Uvek ima posla za grobare

Kretao sam se kroz polumračnu ulicu. Dugo nisam posetio grob moje pokojne babe, i sad sam sa cvećem u ruci ulazio kroz kapije groblja. Čuvari u kućici me čudno pogledaše.

-Gde ćeš, momak. Groblje radi do šest sati.

Za trenutak sam zastao i osmotrio čuvare u kućici. 

-Ah, a baš sam mislio da dođem sebi na sahranu..

Čuvari se nasmejaše. Pomislih, dok sam se vraćao kroz kapiju na pločnik, da bi mogao sutra da dođem. Dok sam se vraćao do autobuske stanice ulice i zgrade su poprimale zakrivljen oblik.

Nisam dugo čekao bus. Stigao je baš na vreme kad se kiša spustila na ulice. Osetivši se umornim, odmah sam zaspao čim sam stigao kući. Probudivši se oko pola 1 popodne, trebalo mi je neko vreme da se razbudim od užasnog košmara. Nisam se sećao pojedinosti, samo nekih pandura koji su me jurili dok sam se motao po vozu i čamcica i napokon ih izbegao kroz mnogostruka ogledala. Popivši kafu i popušivši nekoliko cigareta, zabeležio sam nekoliko beleški na papir. Pogledao sam kroz prozor. Februarsko popodne imalo je hromiran izgled dok sam desnom rukom držao prozor. Zatvorivši ga, obukao sam se i izašao napolje. Dok sam čekao neredovna vozila gsp-a, pripaljivao sam cigaretu za cigaretom dok bus nije došao. U autobusu je bila nesnosna gužva, i dok je stigao do zemuna, izbilo je neko sranje oko cirkusa koji se prošle godine održavao. Pogledavši na sat, odlučih da vidim o čemu se tu zbiva. Još uvek sam imao vremena da posetim grob moje pokojne babe. Cirkus je bio u plamenu, i vatrogasna vozila su bila raspoređena oko područja požara sa crevima punim vode. Brzo su sređivali stvar, mada se dim dizao ka nebu praveći neuobičajene oblike. Nedaleko od mesta parkiran je bio neobeleženi automobil. U sve gušćoj tami koja je obuhvatala grad, prepoznao sam detektiva u civilu i njegovu partnerku. Prilazeći im, detektiv se okrenuo i pogledao me. Lice mu je bilo ozbiljno i prilično drugačije prilikom poslednjeg susreta. Osmotrivši me, skrenuo je pogled ka plamenu koji se još uvek dizao. Posmatrajući ga tako zamišljenog, primetio sam odsjaj vatre u njegovim očima i za trenutak, kad se ponovo okrenuo, učinilo mi se da to nisu ljudske oči, već oči zmije.

-Šta se desilo ovde, upitao sam.

Detektiv izvadi cigaretu i zapali je. Žar upaljene cigarete podsećao je na mali vulkan u erupciji dok je povlačio dim.

-Neko je podmetnuo požar. Prema našim podacima, mislim da znamo ko je to. Prošle godine se održavao taj cirkus. Jedan od radnika, pomagača oko treniranja životinja, nije bio zadovoljan platom. 

Nataša je bila okrenuta leđima.

-Je li te još nešto interesuje, njuškalo.

-Za sad ništa. Možda ćemo imati prilike da se ponovo sudarimo.

Udaljio sam se od mesta i prešavši ulicu uskočio u autobus. Gledajući kroz tamne drvorede primetio sam kolonu policijskih automobila. Brzo sam stigao do Zelenog Venca, i zastavši kod trafike kupio kutiju cigareta. Prošavši podzemni prolaz našao sam se na autobuskoj stanici. Autobus 65 brzo je stigao, pa sam uskočio na prvo slobodno mesto. Prošavši nekoliko stanica, autobus je zaokrenuo. Tu sam sišao i nastavio dalje pešice. Bilo je oko 4 sata i imao sam dovoljno fore da posetim grob moje pokojne babe. Konačno stigavši, našao sam se među nadgrobnim spomenicima. Nisam tačno znao gde je bila zakopana ta stara kurva, pa sam šetao kroz mrak. Osećao sam nekakvu čudnu smirenost dok sam prolazio kao mačor među puteljke ispunjene nadgrobnim spomenicima, dok su izvan groblja prolazili autobusi i automobili. Sa druge strane neka žena u crnom odelu sa velom na licu ostavljala je cveće na nečiji grob. Posle lomatanja pronašao sam grob moje babe. Imao sam čudan utisak da je još uvek živa i da me posmatra. Imao sam još nekoliko sati do zatvaranja pa sam seo na klupu i zapalio cigaretu. Ispušivši cigaretu još sam malo šetao po groblju. U daljini, na uzvisini, primetio sam dve prilike. Između njih stajao je neki čovek u plavoj jakni. Prilika sa leve strane ispalila je nekoliko metaka u čoveka u plavoj jakni, koji je obrušivši se pao u zagrljaj drugog tipa. Prasak pištolja bio je bučan i vrane koje su grickale ostatke hrane poletele su među oblake. Dva tipa su ponela mrtvog čoveka i ubacila ga u kombi, koji je smesta odjurio sa groblja niz otvorenu kapiju sa leve strane.

Oprezno sam prišao ka tom mestu. Pogledavši u stranu, začuo sam nekakvo mumljanje iz zakopane zemlje. Nadgrobni spomenik je bio pomalo nagrižen. Nisam verovao u duhove, tako da sam uzeo lopatu i polako otkopavao zemlju. Nije mi bilo potrebno dugo kopanja kad je iz rupe iskočila devojka crne kose, krupnih očiju, zamrljana zemljom, blatom i kišom. Posmatrajući je, stekao sam utisak da je izgubljena. Na mestu crvene poderane jakne primetio sam svežu posekotinu.

-Šta ti se desilo.

Devojka je neko vreme gledala oko sebe. Fokus joj se izoštrio i odmerila me je.

-Uf...imaš li cigaretu?

Izvukao sam jednu iz pakle, stavio joj na usne i zapalio joj. Cigareta joj je pomogla da se oporavi.

-U..ubili su mog dečka..ja..i...on..mmm...bili smo dužni dosta para...

Posmatrao sam joj narkomanske oči željne droge.

-Kreteni su me ladno zakopali. Hvali ti momak. Otkud ti ovde.

Stajala je ispred mene drhtući, presavijenih ruku dok je pušila cigaretu.

-Došao sam da posetim grob moje babe. Zašto ne bi pošla do čuvarske kućice da se malo oporaviš.

Dok sam je vodio do čuvarske kućice, pitao sam se da li će doći moji stari drugari. Svetlo u kućici je bilo upaljeno, a koliko sam video čuvar je malo zadremkao. Otvorio sam vrata kućice i uterao devojčuru unutra, položivši je na kauč. Stavio sam nekoliko ćebadi na nju kako bi se utoplila.

Čuvar, debeo čovek četrdesetih godina, raširio je oči.

-Malo si zadremkao, rekao sam pripaljujući cigaretu.

-Ko si ti. I ko je ovo. Prošlo je šest sati, groblje je zatvoreno.

-Neko se izgleda provukao.

Pokazao sam mu staru policijsku značku iz dana dok sam još bio u službi.

-Vi ste policajac.

-Jesam. Desilo se ubistvo ovde na groblju. Ubili su nekog narkomana, verovatno zbog droge. I zakopali su ovu ovde.

Pokazavši je prstom leve ruke seo sam na slobodnu stolicu. 

-Sad, ona je u gadnom stanju. Moraće neko vreme ovde da leži dok se ne oporavi. I to ne mislim na šok koji je doživela. Nego na zavisnost od droge.

Čuvar pogleda devojku kako se trese pod gomilom ćebadi. Devojka je mrmljala neke nepovezane budalaštine, verovatno je već uhvatila groznica.

-Imam vruć čaj, možda joj pomogne.

Čuvar pruži čaj devojci i ona ga ispi. Izvadio sam dva bromazepama i dao joj ih.

Posle nekoliko minuta bilo joj je bolje. Primetio sam kako pokušava da ustaje.

-Gde ćeš.

-Moram da idem.

Odmahnuo sam glavom.

-Nisi još u stanju. Osim toga, ne smeš. Desio se zločin, i ti imaš veze sa njim. Šta misliš da će ti se desiti ako izađeš. Promisli malo.

Žudnja za drogom je bila jača od nje. Morao sam da je vežem maramom oko članaka i ruku.

-Sad ćeš tu da ležiš dok ne sredimo ovo. A mislim da će ti i bolest nestati, mada ne verujem.

Devojka me pogleda grozničavim očima.

-Jesi ti neki pandur.

-Aha.

-Daj mi cigaretu. 

Oslobodio sam joj jednu ruku kako bi mogla da puši. Svetlo u čuvarevoj kućici je pucketalo, i čas je prostorija bila u mraku, a čas nije. Čuvar je čas gledao u mene a čas u devojku.

-Nemoj da se brineš, obratio sam se čuvaru gledajući narkomanku. -Uskoro će stići ostali.

-Jesi li prodavala drogu sa bivšim dečkom za ove.

-Jesam.

-Kad si počela da uzimaš drogu.

-Sa petnaest godina.

Nisam imao više pitanja, a i nisam mogao više da je gledam. Poslužio sam se kafom iz termos boce. Kroz umirujuću tišinu groblja začuo se tih zvuk automobila.

-Otvori kapiju.

Kapija se otvori i neobeleženi plavi automobil uđe u predvorje groblja, zaokrene i oštetivši nadgrobni spomenik davno umrlog vojnika, parkira ispred čuvareve kućice. Detektiv i Nataša izađoše iz automobila. Čekao sam ih ispred kućice glancajući nokte, oslonjen na gredu, prekrštenih nogu.

-Stigli ste.

-Je li tu.

Nataša je bila nekako flegmatična, kao da je ovo videla milion puta.

-Jeste. Povedite je, možete da joj predložite i lečenje. 

Zajedno smo pošli do mesta gde se desilo ubistvo. Svrake su se vratile na svoja mesta, takođe i mačke.

