Zvončica

Snažna oluja je drmusala drveće, skoro odnoseći nadgrobne spomenike i otežavala pogrebni obred dok je pop čitao neke odlomke iz crne knjige. Osim popa, sahrani su prisustvovali samo udovica i njen sin, mladić dvadesetih godina, crne kose i smeđih očiju. Kišobrani koje su držali dok je kiša pljuštala skoro su im izletali iz ruku, toliko je jaka bila oluja. Udovica se približi popu i došapne mu par reči.

-Molim vas, možemo li ovo da ubrzamo? Vidite ovo nevreme...

Pop je neko vreme trljao dugačku bradu levom rukom dok je u desnoj držao bibliju.

-Hm...verovatno je neki vrag upleo svoje šape. Ali razumem vas. 

Pop je na brzinu prosuo neko smeće iz kandila na sanduk dok su grobari dovršavali ostatak posla. Udovica se smestila u auto i odvezla dok je naslednik ostao, zamišljeno posmatrajući plavo crno nebo zaklonjen ispod drveta. Pošto mu je kišobran izleteo iz ruku, i skroz natopljen kišom, pošao je nazad strmom nizbrdicom do raskršća gde su bili parkirani razni taksisti. Među taxi vozilima parkirana je bila tojota korola ispred koje je stajao privatni detektiv, Čed Piterson. Prišao je nasledniku i pozdravio ga. 

-Vi ste Aleksandar?

Mladić pogleda Čeda Pitersona i začudi se pred njegovom ofucanom prilikom.

-Jesam. A ko ste vi?

-Čed Piterson, privatni detektiv.

-Ne sećam se da sam uposlio privatnog detektiva. Šta želite od mene.

-Pođimo u kafanu iza ugla, taman da se sklonimo od ove oluje ili košave, šta je već. Tamo ću vam objasniti zašto sam vas potražio.

Kafana se zvala 'Hladna kokoška' i bila je krcata ljudima iz svih društvenih slojeva. Stolovi i stolice, posuđe, čaše, flaše i tanjiri su podrhtavali od udara košave. Čed Piterson i Aleksandar zauzeše poslednje slobodno mesto i naručiše dve kafe. Dok je očekivao poslužitelja, oštro oko Čeda Pitersona zapazilo je poznatu facu među kriminalnim krugovima, čoveka zvanog 'Hijena' jer je prilično nalikovao toj životinji. Bio je to japanac, pripadnik jakuza koji je opljačkao nekoliko banaka, pošti, menjačnica i benzinskih stanica. Prema njegovim podacima, napustio je Japan i došao ovde u Srbiju da nastavi svoju karijeru, pošto ništa drugo nije znao da radi. Čudna zanimljivost u vezi s njim je to što mu je u poduhvatima prema svedocima pomagao aligator. Čim bi ušao u neku banku ili menjačnicu iz ogromne torbe izvlačio je velikog aligatora i uz pomoć poluautomatske puške uzimao novac. Hijena je imao nekoliko ožiljaka na dupetu, po kome je bio prepoznatljiv, za razliku od drugih koji su imali ožiljke na desnom obrazu, čelu, vratu, itd. Njegovi prijatelji jakuze su ga kaznili tokom neuspešnog posla, tako da su mu isekli komadiće mesa iz dupeta. Još jedna zanimljivost u vezi sa njegovim pomoćnikom aligatorom je bila ta da je kako izgleda to bio onaj aligator koji je napao dete na zemunskom keju. Svemu sudeći, Hijena je nekako preuzela kontrolu nad aligatorom, verovatno prilikom ronjenja rekom dok je još bio nepoznat policijskim istražiteljima.

Poslužitelj je doneo dve kafe dok je Čed Piterson obavljao telefonski poziv.

-Ćao, Nataša, je li detektiv tu?

-Nije, ima neki posao na Adi Ciganliji. Neki aligator napada ljude tamo. U čemu je stvar.

-Sedim u kafani 'Hladna kokoška'. Nekoliko stolova od mene sedi jakuza 'Hijena'. Pokušaću da mu stavim prislušni uređaj na hjundai ispred kafane. Mislim da će se uputiti ka Adi Ciganliji uskoro.

-Hvala ti, Čede. Obavestiću detektiva.

Čed Piterson je ispijao kafu i čekao dok Hijena ne ode u klozet, dok je Aleksandar srkutao kafu ne razumevajući šta ovaj govori. Videvši kako odlazi do klozeta, Čed Piterson na brzinu izađe iz kafane i postavi prislušni uređaj na hjundai, pa se potom vrati za sto. Hijena izađe iz klozeta, plati račun i uputi se kroz izlaz ka hjundaiu.

