

-Dok sam pripaljivao cigaretu. Plamen upaljača mi je otkrio njegovu ruku.

-Šta ste radili ovde?

-Šetao sam, patim od nesanice.

Dok je Nataša zapisivala momkovu izjavu u blok, detektiv je pozvao kola hitne pomoći i forenzičarku Teu. Posmatrao je Natašu i pomislio kako joj lepo stoji nakrivljeni šešir koji joj pokriva veštačko oko. Izrazito snažan crveni karmin na njenim usnama pomalo je ublažavao tminu noći.

Uskoro su psi došli zajedno sa Teom. Obučena u belu uniformu zevala je pregledavši mrtvog čoveka. Čovek nije imao nikakva dokumenta sa sobom i Tea utvrdi da je preminuo od posledica davljenja.

Ustavši pomalo opijena mirisom smrti okrenula se detektivu i Nataši.

-Da, mislim da je zadavljen. Mada, bolje bi bilo da ga pregleda Stamenkovski.

Prateći bolnička kola sa mrtvim čovekom unutra u novom policijskom automobilu, lambordžiniju gallardu, neko vreme su ćutali.

-Kako ti je oko, Nataša.

-Hm...onako, još uvek se privikavam...

Detektiv joj stavi dlan desne ruke na levu stranu lica.

-A tvoje.

-Mislim da je čak i bolje od običnog. Uostalom, oči mi ne trebaju.

Nataša stavi dlan leve ruke na desnu stranu njegovog lica.

-Kako to misliš, pitala je dok je zaokrenula u usku uličicu, prateći bolnička kola.

-Već neko vreme mi se sviđaš, Nataša. Još otkad smo postali partneri.

Stavio je ruku na njeno koleno.

-Pusti me, izgubiću kontrolu, poginućemo, govorila je smejući se.

Blede trake svetlosti pomaljale su se kad su stigli do mrtvačnice. Stamenkovski je primio mrtvog čoveka. Detektiv i Nataša su stajali nedaleko od njega dok ga je ovaj pregledao, i pitali su se ko je taj čovek. Stamenkovski je pevušio melodiju koju je toliko puta čuo dosad. Dopirala je iz škole pevanja koja se nalazila preko puta mrtvačnice. Već mu je dosadila i nadao se da će učenice pevati neku drugu.

-Da, Tea je bila u pravu.

Skinuo je naočari i zapalio cigaretu. Tragovi krvi sa čovekovog vrata ostali su na njegovom desnom kažiprstu dok je pripaljivao.

-Zadavljen je žicom. Možda je malo čudno, ali mislim da je u pitanju žica sa neke ljuljaške. Po mojoj proceni smrt je nastupila dva sata pre nego što ste ga našli.

Detektiv i Nataša su zbunjeno posmatrali patologa. Onda, okrenuvši se jedno drugom i gledajući u vrhove svojih cipela, neko vreme su ćutali.

-Izgleda da je neko upravo ubio ovog čoveka žicom od ljuljaške.

-Upravo. Verovatno neki manijak, reče Stamenkovski okrenuvši se ka prozoru. Ispred su neka kola brundala, zabijena u blato.

Detektiv se počeša po bradi.

-Hmm...morali bi sad da kopamo oko ukradenih ljuljaški širom Beograda.

-Srećom, mislim da ih nema puno. 

Pustili su sliku mrtvog čoveka da kruži po novinama kako bi ga neko prepoznao i identifikovao dok su pretraživali gadove koji su pokrali ljuljaške po beogradskim opštinama. 

-Izgleda da ih ima malo više...šteta, jer dečica ne mogu da se ljuljaju.

Pronašli su jednog kradljivca ljuljaške, čoveka koji je sakupljao sekundarne sirovine. Kako im je rekao, bio je u očajnom materijalnom stanju pa je morao da ukrade jednu. Detektiv i Nataša su ga otpisali poverovavši u njegovu priču.

Drugi tip je bio narkos koji je ukrao ljuljašku i prodao je kako bi dobio pola grama heroina. Otpisavši i njega, krenuli su dalje.

Treći je bio neki huligan, koji je razbijao i klupe osim ljuljaški. Pripadao je nekom odseku navijača partizana.

Već umorni od potrage seli su u restoran da popiju kafu. Tamo je sedeo Čed Piterson i čitao strip dok je pijuckao kafu. 

-Kako su vam nove oči, drugari, pitao ih je.

-Dobro, reče Nataša. -Šta ti radiš ovde.

-Čitam strip. Jel zabranjeno.

-Nije, reče Nataša i pripali cigaretu. Čudila se neobičnoj muzici koja je treštala sa zvučnika u polupraznom, zamračenom lokalu punom gustog duvanskog dima i alkoholnih isparenja.