-Eto, tu sam ih video. Verovatno su kamere nešto snimile.

-I tako zatrpaše devojku.

-Da. Ko zna koliko je vremena provela.

U daljini se čuo zvuk ambulantnih kola, kombija za sakupljanje dokaza. Ostavio sam detektive da rade svoj posao, spustio se kroz nadgrobne spomenike, i izašavši kroz kapiju našao se na pločniku. Kiša je prestala da sipi.

Rođaci

Neko vreme sam stajao na pločniku kad se autobus ispraznio. Dugo nisam bio u tom gradu, i činio mi se kao da ga prvi put vidim. Nebo ispunjeno tmurnim oblacima činilo mi se kao da će uskoro teška kiša početi da pljušti po ulicama. Razasuti oblaci delovali su kao neki razbijeni kontinenti dok sam se gušio od nabujalog mirisa proleća u jeku. Blizu autobuske stanice bilo je puno parkiranih taksi vozila. Odabrao sam jedan. Bio je to lux taxi, crne boje, model mercedez 320sl. Imao sam dosta vremena na raspolaganju pre nego što dođem. Taksista, zgodni mladić obrijane brade i krupnih očiju, pitao me je gde da krene.

-Franša Deperea32, odgovorio sam i povukao ručicu kako bi ušlo malo vazduha u unutrašnjost taksija.

Motor se pokrenuo i dok sam posmatrao lice taksiste izvukao sam iz džepa jakne cigaretu. Skoro da sam se navikao na novu ruku, ali još uvek je delovalo nespretno dok sam prinosio cigaretu usnama i pripalio je. Posmatrajući krajolik dok je topao vetar ulazio u kabinu, pitao sam se da li me očekuje. Bila je neka gužva kod mostarske petlje, ali vešti taksista je izbegao, kao pandur i brzo sam stigao do cilja. Isplatio sam čoveka i izašao na pločnik. Dok sam se približavao trospratnoj kući okruženoj vrtom, odblesci automobilskih farova, kasno večernje svetlo i krošnje drveća uzdrmane jakim vetrom menjale su oblik mog tela. Prošavši kroz vrt ušao sam i popevši se na drugi sprat pozvonio. Čulo se neko krkljanje, a onda škljocaj. Vrata se otvoriše i preda mnom je stajala devojka rošavog lica sa crnim naočarima za sunce. Nosila je tanku plavu bluzu i crne farmerke. Bilo mi je potrebno neko vreme da je prepoznam. Ali uvek sam se sećao tih njenih ožiljaka po licu i kako su joj davali neobičan izgled, čineći je nekako lepom.

-Konačno si se vratio, rekla je, sa vidnim uzbuđenjem.

-Jesam, odgovorio sam zalupivši vrata dok sam ulazio u dnevnu sobu. Zadnji put kad sam bio tu, prostor je izgledao drugačije. Sigurno je napravila neki novi aranžman, mislio sam dok sam se dovukao do udobne fotelje. Na zidu je visila slika koja je prikazivala kuću i vrlo malo ostaloga. Kao da je bila zabačena u nekoj vukojebini. Kroz poluotvorene prozore čuo se saobraćaj, tutnjava ambulantnih kola. Stavio sam noge na sto i uzeo čašu koka kole. Rošava zaključa vrata, prođe kroz dnevnu sobu i sedne mi na krilo.

-Mnogo si mi nedostajao.

-Verujem da jesam.

Dok me je ljubila po vratu i usnama, imao sam utisak kao da su njene usne nalik muvi. Uhvativši je rukom za vrat, zamalo je vrisnula.

-Šta ti je sa rukom, upitala je, iznenađena.

-Imao sam gangrenu. Nije bilo mnogo toga da se uradi, pa su mi je odsekli. Tako da su mi napravili novu, bio-mehaničku. Srećom, desna noga me još uvek služi. Čudno šta sve doktori mogu da urade.

Posmatrao sam njeno rošavo lice. Povukla je ručice ka mojim pantalonama i svukla ih. Dok mi ga je pušila, zapalio sam cigaretu i duvao dim u njeno lice. Izgleda da joj nije smetalo. Dok mi ga je gutala, zakrkljala se, pa sam se nasmejao. Uputila mi je pogled preko očiju, pa nastavila da ga sisa. Kad sam osetio vrhunac, izvadio sam ga i pošpricao je po usnicama. Ustao sam sa fotelje i otišao u klozet da se ispišam. Čuo sam joj glas dok sam pišao u klozetsku šolju.

-Hoćeš li još dugo ostati.

-Imam neki zadatak da obavim.

Vratio sam se u dnevnu sobu i natočio još malo koka kole. Rošava je vrtela kukovima, kao neka mala devojčica. 

-Ćao, Rošava. Možda ću još neki put da svratim. 

Spustio sam se stepenicama i izašavši iz kuće krenuo trotoarom niz ulicu. Kao što sam pretpostavio, kiša je već počela da pljušti. U blizini se nalazila rent a kar kompanija. Iznajmio sam crni pežo 207 i potpisavši račun, ušao u vozilo. Spustio sam se niz autoput i krenuo. Biće mi potrebno dosta vremena da stignem do te nedođije, razmišljao sam dok sam jurio autoputem. Bilo je već pola jedan ujutru kad sam napustio Beograd. Svuda oko mene crnilo se produžavalo i produbljivalo dok sam napredovao cestom. Sa druge strane trake prolazili su kamioni, šleperi, džipovi, automobili, motori. Ipak nisam imao potrebu za snom pošto sam spavao ko zaklan u autobusu kad sam stigao. Uskoro se krajolik promenio, i sa druge strane trake prolazili su traktori, konji koji su nosili tovare. Drvoredi se promeniše u ogromne šume, brda i planine. Znao sam da ću negde morati da parkiram i ostatak puta prepešačim. Nekoliko puta oči su mi se sklopile i za dlaku sam izbegao veliki autobus koji je išao sa druge strane.

Bilo je oko pola pet ujutru kad sam parkirao niz pošljunčani put. Sedeći u kolima, razmišljao sam da li me rođaci očekuju. Bio mehanička ruka me je toliko zabolela od vožnje tako da sam uzeo propisan lek od doktora. Popivši ga, izašao sam iz pežoa i produžio kroz šumu. Koračajući kroz drvorede čuo sam pentranje veverica, graktanje vrana i u daljini hučanje vukova. Osećao sam mirise smole i divljine, svež miris oprane zemlje. Bleda mesečina osvetljavala je lišće i grančice po kojima sam gazio dosta vremena sve dok u daljini nisam video obrise velike trospratne kuće. Bio sam siguran da je to ta kuća. Dobro su se zavukli, pomislih dok sam se približavao, umornih nogu. Ni žive duše kilometrima okolo. Već je jarka sunčeva svetlost obasjavala kuću kad sam stigao. Stajao sam ispred kapije dok je doberman lajao. Vrt je bio ispunjen raznoraznim cvećem, a u sredini je bila skulptura dečaka iz čijeg usta je šikljala voda. Čuo sam otvaranje kapije. Žena crne kose u četrdesetim godinama prošla je kroz vrt i otključala kapiju.

-Stigao si.

-Aha.

-Sigurno si umoran. Uđi.

Pošao sam za njom kroz vrt do ulaznih vrata. Penjući se stepenicama do drugog sprata, ušao sam u dnevnu sobu. Bila je puna oružja. Na jednom stolu su bile dve sačmarice, tri kalašnjikova, i četiri ručne bombe. Na drugom stolu raznorazni pištolji su ležali. Bile su tu berete, lugeri, mauzeri. Na kauču su sedele ćerke moje rođake. Plavokosa devojka od 25 godina i riđokosa od 29. Naslonjen uza zid stajao je mladić crne kose. Imao je 36 godina. Na krevetu je ležao onemoćali starac, otac žene koja me je uvela. Posmatrao sam ih neko vreme.

-Nije bilo nikakvih problema dok sam bio odsutan, upitao sam nikog određeno. Plavokosa devojka me pogleda. Imala je na sebi crnu trenerku i sive pantalone. Žive oči su joj plamtele kao umiruće sunce dok me je odmeravala.

-Hm...nije...

Riđokosa devojka je tužnih očiju posmatrala svog ljubimca bernardinca. Nosila je belu majicu i crni šorc. Mladić crne kose razvukao je kez, otkrivajući čvrste zube.

-Naš rođak je uvek bio nevin. Zato ga i volimo..Jel tako, mama?

-Jeste.

-Kako je matori?

Riđokosa progovori ne gledajući me.

-Još uvek se drži, ali neće još dugo.

Čuo se glasić iz susedne sobe i trčkaranje.

-Moj ujko!

Devojčica oko osam godina pošla mi je u susret i obuhvatila me oko struka. Odmah sam osetio kako mi se kita diže dok me je držala.

-Tako te dugo nisam videla...

Obuhvatio sam joj kikice i pomazio je po vratu. Na sebi je imala majčicu na zeke i uske pantalonice. Odeća joj je mirisala na prašak za čišćenje veša lenoro. Zadnji put kad sam je video bila je bebica, a sad skoro odrasla cura. Gledajući njene krupne zelene oči, nosić i usnice, pitao sam se da li će poći stazom svojih rođaka.

-Imaćemo dosta vremena za igranje, mala. Sad moram da odspavam.

Okrenuo sam se majci koja me je povela na treći sprat. Skinuvši se, obukao sam laganu odeću i ubrzo zaspao.

Nisam dugo spavao, jedno četiri sata. Kroz prozor su dopirali sunčevi zraci. Anita je stajala ispred kreveta i začikavala me.

-Hajde produbi se! Ajde!

Ustao sam i protrljao oči. Anita mi sede u krilo i poče da se ljulja. Nije mi bilo potrebno dugo da svršim, osećajući njeno malo dupence na mom krilu. Podignuvši se, umalo sam je zbacio sa sebe.

-Idem da se okupam. Kasnije ćemo ići u šetnju.

Dok sam pripaljivao cigaretu, video sam tračak sumnje u njenim očima. Pomalo namršteno, frknula je i protrčala oko mene, silazeći niz stepenice. Nisam se brinuo. Ispivši kafu, na brzinu sam se istuširao i izašao iz kuće. Riđokosa je posmatrala cveće i svog psa na lancu. 