---

Uživaoci na Adi Ciganliji su usplahireno bežali sa obale odnoseći peškire, kostime, bruseve i kupaće gaće dok je opasni reptil jurišao na njih. Detektiv je zajedno sa nekoliko pomoćnika pokušao da održi red, ali uskoro je izbila panika i svi su išli kao muve bez glave, što je otežavalo detektivu da upuca aligatora. Ipak posle rešetanja poluatomatskim puškama po aligatoru, konačno je rikno. Dobivši poruku od Nataše, pitao se kakvu li bi Hijena dobit mogao imati na ovakvom mestu. Osim ako nije bila u pitanju diverzija. Uskoro je pao mrak na Adu Ciganliju, i osim mraka još nešto se desilo. Trafo stanice koje su napajale grad električnom energijom odjednom su otkazale, i čitav grad je bio u mraku.

---

Hijena je sedeo u hjundaiu dok je grupa od deset jakuza, još uvek u dobrim odnosima sa Hijenom, osmatrala narodnu banku srbije. Kezeći se obratio se svojim drugarima.

-Biće ovo lak posao. Čitav grad je u haosu.

Desetoro jakuza sa mitraljezima i u samoubilačkim kaputima klimali su u znak odobravanja dok su zajedno sa Hijenom ulazili u narodnu banku srbije.

-Žao mi je jedino aligatora. Dobro me je služio ovih nekoliko godina.

Slatki miris benzina lebdeo je oko hjundaia dok su jakuze probijale kroz ulaz. Ipak, zahvaljujući prislušnom uređaju koji je postavio Čed Piterson, Nataša i detektiv su uspeli da lociraju jakuze. Sedeli su u neobeleženom policijskom automobilu.

-Ipak, ima ih desetoro. Te jakuze su čiste životinje. Uskoro će stići pojačanje sa nekoliko patrolnih kola i tri džipa.

-Jedanaest, ako računaš Hijenu.

Potpuni mrak je okružavao predeo oko narodne banke dok su patrolna kola i džipovi pristizali.

Duboko unutar banke jakuze su prikupljale plen. Hijena je znao da ih ispred čeka kolona policajaca. Ipak je na sve to računao, i na jednog posebnog prijatelja.

Čovek smeđe puti sa naočarima približio se patrolnim kolima. Policajci su mislili da je to neki slepac, međutim nikako nisu mogli da ga se otarase.

-Moj sin...i ćerka...unutra su sa njima...drže ih kao taoce...

Policajci se na trenutak zamisliše pred govorom ovog čoveka dok je otvarao kaput pun eksplozivnih naprava. U trenutku, nekoliko policijskih automobila i džipova digoše se u vazduh zajedno sa takozvanim slepcem.

-Arapin terorista, povikaše ostali preživeli policajci dok su mrtvi ležali u vatri, razneti eksplozivnom napravom.

Hijena je sa desetoro jakuza probio put kroz vatru i razlomljene džipove i pandurske automobile i uleteo u hjundai. Pojurivši niz sporednu uličicu strahovitom brzinom, uskoro je izbegao detektivu i Nataši, koji su samo čuli udaljeni smeh Hijene.

-Pobegao nam je, reče Nataša.

-Neće daleko stići. Postavili smo rampe na svakom izlazu iz grada. Takođe, trafo stanice će se uskoro ponovo pokrenuti.

Hijena je jurio autoputem Beograd - Novi Sad dok nije naleteo na policijsku barikadu koja je odmah otvorila vatru iz svih raspoloživih pušaka. Bila je to posebno opremljena jedinica odgovorna za vrlo teške zadatke. U roku od nekoliko minuta hjundai se pod naletom metaka pretvorio u užarenu olupinu i sjurnuo u jarak.

---

Čed Piterson je ispijao drugu kafu i popio bromazepam pa potom zapalio cigaretu. Oluja je uskoro sasvim prestala, pa su gosti polako napuštali kafanu.

-Dobro, hoćete li mi uskoro reći u čemu je stvar, pitao je Aleksandar.

-Ljudi iz sela odakle je potekao vaš otac imaju problema sa jednim čovekom tamo. Proveo je neko vreme u Africi i sad se vratio.

-Kakve ja veze imam s tim.

-Pa imate. Kako su mi rekli kad su me angažovali, taj čovek ih optužuje da su mu ukrali nekoliko hektara zemlje, i u svojoj kućici visoko na brdu svakodnevno ih ometa. Ubija im stoku, baca otrove u njive i pašnjake. Jednom je čak pokušao da otme seljančicu, ali mu nije uspelo za rukom. Saznavši da ste i vi potekli odatle, rešio sam da pokušam da vas odvedem tamo, da ga ubedite da prestane.

