Mlada Nađa mnogo je volela da čita. Jednog dana mislila je, 'biću poznata spisateljica'. Nisu je mnogo interesovale ozbiljne knjige, već samo kriminalistički romani. Ipak, pročitala je tu i tamo neke knjige visoke literature.
U njenom naselju postojala je biblioteka koja je bila oskudno opremljena, njena unutrašnjost na rubu propadanja. Oljušteni zidovi odavali su utisak napuštenosti. Pošto nije bilo mnogo naslova koje su je interesovale, morala je da putuje čak do gradske biblioteke kako bi pozajmila knjige. Po neki put bi kupila u knjižari neku, ili kod uličnih prodavaca.
Nađa se oblačila u široke kaputiće i farmerke. Često je nosila šeširić sa ptičjim perom. Crvenkasta kosa bila joj je svezana u rep, i nosila je naočare.
Vrativši se iz škole prošetala je do biblioteke u njenom naselju i videla novi skup knjiga na levoj strani. Po njenom izoštrenom njuhu procenila je da su to sve kriminalistički romani najboljeg kvaliteta. Bilo je tu i nekih krimi stripova.
Bibliotekar, debeli čovek u zelenom džemperu, prebacivao je neke papire sa stola.
-Dobili ste nove knjige, reče Nađa.
Bibliotekar se okrenu ka njoj za trenutak ostavivši papire na stolu.
-Zapravo ne. Ustvari, dobili smo ih, ali ne onako kako vi mislite.
Memla i prašina u biblioteci nateraše bibliotekara da se nakašlje.
-Pre deset godina umro je jedan mladić iz naselja. Imao je tu kolekciju i odlučio je da ih pokloni biblioteci. Lep gest od njega.
Nađa se na te reči pomalo zbuni. Ko li je taj mladić, pitala se.
-Kako je umro.
-Oh, Nađa, pitaš me previše mnogo. Zar ne vidiš da sam zaokupljen ovim papirima.
Sivilo popodneva propuštalo je slabašne odsjaje sunca kroz prozore biblioteke.
Kiša koja je pljuštala već tri meseca rešetala je slabašnu konstrukciju biblioteke. Nađa se čudila kako je posle toliko godina još uvek bila tu.
-U pitanju je bio neki sumnjiv momak. Nije se znalo mnogo o njemu, ali kružile su glasine da je bio privatni detektiv. Našli su ga na nekoj poljani sa rupom od metka na glavi. Slučaj nikad nije bio rešen.
Čuvši te reči od bibliotekara, Nađa se okrenu polici sa knjigama. Izvlačeći ih jednu po jednu, veoma je bila radosna što u biblioteci takvo blago postoji. Izvukla je osam knjiga koje su je najviše interesovale i jedan strip, i pružila ih bibliotekaru. Članska karta joj je isticala za nekoliko meseci.
Bibliotekar joj nažvrlja nešto na članskoj karti i za par trenutaka Nađa je strpala osam knjiga i strip u svoj ranac. Nisu bile teške, pa ih je sa lakoćom nosila dok se vraćala kući.
U povratku je morala da svrati do supermarketa kako bi kupila cigarete i kafu. Primetila je kod kasirke oblik koji ju je podsećao na burence od pištolja. Srećom nije bilo puno kupaca tog kišnog popodneva pa se vratila kući sa rancem punim kriminalističkih romana, pitajući se ko je taj momak.
---
Vrativši se kući skuvala je kafu i presvukla se pa se bacila pod tuš. Njeni roditelji su bili odsutni tog popodneva.
Sveže okupana izvadila je knjige iz ranca i položila ih na noćni stočić. Možda će morati da produži zajam knjiga, ali svejedno sa nestrpljenjem je uzela jednu i počela da ih čita. Udubljena u roman, primetila je na nekoliko stranica neke nažvrljane crteže i znakove.