-Sigurno te je ovo sve zabrinulo, skrivanje od policije...

-Jeste. Svaki čas očekujem da dođu. Mada smo se dobro sakrili.

-Nemoj da se brineš. 

Riđokosa me za trenutak čudno pogleda, skrenuvši pogled sa cveća.

-Mnogo si se promenio, skoro da te nisam prepoznala kad si došao.

-Ko bi reko.

Posle kratke šetnje oko kuće riđokosa se vratila unutra. Još sam neko vreme šetao po pustoj zemlji. Mislio sam da će operacija uspešno proći. Bilo je vreme za ručak tako da sam se vratio. Okupljeni oko stola, jeli smo zalihe hrane koju su spremili za ko zna koliko vremena. Osećao sam izvesnu napetost u vazduhu, kao da se mogla prerezati motornom testerom. Posle ručka riđokosa i plavokosa su otišli na dremku. Momak crne kose je nervozno bacao pikado strelice, dok je majka bdela nad umirućim gangsterom. Ubijao sam vreme do ponoći sa Anitom u krilu. Svršivši nekoliko puta, poslao sam je na spavanje. Oko ponoći sišao sam i šetao oko kuće posmatrajući crno nebo. Potom sam produžio nekoliko stotina metara, bezbedno udaljen. U daljini se čuo zvuk helikoptera i napredovanje teškog džipa. Dobio sam poziv.

-Šta rade?

-Spavaju ko psi. 

Nataša prekine vezu. U daljini sam video ogromna svetla džipa kako trucka i tumba i u njemu Natašu, dok je helikopter besčujno nadzirao kuću. Sa uređaja koji sam postavio u kuću čuo sam buku, podizanje. Momci su se izgleda spremili. Helikopter poče da rešeta kuću sa teškog mitraljeza. Za trenutak, kroz upaljeno svetlo u sobi, video sam žensko lice koje je izražavalo izdaju i neverovanje. Džip je počeo da ispaljuje teške hice iz artiljerijskog mitraljeza na kuću, dok je helikopter još uvek rokao. Dim i vatra su uskoro počeli da se dižu iz polurazrušene kuće.

Smrt antikvara

Čed Piterson sedeo je u kancelariji i oštrio olovku. Začuo je kucanje na vratima.

-Uđite, rekao je odloživši rezač i napisavši par beležaka u svoj blok. Bilo je rano jutro, svrake su graktale i hladan vetar je prodirao kroz poluspuštene roletne. Po zidovima kancelarije polako se pojavljivala sunčeva svetlost.

Otvorivši vrata u kancelariju uđe devojka smeđe kose sa naočarima za sunce. Nosila je crvenu jaknu i crne farmerke. Čed Piterson proceni da ima oko 25 godina, manje više. Stajala je pred njegovim stolom i posmatrala kako vadi cigaretu iz pakle.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv?

-Jesam. Sedite.

-Nisam bila sigurna da je to vaša kancelarija pošto je oznaka na vratima pomalo oštećena. Nedostaju neka slova, rekla je smestivši se u udobnu stolicu. Prekrstila je noge i položila šake na naslon.

-Da, znam, slova su izbledela, ali mislim da će to moja sekretarica srediti. 

Pripalivši cigaretu, se tugom je razmišljao o čistačici koju je otpustio pre nekoliko dana.

-Recite mi šta vas interesuje.

Devojka prekrsti nogu na drugu stranu i izvuče papirnu maramicu. Kihnuvši, papiri razasuti po stolu padoše na pod. Obrisavši nos, vratila je maramicu u džep jakne i potom izvukla cigaretu iz torbice.

-Izvinite, imam neku prehladu. Zovem se Kristina Kašljanovska. Dugo tragam za knjigom koju je posedovala moja pokojna majka, bog da joj dušu prosti - devojka se prekrsti - i pronašla sam je na sajtu za kupovinu knjiga. Ne znam kako je tamo dospela.

Čed Piterson izgasi cigaretu u pepeljari u obliku žene sa mačem u ruci i zapali novu.

-Zašto vam je sad važna toliko ta knjiga.

-Važna mi je jer mi je majka na samrti rekla 'Kristina, dete, sačuvaj ovu knjigu i nemoj nikom da je daš.' I stvarno sam je čuvala, međutim, kad sam se razvela od muža pre nekoliko godina knjiga se izgubila.

-Mislite da je neki trgovac knjigama dospeo do nje.

-Upravo tako.

-Ne vidim nešto mnogo važno u tome. Knjige prelaze kroz mnogo ruku. Ali vidim da osećate neku obavezu prema vašoj pokojnoj majci.

Čed Piterson je posmatrao devojku sa sumnjom u očima. Devojka pređe rukom po smeđoj kosi i otkri krupne zelene oči. Za trenutak se činilo da će zaplakati.

-Strašnu obavezu. I kad sam pronašla knjigu, odmah sam krenula da je kupim, mada razmišljala sam da je uzmem i bez plaćanja, kad mi je prodavac rekao da je već prodata nekoj osobi.

-Ko je taj trgovac knjigama?

-Neki debeli tip sa naočarima. Pokušavala sam da saznam ko je osoba koja je kupila knjigu, ali nije hteo da mi kaže. Ili nije znao, ili jeste, ali je to zadržao za sebe. Neko vreme sam ga ispitivala dok se nije razbesneo i izbacio me iz knjižare.

Čed Piterson otpije kafu i zapali novu cigaretu. Uskoro je soba bila puna duvanskog dima.

-Gde se nalazi ta knjižara.

-U jednoj uličici kod Pionirskog parka. Nije prava knjižara, neka antikvarnica, mislim da ima naziv 'Prašnjave knjige ispunjene paučinom'.

Čed Piterson je posmatrao ovu devojku osećajući da nešto taji od njega.

-Zar ne biste mogli da kupite istu knjigu negde drugde? O kojoj knjizi se radi?

-Verovatno bih mogla, mada je vrlo retka. A i to ne bi bila ista knjiga, ako razumete šta hoću da kažem. Mesec je sunce je naziv. Vrlo nepoznat autor.

-Imate li neku fotku te knige?

Devojka otvori torbicu i preturajući po maramicama, ključevima, novčaniku izvuče fotografiju. Potom je stavi na sto. Čed Piterson je pogleda. Činila mu se vrlo debela, sa lepom ilustracijom čoveka koji leži na krevetu poluosvetljen mesečinom koja pada na njegove grudi i ruke.

-Dobro, Kristina, videću šta mogu da učinim. Moja tarifa je 1000 dinara dnevno plus troškovi.

Kristina ustade i izgasivši cigaretu, izvuče dve novčanice od 1000 dinara.

-Evo vam 2000 kao predujam. Verujem da me nećete izneveriti.

-Hvala vam. Obaveštavaću vas o učinku istrage.

Kristina napusti prostoriju i zatvori vrata za sobom. Čed Piterson odloži novac na sto i legne na kauč, prisećajući se sinoćnog sna gde je šetao go kroz park nadignute kite.

Razmišljao je o novom poslu koji je dobio, prilično čudnijem od drugih slučajeva. Dignuvši se, obukao je pantalone i jaknu, spremio fotografiju knjige i za svaki slučaj poneo svoju vernu berretu 84v. Zaključavši vrata kancelarije, spuštao se zavojitim stepeništem gde je ugledao čistačicu zgrade. Zubato sunce ga zaslepi dok je išao prema parkingu gde ga je čekala njegova tojota korola. Bio je to stari ofucani automobil, skoro olupina, i Čed Piterson se pitao koliko će dugo još trajati. Vetar je mrsio njegovu razbarušenu kosu dok je ulazio u automobil. Neko vreme je sedeo za volanom, pitajući se da li je sekretarica sačuvala njegove beleške. Potom je iz džepa kaputa izvadio flašicu kupinovog vina, popio malo i vrativši je u džep pokrenuo tojotu. Međutim, motor je zastao, što se dešavalo skoro svaki put kad je pokušao da upali kola. Posle nekoliko pokušaja, motor je zabrektao i Čed Piterson se odvezao sa parkinga, skrenuo levo i nastavio niz ulicu do raskrsnice. Grad se polako budio i mnogo vozila je jezdilo autoputevima. Dok je čekao zeleno svetlo na semaforu, pitao se šta je na umu ovdašnjim rediteljima filmova kad je grad pun širokih autoputeva. Crveno je prešlo u zeleno, i krenuvši dalje manevrisao je prečicama kako bi što brže stigao do knjižare kod Pionirskog parka. Skoro stigavši do cilja, primetio je neku skupinu osoba koja je držala demonstracije ispred gradske skupštine. Našao je slobodno parking mesto nedaleko od knjižare i isključio motor. Neko vreme je posmatrao okolinu, zapalio cigaretu i čekao. Otpivši malo kupinovog vina, izašao je iz tojote i krenuo prema knjižari antikvarnici. Vreme je bilo promenljivo, sa hladnim i toplim talasima, i već pomalo zatreskan od pića, zastao je ispred antikvarnice. Hladovina i drvoredi ispred antikvarnice odavali su utisak polumraka. Primetio je da su vrata antikvarnice poluotvorena. Otvorivši vrata laktom ušao je u prostoriju ispunjenu starim knjigama. Opružen kraj visoke police sa knjigama, nedaleko od radnog stola ležao je čovek sa tragovima krvi na stomaku i grudima. Bio je mrtav. Čed Piterson je osetio svež miris baruta, i sagnuvši se kraj mrtvog čoveka, bio je siguran da su ga ubili nekoliko trenutaka pre nego što je došao. Snimajući prostoriju nije našao čaure od metaka, a ni bilo šta drugo od značaja. Polako se udaljio od leša i izašao iz antikvarnice, udahnuvši svež prolećni vazduh posle mirisa smrti koji je primio kraj mrtvog antikvara.

