Duhovi

Ribolovac koji je često provodio vreme pecajući ispod brankovog mosta taman se pripremao da pođe kući, stavljajući ribarski pribor u vreću. Veče je bilo kišovito, tmurno, maglovito i jako hladno. Spuštajući se do obale da uzme poslednje uzice koje nije iskoristio primetio je plutajuće telo koje se nasukalo. 

Pogledavši malo bolje primetio je da je to telo devojčice, kako mu se činilo, od 12 godina. Sumnjao je na samoubistvo, jer je u novinama čitao kako dosta ljudi skače sa brankovog mosta kako bi se rešili muka. Međutim, nije bio siguran, pa je pozvao policiju.

Ubrzo je stigao policijski automobil i kola hitne pomoći. Dok je ribolovac okrenuo lice ka detektivu i policajki koji su izlazili iz auta, učinilo mu se kako čuje nekakvo koračanje iza sebe. Okrenuvši se, nije video ništa, osim nekoliko gusaka i patki što su plovile. 

Detektiv je prišao telu devojčice dok je policajka ispitivala ribolovca. Zimska jakna joj je bila rasparana, džemper iskidan, pantalone pocepane. Mokra od kiše i reke koja ju je izvukla, pod mesečinom njeno raskomadano lice pokrivala je glista.

Detektiv se zakašljao i izvukavši maramicu ispljunuo u nju šlajm. Potom je izvadio cigaretu. Zapalivši je, osetio je dolazak njegove koleginice.

-Ovu curu je neko dobro raskomadao..

-Šta kaže ribolovac.

-Pecao je neke ribe pa je našao tu.

Raštrkani oko njih dvoje istražitelji su fotkali i prikupljali dokaze sa mesta zločina.

Kiša je sprala većinu tragova, tako da su ostali praznih ruku što se toga tiče.

Dok se detektiv uspinjao ka trotoaru za trenutak je pomislio da nedaleko od njega stoji neka osoba. Pogledavši malo bolje u svom tom mraku, uvideo je da je to korpa za otpatke.

Ušavši u automobil zajedno sa Natašom, uključio je grejanje. Brisači su skidali kišu koja je pljuštala po šoferfajbni.

Nataša izvadi žvakaću gumu.

-Pa, biće posla za onog našeg patologa.

-Sigurno.

Odvezli su se sa mesta zločina do kafane na uglu da popiju pivo.

---

Patolog dr. Stamenkovski stajao je kraj prozora i osluškivao muziku iz obližnje škole pevanja. Ugledavši momke koji su donosili devojčicu na nosilima okrenuo se i zahvalio im se.

Mrtva devojčica je stajala na njegovom obdukcionom stolu. Posle temeljnog pretraživanja, vađenja utrobe, creva i ostalih unutrašnjih organa Stamenkovski je krvavih ruku zapalio cigaretu.

Prišavši prozoru kroz koji je dopirala muzika budućih pevačica, osećao se čudno. Nije našao nikakve ljudske tragove na telu mrtve devojčice. Jedino ostatke dizel ulja i mašinskih delova.

Poslao je izveštaj policijskoj stanici i uvukao mrtvu devojčicu u hladnjaču.

---

Detektiv i Nataša su posle tri piva koja su ispili u kafani otišli do policijske stanice. Brzo su utvrdili identitet mrtve devojčice. Bila je to neka ciganka koja je neko vreme provodila u svratištu za mlade. Sedeći za stolom zajedno sa policijskim mačkom fricom primetili su kurvu koja je sinoć opljačkala nekog starog gospodina. Bila je bezuba tako da je mnogo lakše pušila kite mušterija.

-Dakle, Nataša, morali bismo da obiđemo neke auto-otpade, izgleda.

-I meni se čini.

Odvezli su se do auto-otpada gde su tragovi dizel ulja i mašinskih delova nađeni na telu mrtve devojčice.

Kolona raspadnutih automobila pružala se unedogled zahvatajući čitav horizont i spajajući se sa popodnevnim nebom. 

Izlazeći iz kućice vlasnik autootpada je brisao ruke krpom. Izgledao je nekako natmuren.

-Ko ste sad vi.

-Policija.

-Samo mi još vi trebate. Šta koji kurac hoćete.

Nataša ga osmotri od glave do pete.

-Je li, momak, jel ti žena ne da pičke pa si tako nervozan.