Bila je malo prehlađena, a i vreme je bilo jako hladno, pa je skuvala čaj i vrativši se do fotelje nastavila sa čitanjem. Došla je do 50 stranice i izmorena, odlučila da malo odspava. Međutim, na praznoj stranici između poglavlja ispao joj je papirić iz knjige.
Bio je to običan papirić sa nekim znakovima. Ličilo je pomalo na šifru koju je trebalo odgonetnuti. Sklopivši knjigu, položila je na noćni stočić i upustila se u popodnevnu dremku dok je kiša pljuštala tapkajući po prozoru njene dnevne sobe. Njena mačka se sklupčala pored nje i zaspala. Nije znala zašto ju je pokupila ispod drveta jedne večeri, ali pošto je bila snob, znala je da su mnogi pisci imali mačke kao kućne ljubimce.
---
Oliver i Labud sedeli su sa stolom i pušili tompuse. Oliver je nosio crni duks i plave trenerke. Labud je imao na sebi beli duks i crvene farmerke. Na stolu su položene bile flaše skupocenog pića. Osim toga, nekoliko paketića trave dobrog kvaliteta čekale su da ih Oliver smota.
-Ono njuškalo što smo ga roknuli...reče Oliver dok je motao travu. -Nije hteo da nam kaže gde je lova.
Labud se iskezio i otpio gutljaj viskija.
-Pitam se gde li je zakopao tu tajnu.
Oliver, smotavši buksnu, zapali je i izbaci dim.
-Saznaćemo.
---
Nađa pročitavši roman za jedan dan odluči da prošeta do zemunskog keja. Crnilo kasnog popodneva kupalo je reku i nebo u crno sive tonove. Nekoliko patki plovilo je rekom. Po reci su razbacani ljujuškali neki čamci. Izvadivši blokčić iz kaputa zapisivala je ideje koje bi joj pomogle u pisanju kriminalističke priče. Međutim, interesovao ju je taj momak što je ostavio toliko knjiga lokalnoj biblioteci pa je otišla do policijske stanice u povratku kući.
Mislila je da policajci sve znaju i da će joj dati odgovore na ta pitanja. Ušavši u kancelariju detektiva, sela je na stolicu ispred njegovog stola i namestila naočari.
-Dobro veče, mlada devojko.
-Dobar dan detektive.
-Recite, šta vas interesuje...
-Ah, da. Nisam vam se predstavila. Zovem se Nađa. Mlada sam spisateljica u usponu.
-Odlično. I mi policajci volimo da pišemo priče. Imamo čak i sindikat neki...
-U biblioteci u mom naselju pojavila se velika kolekcija kriminalističkih romana. Pitala sam bibliotekara otkud te knjige. Nije mi mnogo rekao, ali je natuknuo da se radilo o privatnom detektivu koji je poginuo na nekakvoj poljani.
Detektiv izvadi cigaretu i zapali je. Otpivši kafu, spustio je šoljicu i uzdahnuo. U daljini se čulo brisanje čistačice policijske stanice.
-Oh, da. Težak slučaj, Nađa. Taj privatni detektiv je bio na zadatku hvatanja nekih krimosa. Međutim, loše je prošao. Naš tim ga je našao na poljani u automobilu, sa metkom u glavi.
-Bibliotekar mi reče da slučaj nije rešen. Zar neće uhvatiti zločince.
-Eh, Nađa, vi izgleda mnogo vremena provodite čitajući detektivske romane. Ne ide to tako.
Mlada Nađa se promeškoljila na stolici policijske kancelarije.
-Nismo uspeli da uhvatimo te ološe. Posle nekog vremena izgubili smo svaki trag. Tako da je slučaj zamrznut. A i onako nas nije bilo ni briga za to.
Pokucavši na vrata pojavila se policajka Nataša.
-Ko je ovo.
-Neka mlada spisateljica. Interesuje se za smrt onog njuškala.
Nataša pogleda mladu spisateljicu.