Prešao je ulicu i ušao u park. Jedna klupa je bila slobodna i pozvao je policiju. Brzo su došli, u šta se uverio kad je video neobeleženi policijski automobil kako prodire kroz ulicu parkiravši kraj kante za smeće. Okrenuvši se, ugledao je detektiva i policajku Natašu kako izlaze iz kola. Dignuvši se sa klupe, pošao im je u susret. Detektiv je nosio sivi kaput i crne pantalone. Njegova koleginica nosila je crnu kožnu jaknu i plave farmerke. Naočari za sunce i šešir na glavi davali su joj izgled nekonvencionalne osobe. Čed Piterson je stajao ispred njih dok je detektiv palio cigaretu.

-Opet ti, reče Nataša.

-Došao sam nekim poslom ovde i zatekao ga mrtvog.

-Kojim poslom.

-Unajmio me klijent.

-Koji klijent.

Čed Piterson je posmatrao Natašine oči kroz sunčane naočare.

-Ne mogu vam to reći, detektivko. U obavezi sam da ne odajem informacije koji mi je dao moj klijent. Uglavnom, desilo se ubistvo ovog antikvara. Mislim da su ga ubili nedugo pošto sam ja došao.

Detektiv frknu na te reči i izgasi cigaretu.

-Hajmo unutra da pogledamo.

-Samo izvolite.

-Pođi i ti, reče Nataša.

Krenuo je za psima u antikvarnicu.

-Nećete naći moje tragove unutra, rekao je dok su njuškali po prostoriji. Posmatrao je Natašu sagnutu nad mrtvim antikvarom. Detektiv je pregledao police sa knjigama.

-Verujem da ti uskoro ističe dozvola za tu beretu. Uzgred budi rečeno, kako ti je ona krntija.

-Još me služi. Što se tiče dozvole, uskoro ću je obnoviti.

Okrenuvši se od mrtvog antikvara, Nataša prostreli Čeda Pitersona.

-U zadnje vreme često se mešaš u naš posao. Ako nešto doznamo, čućeš nas.

-Siguran sam u to. Pozdrav.

Čed Piterson ostavi pse da njuškaju i pođe prema tojoti. Otvorivši vrata automobila, primetio je papir zakačen za šoferšajbnu. Bila je to kazna za prekoračeno vreme predviđeno za parkiranje. Uzeo je papir i smestivši se na sedište otpio malo kupinovog vina. Posmatrao je bolničko vozilo i grupu džukela okupljenu ispred antikvarnice. Pre nego što dođe pauk i otme mu tojotu, uključio je motor. Ovaj put je upalio iz prve, pomisli. Spustio se niz ulicu i pozvao Kristinu.

Čulo se neko krkljanje dok je čekao vezu.

-Jeste li to vi detektive?

-Jesam. Pronašao sam mrtvog antikvara. Neko ga je koknuo. Imate li možda neku zamisao ko bi to mogao uraditi.

-Pojma nemam. Možda je bio umešan u nešto gadno. 

-Aha.

-Molim vas, pronađite moju knjigu.

Kristina prekine vezu.

---

U striptiz klubu tokom podneva bilo je malo gostiju. Nekoliko uspaljenih mužjaka posmatrali su zgodnu striptizetu kako se uvija oko šipke kao zmija oko tankog drveta. U drugoj prostoriji striptizeta je sisala kitu nekom gospodinu u tankoj plavoj jakni. Dva muškarca u crnim kaputima su ulazila u striptiz klub, uopšte se ne obazirući na striptizetu. Izvukavši pištolje pre nego što je momak iz obezbeđenja, bivši pandur mogao šta da učini, upucali su starijeg gospodina sa naočarima. Striptizeta vrisnu, i dva tipa izađoše iz kluba i ušavši u crni automobil sjuriše se niz ulicu.

-Misliš li da je to on, upita tip za volanom.

-Nisam siguran. Po opisu prilično odgovara.

Dok su vozili začule su se sirene policijskog automobila. 

---

Gospodin u crnom džemperu je sedeo za svojim stolom. Kraj njega je stajao pištolj luger. Soba je bila zvučno izolovana, i gospodin je imao zamišljen pogled ispod crnih naočara, zadubljen u prošlost. Iako zaokupljen tim mislima, očekivao ih je svakog momenta i bio spreman. Začulo se kucanje na vratima. To su oni, pomisli. Uhvatio je pištolj drhtavom čvornovatom rukom punom staračkih pega. Čuo se prigušen pucanj i vrata se otvoriše puštajući dnevnu svetlost i dva tipa u crnim kaputima. Pre nego što je podigao pištolj, matori gospodin je već sedeo mrtav u fotelji.

---

Čed Piterson odluči da malo prekrši kodeks, jer je imao sumnje u vezi Kristine. Posetio je njenog sina koji je sedeo na klupi tokom pauze kod osnovne škole Petar Kočić. Bio je to sladak dečkić, sa sladoledom u ruci. Imao je crne oči i lepo lice. Čed Piterson sede na klupu pored njega, posmatrajući frizerski salon preko puta.

-Ti si Kristinin sin.

-Jesam. Jeste li vi jedan od njenih momaka?

-Poznanik. Reci mi dečko, poznaješ li njenu pokojnu majku.

Dečak je neko vreme ćutao.

-Bila je dobra prema meni, nekoliko puta mi je dala jafa keks.

-Da li je bilo nekih problema u vezi nje.

Dok je slušao dečakovu priču, osetio je veliko gađenje saznavši šta se desilo. Skoro se gadio sam sebe. Dečak je pojeo sladoled i ustavši sa klupe da baci ostatak u kantu, iz torbe mu je ispala knjiga. To je bila knjiga Mesec je sunce.

-Otkud ti ovo, dečko.

Dečak pogleda knjigu. Bio je malo zbunjen dok je brisao tragove sladoleda sa usnica.

-Nemam pojma. Uglavnom nosim udžbenike i sveske.

-Mogu li da je uzmem. Možda ti je mama greškom ubacila.

Dečak klimnu glavom, pozdravi privatnog detektiva i pođe u dvorište. Čed Piterson uze knjigu i pogleda rukopis napisan na prvoj strani. Bio je siguran da je to ta knjiga, a i prilično siguran ko je ubacio u dečakov ranac. Spustivši se niz travnjak do tojote korole, odvezao se do svoje kancelarije, pritom obavestivši Kristinu o izvršenom zadatku.

---

Detektiv i Nataša su nakon intenzivnog traganja, posle smrti antikvara, ubistva posetioca striptiz kluba i starog gospodina jurili za crnim automobilom niz autoput Beograd - Novi Sad. Detektiv i Nataša pripucaše na automobil razbijajući staklo, upucavši dva tipa u crnim kaputima. Uskoro je crni automobil izgubio kontrolu i zabio se u ogradu fabrike za proizvodnju mleka.

---

Čed Piterson je pripaljivao cigaretu šibicom jer mu je upaljač zakazao kad je stigla Kristina. Sad je nosila crnu jaknu i braon pantalone. Stajala je ispred stola.

-Vidim, našli ste moju knjigu.

-Jesam. Evo vam je.

Knjiga je stajala na stolu, ali Kristina je nije uzela.

-A našao sam i još nešto.

-Šta to pričate.

-Sad ću vam reći. Imajte strpljenja. Gospodin koji je kupio ovu knjigu, sada mrtav, dok je bio mladić silovao je sestru vaše majke. Zašto je silovao. Zato što je njen brat silovao njegovu ćerku. Sve je to sad izronilo iz daleke prošlosti, kao isparenja iz kanalizacije. Verovatno ste hteli da mu se osvetite zbog vaše majke, pa ste poslali ubice i zaposlili mene. Stari gospodin je sigurno kupio tu knjigu zbog mržnje koju je još uvek osećao prema vašoj majci.

-Vi ste ludi.

Kristina izvuče iz torbice mali pištolj.

Čed Piterson je posmatrao.

-Šta ćete sa tim pištoljem.

Ispod stola začulo se mjaukanje. Mačka Čeda Pitersona skoči ka Kristini i ogrebe je po ruci, ostavivši krvave tragove. Pištolj pade na pod. Čed Piterson ustade, opali nekoliko šamara Kristini i baci je na kauč. Potom pomazi macu. 

-Shvatam vašu bol, Kristina, ali svejedno ćete završiti u zatvoru.

Pozvao je detektive i zapalio cigaretu.

Naplata

Oko pola tri ujutru šetalište puno drveća i klupa koje se produžavalo skroz do brankovog mosta bilo je obavijeno tamom i napušteno, osim jednog čoveka u sivoj jakni koji je stajao ispred mladića rošavog lica i pomalo izgubljenog pogleda. Pljuštala je kiša, mokreći trenerku i kapuljaču mladića. Njegove blatnjave puma patike svako malo su proklizavale kroz travu i blato dok ga je čovek u sivoj jakni šutirao. Malo automobila je prolazilo u te sitne sate, i crveno svetlo na semaforu činilo se mladiću kao sunce što polako zalazi. Pripalivši cigaretu, čovek u sivoj jakni udahne dim cigarete i izvuče dim kroz nozdrve. Svetlost upaljača otkrio je njegovo stakleno oko na trenutak.

-Dobro momak, upao si u velike dugove trošeći toliko novaca. 

Šutnuo ga je još jednom, prevrnuvši ga kroz blato i šipražje. Činilo mu se da u tome uživa. Raspoređene svetiljke duž šetališta odavale su utisak upaljenih baklji. Mladić opružen na zemlji posmatrao je svetiljke kao neke treperave mitraljeze. Čovek u sivom kaputu je nastavio.

-Dugo te je služila sreća, ali pošto si još uvek mlad i zelen, dajem ti deset dana da povratiš novac koji duguješ.

Sa tim rečima pustio je dečaka i prošetavši stotinu metara ušao u crni saab. Mladić je još neko vreme ležao na zemlji, pokušavajući da se podigne. 'Gorjane, mislio je u sebi, stvarno si zablibio do dna. Kako ćeš da podigneš 500 evra za deset dana.' Skupivši snagu nekako se podigao i teturajući se kroz mračnu šumu prešao ulicu. Psujući i proklinjući sam sebe što se uneo toliko u blještava svetla kladionice i veliko bogatstvo koje su obećavali plakati ukrašeni zgodnim ženama, svratio je do apoteke na uglu i kupio sredstvo protiv bolova. Imao je samo za brufen, ali i to mu je donekle pomoglo. Potom je seo na klupu čekajući bus za povratak kući. Jedan čovek je stajao nedaleko od njega. Odmah ga je prepoznao, jer to je bio neki tip što se svaki put u autobusu nepristojno ponašao prema ženama. Međutim, sad je delovao sasvim normalno. 