Vlasnik auto-otpada se razbesneo na te reči i pošao prema Nataši ali mu se isprečio detektiv.

Zabivši ga za olupinu od automobila, izvukao je cigaretu i zapalio je.

-Imamo neka pitanja za vas.

-Oh. Dobro onda, pitajte.

-Pronađena je neka cigančica ispod brankovog mosta. Neko je dobro udesio. Jeste li primetili nekog sumnjivog lika na vašem posedu.

Vlasnik auto-otpada se počešao po glavi, razmišljajući.

-Hm...sad kad se setim, bio je tu neki tip. Kupio je od mene razne delove automobila.

-Koje tačno.

-Hmm...kupio je jednu probušenu gumu, branik, odvaljena vrata, razlupani gepek, razvaljeno sedište i blatobran.

Detektiv se čudio zašto bi neko kupovao takve stvari zbog ubistva cigančice. Možda je to kupio kako bi ih prevario.

-Možete da ga opišete.

-Slabo se sećam lica. Mnogo ljudi dolazi ovde. Ali imao je neku čudnu izraslinu na licu.

---

Inspektor Stojković je po pozivu policije došao u dom porodice Dušanović. Njihova ćerka je nađena mrtva u svojoj sobi, polomljenih kostiju. Odmah je posumnjao na roditelje. Komislav Dušanović je sedeo na fotelji zajedno sa ženom Bojanom.

-Baš smo se spremali da je probudimo na doručak, i našli smo je mrtvu.

Plakali su.

Inspektor Stojković je pogledao sobu pokojne Felicije. Na uzglavlju pored njenog noćnog stočića stajala je slika mladića. Imao je crnu kosu i crne oči, ravan nos i tanke usne. 

Vrativši se u dnevnu sobu seo je na fotelju ispred roditelja.

-Ko je onaj momak na slici u sobi vaše ćerke.

Komislav je suznih očiju neko vreme gledao u tačku na zidu, ne čuvši pitanje. Bilo mu je potrebno neko vreme da se otrezni. Protrljavši oči, ustao je i nasuo sebi čašu piva, ponudio jedno inspektoru a ženi je dao tabletu za smirenje.

-To je naš pokojni sin Zvonimir. Poginuo je u saobraćajki dok se vozio sa sestrom na autoputu. Umro je na licu mesta, međutim Felicija je ostala živa. 

Komislav ponovo zapadne u plač svestan ironije svojih reči.

Bojana se smirila pod dejstvom tablete.

-Uvek je bio nesmotren, iako stariji od Felicije. 

Dok su policajci i bolničari odnosili leš mlade Felicije, inspektor je na trenutak začuo nekakve glasove u kući.

Još neko vreme je tu stajao zapisujući informacije u blokčić pa se potom zaputio kroz predvorje stana u vrt. Neka džukela je lajala. Prošavši kroz vrt izašao je na trotoar i počeo da šeta.

---

Patolog dr. Stamenkovski je primio mladu Feliciju. Osim polomljenih kostiju, primetio je da joj je i jezik iščupan, a takođe i nokti na rukama i nogama. 

Posle detaljnog istraživanja zapalio je cigaretu. Potom je okrenuo Stojkovića.

-Reci, Stamenkovski.

-Pronašao sam tragove neke muške osobe. Sad pomalo je čudno ovo što ću reći..ali...čini se da pripadaju njenom pokojnom bratu.

Stojković je za trenutak ćutao.

-Hvala ti.

Imajući u vidu informacije koje je dobio od patologa zaputio se groblju gde je sahranjen mladi Zvonimir. Koračajući po groblju pretraživao je nadgrobne spomenike dok nije našao njegov.

Primicalo se veče i inspektor je pomalo zadrhtao iako je bio dobro obučen. 

Iz Zvonimirovog groba potekli su nekakvi glasovi.

'ta fuksa felicija...zbog nje sam otišao u smrt...da nije stalno brbljala i ometala me, možda bih i ostao živ...čujete li me, inspektore...'

Inspektor je slušao glas pokojnog Zvonimira.

-Sasvim vas dobro čujem.

'ipak, svestan sam zločina koji sam učinio...mnogo se kajem...hoćete li me uhapsiti'

-Moraću.

Nebo je bilo crno a između crvenkastih oblaka pojavljivao se mesec.

Iz groba izađe maglovita prilika Zvonimirovog duha. Zajedno sa inspektorom pošao je do policijske stanice. 