-Bolje se ti drži tih romana, luče. Ako mnogo grebeš po dubini, neke stvari mogu isplivati na površinu.
Nađa shvativši poruke detektiva i policajke udaljila se iz policijske stanice. Ipak je saznala nešto bitno od njih.
---
Nađa se vratila kući i nastavila sa čitanjem romana. Sad je to bio krimi roman engleske škole. Pročitavši nekoliko poglavlja, spustila je knjigu i pogledala papirić koji je prethodno pronašla u romanu koji je pročitala. Ako je to bila neka šifra od privatnog detektiva, mislila je, bolje bi joj bilo da je se otarasi. Ipak, odlučila je da ga zadrži, i ostavila ga u ormariću.
---
Dejan je ležao u krevetu pod budnim okom doktora Zdravkovića. Zavoj preko čela mu je zaklanjao vid, ali ionako nije mogao da gleda, pod jakim uticajem morfijuma. Slabašna svetlost sunca izbijala je kroz poluspuštene roletne bolničke sobe. U daljini pod granama visokog drveća čulo se cvijukanje ptičica.
Nekoliko stažistkinja medicinskih sestara muvalo se oko njegove bolničke sobe premeštajući posteljinu sa jedne na drugu stranu.
Ni sam nije znao kako je uspeo da se iskobelja iz automobila i kroz poljanu stigne do bolnice. Njegov poznanik koji mu je često pomagao odmah ga je zbrinuo i sad je tu ležao skoro 9 godina oporavljajući se od metka u glavi.
Kroz vrata bolničke sobe pojavi se dr. Zdravković. Hladnim pogledom hirurga preleteo je preko Dejana.
-Zdravkoviću, kad ću moći da napustim ovu bolnicu. Imam neke neraščišćene račune sa ološima.
Dr. Zdravković zapali cigaretu.
-Dejane, mislim da nisi sasvim svestan svoje situacije. Imaš teško oštećenje mozga. Taj metak ti je prosvirao kroz glavu i oštetio milione nervnih ćelija. Sad buncaš malo, što je razumljivo. Ne znam kako si uopšte živ. A i ne verujem da ćeš ikad više moći da se baviš detektivskim poslom.
Dejan je izvukao cigaretu koju mu je doturila medicinska sestra i zapalio je, izbacivši dim kroz okrvavljene zube.
-Skrati priču, doktore.
Doktor je uzdahnuo. Prošetavši do prozora otvorio ga je širom i ugledao nekoliko vrana kako lete i grakću.
-Moraćeš da ostaneš ovde još barem nekoliko meseci, ako ne i više. Šta da ti kažem.
Doktor zatvori vrata bolničke sobe.
Tiha noć spustila se na zemlju i zamračila bolničku sobu. Dejan više nije mogao da ostane u krevetu. Ustavši otišao je do lavaboa i polako odmotao zavoj sa glave. Nije mnogo loše izgledao posmatravši lice u ogledalu, samo što mu je čelo bilo prekriveno ožiljcima i još ne zaraslim ranama. Morfijum koji je dobio napunio ga je snagom. Skinuvši bolesničku odeću, navukao je farmerke i majicu, sivu jaknu i obukao patike. Izvukavši pištolj iz ormarića pokraj kreveta, stavio ga je u jaknu i otvorivši vrata izašao u hodnik bolnice. Medicinska sestra zablenula se u njega.
-Hej, ne možete da napusti...
Prošavši niz hodnik ispunjen jaucima bolesnika i drugih pacijenata izašao je kroz vrata bolnice i našao se na pločniku.
---
Oliver i Labud su tragali za lovom koju je ostavio mrtvi detektiv. Pretresli su mu stan ali nisu ništa otkrili. Preko svojih poznanika doznali su da je poklonio svoju kolekciju romana biblioteci.
Oliver je češkao bradicu.
-Možda se među tim...khm..knjigama što ih je držao krije lova.
Oliver se iskezio.
-Moguće.
