Zaboravljena slika

Banda kriminalaca specijalizovana za krađe skupocenih umetničkih slika pod nazivom 'Pink Panter' već duže vremena je izvodila operacije širom evropskih zemalja. Svoje zločine opravdavali su takozvanom 'osvetom' zbog toga što su ih te zemlje udruženom akcijom bombardovale daleke 1999 godine, iako su znali da su samo hteli da ukradu skupocene umetničke slike i preprodaju ih tajnim kanalima podzemlja. Priprost srpski narod je navijao za te ološe, ohrabren bombastičnim naslovima o njima, pomalo preuveličanim, kao da su bili napuljska mafija ili šta drugo.

Bilo je u toj grupi svakakvih ljudi, među njima i jedan kroat. Bio je posebno tih među njima. Njegove krupne oči i razbarušena kosa odavale su utisak nehajnog mladića, iako je bio mnogo prisebniji od ostalih. Često je upadao u svađe sa ostalim članovima bande, među kojima je bilo i nekih šiptara.

Sedeći na kauču i pušeći skupocenu cigaretu, prekrstio je noge. Stan u kome su se skrivali bio je ispunjen dimom i mirisom žestokih alkoholnih pića. Kroat koji je imao nadimak 'crnčuga' izbacivao je oblak za oblakom dima iz pluća.

-Trebali su vas ološe sve da pobiju u onom kampu Jasenovcu. Bilo bi to dobro i za vas i za ostale pripadnike zemlje.

Drugi član bande, mišićavi mladić zvan Miloš, pobesneo je na tu uvredu i uzevši metalnu štanglu pošao prema Crnčugi. Međutim, isprečio se ispred njega šiptar Adem. Njegovo zversko lice nije se promenilo dok je smirivao stvar.

-Pusti ga, Miloše. Previše se uzbuđuješ oko običnih uvreda.

Stiskajući štanglu grčevito, neko vreme je stajao između Adema i Crnčuge, koji je sedeo na kauču potpuno smiren, znajući da će Miloš spustiti štanglu i smiriti se. Uostalom, često puta su se svađali i uglavnom se sve svršavalo mirnim putem. Ipak su bili dobro organizovani i pazili jedni na druge.

Četvrti pripadnik bande, bosanac po imenu Ismail, prilično ljigav čovek, stajao je i posmatrao položen na sto plan galerije umetničkih slika koju su imali u planu da opljačkaju. Nalazila se na uglu ulica Frederštrase i Homstorn. Češkajući bradicu od tri dana, razmišljao je. Poslednjih nekoliko akcija su glatko izvedene, pomisli, ali ova će biti vrlo teška. Tokom dana bilo je dosta ljudi okolo, što ga podseti na njegov rodni grad Sarajevo - u kome je odrastao - i on je bio pretrpan ljudima. Možda ovi moćnici nisu tako zli kao što se čini ljubiteljima teorija zavere koji smatraju da žele pokositi milion dva ljudi širom planete. 

Vrativši se na plan galerije, njene unutrašnjosti i spoljašnjosti, ponovo se fokusirao. Osim ljudi koji su išli svojim poslovima često su patrolirale pandurske džukele, na svakih sat vremena. Takođe su prostor oko galerije osmatrali i neobeleženi panduri, i obezbeđenje koje je brinulo o sigurnosti galerije. Tokom noći je bilo manje ljudi, što je bilo razumljivo s obzirom da se radilo o uređenoj zemlji sa propisima, i ljudi su rano išli kućama. Ali i tokom noći panduri i obezbeđenje su patrolirali, kako se činilo obavešteni o bezbroj pljački što ih je počinila banda 'Pink Panter'.

Ismail ostavi plan da stoji na stolu i sede za fotelju. Ušmrkao je malo kokaina da se smiri. 

Miloš se takođe smirio, očekivajući neku dansku prostitutku koja bi svakog trenutka trebalo da dođe.

Čuvši kucanje, sasvim određeno po njegovim uputstvima, triput po vratima, otvorio je i ugledao devojku crne kose i velikih očiju, obučenu u prozirnu haljinu i kožne pantalone. Imala je dvadeset dve godine i savršeno mu je odgovarala, tanka i mršava. Nosila je karmin crne boje i sa ušiju su joj visile naušnice nekoliko centimetara dugačke koje su se završavale u obliku četvorostrukih zvezda. Odveo je u drugu prostoriju gde je položio na naslon fotelje, svukao joj kožne pantalone. Iako je bila zima te godine u Danskoj, nije imala gaćice. Kurac nadražen kokom mu je poskakivao dok je skidao bokserice, i što zbog uvrede, a i zbog toga što je mrzeo tu malu fuksu, uhvatio je za kukove i nabio joj kitu u dupe. Mlada prostitutka se već navikla na jebanje u dupe, i dok je Miloš trpao, sve vreme mu je bila u glavi zamisao o pljački galerije, dok mu je mozak išao u isto vreme u razne pravce.