U stanici su sedeli detektiv i Nataša. Primetili su inspektora kako ulazi na način kao da privodi neku osobu. Pored njega neka svetlucavo obličje se moglo nazreti.

Inspektor ubaci duha u ćeliju i zatvori vrata. Potom se pridruži Nataši i detektivu. Mačak Fric je sedeo na stolu i jeo mačju travicu.

-Koga si to ubacio u ćeliju, Stojkoviću.

Stojković je uzeo kafu iz automata i zapalio cigaretu.

-Pokojnog brata Felicije. Nađena je mrtva u sobi. Izgleda da je ubio njegov duh.

-Pitam se kakvu će kaznu da dobije, rekla je Nataša.

-Nemam pojma. Nego kako ide onaj vaš slučaj sa mrtvom cigančicom ispod brankovog mosta.

Detektiv je pogledao na zidni sat koji je pokazivao vreme. Bilo je 9 sati.

-Saznali smo od vlasnika auto-otpada da je neki tip pokupovao brdo smeća. Sad ne znamo da li je to taj tip, ali mislim da ćemo uskoro rešiti slučaj.

---

Stanovnici naselja Senjak primetili su čudnu osobu kako šeta ulicama. U početku su mislili da je to neki klošar preobučen u neke kese i ostalo smeće, ali pri bližem posmatranju uvideli su da je to nekakva mašina napravljena od raspadnutih autodelova. Iako je išla sporo, razbijala je izloge prodavnica sa pićem, napadala slučajne prolaznike i pravila sveopšti haos.

Ubrzo je došla patrola iz koje je izleteo mladi policajac još neiskusan. Pripucao je nekoliko puta na pokretnu mašinu, ali bez uspeha. Osetivši hice na leđima, auto-čovek se okrenuo i polako počeo da se primiče policajcu. Ovaj ispali celi šaržer u njega, sve dok se nije našao skoro pred njim. Mašina ga uhvati za glavu i zdrobi je, pa baci policajca na zemlju. Ušavši u policijski automobil, odvezao se niz ulicu.

Čovek mašina jurio je ulicom izbivši na autoput gde je bila postavljena zamka sačinjena od nekoliko policijskih džipova i brdo dobro opremljenih policajaca. Takođe je ispred njih bila postavljena žica za bušenje guma. Prešavši preko žice čovek mašina je izgubio kontrolu nad vozilom i zabio se u kontejner. Izašavši iz automobila krenuo je ka policijskim džipovima. 

Okupljeni panduri spremljenih pušaka istovremeno su pripucali na čoveka mašinu. Hiljadu metaka zabijali su se u čoveka sačinjenog od polovnih autodelova. Iako dobro izrešetan još uvek je napredovao. Primakao se interventnim vozilima i džipovima još uvek pod rešetanjem pušaka. Gust dim dizao se iznad okupljenih džipova. Daleko na nebu helikopter je kružio. U njemu je sedeo čovek sa izbačenim mitraljezom. I on je rešetao čoveka mašinu. 

Jednog po jednog čovek mašina je ubijao dok napokon nije pao na zemlju.

---

Detektiv i Nataša su brzo stigli do mesta okršaja. Mrtvi policajci su ležali na zemlji, razlomljeni džipovi su se pušili, puške i mitraljezi razbacani oko autoputa. Čovek mašina je bio mrtav. 

Priđe mu detektiv i dobro ga zagleda. Među svim tim polovnim autodelovima pronašao je tragove nečije krvi. 

Bilo je potrebno neko vreme da se taj haos raščisti. U međuvremenu, čovek mašina se ponovo digao. Među bolničkim kolima i patrolama dolazio je i tenk koji je pregazio čoveka mašinu.

Detektiv i Nataša su među delovima auto čoveka pronašli trag koji će ih odvesti do cilja. 

Bio je to papirić sa natpisom, Ljošenko Nemirov, pronalazač.

-Pa, Nataša, izgleda da je ovo čudo sad potpuno mrtvo.

-I meni se čini. 

Ubacivši se u automobil odvezli su se do prebivališta Ljošenka Nemirova, pronalazača. Bila je to kućica u Žarkovu. Ušavši u nju, videli su niskog čoveka sa naočarima. Oko njega su se nalazile svakakve sprave : hemikalije, posuđe za merenje elektriciteta, knjige okultne tematike, boce, alati i još neke bezimene stvari.