-Hajmo onda do biblioteke.
Gangsteri se uputiše ka biblioteci gde je matori bibliotekar brisao prašnjave obuđale knjige.
Uperivši pištolje ka bibliotekaru, priđoše mu svaki sa jedne strane i sateraše ga u zid.
-Gde su knjige što ih je ostavilo ono njuškalo?
Bibliotekar sateran uz zid sa dva pištolja pritisnuta uz njegova ramena, dahtao je tresući se od straha.
-Tamo su sa leve strane u zelenoj polici.
Ološi snimiše policu sa knjigama. Primetili su da nekoliko knjiga nedostaje. Dugo su listali knjige nadajući se za nekakvim tragom među njima koji bi ih odveo do love.
Nisu ništa našli.
Okrenuše se do bibliotekara.
-Neko je uzeo par knjiga sa police. Ko je to.
Bibliotekar izvadi maramicu i obriše oznojeno čelo.
-To...to je Nađa. Knjiški moljac. Pozajmila je knjige iz te kolekcije pre par dana.
-Nađa, ha...
Oliver se nešto priseti.
-Hej, je li to ona mala što šeta kuče ispred kuće svake večeri.
-Da, mislim da je to ona.
Gangster se zahvali bibliotekaru. Prišavši mu, Labud mu nešto šapne.
-Ah..da.
Odvedoše bibliotekara u automobil i odvedoše ga do pruge. Bibliotekar se nije nadao ovakvom završetku svoje karijere. Još nekoliko meseci mu je ostalo do penzije.
Okrutni gangsteri opališe dva metka u bibliotekara.
...
Nađa je listala knjigu kad je začula kucanje na vratima. Roditelji su joj još uvek bili na odmoru na planini Tari.
Otvorivši vrata ugledala je čoveka obučenog u poštansku uniformu. Pored njega stajao je još jedan tip u poštanskoj uniformi.
Oh, pomisli Nađa, možda joj je stigla knjiga koju je poručila pre pet dana.
Preobučeni gangsteri uleteše u stan mlade Nađe i mlatnuše je pištoljem po glavi.
Devojka se preturila i pala na tepih.
-Gde su knjige što si ih pozajmila iz biblioteke. Govori kučko.
Nađa je sa mukom progovorila.
-Tu..tu su na mom stočiću.
Čudila se što ovi ološi traže knjige. Međutim, prisetivši se odakle ih je uzela, strašan uzdah prodrmao joj je celo telo. Možda je trebala da odnese taj papirić detektivu policijske stanice.
Ološi pregledaše knjige. Opet nisu ništa našli.
-Jesi li pronašla nešto među ovim knjigama.
-Samo jedan papirić. Evo ga u mom ormariću.
Oliver otvori ormarić i izbaci sve iz njega. Bile su tu uobičajene ženske stvari, gaćice, karmini, haljine, ruževi za usne...
Pronašavši papirić, Oliver ga stavi u džep trenerke.
-To je to, obrati se Labudu. Imamo koordinate.
Šapnuvši nešto Oliveru, okrenuo se ka Nađi.
Dugo su šaputali. Nađa se tresla, pitajući se da neće možda da je ubiju.
-Hvala ti devojko. Verujem da nećeš nikom govoriti o ovom upadu.
-Neću, majke mi.
Gangsteri napustiše stan i odvedoše se niz put automobilom.
Nađa je odahnula srećna što joj nisu oteli knjige.
---
Privatni detektiv se sa mukom gegao niz ulicu do podzemne garaže tržnog centra. Probivši bravu na vratima ušao je u automobil marke reno i upalio motor spajajući žicu jednu sa drugom. Potom se odvezao iz garaže na put. Mozak mu je bio u haosu od povrede, tako da je imao na trenutke gubitke pamćenja. Skoro da je zaboravio boravak u bolnici, izlazak odatle i uopšte kako je došao do te garaže.
