Automat

Frenk je u mladosti bio veliki ljubitelj umetnosti u svim njenim vidovima, i prošavši obuku za istoričara umetnosti proveo je neko vreme uživajući u remek delima, slikama, skulpturama i građevinama, međutim sada, u njegovim četrdesetim godinama završio je kao kustos u jednom muzeju u Beogradu, provodeći radne dane u tišini, gledajući kroz prozor, i ponekad (a to je bilo retko) upoznajući mladiće i devojke sa poznatim delima. Dani su mu prolazili u dosadi dok je brisao prašinu sa knjiga o istoriji umetnosti, osećajući kako se svet promenio u 21 veku do te mere da je nekad pomišljao da je umetnost mrtva, i da se nikad više neće vratiti. Pomalo neobično, ali nikako neshvatljivo u slobodnim časovima igrao je rulet u kazinu nedaleko od muzeja, i ubrzo je zavoleo tu igru, gledajući kako se loptica vrti u ruletu, posmatrajući je kao nekakvo živo umetničko delo. Mnogo novca je stekao igrajući rulet, ali ga je sreća napustila kada je pao u veliki dug izgubivši mnogo novca u nekoliko večeri.

Osećajući veliku krivicu i planirajući kako će sa svojom bednom platom kustosa u muzeju preživeti, ispijao je pivo u nekom lokalnom baru. Bilo je već kasno i ulica je bila pusta, dok su semafori besmisleno prelazili iz crvenog preko žutog i zelenog, u bar je ušao njegov stari drugar iz kockarskih dana, Majkl. 

Frenk ga pozdravi i ponudi ga pivom.

-Ćao, Frenk. Dugo je bilo otkad se nismo videli.

-Da. Frenk je već ispijao drugu čašu piva dok je Majkl počinjao svoju. Zapalivši cigaretu, Majkl ga upita:

-Nešto si mi napet, Frenk. Slobodno mi reci šta te muči.

Frenk je takođe zapalio cigaretu i zakašljavši se ispljunuo šlajm u papirnu maramicu. Barmen je tiho sedeo na kraju hodnika, čisteći sto.

-Majkl, upao sam u velike dugove. Zbog jebenog ruleta.

-Oh, tako mi je žao, Frenk. O kolikoj sumi pričaš?

-Velikoj. Čak i sa podizanjem kredita, ne znam kako ću ga vratiti.

Odjednom Frenk zaplače i obrli Majkla oko vrata. 

-Pomozi mi, molim te.

Majkl ga nežno odgurne od sebe i ponudi mu jedan bromazepam da se smiri. 

-Samo polako Frenk. Popij ovo, pomoći će ti.

Frenk popije bromazepam sa pivom i malo se opusti. Zapalio je još jednu cigaretu. 

-Mogu da ti pomognem Frenk, ali biće to malo ilegalno.

-O čemu se radi?

-Poznajem jednu bandu kradljivaca slika. Zainteresovani su za jednu sliku, pa pošto si ti kustos u muzeju, možda ti je pri ruci.

-O kojoj slici se radi?

-Automat od Edvarda Hopera.

Odjednom se u njegovoj glavi stvorila slika žene zaokupljene nečim kako sedi u kafeu. Osećao se udaljen od svega kao i ta slika dok je pripaljivao cigaretu.

-Da, posedujemo tu sliku. Koliko nude za nju?

-50 000 evra. Da li bi ti to pomoglo?

-Veoma.  

-Ok. Hoćeš li da se nađemo kod njih sutra, recimo u podne? Zapisaću ti adresu na parčetu papira. Fini su to momci.

Dok je Majkl zapisivao adresu Frenk se osećao sve udaljenijim od okoline, ali i osnažen ovom poslovnom ponudom. Majkl mu dade papirić i pozdravi ga. Platio je za pivo i izašao iz bara. Kiša je padala dok su semafori još uvek besciljno menjali boje iz crvenog preko zelenog do žutog i natrag. Frenk je osećao veliku krivicu zbog odluke koju je počinio, ali takođe i veiki predah. Dugo je razmišljao o svemu tome dok je izlazio iz kafića. Dok je prelazio ulicu pomislio je da još uvek može da odustane dok je policijski automobil išao njemu u susret. Vratio se kući, skinuo odeću i zaspao.

Ujutru se osećao posebno bedan i očajan. Svu tu lepotu, duhovnost, njegovu celu ličnost je bacio u vodu zbog para. Posle popijene kafe i cigarete obukao se i otišao na zakazano mesto. Ispred zgrade je bio parkiran veliki mercury cyclone. Bili su to fini ljudi, i tokom razgovora izmenio je nekoliko opservacija o degeneraciji savremenih slikara. Tu je bio i Majkl. Dogovarali su se kako da najbolje izvedu sliku iz galerije.

-Ima sporedni ulaz, tu možete doći kolima, dok ću vam ja spremiti sliku. I da, hoću pare unapred.

Kriminalci se nasmejaše na tu izjavu.