Ljošenko Nemirov je stajao zadubljen u neku knjigu dok je boca ispunjena amonijakom šištala. U njoj su neke škorpije plutale.

-Dakle, vidim da ste me pronašli, njuškala, reče Ljošenko. -Jeste li srećni što ste ubili moje remek delo.

Detektiv i Nataša su oprezno pristupili Ljošenku.

-Zašto ste ubili cigančicu. 

Ljošenko podiže pogled sa knjige i prošeta po svojoj radionici.

-Ta mala cigančica je stalno išla po kraju i prosila. Primio sam je kod mene i dao joj malo supe i pasulja. Popušila mi je kurac potom. Međutim, pošto sam već bio naduvan eterom, nisam primetio kad je otišla da je ukrala meni veoma bitnu stvarčicu:bočicu ispunjenu živom.

Slušajući priču, Nataša se priseti one godine kad su bile poplave i kad je neki mladić iskoristio devojčicu koja je ostala bez doma. Ljošenko nastavi da priča.

-Već sam u to vreme radio na izgradnji čoveka mašine sačinjene od razbacanih autodelova. Posle bezbroj pokušaja, stvar je oživela. Tako da sam ga poslao da ubije tu cigančicu. 

-Međutim, nisam imao nameru da ga pošaljem u ubilački pohod. Shvatite, mašina se otrgla mojoj kontroli.

Detektiv i Nataša su ćutali.

-Moraćete da pođete sa nama u stanicu.

Ljošenko Nemirov pogleda svoju dragu radionicu i uzdahne.

 

U paukovoj mreži

 

Astrološkinja Ana Milenković očekivala je klijenta svakog momenta. Bila je to žena tridesetih godina, obučena u plavu bluzu i crne pantalone. Na kosi je imala šnalu u obliku zodijaka. Unutrašnjost njene kancelarije bila je načičkana raznim okultnim simbolima. Nekad davno kad je počinjala posao verovala je u astrologiju i zodijačke znake, gledanje u šolju i sve te stvari, ali vremenom joj je posao dosadio i počela je da ga mrzi. Nije sebe smatrala prevarantom, već kao osobu koja pomaže ljudima u nevolji.

Začula je otvaranje vrata kad je ušao tip u sivom kaputu širokih tamnih očiju. Ostavljao je utisak jako ozbiljne osobe dok se smeštao na fotelju ispred stola Ane Milenković. Dok je posmatrao fiksirajući je kao nekakav objekat koji treba snimiti i potom odložiti u tamnu sobu za razvijanje fotografija, primetila je ožiljak na njegovom vratu.

-Dobar dan, Ana. Već neko vreme imam čudne snove, kao neko šaputanje, jako umilno...uglavnom, interesuje me moja sudbina.

Ana je izvukla cigaretu iz pakle i zapalila. Otpivši kafu sa stočića, ugasila je cigaretu koju je tek bila zapalila i izvukla još jednu, pa je i nju zapalila.

-Pružite mi svoj dlan desne ruke, Tomislave.

Tip je skinuvši kaput zavukao rukav crnog duksa i ispružio desnu ruku ka astrološkinji.

Ana je posmatrala njegov dlan i crte na njemu. Nešto je mrmljala sebi tiho u bradu dok se dim dizao iz cigarete.

-Hm...vidim ovde povoljne znake. Mogu vam reći da ćete imati veoma uzbudljiv period koji vas čeka u narednim danima.

Tip je pažljivo povukao ruku ka sebi, navukao duks i obukao sivi kaput. Bio je zadovoljan ohrabrujućim rečima mlade astrološkinje. Izvadivši dve crvene novčanice iz džepa kaputa pružio ih joj je, zahvalio se i otišao. Ana Milenković je ugasila cigaretu u pepeljari i proučila novac, pošto su joj u više navrata nudili lažni.

---

Stojeći tako na betonu ispred zgrade u ulici džordža vašingtona osećao se nekako ispunjeno. Gusta magla i kiša koja je pljuštala počeli su da mu kvase kaput. Iako je bio nepromočiv, izvukao je kišobran i prešao na drugu stranu ulice. Pregledavši ponudu dnevnih listova, kupio je časopis o poznatim ličnostima. Čekajući bus prelistavao ga je i s vremena na vreme bacao pogled na ulicu. Bus je brzo došao i spremivši časopis ušao je i smestio se na sedište pored neke babe. Pored njega i babe u autobusu je bila i žena sa 5-godišnjim detetom. Bio je tu i neki stariji gospodin u zadnjem delu.