Crnčuga, kroat, sedeo je u fotelji i rešavao ukrštene reči. Priđe mu Ismail i sede pored njega, prilično zamišljen.

-Je li, kako misliš da prođemo pored svih tih pandura. Osim toga, galerija je jako dobro obezbeđena, sa infracrvenim zracima i alarmima.

Crnčuga se naljutio što ga je ovaj prekinuo u rešavanju ukrštenih reči. Adem je za to vreme slušao njegovu omiljenu šiptarsku pesmu na hi-fi uređaju.

-Prekinuo si me u rešavanju ukrštenih reči, Ismaile. Ova je posebno teška. Četiri polja, i treba da upišem u njih ono što piše iznad. 'Stanovnik SAD-a.' Imaš li kakvu ideju kako bih rešio ovo.

Ismail je neko vreme razmišljao.

-Amer?

-Bravo, Ismaile. Bez tvoje pomoći, nikako se ne bih setio. Sad je skandinavka rešena. A i rešen je odgovor na tvoje pitanje.

Ismail je delovao zbunjen. Iako nisu krili tajne među sobom, zbog prirođene paranoičnosti kakve imaju svi kriminalci, sa vremena na vreme su nešto tajili.

-Vidiš, Ismaile, doveo sam jednog čoveka, Frenka, iz Amerike koji je veoma zainteresovan za našu pljačku galerije. Nije rođen, već naturalizovani talijan. 

Ismail je slušao tu njegovu priču kao kad je slušao kao dečak naklapanja nekih bednika o slavnim srpskim krimosima. Često je bio po zatvorima zbog sitnih krađa tako da je imao uobičajene komplekse zbog kojih je često sumnjao u reči drugih ljudi.

-To je iskusan čovek. Imaće svoja kola, nimalo različita od pandurskih, uniformu, i pristup galeriji. Tako da će odraditi sav posao za nas, naravno, za svoj deo isplate.

-Hm, pomisli Ismail. -Vrlo dobra ideja. Uštedeće nam puno truda. Kad će doći. 

Kroat 'Crnčuga' izvadi cigaretu iz pakle i zapali je. Bacivši skandinavku u kantu za smeće, izbacio je veliki oblak dima.

-Imam sastanak sa njim za sat vremena. Što se toga tiče, bolje da požurim.

Ustao je iz fotelje i navukao kožnu jaknu i crne pantalone. Iz susedne sobe izašla je prostitutka, preletela pogledom kroz dnevnu sobu i izašla napolje.

-Reci ovim ostalima šta sam ti ja rekao dok se ne vratim, reče Kroat Ismailu.

---

Crnčuga je stajala ispred prodavnice nameštaja očekujući Amera. Bližilo se veče i pahuljice snega su se brzo otapale na njegovoj kožnoj jakni. U daljini je video automobil kako se približava. Truckajući po popločanom putu bio je siguran da je to on. Farovi automobila osvetljavali su ulicu dok je prilazio parkingu. Izašavši iz automobila, pružio je hladnu ruku ka Crnčugi. Činilo mu se kao da se projektovao ispred njega, kao da nije ni izašao iz automobila. 

-Pozdrav, Frenk. Drago mi je što si stigao na vreme.

Frenk se zakašlja i pogleda ortaka. Nosio je sivi kaput i na licu je imao ožiljak iznad levog uveta. Iako je mnogo vremena proveo u Sjedinjenim Državama, ostao mu je tračak talijanskog dijalekta.

-Šališ se. Pa žurio sam da stignem što brže. Kako si mi rekao, te slike su vrlo skupe.

-Aha, promrlja Kroat. Van Gog, Munk, Rubens, Pikaso...

Kroat pogleda ka automobilu gde je za volanom sedeo nepoznati čovek. Imao je opušten izraz lica, kao da ga ništa oko njega nije posebno zanimalo.

-Ko ti je ovaj.

-Oh, to je moj drugar, Žan Krištof Abduli. Prilično je pouzdan, iako je crnčuga. Sreo sam ga u jednom baru u Detroitu. Mislio, sam, verovatno će vam biti potrebna dodatna pomoć. Dobar je vozač i voli da ubija. 

Kroat je neko vreme posmatrao crnog francuza u automobilu. Pomisli, valjda neće izazvati neke nevolje. 

-Ok. Ajmo kod mene da se dogovorimo.

Frenk i Žan Krištof Abduli pratili su Kroata do ćumeza gde su njegovi pajtaši živeli. Prošavši preko ulice uspeli su se u zgradu i ušli u stan. Bila je to zgrada od crnog maltera, pomalo oronula. Otvorivši vrata, ugledao je Miloša, Adema i Ismaila kako bulje u njega i dve prilike iza.

-Šta ti to izvodiš, klošaru?, upita Miloš.

Budući da je Kroat bio mozak operacije, napravio je pokret desne ruke u znak ćutnje. 

