Ubistveni pogled

Čed Piterson je sedeo za stolom i vežbao crtanje jer je verovao da ima talenta kad je čuo kucanje na vratima svoje kancelarije. Rekao je napred, pitajući se ko bi sad mogao biti u ovo popodnevno doba. U kancelariju je ušao debeli tip sa gustom bradom i crnim naočarima za sunce, iako je bila zima.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv.

-Jesam, rekao je Čed izvlačeći cigaretu iz pakle. Zapalivši je, snimio je novog klijenta.

-Sedite. Hoćete li nešto za piće.

Debeli tip sede za stolicu i osmotri kancelariju privatnog detektiva. Bila je lepo uređena, a na kauču je spavala mačka.

-Ako imate pivo.

Čed Piterson izvadi pivo iz fioke, pritom obrisavši policu sa dokumentima.

Pošto je dao klijentu pivo, priupitao ga je par stvari.

-Recite mi ko ste vi i kako mogu da vam pomognem.

-Zovem se Dragoslav, reče uzdahnuvši dok je ispijao pivo. Potom, zapalivši cigaretu, prekrsti noge.

-Po prirodi sam miran tip. Volim da me niko ne uznemirava. Međutim stanari u mojoj zgradi mi ne daju mira. Kao da nemaju svojih poslova. Osećam se ugrožen, detektive.

Čed Piterson popije malo kafe, pritom prosuvši pepeo cigarete na crtež koji je započeo pre nego što je Dragoslav stigao.

-Potpuno vas razumem, Dragoslave. Ljudi više nemaju privatnosti. Da znate samo šta sam sve video.

-Eto, Čede Pitersone. Kad zapalim cigaretu, kažu, opet je zapalio cigaretu, kad otvorim pivo, kažu evo pije pivo. Kad odem u wc, kažu ide u wc da piša. Kad idem da se tuširam, kažu, evo tušira se. Kao da sam nekakva cirkuska atrakcija, ne znam zašto ih toliko opsedam.

Čed Piterson je sa zanimanjem slušao priču ovog ugroženog čoveka i držeći se svojih moralnih principa, čvrsto se odlučio da mu pomogne.

-Pomoći ću vam. Moja tarifa je 1000 dinara na dan plus troškovi. Savetovao bih vam da odete negde na nedelju dve dana dok ja ne raščistim sve to.

Dragoslav izgasi cigaretu i zapali novu.

-Mnogo vam hvala, detektive. Imam jednu kućicu u Hrvatskoj, blizu primorja. Tu bih mogao da odem, a i prijao bi mi odmor od šikaniranja komšija.

Dragoslav pruži dve novčanice od 1000 dinara i zahvalivši se, napusti kancelariju. 

Čed Piterson uze lovu i strpa je u džep. Pogledao je policu sa knjigama na kojima su bili razni predmeti, i pitao se kad će magija početi. Potom, istuširavši se spustio se liftom do izlaza, zaobišao nekoliko automobila i ušao u tojotu korolu. Otišao je do sektora za unutrašnju kontrolu kod 29 novembra, gde je poznavao starog drugara. Primivši poruku da je Dragoslav otišao u Hrvatsku na odmor, izašao je iz auta i bauljajući kroz sneg došao do kancelarije gde je Lazar tipkao neki izveštaj o hapšenju lude žene i njegovog muža. 

-Šta to tipkaš, Lazare?

-Vrlo komplikovana situacija. Sin je podneo tužbu protiv roditelja zbog uznemiravanja i porodičnog nasilja, i dobio je, tako da su sad u zatvoru. 

Opruživši se na fotelji, pogledao je Čeda Pitersona.

-Dakle, opet ti trebaju moje usluge.

-Da. Treba da središ neke stanare u zgradi za mog klijenta. Radi onako kako uvek radiš.

-Ok. Učinio si mi par usluga ranije, pa ću i ja tebi.

Dok su Čed Piterson i Lazar silazili zavojitim stepenicama sektora unutrašnje kontrole, zidovi oko njih su se ljuštili i rastakali. 

Brzo su stigli do zgrade. Čed Piterson je sedeo u automobilu dok je Lazar ulazio u stan na drugom spratu. U stanu je bila neka baba sa unukom, njena ćerka, i muž. Lazar ode do ormarića i uze nešto iz njega.

-Šta je ovo, gospodo? Meni se čini kao kokain.

Muž nije znao šta se dešava.

-Ne znam kako je to dospelo ovde. A kako vi ulazite ovde tek tako bez ikakvog razloga.

-Dobili smo dojavu da se ovde nalazi droga.

Lazar ode do drugog ormarića i 'pronađe' još jedan paketić.

-Ohoho, velika količina heroina. Moraćete da pođete u stanicu. Neka ova mala ostane ovde. 