-Sad će autobus, rekao mu je. 

Dnevno svetlo se polako pomaljalo razbijajući mrak noći koji ga je toliko izmučio. Tokom vožnje malo je zaspao oslonjen na prozor sa leve strane autobusa. Nije se nešto sećao pojedinosti, osim da ga je neka devojka tukla, govoreći mu kako je jadan. Tu su se stvorili neki likovi i tad se Gorjan prenuo iz sna shvativši da je stigao do poslednje stanice. Vozač autobusa je stajao pred njim.

-Zadnja stanica, momak.

Gorjan otvori oči i protrlja ih. Kiša je još uvek padala i najradije bi ostao u autobusu i još malo spavao. Izašavši na mokru ulicu psovao je sebe jer je morao da prepešači nekoliko stanica do njegovog doma. Nije on bio nimalo luđi od drugih, mislio je. Samo ga je zabljesnula laka lova koju je mislio da će tako olako zgrabiti.

Ušavši u kuću njegovi roditelji su sedeli i doručkovali. Njegov otac, Dušan, halapljivo je ždrao jaja i šunku povremeno ih zalivajući vrućom kafom. Na sebi je imao zeleno crni džemper i sive trenerke. Ćelava glava otkrivala je njegove šiljaste uši, kukast nost i debele usne. Gorjan je uvek mrzeo oca jer ga je kao mali tukao kaišem dok se on krio ispod kreveta. Njegova majka Teodora je sedela kraj njega i ispijala sok od ananasa. Mršava žena šest godina starija, sa velikom pažnjom čitala je dnevne novine kroz naočari sa teškom dioptrijom. Imala je na sebi haljinu ukrašenu crvenim tačkicama.

-Jesi opet išo na kockanje, kurvin sine, mljackao je Dušan između zalogaja. -Ne dajem ti više ni para, dok ne odlučiš da odeš na lečenje.

Teodora klimnu glavom, podržavajući očeve reči.

-U pravu je sine. Mnogo si zaglibio. Pogledaj na šta ličiš.-Sve je to govorila ne dižući pogled sa novina.

Dnevna soba nije imala mnogo toga, jer je mladi kockar pokrao skoro sve vredno. Otišao je u spavaću sobu svoje sestre Bojane. Imala je 9 godina i igrala se sa tabletom, gledajući neki crtać. Za trenutak Gorjan je zastao. Nije verovao da će zbog 500 evra nauditi njegovoj sestrici, ali ko bi ga znao? Ipak ga je strah zbog te pomisli naterao na drhtaj koji se pružao niz kičmu sve do stomaka i nogu, skoro mu pružajući sladostrastan osećaj. Otišao je u sobu i pokušao da zaspi. Posle nekoliko prevrtanja uhvatio je sat dva sna. Probudivši se, otišao je u kupatilo i istuširao se na brzinu, brišući krvave tragove udaraca koje mu je naneo uterivač dugova. Promenivši prljavu odeću i obukavši novu, skuvao je kafu i zapalio cigaretu. Roditelji su imali slobodan dan i odveli su Bojanu  u Zoo vrt. Posmatrao ih je kroz prozor kako ulaze u automobil, a potom spustio roletne do kraja. Odlučio je da potraži pomoć od svog poznanika koji je živeo u Višnjičkoj Banji. Nije verovao da će mu pomoći, ali ipak nije bilo na odmet pitati. Preturajući po svojim kaputima u ormaru pronašao je trista dinara za koje nije znao odakle su. Verovatno ih je ostavio u kaputu tokom svojih izleta u kladionicu. Putujući kroz zakrčen saobraćaj trebalo mu je dosta vremena da stigne do višnjičke banje. Uspinjući se uskim uličicama do brda gde je živeo stari poznanik, čitav taj kraj ga je podsećao na malu italiju.

Pokucavši na vrata trospratne kuće, čuo je lavež psa. Vlasnik je izašao iz kuće i smirivši psa, pogledao Gorjana.

-Ćao, Bane.

-E, Gorjane. Slušaj, ako ti treba novčana pomoć, ne mogu da ti dam pare ponovo. Već sam ti tri puta davao i nijednom mi nisi vratio. Čak sam ti pozajmio knjigu o uspešnom baratanju blek džekom. Jesi li i nju prodao.

Gorjan je ćutao, pomalo posramljen.

-U redu, Bane. Verovatno sam to i pretpostavio. Nisam prodao knjigu.

Bane, čovek dugačke kose u crnom kaputu i sa naočarima za sunce, posmatrao je Gorjana dok je slušao laž o knjizi.

-I?, čekao je Bane.

Gorjan je neko vreme oklevao.

-Imaš li koji ekser. Strašno mi je potreban, dok ne nabavim novac za isplatu.

Bane klimnu glavom, uđe u kuću i vrati se sa tabletom crvene boje.

-Nije neki, ali mislim da će ti pomoći.

-Hvala ti.

Zalupivši gvozdene rešetke Bane je posmatrao mladog kockara kako silazi niz puteljak do autobuske stanice.

Preko puta stanice bila je prodavnica mešovite robe gde je Gorjan kupio koka kolu. Popivši ekser sa kolom, prešao je usku uličicu i stao čekajući bus. Pripalivši cigaretu još nije osetio nadolaženje droge, ali bio je siguran da je to to. Bus je brzo stigao. Ušavši u autobus, bacio je pogled po sedištima. Na jednoj strani su bili penzioneri, a na kraju autobusa gospodin sa šalom oko vrata, kožnim kaputom i kožnim rukavicama. Čitao je dnevni list 'Politika' tako da mu je lice bilo zaklonjeno. Gledajući kroz prozor posmatrao je okolinu i patrolna vozila policije koje su zaustavile pijanog vozača. Jedan od policajaca bacio je sumnjiv pogled na mladog kockara.

Stigavši do Vukovog spomenika, osetio je kako ga droga polako obuzima, ispunjavanjući mu mozak velikim dozama dopamina. Skroz zaboravivši na dug, bezbrižno je šetao kroz bulevar, potpuno spokojan, kao malo dete, smešeći se. Lak kao pero šetao je besciljno, i iako je prilično zahladnelo do tada, toplina koja ga je ispunjavala štitila ga je od hladnoće, i od mrkih i izmučenih lica ljudi na ulicama. Na uglu kod pravnog fakulteta čistač cipela ga je zaustavio. Imao je čudan izraz u očima kao da je slep. Gorjan mu pruži patike i on ih očisti. Potom mu dade 20 dinara iz džepa jakne. Produživši dalje, čistač cipela je čekao novu mušteriju, osećajući se kao da je u nekoj sudnici. 

Još uvek šetajući besciljno, ugledao je otvoren bioskop ispred koga su stajali momak i devojka. Bila je neka frka oko projektora u dvorani tako da je predstava malo kasnila. Ipak, Gorjan dugo nije išao u bioskop. Odlučio je da malo pričeka. Tokom čekanja droga je polako ispuštala snagu iz njegovog tela, i on je ponovo bio nervozan, prisetivši se duga koji je morao da plati. Frka oko projektora se ubrzo stabilizovala i posetioci su polako nadolazili spuštajući se stepenicama do ulaza u dvoranu. Za trenutak Gorjan je video neku ženu koja mu se činila poznatom, ali nije bio sasvim siguran. Jedan momak je sedeo za stolom pričajući sa radnikom bioskopa.

-U svakom slučaju, bolje otići ovde i gledati stare dobre filmove, nego ova sranja što se sad prikazuju na festu.

Radnik klimnu glavom u odobravanju.

---

Za to vreme Bojana sa roditeljima je posmatrala divlje životinje u zoovrtu.

---

U pitanju je bio gangsterski film 'Outfit' iz 1973. Dok su se posetioci spuštali stepeništem, među kojima je bila i jedna baba, devojka za poništavanje karata pogleda Gorjana kao da vidi mrtvog čoveka ili nekakvog vampira. Momak i devojka su seli u prvi red, baba u četvrti, a Gorjan kao i obično sede u treći red. U dvorani je bilo prilično mračno i hladno. Gorjan okrene lice nalevo i vide gospodina koga je spazio u autobusu dok je odlazio iz Višnjičke Banje. Umesto politike sad je prelistavao nešto na mobilnom telefonu. Obuzeo ga je neprijatan osećaj. Verovatno je bila slučajnost, ali ko zna. Posle nekoliko trenutaka na ekranu se pojavila uvodna špica i film je počeo. Jurnjava kolima, kriminalci i pucnjava se začuše sa platna. Gorjan je s vremena na vreme bacao iskrivljeni pogled na gospodina u kožnom kaputu. Momak i devojka u prvom redu su treskali, očigledno pokazujući nezadovoljstvo prikazanim filmom, tako da su napustili dvoranu. Tako da su ostali samo baba, Gorjan i gospodin u kožnom kaputu. Gorjanu se film veoma sviđao, jer se ložio na gangsterske filmove. Još više mu se sviđala činjenica da je gospodin u kožnom kaputu naočigled zaspao, glasno hrčući. Činio mu se prilično imućan. Levom rukom je polako izvukao novčanik iz džepa crnog kaputa i izvukao nekoliko novčanica. Pažljivo je vratio novčanik i prebrojao novac. Bilo je tu oko 600 evra, taman koliko mu je trebalo da isplati čoveka. Hteo je još malo da gleda film, ali mu se nije činilo suviše bezbednim. Matori gospodin je svaki čas mogao da se probudi. Dok je prolazio dvoranom do izlaza, činilo mu se da ga neko posmatra iza leđa. Matori gospodin u crnom kaputu je otvorio oči baš u trenutku kad se na platnu čuo hitac iz pištolja uperen u nekog mladića.

