Izgubljenost

Automobili su jurcali po uskoj uličici dok sam koračao ka uglu gde se nalazio hotel 'Zlatnik'. Okrenuvši se prema ulici automobili za koje sam sumnjao da me prate su skrenuli niz levu i desnu stranu ulice. Ipak, mislio sam, čovek nije bio siguran, pa sam pažljivo zastao izvadivši cigaretu iz pakle. Potraživši po džepu ofucanog kaputa koji sam nosio deset godina, nisam mogao da nađem upaljač. Sigurno sam ga zaboravio kad sam krenuo do hotela, mislio sam. Srećom, tu je bila trafika i izvadivši dvadeset dinara kupio sam običan upaljač koji je po mom  mišljenju bio sasvim sigurno bolji od svih ostalih.

Teška noć se spustila na ulice pune prljavog snega i bljuzgavice. Vrativši se od trafike do hotela razmišljao sam u sebi kako uvek imam osećaj kao da mi nešto nedostaje, uvek kad bi izlazio napolje, do grada ili na neki događaj. Zaokupljen tim mislima, koračao sam pločnikom ali nikako nisam mogao da nađem hotel Zlatnik. Na trotoaru je neki momak prtljao oko automobila, očigledno nešto nije bilo u redu sa njegovim motorom.

-Znate li gde je hotel 'Zlatnik'.

Momak se okrenuo prema meni.

-Druga ulica levo, pa još jedna. Videćete oznaku.

Krenuo sam prema uputstvima momka koji se vratio popravljanju motora. Druga ulica levo, pa još jedna. Na pola puta bio je parkiran taxi sa taksistom u automobilu. Nije imao mušterija i čitao je novine. Sagnuo sam se i pokucao na staklo vrata. Taksista spusti staklo.

-Znate li gde je hotel 'Zlatnik'.

-Treća ulica levo, pa još jedna. Videćete raskrsnicu, pa još jednu. E, tu trebate da skrenete levo i videćete oznaku.

Zahvalio sam se taksisti i krenuo dalje nadajući se da ću konačno stići do tog hotela. Sve te uske uličice i kućice, soliteri, činili mi su se kao lavirint iz kog nije bilo lako izaći jednom kad si ušao u njega. Preko kurca sagrađene zgrade, putevi i trotoari otežavali su mi napredak. Hladnoća koja mi se uvukla u kosti i dugo koračanje umorili su me pa sam ušao u neki smrdljivi kafić. Otromboljena služavka stavila mi je pivo na sto dok se nisam raskomotio i otkopčao sivi kaput. Dok sam ispijao pivo smešten u uglu kafića gde sam imao dobar pogled na goste i ljude koji su prolazili ulicom, primetio sam dve devojke sa jednim starijim tipom kako ulaze u kafić. Sa druge strane kafića sedeo je neki matori jarac verovatno očekujući neku ženu. Povremeno je gledao dve zgodne devojke, verovatno ljubomoran što su bile mnogo lepše od njegove druge polovine.

Posmatrao sam jednu od dve devojke i mislio kako bi bilo lepo zadaviti je, i baciti u neki jarak. Međutim, zadržao sam te misli za sebe i ispivši pivo ostavio pare na stolu i izašao.

Konačno sam posle nekoliko vremena pronašao hotel Zlatnik i prijavio se pod lažnim imenom. Prošavši kroz stepenice došao sam do hotelske sobe koja je bila oskudno opremljena. Nije bila baš neka rupa, ali bio sam zadovoljan. Grejanje je bilo zadovoljavajuće, i izvadivši iskrzani roman proveo sam nekoliko sati čitajući ga dok nisam zaspao.

Probudio sam se oko pola dva, posle noćne more. Nisam se baš sećao tog sna, ali bilo je nešto oko mog umirućeg oca kako leži na postelji. Doktor je bio sa nama ali nije ništa obećavao.

Zapalio sam cigaretu i otišavši do klozeta umio se. Bila je tu jedna čokoladica na stolu. Odmotao sam je i pojeo, i odjednom se osetio mnogo bolje, odbacivši košmar iz budnog stanja. Međutim, znao sam da neću ponovo zaspati. Skuvavši kafu seo sam na fotelju i pušio cigaretu jednu za drugom. Potom sam legao na krevet i nastavio sa čitanjem romana. Bio je veoma zanimljiv, mada je prljava lampa otežavala čitanje. Leptirice i muve su neprestano udarale o lampu pržeći se. Kroz poluotvoren prozor jurili su automobili i čuo se žamor nekih tamo ljudi. Mislio sam u sebi, ipak tu žive neki ljudi. Bilo je već oko pola pet kad sam dovršio roman i smestivši ga u džep ofucanog kaputa, skinuo ga i bacio se pod tuš. Poslednjih nekoliko meseci imao sam čudne periode kad sam spavao dva sata ili četiri, a nekad i 12 i više. Takođe me je mučio i stomak tako da nisam ni pokušavao da se iskenjam prilikom tuširanja.

Osetivši se na trenutak bolje navukao sam pantalone i majicu pošto sam se obrisao prljavim peškirom.