-Kakva je ovo muzika.

-Poznajem vlasnika. Učinio sam mu par usluga, pa uvek kad dođem tražim da pusti muziku koju volim. Malo odbija mušterije, ali nije frka. Šta vi ovde radite?

-Neki tip je ubijen žicom od ljuljaške. Sad tragamo za pokidanim ljuljaškama.

Čed Piterson odloži strip i zapali cigaretu, popivši nekoliko bromazepama sa kafom.

-Stvarno. Pre nekoliko dana sam video nekog tipa iz Zemuna kako krade ljuljašku. Mislim da živi u gospodskoj 3, valjda.

-E hvala ti. 

Detektiv i Nataša platiše račun i pozdraviše privatnog detektiva. Čed Piterson ih je posmatrao, ljubomoran na njihove specijalne oči. Mnogo bi mu pomogle u njegovom poslu, razmišljao je dok se vraćao stripu.

Detektiv i Nataša upadoše u stan u kome se nalazila gola devojka na ljuljašci. Momak nadignute kite je ljuljao i nabijao u pičku. Svršivši, uzdahnula je dok je momak špricao po dupetu, dok nisu primetili detektiva i Natašu.

-Šta radite ovde?! Ko ste vi!?, drao se momak poluspuštene kite iz koje su curele poslednje kapi sperme. Devojka se podigla sa ljuljaške i pokrila sise rukama uzimajući haljinu sa kreveta. 

-Vidim, lepo se zabavljate. Zar nisi mogao da kupiš neku ljuljašku umesto što si je ukrao.

-Šta te boli dupe. Svi kradu ljuljaške.

-Ajde obuci se. Gde si bio u petak u jedan i trideset posle ponoći.

Momak se oblačio i palio cigaretu gledajući curu kako sedi na krevetu prekrštenih ruku i nogu.

-Bio je sa mnom, reče cura posmatrajući detektivovo međunožje.

-Šta ste radili.

-Jebali se.

Detektiv pruži fotografiju mrtvog čoveka momku, dok mu je miris seksa ispunjavao nozdrve.

-Znaš li nešto o ovom tipu. Jesi li ga video nekad.

Momak se počeša po bradi.

-Hm...mislim da sam ga video sa nekim debelim tipom. Udovac je, ima ćerku od pet godina.

Momak mu dade adresu. Detektiv i Nataša odoše kod matorca koji je u dnevnoj sobi ljuljao ćerku na ljuljašci. Međutim, ova nije bila ukradena, već kupljena. Devojčica se njihala dok je udovac zadovoljno posmatrao. Potom primeti detektiva i Natašu.

-Izvolite? Ko ste vi?

-Policija. Poznajete ovog čoveka sa fotografije.

Udovac zaustavi ljuljašku i pošalje ćerku u spavaću sobu. Potom napravi tužan izraz lica.

-Da, video sam i u novinama. Bio je to moj kolega sa posla. Udovac, kao i ja. Imao je sina mislim.

-Kako se zove.

-Ivan. 

Detektiv i Nataša se pogledaše. Bio je to tip koji je pronašao mrtvo telo, momak koji je patio od nesanice.

Pljuštala je jaka kiša dok su se približavali stanu u kome je živeo Ivan. Primetivši ih spustio se protivpožarnim stepenicama i pojurio niz uličicu trčeći kroz kišu i maglu dok su ga detektiv i Nataša jurili. Okliznuvši se na uglu ulice, momak pade na beton.

---

Ivan je sedeo u sobi za ispitivanje. Detektiv i Nataša su stajali ispred njega. Jarko svetlo je skoro oslepljivalo Ivana koji je polusklopljenih očiju sedeo na stolici.

-Ne razumete...nisam ga ni prepoznao...moja nesanica...čak i sad...čini mi se da spavam...

-Da li je imao nekih poznanika? Sećaš li se nečega bitnog. 

Ivan je dremao, čas uskačući u san čas iskačući iz njega.

-Mmmm....imao je ćerku iz prethodnog braka...da...mislim da se sećam...video sam je pre nekoliko dana tokom mojih šetnji...

-Gde živi.

-Na Karaburmi. Prevodilac je nemačkog jezika.

Detektiv i Nataša su sedeli na foteljama preko puta Dunje. Bila je to zgodna devojka crne kose i sivih očiju, obučena u crnu majicu i crne kožne pantalone.

-Pitate me u vezi mog oca? Koji me je jebao gurajući me na ljuljašci kad sam imala osam godina? Pa nisam to zaboravila. Ja sam ga ubila, upravo žicom od te ljuljaške. 

Devojka zapali cigaretu dok je mrak ispunjavao dnevnu sobu i prekrio joj lice.