Devojka na ulazu u dvoranu stajala je zagledana u daljinu.

-Ni vama se ne sviđa film.

-Dobar je, ali imam neki sastanak.

-Aha. Doviđenja.

Već je pao mrak dok je koračao pločnikom gde su deca završavala časove pevanja.

Uhvativši autobus do bulevara Nikole Tesle, okrenuo je broj tipa i dogovorio se za isplatu.

-Čekaću te na istom mestu kao juče, rekao je glas bez imalo sadržine. Glas koji je mogla mašina progovoriti.

Dok se približavao mestu ispunjenom drvoredima i zelenilom, obuzelo ga je isto osećanje koje je imao sinoć. Samo što sad nije padala kiša i vreme je bilo nešto toplije.

Uterivač dugova je stajao poluzaklonjen drvećem sa cigaretom u ruci. Odblesak lampe je osvetljavao njegovu levu nogu, a mesečeva svetlost desno rame. Bio je dosta udaljen od Gorjana, tako da je morao da mu se približi. U daljini crni saab je brektao. U njemu je sedeo neki čovek.

-Evo, 500 evra. Nadam se da si zadovoljan.

-Hmm...500 evra...brzo si skupio novac...imao si još osam dana...

-Sreća me je poslužila.

-Hm..sreća...

Čovek baci opušak i izgasi je cipelom.

-Znaš, momak, veliki si problem za ovaj biznis.

-Kako to misliš?

-Prepoznaješ li onog čoveka u automobilu ispred sebe.

Momak pogleda crni saab, sad upaljenih svetla u unutrašnjosti, i u njemu gospodina u kožnom kaputu, šalu, kožnim rukavicama. Držao je dnevni list Politika ispred sebe.

Skrenuvši pogled sa automobila ka uterivaču, osetio je probadanje u stomaku i grudima. Gorjan pade na zemlju, dok mu je krv isticala iz stomaka i grudi. Iz prigušenog pištolja dizao se plavičasto beli dim.

Uterivač uvuče pištolj u džep sive jakne i otpešači do crnog saaba. Uskoro su napustili šetalište.

---

Prolaznik koji je te večeri šetao psa primetio je mrtvog mladića na zemlji. Odmah je pozvao policiju. Detektiv i Nataša su upravo uhapsili bandita koji je pokušao da otme novac babi lažnim pištoljem. Dok su se približavali mestu zločina, kiša je ponovo pljuštala.

Detektiv i Nataša izađoše iz neobeleženog automobila i prođoše ulicu sve dublje ulazeći u šumu gde je mrtvi momak ležao. Prolaznik sa psom je stajao nedaleko od leša.

-Niste ništa dirali, upita detektiv.

-Nisam.

Detektiv kleknu kraj leša i navuče rukavice. Prekopavši po džepovima, našao je nekoliko tiketa za kladionicu, par novčanica od deset dinara, mobilni telefon, polupraznu kutiju cigareta.

-Jadan momak, reče Nataša.-Tako mlad, a već mrtav.

-Čini mi se, Nataša, da je ovde reč o naplati računa između vlasnika kockarnica i kockara. Očigledno je nešto pošlo naopako.

Iz daljine se čuo poziv sa pandurskog uređaja iz automobila.

-Izvidi to dok ne dođe Tea. Idem da vidim šta je sad.

Nataša pređe do trotoara i uđe u automobil.

Sa radio aparata su se čuli nepovezani glasovi. Uskoro su se izoštrili i neki glas se javio.

'334-553-silovanje maloletnice, Karaburma.'

Nataša okrene detektiva.

-Desilo se neko silovanje. Idem da vidim šta je posredi.

-Ok.

Kad je detektiv spustio vezu, u daljini je video maglovit lik. Čak i u mraku i među svim tim drvećem, odmah je prepoznao lika. Bio je to Čed Piterson, privatni detektiv.

-Šta ti radiš ovde, njuškalo.

-To bih i ja tebe trebalo da pitam.

Jedno vreme su stajali jedno naspram drugog, kao krvni neprijatelji.

Napokon je progovorio Čed Piterson.

-Uposlila me majka ovog jadnog momka...

Pokaza rukom ka mrtvom Gorjanu.

-Bio je okoreli kockar. Molila me je da ga nekako urazumim, pošto je odbijao lečenje. Valjda mu je kocka bila u krvi.

Čed Piterson se zakašlje, izbacivši šlajm koji je obrisao papirnom maramicom. Uvukao je maramicu u džep.

-Pa, kao što vidiš, nisam uspeo. Gangsteri me pretekoše.

Detektiv je sumnjičavo bacao pogled prema licu privatnog detektiva, kao pas tragač.

-Nećemo li sad ponovo, detektive. Dosta puta ste dolazili u moju kancelariju, i svaki put ste ispušili. Moj posao je ovde završen, ostaje mi samo da obavestim roditelje. Mada, verujem da će im pasti kamen sa srca. A vi vidite šta ćete. Možda čak i uhvatite ubice.

Sa tim rečima privatni detektiv se udalji i prošavši nekoliko drvoreda izgubi se u pomrčini.

---

Nataša je brzo došla do trospratne zgrade na Karaburmi gde se desio zločin. Devojčica je bila vidno potresena i čak ni nakon kupanja nije joj bilo bolje. Policajka pogleda roditelje i sirotu devojčicu. Otac je bio vidno uznemireniji od svih ostalih. Unutrašnjost zgrade je bila lepo uređena, sa nameštajem od čelika i raznobojnim cvećem u saksijama. Došao je i psiholog koji je dao devojčici lek za smirenje. Potom je odveo u spavaću sobu gde je mogao otvoreno da popriča sa njom.

-Kako se zoveš?

-Irina,rekla je devojčica. Brisala je lice vlažnom maramicom. Njena crna kosa je blistala pod mesečinom koja je dopirala kroz prozor.

-Možeš li da mi kažeš šta se desilo.

Devojčica skupi noge. Trljala je rukama po kolenima i pomalo drhtala.

-Vraćala sam se kući iz škole. Primetila sam nekog tipa kako se šunja oko zgrade.

-Možeš li da ga opišeš.

-Mmm...bio je mrak..ali čini mi se da je imao krv na glavi i nešto je kukao...

-Šta se potom dogodilo.

-Otišla sam u kupatilo da se umijem i istuširam kad me je napao neki čovek, stavio mi krpu oko usta, skinuo mi gaćice...i...

Devojčica poče plakati.

Psiholog odluči da napravi pauzu i ode u dnevnu sobu da popriča sa Natašom. Miloš, Irinin otac, mlatarao je rukama.

-To je onaj bolesnik što je proveo tri godine u ludnici. Siguran sam. Stalno se mota oko mladih devojčica.

-Molim vas, nemojte da vičete. Shvatam situaciju, ali smirite se malo.

Pod  hladnim rečima zgodne policajke Miloš se smiri i zauzme isti položaj na fotelji, iako i dalje uznemiren.

Irinina majka Vesna ponudila je Natašu kafom. 

-Hvala vam. Moguće da je to bio neki silovatelj, samo ne znam kako je ušao.

Nataša krene ka terasi i opazi mačka Frica kako se šunja oko ulice.

Policajka se okrene prema roditeljima.

-Izvinite me na trenutak.

Nataša izađe kroz vrata na ulicu i zaustavi mačora Frica.

-Frice, opet se šunjaš van radnog vremena. Možda si nešto snimio.

Mačor frkne i obliznu jezikom zube. Potom digne šape i obliže i njih. Ispravi se i zamlatara telom, gledajući policajku. Oko vrata mu je visila policijska kamera. Nataša uzme kameru i pogleda snimak. 

Mačor Fric je uleteo kroz poluotvoren prozor i video kako u kupatilu Irenin otac siluje ćerku otpozadi, držeći joj krpu oko usta.

Nataši je ovo bilo dovoljno. Nagledala se svakakvih gadosti, tako da je nije mnogo potreslo. Uzela je Frica i ubacila ga u auto, pa se potom vratila u zgradu.

Okrenula se ka Milošu.

-Gospodine, moraću da vas uhapsim. Zbog silovanja vaše ćerke.

-Jeste li vi normalni? O čemu pričate.

-Hoćete li da vam pokažem.

Miloš je razmišljao u sebi, kako je neko mogao da vidi. Vesna je bila u šopingu.

Vesna se okrenula mužu, šokirana.

-Bolje da pođete sa mnom i pogledate snimak. Da ne bi..znate..

-Sigurno je nešto isfabrikovano.

-Pođite.

Nataša stavi Milošu lisice oko ruku i odvuče ga u automobil. Mačak Fric je sedeo pozadi, oblizujući šape.

Gaston Leroux - Phantom of The Opera

Very good crime novel with fantastic elements about Erik, troubled man and his murderous spree at the famous Opera. Novel itself is bit old fashioned, but still worth reading. There is some gothic fiction employed, with all question is it a ghost or not. But very good villain who was some kind of world traveler until he decided he wanted to be like everyone else, which is the thing that destroyed him, after his futile abduction of french lady and killing of her boyfriend. Somewhat pathetic but whatever.

Sekta

Roditelji mlade Ksenije su već završili sa večerom i nestrpljivo su očekivali njihovu ćerku jedinicu. Svetislav je sedeo na kauču i posle obilne večere kao i uvek, zapalio cigaretu dok je njegova žena Marina stajala posred dnevne sobe. Bila je to žena u četrdesetim godinama, ali pošto je dosta vremena posvećivala sebi, još je odavala utisak poželjne osobe.

-Sveto, gde li je Ksenija? Rekla je da će doći do deset sati, a evo, još je nema.

Nervozno je trljala ruke, kao i svaka majka zabrinuta sa svoje dete. Svetislav, debelog stomaka i ćelave glave, odavao je utisak flegmatične osobe. 

-Možda je neka gužva u saobraćaju. Ne zaboravi da je petak, i ljudi idu na odmore, nemoj da se brineš, sigurno će doći.