Seo sam na kraj kreveta i popio čašu vode. Kroz spuštene roletne dopirala je svetlost. Čulo se kucanje na vratima hotelske sobe. Otvorivši, ugledao sam čistačicu. Bila je to debela žena plave kose u četrdesetim godinama, prilično ofucana.

Stajao sam tu pred njom ne znajući šta da kažem. Čistačica me je gledala pomalo sumnjičavo, kao da sam neki monstrum.

-Dobro jutro. Došla sam da vam pospremim sobu.

Promrljao sam nešto u znak odobravanja i seo na fotelju posmatrajući tu debelu ženu kako čisti metlom i briše krpom. Pravila je zvukove koji su me jako nervirali. Pitao sam se koliko će joj još biti potrebno da obriše hotelsku sobu.

Nisam mogao više to da izdržim. Uzevši tešku pepeljaru sa stola prišao sam joj sa leđa i mlatnuo je po glavi nekoliko puta. Opružena na podu sa metlom sa brisanje i krpom, dok je kofa sa prljavom vodom stajala nedaleko od nje, nisam bio siguran da li je još uvek bila živa. Tako da sam je mlatnuo još nekoliko puta po glavi pepeljarom. Spustivši krvavu pepeljaru na sto, zapalio sam cigaretu i uverio se da je čistačica zaista mrtva. Niz potiljak curila je krv koja se mešala sa krpom za brisanje. Obrisao sam pepeljaru od krvi koliko god sam mogao i uklonio tragove krvi na parketu. Potom sam otišao do klozeta i bacio cigaretu umrljanu krvlju obavivši je klozet papirom u klozetsku šolju i pustio vodu. Potom sam strpao čistačicu u ormar i zaključao je unutra. Još jednom proverivši da nisam nešto izostavio ili zaboravio obukao sam kaput i patike i izašao u hodnik. Izgleda da niko ništa nije čuo, ipak, bilo je to tiho ubistvo. Spustivši se stepenicama do predvorja hotela odjavio sam se i izašao napolje. 

Već je bilo oko devet sati i temperatura je bila prijatna pa sam otkopčao kaput. Pitao sam se gde sad da odem, jer imao sam penziju pošto su mi roditelji umrli tako da sam imao dosta vremena na raspolaganju. Prisetio sam se mog starog drugara iz srednje škole koji je bio pijanista. Nisam se mnogo družio sa njim od tada, ali znao sam da je išao u muzičku školu gde je vežbao klasičnu muziku. Prošao sam nekoliko blokova zgrada i ušao u autobus koji me je odveo do Novog Beograda. Kao vođen nekom podsvesnom silom, zastao sam do neke kafane gde sam čuo zvuk klavira. Očigledno je to bila melodija stare pesme grupe zana 'vejte snegovi'. Okrenuo sam se ka toj kafani i oprezno ušao unutra. Za razliku od ostalih seljačkih kafana, ova je bila pomalo pristojnija. Nekoliko ljudi su sedeli za stolovima i ispijali pića i kafu. Skroz u uglu kafane klavirista je sedeo na stolici i svirao. Na klaviru pored njega stajala je pepeljara sa upaljenom cigaretom. Prekinuvši melodiju za trenutak povukao je dim cigarete i otpio pivo iz čaše. Izgledao je nekako tužno i oronulo. Dok sam ga posmatrao, nisam primetio prisustvo konobara koji je stajao pored mene.

-Izvolite.

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se koncentrišem i usmerim pažnju na konobara.

-Dajte mi koka kolu.

Konobar klimnu i ode do odeljka sa pićem. Kroz nekoliko trenutaka spustio je flašu koka kole i sipao u čašu. Izvadio sam cigaretu iz kutije i zapalio. Okupljene mušterije su izgleda bile lude za tom pesmom i iznova i iznova su tražili da ih klavirista svira. Dok sam ispijao koka kolu i pušio cigaretu nisam skidao oči sa klaviriste. Očigledno je već navikao da provodi noći u toj birtiji i tipka po klavirskim dirkama. Posle nekog vremena prestao je i osetio sam da mu počinje nekakva pauza, ili je završio za tu noć.

Ustajući sa stolice kraj klavira, navukao je kožnu jaknu i plativši račun pošao sam mu u susret.

Dugo je gledao u mene ili bolje reći kroz mene, ne prepoznajući me, što nije bilo nimalo čudno. I meni je trebalo dosta vremena da ga prepoznam. Pomalo je ličio na ostarelog Četa Bejkera.

-Izvini, ali ko si ti. Upravo se spremam da idem kući.

-Možda me se ne sećaš. Išli smo zajedno u srednju.

Nisam znao da li je drogiran ili pijan, ali nekoliko trenutaka je stajao tu ispred mene zaokupljen nečim, pomalo odsutan i izgubljen. Crna kožna jakna mu je bila puna rupa od izgorelih cigareta.

-Mmm...mislim da..ah, da..sećam se. Bilo je lepo tih dana, jelda.

Klimnuo sam glavom.

Izvukavši cigaretu iz kutije, zapalio je i nekoliko trenutaka posmatrao prljave nokte na rukama.