Prošetavši kroz sobu, upoznao ih je sa Frenkom i Žan Krištofom Abdulom. Potom je seo za fotelju i nasuo čašu viskija, zapalivši cigaretu. 

-Sedite, momci.

Frenk i Žan Krištof Abdul sedoše za fotelje. Kroat se obratio drugarima.

-Doveo sam neke prijatelje koji će nam pomoći. Verovatno vam je Ismail već nešto rekao o tome. Mislim da nećemo uspeti sami da izvedemo tu operaciju bez njih.

Frenk i Žan Krištof Abdul klimnuše glavama. Nisu gledali ni u koga određeno.

Šiptar, Adem, protestovao je.

-Hoćeš da razdelimo lovu još i za njih.

-Upravo tako i mislim. Ostaće dovoljno za svakog od nas. Imate li još neka pitanja.

Ćutali su.

---

Prošlo je nekoliko dana do početka operacije. Budući da je Danska već bila natrpana raznim ciganima, crnčugama, arapima, i ostalim pripadnicima niže rase, Žan Krištof Abduli je lako mogao da prođe kao legitiman pandur zajedno sa Frenkom u pandurskom automobilu.

Bilo je oko 11 sati uveče kad su parkirali ispred galerije pune 'umetničkih' slika. Čuvar koji je sedeo za stolom i čitao neki časopis otvorio im je vrata, verujući kako su to legitimni panduri u obilasku. Ušavši u galeriju, našli su se u velikoj dvorani ispunjenoj raznim skupocenim slikama okačenim na zidove, u ramovima. Pošto je čuvar izgasio infracrvene zrake i alarme, verujući da su to panduri u obilasku, Frenk i Žan Krištof Abduli na brzinu su poskidali sve slike sa zidova. Smestivši ih u torbu, pozdravili su čuvara i izašli iz galerije. Imali su dovoljno vremena, makar do jutra, da pobegnu dok su dolazili do ćumeza gde ih je čekao Kroat sa svojim ortacima.

Ismail im otvori vrata i pusti ih unutra. Frenk i Žan Krištof Abduli staviše torbu na sto. Svi su bili nestrpljivi da pogledaju plen.

-Odlično je prošlo, reče Frenk.

Miloš otvori torbu i poče da vadi uramljene slike jednu za drugom. Dok ih je vadio i razgledao, voda mu je išla na usta na zamisao koliko će dobiti para od njih kod preprodavaca.

Kroat se zakašljao.

-Moji drugari očekuju isplatu za urađeni posao.

Miloš, Ismail i Adem su ga gledali ispod oka, sa mržnjom u očima. Napokon Ismail ode do fioke gde je izvadio svežanj novčanica oblepljenih trakom. Potom je izvadio još jedan. Tu je bilo oko 100 000 evra. Pružio ih je Frenku. Među umetničkim slikama koje su pokrali, Kroat je bacio znatiželjan pogled prema jednoj. Činila mu se nekako poznata. Vraćajući se u prošlost i njegovu karijeru mladog slikara sa velikim talentom, polako je počeo da se priseća.

Sedeo je na fotelji pored plavuše, koju je mnogo voleo. Nisu proveli dugo vremena zajedno na tom odmoru, pa joj je ostavio sliku koju je naslikao tokom boravka sa njom. Tačno se sećao svega sada, kad je ugledao sliku.

-Moram da idem sad, rekao joj je. Dok je odlazio, znao je da je nikad više neće videti. Samo se čudio otkud njegova slika u umetničkoj galeriji. Da nije fuksa prepoznala kvalitet i prodala je nekom krimosu, pa je on poklonio galeriji?, pitao se.

Odjednom ga je obuzelo čudno osećanje. Ismail, Adem i Miloš su razgledali slike, i posebnu pažnju obratili na onu koju je kroat posmatrao.

-Uf, ta je najvrednija.

-Sklanjajte šape sa te slike. Ovu ću zadržati za sebe.

Ortaci se naljutiše.

-Jel se ti zezaš? Pa ova je vrednija od svih ostalih zajedno.

-Zato i hoću da je zadržim.

-Misliš, hoćeš da uzmeš svu lovu za sebe, reče Ismail.

Kroat se okrene Frenku i Žan Krištofu Abdulu. Crnja francuz je bio brz na obaraču, izvadivši dva mala pištolja ispalio je brze hice ka Milošu i Ademu. Frenk je upucao Ismaila u stomak. Svo troje su ležali mrtvi na podu, iz rupa od metaka krv im je tekla u potocima.

-Hvala, drugari. Bolje požurite, imate još malo vremena.

Frenk i Žan Krištof Abdul izađoše iz ćumeza i odvezoše se automobilom praveći užasnu buku.

Kroat je posmatrao mrtva tela oko sebe i slike položene po stolu. Držeći svoju u rukama, polako je izašao iz stana. Policijske sirene i automobili su dolazili.