Dnevna soba u kojoj su boravili bila je ispunjena visokim policama za knjige, širokim stolom od hrastovine, kaučom i foteljom. Po zidovima su bile okačene neke jeftine slike. Svež prolećni vazduh prodirao je kroz poluotvorena vrata terase. Čula se buka automobila u prolasku.

Svetislav je malo zadremao, kao što je imao običaj posle obilnog ždranja. Posao koji je obavljao u fabrici duvana kao kontrolor kvaliteta veoma ga je umarao. Međutim Marina nije imala mira. Prošavši koščatom rukom preko svilenkaste kose odlučila je da pozove policiju, pošto joj se ćerka nije odazivala na telefon. Posve je zaboravila gde joj je mobilni, i dok ga je tražila čulo se muževljevo hrkanje. Našavši telefon, i sagnuvši se da ga uzme sa toaletnog stočića, njena ogrlica u obliku meseca zasvetlucala je u polumraku kupatila. Okrenuvši broj rekla je kako joj nema ćerke.

-Dolazimo, gospođo.

Odahnula je. Glas detektiva sa druge strane žice smirivao je. Pošto je proglašena Amber alert objava, sigurno će se mnogo potruditi i ubrzo pronaći Kseniju. U tom trenutku muž se prenuo iz sna. Nešto je mrmljao sam za sebe. Uvek posle večere snio je neke stvari. Ovaj put se radilo o njegovom pokojnom bratu koji je poginuo kad se okliznuo na teg kojim je vežbao mišiće na rukama. Došao je ka njegovim vratima dugo vremena pošto se odselio kad je potražio novi posao. Nije se baš sećao svih pojedinosti, kako to već obično biva posle buđenja, ali činilo mu se da je bio besan i pokušao da ga izbaci iz stana. Zapalivši cigaretu otišao je u klozet i umio se. 

Izašavši iz klozeta sa cigaretom među usnama, video je Marinu kako sedi na fotelji obasjana plavo crnom stonom lampom.

-Sad će da stigne policija, dušo. Pročitao si verovatno o novom zakonu.

Svetislav je izbacio veliki oblak dima iz usta i frknuo, posegnuvši sa čašom vina na stolu.

-Ah, to beše onaj klošar što se proslavio ćerkinom smrću. Pa, valjda će nam pomoći to da se vrati ona mala nevaljalica.

-Kako to pričaš o našoj ćerki.

-Sigurno je otišla da se kurva sa nekim mladićem. Mnogo brineš, Marina.

Prošavši kroz veliku spavaonicu neobeležena policijska kola parkirala su se ispred stana bračnog para. Izašavši iz kola, policajka Nataša ugleda mačora kako prelazi ulicu i pomisli šta li radi mačak Fric. Detektiv takođe izađe i zalupivši vrata pođoše zajedno do ulaza u zgradu. Vreme je bilo prohladno za ovo doba godine, i detektiv se žalio jer je uvek voleo komotno da se oblači.

Pozvonivši na vrata, uđoše u stan bračnog para Damjanović. Marina se obradovala ugledavši detektive. Klimnuvši glavom, Nataša je sela na fotelju i izvadila iz pakle cigaretu. Detektiv je stajao nasred dnevne sobe.

-Ne smeta vam da zapalim, gospodine...

-Svetislav. Samo zapalite. Zaposlen sam u fabrici duvana, tako da mi ne smeta.

Njegova žena se tome protivila. Otkako je ostavila cigarete, nije podnosila duvanski dim, tako da je čak i mužu prebacivala oko toga. Primetivši na njenom licu negodovanje, Svetislav je pogleda.

-Šta je bilo, Marina? Donedavno si pušila kao turčin i nije te bilo briga da li nekome smeta. A sad se praviš kao da si u manastiru. Smeta ti duvanski dim. Nemoj biti licemerna.

Marina odluči da ne započinje ponovo svađu oko duvana.

-Smirite se gospođo, reče detektiv. -Recite mi nešto o vašoj ćerki. Kažete da se još nije vratila. 

Marina privije ruke oko svojih ramena, pa ih opusti i položi na naslon fotelje.

-Rekla je da će ići malo prošetati po Kalemegdanu..jasno sam joj stavila do znanja da se mora vratiti do deset sati. A evo, nje još nema.

Zamalo je briznula u plač. Nataša izvadi papirnu maramicu i pruži joj je.

-Hvala vam.

-Je li pošla sama? Recite nam nešto o vašoj ćerki, Marina.

Svetislav je posmatrao dva detektiva i zaboravio da ih ponudi pićem.

-Hoćete li nešto da popijete.

Nataša i detektiv izmenjaše poglede.

-Ako imate koka kolu, reče detektiv i sedne za sto, izvadivši cigaretu iz pakle.

Dok je Svetislav donosio koka kolu Marina je pričala o ćerki.

-Malo je povučena znate. Mislim da je povodljiva. Prilično su joj loše ocene bile ovog polugodišta.

-Kako izgleda.

-Mršava, guste crne kose, krupne crne oči. 

-Imate li njenu sliku. 

-Imam.

Marina ustane i iz novčanika izvuče fotku njene ćerke. U novčaniku joj je bila fotka i nekog mladića, njene stare ljubavi koju nikad nije prežalila. Do tada je Svetislav počastio detektive koka kolom.

-Evo, ovo je njena slika.

Detektiv uzme fotografiju i pogleda je. Mladoliko lice Ksenije sa fotografije odavalo je osećanje napuštenosti pomešano sa pokvarenošću. Potom osmotri Marinu.

-Prilično liči na vas.

Zbunivši je, Marina nije znala šta da kaže. Detektivova kratka kosa je bila tako lepa da je osećala veliku ljubomoru. 

-Khm..pa, liči. Mnogo je volim. Dakle, kao što sam rekla, malo je neposlušna. Rekla je da će ići sama, ali možda je otišla sa nekim tipom ili devojkom.

Detektiv izgasi cigaretu u pepeljari. 

-Moraću da pogledam njenu sobu.

-Svakako.

U Ksenijinoj sobi bile su natrpane uobičajene devojačke stvari. Po zidovima su bili oblepljeni posteri najnovijih pop zvezda. Njuškajući po sobi, iz ladice ormarića, među donjim rubljem pronašao je nekoliko rizli. Potom je bacio pogled na policu sa knjigama. Bili su to neki ljubavni romani. Preletevši preko stranica jednog od ljubavnog romana, iz njega je ispao papirić zeleno zlatne boje. Detektiv se sagnuo i podigao ga. Na papiriću su nactrani neki čudni simboli, a na vrhu je bilo napisano čitkim slovima 'vrata pakla'.

Nataša je još uvek sedela sa roditeljima u dnevnoj sobi. 

-Nemojte se brinuti gospođo, odmah krećemo u potragu za njom. Verujem da nije ništa opasno. Ljudi su malo paranoični, znate. 

Čuvši uzvik detektiva, izvinula se i otišla do sobe mlade Ksenije. Detektiv je stajao kraj kreveta i pružio papirić Nataši.

Tiho su šaputali među sobom. Odavno su znali za postojanje skrivene organizacije pod nazivom 'vrata pakla'. U pitanju su bili opasni ljudi koji su vršili zastrašujuće obrede tokom svojih sastanaka. Prema podacima koje su dobijali iz svojih izvora, bilo je tu puno gadosti. Budući da su često vrbovali smetene ljude po skrovitim delovima Kalemegdana, činilo im se mogućim da su odvukli i Kseniju.

-Da li da im kažemo, upita Nataša.

-Bolje ne, još više će se uzrujati.

Krenuše ka dnevnoj sobi. Marina je gledala detektive sa nadom u očima, dok je njen muž ispijao vino iz čaše.

Detektiv se obratio bračnom paru.

-Vratićemo vašu ćerku. Obaveštavaćemo vas o učinku istrage.

Izašavši iz stana, zapahnuo ih je hladan vetar. Udaljena drveća podrhtavala su pod naletima vetra i kiše koja je počela pljuštati kao iz kabla.

-Jel se ovo sprema neki cunami, upita Nataša dok su prilazili automobilu.

-Ako ga bude, tu nećemo moći ništa uraditi.

-Trebalo bi bolje da se oblačiš.

-Nemoj, Nataša, da mi pričaš o oblačenju. Toliko te već štitim od šefa policije što ne nosiš gaćice na poslu, zato nemoj.

Smejali su se ulazeći u automobil.

Uključivši brisače, Nataša pokrene motor. Spuštali su se niz bulevar Arsenija Čarnojevića.

-Misliš da malo procunjamo po Kališu, upitala je detektiva kad se čula vest na policijskom radio odašiljaču. 

'Ubistvo prostitutke kod crvenog krsta, 343-33'

Detektiv se počešao po bradi od tri dana.

-Hm...bolje da se raziđemo. Ja ću malo ispitati Kališ, a ti otiđi do crvenog krsta da vidiš šta se tamo desilo.

Krstareći po poplavljenim ulicama kao da plove čamcem po moru, nekako su stigli do mesta gde se desilo ubistvo prostitutke. Pozdravivši Natašu, detektiv zaokrene i uputi se ka kališu.

Nataša uđe u šupu gde je mrtva prostitutka ležala na divanu prerezanog vrata. Nije bila nimalo zgodna, a pogotovo sad kad je bila mrtva.

Svedoci iz okolnih zgrada nisu imali neke značajne informacije. Kao da je neki fantom uleteo i ubio kurvu. Međutim, lepa devojka dvadesetih godina koja je stanovala u susednoj zgradi nešto je načula.

Stajala je sa Natašom ispred kuće sa kišobranom u ruci dok su čekali patologa Stamenkovskog.

-Baš sam se vraćala iz samoposluge gde radim kao kasirka. Iskreno rečeno, nije mi žao te bestidnice. Ja se za mesec dana mučim za 40 000 dinara, a ona se kurva i dobija razne polne bolesti.

-Čula sam kako je nešto pričala, međutim nisam sve pohvatala...hmm...izgleda da ga je pitala nešto...koliko parica imaš...tako nešto...

Nataša je gledala mladu kasirku polupokrivenog lica crvenim kišobranom.

-Hvala, ti devojko. Ipak, i to je zločin, tako da ćemo morati da uhvatimo ubicu.