Odvezao se do policijske stanice, ušetao i pozdravio detektiva i Natašu.
Detektiv ispijajući kafu, zamalo je prosuo na papire pred sobom.
-Ti si živ. Au, na šta ličiš čoveče.
-Pusti sad to. Jurim za onim ološima što su me koknuli. Jesi li saznao nešto.
-Dečko, deset godina je prošlo.
Nataša prođe kroz hodnik i uđe u kancelariju detektiva.
-Bila je tu neka Nađa, interesovala se za tvoje romane.
Zajedno su otišli do nje.
-A to ste vi, privatni detektive. Mislila sam da ste mrtvi.
-Još uvek nisam. Šta si pronašla u mojim knjigama.
-Neki papirić. Došli su neki gangsteri upali mi u stan i odneli ga.
-Hvala ti devojko.
Odvedoše se kolima niz put. Privatni detektiv se sa mukom prisećao tog slučaja...bilo je nešto u vezi krađe velike sume novca od stare gospođe.
Sad je bilo pitanje vremena ko će prvi stići do novca, gangsteri ili policajci.
-Jeli, momak, gde si ti zakopao taj novac, ili gde si ga već sklonio.
Privatni detektiv se sa mukom prisećao lokacije. Posle naprezanja setio se.
-U polju kukuruza. Hajde stisni taj gas, imamo malo vremena.
Spustila se teška noć. Nataša, detektiv i Dejan uputiše se ka polju kukuruza.
Tamo je već čekao crni automobil. Oliver i Labud su lopatama kopali rupu u kojoj je bio zakopan novac. Primetivši Natašu, detektiva i Dejana kako izlaze iz automobila sa pištoljima, spustiše lopatu i izvukoše svoje pucaljke.
Policajci zajedno sa privatnim detektivom bili su brži od Olivera i Labuda. Pokosivši ih, primakli su se rupi u kojoj je bila zakopana poveća suma novca. Mladi gangsteri ležali su mrtvi u polju kukuruza.
Nataša se obratila Dejanu.
-Šta ćeš sad sa ovim novcem. Deset godina je prošlo.
Dejan je jedva stajao na nogama. Mutilo mu se u glavi od povreda.
-Pa odneću ih mom klijentu, naravno. Šta si mislila da ću da uradim.
-Ok. Nego, otkud ti ovaj reno.
-Uzeo sam ga iz podzemne garaže. Kad donesem novac vratiću ga.
Detektiv i Nataša ostadoše kraj mrtvih gangstera dok se Dejan odvezao renoom do kuće klijenta. Sada već u pedesetim, još uvek je lepo izgledala.
Otvorivši vrata, žena se čudila ko je ovaj tip sa izmasakriranim licem. Potom se priseti.
-Oh, pa vi ste ipak još živi. Zar niste umrli.
-Nisam još uvek. Evo vam novac koji sam vam obećao.
-Hm...hvala vam. Ne znam kako bih preživela bez njega. Koliko sam vam ono dužna.
Dejan je pokušao da razmišlja, ali bol u glavi mu je mutio razum.
'10 godina...tamo-ovamo...'
-2000 dinara.
Gospođa mu dade novac.
Spuštajući se stepenicama ušao je u reno i odvezao se niz autoput. Još neko vreme je vozio dok nije parkirao niz skretnicu. Tu je isključio motor. Potom je izdahnuo.
---
Mlada Nađa je čula vest o smrti detektiva. Kao da je načas oživeo, osećala je veliko uzbuđenje osetivši se kao lik iz nekog krimi romana, samo da bi na kraju detektiv koji joj je ostavio kolekciju kriminalističkih romana ponovo umro.
Sada je na miru mogla da ih čita bez bojazni da će se uplesti u još neku nevolju.
Bilo joj je žao bibliotekara, ali ionako je već bio star i bilo je pitanje vremena kad će umreti. Uskoro, doći će neki novi bibliotekar.
No comments:
Post a Comment