-Hm....nisam bio tamo ne pamtim koliko dugo...i stvarno ne znam kakvu bi pomoć mogao da pružim. Ali prijalo bi mi putovanje.

-Vidim da ste razumni, Aleksandre. Meštani tog sela će vas silno nagraditi. 

Odvezli su se tojotom korolom do sela gde je Aleksandrov pokojni otac proveo detinjstvo. Izlazeći iz Tojote, Aleksandar se prisetio lepih trenutaka provedenog u ovom selu kad je bio mali, ali ubrzo mu je to mesto delovalo nekako čudno i otuđeno. Okupljeni seljaci su ih čekali u restoranu 'kašika i viljuška'. Dotada uplašeni, ohrabriše se kad ugledaše Čeda Pitersona i njegovog pratioca. Jedan od seljaka ustane sa stolice i pozdravi goste.

-Hvala vam što ste došli. Stvarno ne znamo više šta da radimo. Put do njegove kućice je veoma neprohodan, čak i sa džipovima..a i nekako je jako mračno tamo...

Aleksandar je posmatrao ove seljake i njihovo sujeverje. Čed Piterson je zapalio cigaretu i poslužio se vinom.

-Mislimo da on baca neke mađije na naše njive i pašnjake, našu stoku i živinu.

Seljak je uzdahnuo, ispio čašicu rakije, pa nastavio.

-Ponudili smo mu da mu vratimo tih nekoliko hektara zemlje, ali on odbija. A mislim da znam i zbog čega. Ne zanima njega ta zemlja, već moja ćerka Zvončica.

Lepuškasta seljančica plave kose uvrtala je kikice i prekrštala nogu čas na jednu čas na drugu stranu.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv. Hvala vam što ste ponovo došli i doveli ovog prijatelja. Možda će nam pomoći.

-Nema na čemu, Zvončice. Reci mi samo, zašto te on toliko želi.

-Duga je to priča...jedno vreme sam radila kod njega kao služavka, međutim nekako su me cela ta kuća i on prestrašili. Ima neke čudne prijatelje, mada nisam mogla videti mnogo toga jer je tamo jako mračno.

Posle sat vremena planiranja i razgovora, seljaci i Čed Piterson i Aleksandar su nekako uspeli da se sporazumeju.

-Molim vas...nemojte dozvoliti da se išta dogodi Zvončici, reče seljak.

Čed Piterson izgasi cigaretu u piksli.

-Neće joj se ništa desiti. Samo ćemo je koristiti kao mamac. Aleksandar će nam biti od velike pomoći, kao neznanac u ovom selu.

Odspavali su nekoliko sati kod jednog seljaka a onda pošli gore prema kućici u kojoj je živeo neprijatelj. Uspinjući se kroz bodljikavo drveće i gusto rastinje, što su više napredovali to ih je više obuzimala čudesna tama. Čed Piterson je kršio put sekirom kojom je sekao grane i ogromne pečurke, dok su izdaleka čudni urlici dopirali. Kroz tamu Zvončica opazi nekakvo kretanje između stabala.

-Šta je to?

-Verovatno ti se učinilo. Hajmo dalje.

Aleksandar je obrisao lice vlažnom maramicom, jako uplašen ovim negostoljubivim i neprijateljskim okruženjem. Tama je bila toliko potpuna da se čak ni mesečina nije probijala.

-Ovaj čovek ne vidi ni sunca ni meseca. Pitam se da li smo ispravno postupili kad smo krenuli do njega.

Posle nekoliko sati batrganja kroz tamu uz pomoć baterijske lampe Čed Piterson je ugledao obzorje kuće. Pogledavši malo bolje, to mesto je više ličilo na zamak, sa mnogobrojnim prorezima i bodljikavom ogradom. U daljini videše jednog čoveka kako im prilazi. Bio je to visok tip koji kao da je izašao iz srednjeg veka, u teškom oklopu crne boje sa bodljama na ramenima, jašući crnog konja. U levoj ruci je držao dugačku dvoseklu sekiru. 

-Stojte. Ovo je privatni posed. Kojim povodom dolazite.

Čed Piterson je stiskao beretu u džepu kaputa, ali nije verovao da će mu mnogo pomoći protiv ovog oklopljenog ratnika.

-Došli smo da razgovaramo sa vlasnikom ovog zamka, i razrešimo neprijateljstvo između njega i meštana sela.

Crni vitez osmotri Čeda Pitersona, Aleksandra i posebno obrati pažnju na Zvončicu. Potom klimne glavom, zauzdavajući konja koji je njištao i batrgao se.

-Meštani sela, rekoste. Dobro. Pođite sa mnom. Gospodar će vas primiti.