Devojka klimne i pođe užurbanim koracima prema kući u kojoj je stanovala, potpuno bezbrižna.

Stigao je dr. Stamenkovski, patolog, i zajedno sa Natašom uđe u šupu mrtve prostitutke. Nosio je kabanicu i tresao kapi kiše dok je ulazio.

-Šta misliš, Stamenkovski. Je li potrebno da je vodiš na pregled ili možeš nešto da doznaš na licu mesta.

Stamenkovski je pevušio melodiju koju je često slušao na radnom mestu tokom pauza, oslonjen na prozor. Preko puta se nalazila muzička škola gde su mlade pevačice uvežbavale glasne žice.

-Mislim da neće biti potrebe. 

Izvukao je crne naočari i stavio ih, pa se sagnuo kraj mrtve kurve. Nataša je posmatrala šupu tragajući za dokazima. Kurvin telefon se nalazio pored kutije sa vlažnim maramicama i nekoliko kurtona. Pogledavši ga, primetila je u imeniku broj nestale Ksenije. Začudila se kako je mogla poznavati ovu ženu.

Stamenkovski se digao, skinuo naočari, obrisao ih krpom i stavio u džep sivog kaputa.

-Ova devojka je silovana više puta, zadavljena, pa potom ponovo silovana. Uzrok smrti je verovatno presečena vratna žila, moguće od neke britve.

Nataša klimne glavom.

-Verujem da više neće imati prilike da se okupa.

-I ja to mislim. Pa, moj posao je gotov. Ova kiša me strašno umara, a imam i slobodan dan.

Nataša je posmatrala patologa kako se udaljava ka svom automobilu. Osetivši se nekako prljavo, prešla je nekoliko metara i uprkos kiši zapalila cigaretu kad je čula strašnu eksploziju. To je bila bomba bačena na susednu zgradu. Primetivši mladića crne kose kako se udaljava na vespi, uključila je prijemnik. Mladić na vespi je jurcao uzbrdo, ali nije daleko stigao kad su ga okružila tri patrolna automobila policije. Uvukli su mladića u auto i spustivši se poveli Natašu sa njima do obližnje policijske stanice.

Na klupi je sedeo mladi talijan, Masimo. Nataša je prekrštenih nogu gledala ljigavog žabara.

-Rispetto, signorra.

-Što baci bombu, Masimo. Nije to ovo Italija.

Mladić crne kose se zakašlje.

-Mia bella signorina...Anja...morta...bastardo...

Nataša zapali cigaretu i izbaci oblak dima.

-Aha. Bila ti je ortakinja. Hteo si da se osvetiš ubici.

-Si, signorra. Preggo...

Pokretom glave pokazala je mladom pozorniku da ga odvedu u ćeliju. Otkako su se nakotili ovi monstrumi, život u Beogradu je bio nepodnošljiv. Stalno su izbijali obračuni i bombe su padale na sve strane, pojavljivali su se užasni leševi. Pitala se da li iza svega toga stoji njen stari neprijatelj, vođa svih kriminalaca nepoznatog imena?

Nikako nije mogla da ga ščepa, iako je imala dosta prilika. Uvek joj je izmaknuo u zadnji čas, kao vetar koji je htela da uzme u ruku ili vazduh koji je pokušala da pretvori u vino. Zaokupljena tim razmišljanjima, setila se broja mlade Ksenije u telefonu mrtve kurve. Pozvala je detektiva i obavestila ga o tome.

-Hvala ti, Nataša. Upravo sam na Kališu. Reci mi, šta se desilo tamo.

-Neki tip je ubio kurvu, pa je došao mafijozo Masimo i bacio bombu na zgradu. Mislim da iza sve toga stoji naš neprijatelj, vođa svih kriminalaca bez imena i lika.

-I meni se čini. Možda je on i uvukao mladu Kseniju. Dođi do Kališa ako možeš.

-Doći ću, ionako nemam previše posla.

---

Detektiv je koračao pustim Kalemegdanom. Bilo je pomračenje sunca, i skoro se ništa nije moglo videti. Kiša je nemilosrdno pljuštala i kvasila njegovo civilno odelo. Nad nebom su kružili gavranovi i svrake, a strašne munje bacale su čudne senke po drveću i travi. Uskoro je počela i strašna grmljavina. Za trenutak mu se učinilo da čuje neke glasove oko sebe. Dok se približavao mostiću koji je vodio u podnožje stare tvrđave, pitao se da li je to delo bezimenog. Ili možda vođa sekte baca neke mađije na njega? Pokušavao je ostati pribran. Mnogo puta do sada je obilazio Kalemegdan, ali sada se njegov njuh izoštrio i na zidu je ugledao obris nekakvih skrivenih vrata. Bile su obojene u ružičasto crno cveće. Zastao je ispred vrata i čuo neko mumljanje, kao zvuk mačke koji ponekad podseća na bebu. Osetio je nečije prisustvo iza sebe. Stisnuvši pištolj u džepu kaputa, okrenuo se i odahnuo kad je ugledao Natašu. Posmatrala ga je njenim krupnim očima na nekakav čudan način, kao da su joj se oči povećavale i obrtale. Verovatno mu se pričinilo.

-Evo, stigla sam. Jesi li doznao nešto.

Detektiv izvuče iz kaputa crnu kožnu rukavicu za koju je verovao da je nosila mlada Ksenija. 

-Pronašao sam ovo dok sam pretraživao Kalemegdan.

Potom se okrenuo prema čudnim vratima u zidu. Nataša pogleda vrata. Za trenutak je bila začuđena.

-Hm...dosta puta sam prolazila ovim mestom, ali ih nisam uopšte primetila. Da li da zovemo pojačanje. Možda su naoružani.

-Sigurno. 

Uskoro se oko Kalemegdana pojaviše nekoliko policijskih automobila. Detektiv je oprezno otvorio skrivena vrata i našao se u prostoriji ispunjenoj dimom i raznim stvarima: jastucima, ležaljkama, nargilama, čudnim totemima. Prostorija je nalikovala pećini, što je zaista i bila. Čudna isparenja dizala su se ka gore dok je detektiv ulazio unutra. Sklupčanih nogu nekoliko golih mladića i devojaka obrazovalo je krug u čijem središtu je stajala mlada Ksenija, takođe gola, sa ogrlicom zmije oko vrata. Činilo se da je u nekakvom transu, jer nije primećivala ništa oko sebe. Oči su joj bile polusklopljene, mahom pokrivene dugačkom crnom kosom koja joj se spuštala skoro do dupeta. Iza nje, mišićavi čovek obrijane glave sedeo je u kamenom postolju, ruku opruženih na naslone koji su se završavali u obliku bika. I on je bio go. Dlakava ramena i grudi ravnomerno su se dizale. Činio se potpuno smiren. Krupne ludačke oči kao da su posmatrale detektiva kroz telo mlade Ksenije. Kurac mu je bio skroz dignut i iz njega je izbijao zelenkasti dim. Pored postolja sklupčan je bio tigar. Sa obe strane postolja stajali su takođe goli mladići sa pištoljima u rukama.

-Ko je ova osoba koja uznemirava naš ritual.

Rekao je to potpuno mirno, kao da ne pita nikog posebno.

Pored detektiva stajala je Nataša.

-Došli smo po mladu Kseniju. 

Obrijani čovek podigao je levu ruku i prislonio je na grudi.

-Ona više nije Ksenija. Je li tako, Marzabela.

Devojka u središtu kruga, još uvek polusklopljenih očiju, klizila je iz transa u polusvesno stanje, čuvši glas gospodara.

Otvorivši oči, ugledala je uljeze.

-Ko ste vi. Ja nisam Ksenija. Ovi ljudi su moja porodica. Uskoro ćemo otići na neko bolje mesto.

Detektiv je pokušao da ubedi Kseniju. Za trenutak mu se učinilo kao da mladu devojku obavija magla koja se dizala iz gospodarevoga kurca.

-Ksenija, ovi ljudi su te prevarili. Moraš se vratiti kući, svojim roditeljima.

Magla je sve više obuhvatala devojku, tako da se činila neprozirna.

-Kuća. Roditelji..šta je to...

Videvši da je mlada devojka potpuno skrenula, mislio je da dalje ubeđivanje neće uroditi plodom. Ispred pećine policajci su bili raštrkani sa spremnim poluautomatskim puškama. Dva gola mladića sa pištoljima krenuše prema detektivu i Nataši. Uperivši pištolje u detektiva i Natašu, mlada Ksenija je izvukla bodež iz kose u obliku zmije i zabila ga u srce, dok su policajci ispred ulaza spretnim hicima ubili dvoje revolveraša. Nahrupivši u pećinu, pohapsili su članove sekte, dok je gospodar sa svojim ljubimcem kao mačka pobegao niz put koji je vodio do reke.

Kad se zbrka raščistila, detektiv i Nataša su morali javiti roditeljima o nesrećnom kraju njihove ćerke. Ulazeći u neobeleženi automobil, detektiv se pitao ko je onaj čovek, i da li je to vođa svih kriminalaca koji nema ime i lik.

Maurice Leblanc - The Hollow Needle

Maurice Leblanc was good crime writer who created famous villain Arsene Lupin. Like Fantomas, Arsen Lupin is very complex character, gentleman thief and some sort of Robin Hood. He is perpetually tailed by Herlock Sholmes, mock version of Sherlock Holmes. Arthur Conan Doyle pressured him to change his name to protect his own character. This particular novel is pretty good, where Arsen Lupin shows his tender side, and is almost caught by Herlock Sholmes.

Atillio Veraldi - La Mazzetta

Interesting crime novel by italian author who knew some things about italian mafia. Daughter of italian crime boss suddenly dissapears with some documents and his lawyer goes into search for her. Of course, whole lot of monstrous killings, rapings and bombings occur throughout the novel.

Collin Wilcox - Mankiller

Very good crime novel about murder of rock singer. As detective Hastings delves deeper into the case, he discovers potential candidates for murder, of which there is an interesting cult leader. Last few chapters are especially exciting, blending crime fiction with supernatural horror.