-Možeš da svratiš do mene. Živim par zgrada nedaleko odavde. 

Klimnuo sam u znak odobravanja i navukavši kaput izašao iz kafane zajedno sa njim na hladan pločnik.

Prošavši nekoliko ulica stigli smo do solitera gde je stanovao u potkrovlju. Lift nije radio, pa smo morali da koračamo uz stepenice. Dok sam se penjao sa njim, neka devojka je silazila, ali nisam dobro opazio njeno lice, samo sam primetio da nosi zelenu jaknu. U toj pomrčini ionako se malo toga videlo.

Konačno smo stigli do potkrovlja gde su šćućureni golubovi gnezdili na praznim saksijama na terasi. Otključavši stan, klavirista uđe unutra zajedno sa mnom. Stančić je bio dobro namešten, sa nekoliko knjiga i muzičkih uređaja. Na zidu u dnevnoj sobi visila je slika prikazujući čoveka na ulici mokrog od kiše. Seo sam na sofu i otkopčao kaput, dok je klavirista spremao kafu. Kroz nekoliko trenutaka došao je sa dve šolje i seo pored mene, izvadivši cigaretu. Sedeo je tu sa cigaretom na usnama, kao da je zaboravio da je pripali. Prineo sam kafu usnama i otpio je. Nije bila previše vruća, ali bila je dobro skuvana. Klavirista se na trenutak trgne i poseže za upaljačem. U pomrčini dnevne sobe cigareta je sijala dok je pripaljivao.

-Kako si završio u onoj rupi. 

Spustio sam kafu na sto i zapalio cigaretu.

Klavirista skide čarape i osloni noge na sto ispred sebe. 

-Duga je to priča. Radio sam neke besmislene poslove neko vreme. Ali nisu me ispunjavali. Mislim da je sviranje klavira u mojoj krvi. Šteta što nisam uspeo da postignem više od toga.

Zakašljao se malo od cigarete i ispljunuo šlajm u maramicu.

-Ona kafana nije loša, a ni plata nije za bacanje. Taman da plaćam reket i imam nešto za jelo.

Neko vreme smo ćutali.

-Ko je ona devojka što se spuštala niz stepenice.

-Neka komšinica. Nemam pojma ko je.

Ispivši kafu, još neko vreme smo čavrljali. Očigledno mu se spavalo, pa sam mu se zahvalio na gostoprimstvu i napustio ga. Silazeći stepenicama, hodnici su bili obasjani žućkastom svetlošću. Ponovo sam video onu devojku u zelenoj jakni i vrlo dobro primetio njeno lice. 

---

Bilo je već blizu jutra kad sam se vratio do mog stana. U povratku sam kupio dnevne novine. Nije bilo traga o ubistvu čistačice iz hotela Zlatnik. Možda panduri namerno nisu preneli informacije novinarima, ili ih nije bilo briga. Svejedno, morao sam biti oprezan.

Nisam imao mnogo toga šta da radim tog dana, pa sam ponovo posetio starog drugara klaviristu. Lift još uvek nije radio i dok sam se penjao stepenicama ponovo sam video onu devojku u zelenoj jakni. Ali lice joj nije bilo ono koje sam zapamtio juče. Sasvim sam bio siguran da je to bila ona, po njenim kretnjama, samo što nije imala isto lice. Bio sam zbunjen time dok sam ulazio kod klaviriste.

Klavirista je motao travu opružen na sofi. Pripalio je i povukao nekoliko dimova. Seo sam kraj njega i pruživši mi buksnu povukao sam par dimova. Neko vreme smo sedeli tu i duvali. Pošto je morao da krene u kafanu da pušta vejte snegovi po ko zna koji put, pozdravio sam ga i izašavši spustio se stepenicama do ulaza. Ponovo je ista devojka u zelenoj jakni koračala uz stepenice, ovaj put je imala još jedno lice, potpuno drugačije od onog prethodnog.

Stupivši na pločnik zavejan snegom i ledom nekoliko trenutaka sam stajao tu. Konačno sam došao do zaključka da su lica sklona promenama, i da ono lice koje sam voleo i izgubio se nikad više neće vratiti. Ionako nisam dobro pamtio lica, bilo ženska ili muška.

Sedeo sam u stanu kad sam začuo kucanje na vratima. Otvorio sam i preda mnom su bili detektiv u civilu i policajka, takođe u civilu.

-Dobar dan.

-Imamo nekoliko pitanja za vas.

Pustio sam ih unutra i dok su ulazili imao sam utisak kao da su im kretnje skroz usklađene do te mere kao da su bili jedno biće, a ne detektiv i policajka.

-Znate li nešto o ubistvu čistačice u hotelu Zlatnik.

-Ne. Nisam nikad bio tamo.

-Gde ste bili kad se dogodilo ubistvo.

-Bio sam u kafiću. Šta vas još interesuje.

Detektiv izvadi cigaretu iz pakle i zapali je i pruži jednu Nataši.

-Za sad ništa. Bićemo u kontaktu ako nam opet zatrebate.

Isprativši ih do izlaza, zatvorio sam vrata i seo na krevet, popivši malo kafe. Posle nekoliko vremena sam zaspao.