Prateći crnog konjanika kroz most ispod kojeg je tekla crna reka ušli su u zamak. Čed Piterson, Aleksandar i Zvončica polako su se privikavali na tamu u predvorju zamka, koji je bio ispunjen raznim skulpturama u obliku polu ljudi polu životinja. Crne sveće su gorele na lusterima sa leve i desne strane dok su uljani portreti visili na zidovima prikazujući pejzaže jugoistočne Afrike. Crni vitez sjaha sa konja i uvede goste u glavni hol, gde je na crnom prestolu sedeo gospodar zamka, mršava prilika u crnoj odori, sa plamtećom lobanjom iz čijih praznih očnih duplji je titrala crna svetlost.

-AH...meštani su pozvali pomoć kako vidim...hvala ti crni viteže što si ih bezbedno dopratio.

Čed Piterson se prestravi na prizor gospodara zamka, dok je Aleksandar drhtao, a Zvončica pokušala da pobegne. Crni vitez je uhvati za ruku i zadrža.

-Zašto terorišete meštane ovog sela? I šta želite sa Zvončicom.

Gospodar zamka ustade sa prestola i uhvati štap na čijem vrhu je bila obavijena crna zmija.

-Polako...prvo da vam objasnim par stvari...u mladosti sam bio običan čovek, pomalo znatiželjan...tokom mog putovanja po Africi naišao sam na čudnu građevinu koja me je jako privukla...inače sam tokom lutanja po svetu tragao za izvorima moći...tamo u tim pustinjama sklopio sam ugovor sa đavolom...koji mi je pružio besmrtnost. Naravno, morao sam da mu prodam dušu i dam žrtvu. Dao sam mu mog brata. Ipak, sa demonima se nije igrati. Kako bih održao besmrtnost, morao bih da žrtvujem određenu osobu ili ću umreti i skončati u paklu gde će me milion demona mučiti kroz milion godina. Moj gospodar je označio Zvončicu kao žrtvu.

Podmukla tišina je odzvanjala zamkom kad je monstrum rekao šta je imao. Potom je Zvončica počela da vrišti i batrga se, pokušavši da se skloni od crnog viteza.

-Odvedi je u prostoriju, crni konjaniku. 

Crni vitez odvuče Zvončicu niz hodnik do podzemne prostorije. Čed Piterson i Aleksandar nisu mogli ništa da urade, jer su bili okruženi oživljenim skulpturama polu ljudi polu životinja.

Crni vitez ubaci Zvončicu u podzemnu prostoriju gde se nalazio ogromni demon sa rogovima na glavi, repom, krilima i užasnom njuškom . Privukao je Zvončicu i nataknuo je na demonski kurac dugačak 30 santima, jebao je tri sata dok nije umrla.

Crni vitez sa tugom u očima je gledao mrtvu Zvončicu kako leži pored raspojasanog demona, pa se vrati u glavni hol.

Gospodar zamka pogleda crnog viteza. 

-Žrtva je prihvaćena, gospodaru.

-Odlično. Recite meštanima sela da neće više imati problema sa mnom. Crni viteže, isprati ih.

Putujući natrag do sela, crni vitez zastane zauzdavši konja. Potom se obrati Čedu Pitersonu i Aleksandru.

-Možda mislite da sam zao kao i moj gospodar, ali nije tako. Mogu da vam vratim Zvončicu, ali to će tražiti jednu drugu žrtvu.

-Koga?, upita Čed Piterson.

-Aleksandra. Mora ostati u kući pokojnog oca tri dana i tri noći. Za to vreme, Zvončica će se vratiti u život, i biće ponovo u selu kod svojih prijatelja.

Čed Piterson pogleda Aleksandra.

-Pa, prihvatiću...valjda me neće ništa snaći.

-U redu, crni viteže. Hvala ti na pomoći.

Vrativši se u selo, Zvončicin otac je bio jako tužan zbog smrti ćerke. Čed Piterson i Aleksandar su mu objasnili kako mu je mogu vratiti.

-Ako će to pomoći, molim te Aleksandre učini to.

I Aleksandar je proveo tri dana i tri noći u kući pokojnog oca. Međutim, nije dugo izdržao, i pri prvim sunčevim zracima preminuo je. U poljani Zvončica je trčala ka svom ocu, srećna što je među živima.

-Tata! Videla sam gospodara zamka, i još nešto užasnije...mislila sam da sam mrtva...ko me je to spasao?

-Aleksandar. Ali sad je mrtav.

Zvončica pogleda mrtvog Aleksandra i okrene se od njega. Čed Piterson zapali cigaretu i uzdahne.

-Pa, mislim da je moj posao ovde gotov.

Čed Piterson uđe u tojotu korolu i udalji se od sela.