-Ok, dobićeš polovinu sada i polovinu kad nam daš sliku. Dali su mu štosove novčanica. Tu je sigurno bilo 25 000 evra, pomisli Frenk.

-Ne moraš da brojiš. Kad možemo da dođemo po sliku?

-Večeras pred zatvaranje, oko 7 uveče.

-Dobro. Donećemo i kopiju.

-Ok.

Tokom razgovora Frenk nije osetio da je bio duboko uvučen u kriminalni svet i kad se vratio na posao neprestano je gledao automat sliku i osećao veliku usamljenost, kao na toj slici. Takođe je postao i prilično paranoičan, svo vreme misleći da mu je policija za petama. Pare koje je dobio sakrio je između stranica svojih knjiga u njegovoj biblioteci. Primicalo se 7 sati uveče i Frenk oseti zvuk trube iz kola. Pogledavši kroz prozor video je crvenog mercury cyclone kako se približava parkingu. Polako je uzeo sliku i poneo je sa sobom do sporednog izlaza. Osim automobila nije bilo nikog na ulici. Iz auta je izašao mladić sa kopijom slike i torbom sa parama. Bez reči su razmenili robu. Frenk je neko vreme stajao na pločniku dok se mercury nije udaljio, i ostavio ga samog pred ulazom, samog sa svojim mislima punim izmešanih osećanja, krivice, straha, bola, zadovoljstva...vratio se u muzej i pažljivo postavio kopiju. Zaključavši vrata muzeja otišao je sa torbom punom para do svog stana gde je prilično brzo zaspao, svo vreme misleći da je ovo ružan san.

Forenzičarka Tea je bila veliki ljubitelj umetnosti tako da je jednog dana otišla do muzeja gde je Frenk upoznao sa poznatim delima. Tea pogleda Falsifikat Automata i neki čudni osećaj je obuzme. Posle nekog vremena izašla je iz galerije i otišla do policijse stanice. Tamo su u kancelariji detektiv i Nataša pisali izveštaje dok je mačak Fric jeo mačju travicu.

-Ćao, Tea. Imaš nešto da nam kažeš? Jesi li dobila neki dokaz od mrtvog tela?

-Pa bila sam malopre u muzeju i slika automat od edvarda hopera mi se učinila nekako drugačijom.

-Ko je Edvard Hoper?, upita detektiv.

-I ja se to pitam, odgovori Nataša.

-Čuveni slikar, reče Tea. -Ali razumljivo je da vi ništa ne znate o umetnosti. Možda ako bih našla nekog eksperta da vidi da li je original ili je bila krađa...

-Pitaj Čeda Pitersona, on zna puno umetnika.

-Ok.

Tea se odveze do kancelarije Čeda Pitersona, privatnog detektiva. Nešto je crtao kad je pokucala na vrata.

-Uđite, reče Čed Piterson pitajući se ko bi to mogao biti u ovom kišnom i hladnom danu. Iznenadio se kad je primetio Teu.

-Ćao, Čede. Treba mi tvoja pomoć. Bila sam u nekom muzeju i slika automat mi se činila nekako izmenjena kao da je u pitanju falsifikat.

Čed Piterson zapali cigaretu. 

-Moguće je da je bila krađa. Mogu da pošaljem stručnog eksperta da pobliže pogleda tu sliku, a znam i jednog tipa koji mi je učinio uslugu, upoznat je sa svetom kradljivaca slika.

-Hvala ti.

Ubrzo je ekspert došao do muzeja gde ga je Frenk uveo. Tu su bili i detektiv i Nataša, Tea, i Čed Piterson. Staviviši pozlaćeni okvir ispred očiju, pobliže je pogledao sliku i posle detaljnog gledanja utvrdio da je falsifikat.

-Ovo je sigurno falsifikat. Znate li kako je dospeo ovde?, upita Frenka.

-Nemam pojma, reče Frenk.

-Molim vas da ostanete u muzeju dok ne rešimo ovo pitanje. Sa vama će biti policajac.

-Dobro. 

Frenk je drhtao od straha. Proklet bio dan kad je u taj bar ušao Majkl.

Čed Piterson je pozvao u pomoć jednog bivšeg kriminalca koji mu je rekao o aktivnoj bandi kradljivaca slika. Uz njegovu pomoć Nataša se kamuflirala u preprodavca umetničkih dela i odvezla se plymouth acapulco do njihove jazbine. Neko vreme su pričali dok Nataša nije izvadila pištolj i rekla : Policija! Stojte tu gde ste! Sve što kažete može biti iskorišćeno protiv vas, imate pravo na advokata i pravo na ćutanje! 

Izvela je kriminalce i ubacila ih u plymouth acapulco za čijim volanom je sedeo detektiv. Posle mnogo ispitivanja u policijskoj stanici doznali su sve pojedinosti.

Frenk je osećao kako se obruč oko njega sužava kada su detektiv i Nataša došli kod njega da ga uhapse. Pobegao je u drugu sobu i skočio kroz prozor, i njegova zadnja sećanja su bila letovanje u italiji gde je razgledao biste romanskih imperatora...