Sa pištoljem u rukama, Lazar stavi lisice babi, mužu i njegovoj ženi. Potom ih odvede do izlaza i ubaci u auto Čeda Pitersona.

-Lazare, ima još jedan stan, na istom spratu.

-Ok. Sad ću da se vratim.

Ulazeći u susedni stan Lazar pronađe u ormaru skeleton prilično uverljivog oblika.

-Oh, šta je ovo, dečko? Jesi li ubio ljubavnicu možda?

Momak nije znao šta se dešava, a ni njegova cura.

Lazar im stavi lisice na ruke i odvede i njih u kola Čeda Pitersona. Zbijeni tako, otišli su do glavne stanice i strpali ih u ćeliju.

---

Dragoslav je proveo nekoliko ugodnih dana u vikendici, obilazeći predivne prizore hrvatskog primorja. Šetajući među kamenjem i stenjem, primetio je neku ženu sa detetom u naručju kako ga posmatra sa sažaljenjem. Bližilo se veče i Dragoslav se vrati u vikendicu. Brzo je zaspao, i kad se probudio osećao se pun energije, što mu se nije desilo već nekoliko godina. Sigurno je Čed Piterson uspešno obavio zadatak. Listajući dnevne novine, pročitao je vest o ubijenoj i silovanoj ženi. Ubistvo se desilo prema rečima novinara nekoliko sati pošto je Dragoslav krenuo prema vikendici. Prepoznao je sliku iz novina i setio se žene sa detetom u naručju koja ga je sinoć onako pogledala. Je li moguće da je to ona, pitao se. Ispivši kafu, otišao je u šetnju i primetio nekog matorog čoveka kako sedi na ležaljci ispred kućice.

Matori gospodin primetivši turistu pozove ga na kafu.

-Znate li nešto o ubijenoj ženi? Kako sam pročitao u novinama neko je silovao pa je ubio. 

-Hm...momak...sigurno je to delo one veštice koja stanuje u kući.

-Kako to mislite?

-Sigurno je pobila na desetine muškaraca i žena. Mislim da ima natprirodne moći, jer u kasne sate čuje se njeno pevušenje. U mladosti je išla u školu za pevanje. Kad momci iz naselja čuju to pevušenje, odmah dođu kod nje, očekujući da je pojebu, ali ona ih ubije svojim zmijskim pogledom. Opaka žena, prava zmija.

-Zašto to radi?

-Zato što je čudovište. Pazite se nje, i nemojte da joj prilazite.

Ispivši kafu, Dragoslav se pozdravi sa matorcem i krene nazad u vikendicu. Mislio je da će imati šanse da ubije ženu zmiju. Pošto je sa sobom nosio moćne čepiće za uši, i pošto je prirodno uvek gledao u zemlju, mislio je da će jednom za svagda rešiti problem neobjašnjivih proždiranja muškaraca i žena u sitne sate. Bližilo se veče i Dragoslav se približavao kući fatalne žene. Opijajući zvuk njenog pevušenja nije imao uticaja na njega dok je stajala na terasi u večernjoj haljini. Crna kosa joj je lebdela oko glave pod naletima vetra koji je dopirao sa obale, dok su joj oči svetlucale zelenkastim sjajem.

-Hej, ti! Možeš li doći da mi pomogneš oko neke svetiljke koja se pokvarila? Ne mogu da čitam noću.

Dragoslav se popeo oprezno se uspinjući spiralnim stepenicama do dnevne sobe gde je ispred njega stajala žena zmija, monstrum.

-Što me ne pogledaš?

Dragoslav je gledao oko dnevne sobe, tražeći neko oružje koje bi mu pomoglo. Svuda oko dnevne sobe nalazile su se skulpture lepih momaka i devojaka.

-Znam ko si, veštice. Nećeš više proždirati muškarce i žene. 

Fatalna žena skoči na Dragoslava, ali ovaj je uhvati za ruke i baci na zemlju, pa uhvativši je rukama za vrat poče da je davi, svo vreme izbegavajući njen pogled. Na kraju je izdahnula, ispuštajući poslednje opijajuće zvukove.

Posmatrajući skulpture mladih momaka i devojaka, Dragoslav je sumnjao da su to njene žrtve i da ih je nekako pretvorila u kamen. Odlučio je da ode u obližnju policijsku stanicu i objasni celu stvar. Detektiv u kancelariji je slušao i klimao.

-Kužim, kužim, malo nevjerovatno...ali izgleda da drugog objašnjenja nema. Hvala ti momak.

Dragoslav se vrati u vikendicu i poče da se sprema za povratak. Za to vreme detektiv iz stanice je šibao svoju ženu po leđima dugačkom bodljikavim palicom. Kad je išibao dovoljno puta, otišao je u kafanu da nešto popije.

---

Vrativši se u stan, Dragoslav se zahvalio Čedu Pitersonu što mu je pomogao da se reši uznemiravanja svojih komšija i konačno odahne.