Brzo je stigao do svoje stanice i popeo se stepenicama do stana gde je živeo sa svojim bratom blizancem. Ušavši u stan otresao je kišobran i smestio ga u ugao da se osuši. Skinuvši kaput skuvao je kafu i seo na kauč da se odmori. U oglasnom delu časopisa bili su oglasi za kreme, druge časopise i hot-line usluge.

Prolazeći pored njega brat blizanac Lazar uzeo je knjigu sa stočića. Potom se okrenuo i stao iza njega. Otvorivši knjigu seo je na fotelju, malo je prelistao i zapalio cigaretu.

-Kako je bilo na seansi.

-Prilično dobro.

Prelistavši knjigu poneo je sa sobom i prešao u drugu sobu. Okrenuvši broj hot line linije Tomislav je čekao dok mu se nije javila operaterka seksi glasa. Kurac mu se digao dok je čekao vezu.

Neko vreme mu je dahtala u telefon dok je žestoko drkao. Svršivši prekinuo je vezu. Međutim mnogo mu se svidela, pogotovo njen glas.

U narednim danima često je zvao baš tu operaterku i drkao na njeno dahtanje. Posle izvesnog vremena dosadilo mu je to zivkanje tako da je poželeo da je upozna. 

Sedeći na kauču u sobi pušio je cigaretu i gledao kroz poluotvoren prozor u crno nebo i guste oblake. Reči koje mu je izgovorila astrološkinja i poznanstvo sa ovom hot-line operaterkom uveravali su ga da je upravo ona osoba koju je celog života čekao.

Bilo mu je nestalo cigareta. Obukavši sivi kaput spustio se stepenicama i prošetao do trafike na uglu. Kupivši cigarete setio se svog drugara slikara koji je živeo na novom beogradu. Nemajući šta da radi te večeri odlučio je da ga poseti. Bio je to stari bradati čovek umrljan raznim bojama po telu. Atelje koji mu je služio i kao prebivalište nalazio se na tavanu solitera. Bio je ispunjen raznim četkicama, bojicama, slikama i ostalim stvarima što su činila atelje umetnika. Neko vreme mu je davao časove crtanja. Sedeći okrenut leđima na stolici posmatrao je poludovršenu sliku pred sobom kad je Tomislav ušao. 

-Ćao, Siniša, rekao je Tomislav prilazeći mu i osmotrivši sliku.

Slika je prikazivala devojku vezanu za postolje prekrivenu paučinom. Na njenom trbuhu ogroman pauk je stajao. U pozadini je sijao crni mesec. Tomislavu se slika jako sviđala.

-Još uvek slikaš te morbidne prizore.

-Aha.

Nešto je šuškalo među zastorima u stražnjem delu ateljea. Prošavši kroz zastor devojka plave kose je izašla obučena u plavi džemper i sive kožne pantalone.

-Oh, Tomo, ovo je moj model. Bile su joj potrebne pare pa se ponudila da je slikam. Eleonora, ovo je moj nekadašnji učenik.

Devojka pruži ruku Tomislavu.

-Ćao.

Tomislav klimnu glavom. Tad se nešto čudno desilo. Zvuk njenog glasa bio je identičan hot line operaterki za kojom je toliko žudeo. 

Eleonora uze torbicu i pozdravi Sinišu. Zatim napusti atelje.

Uzdrman ovim saznanjem Tomislav je neko vreme stajao kao zamrznut posmatrajući poludovršenu sliku na postolju dok je Siniša spremao sebi čaj od kamilice.

Kao prenut iz sna, Tomislav se probudio i ponovo našao sebe kako stoji u ateljeu.

-Je li, Siniša, ko ti je ova Eleonora.

-Ma neka kurva. Stanuje par ulica od mene. Što.

-Mislim da je poznajem.

---

Lazar je posmatrao kolonu manekenki koje su se spremale za fotkanje. Bio je zaposlen u model agenciji kao dizajner i imao je dobre ideje za haljine i majice koje će se dopasti devojkama koje prate poslednju modu. Njegova omiljena modelsica mlada Katarina šetkala je nestrpljivo čekajući na svoj red. Lazar je nešto crtkao dok Katarina nije došla na red. Obasjana svetlom, bacila je pogled ka Lazaru. Posle nekoliko fotkanja povukla se u prostoriju za odevanje. Lazar je diskretno ušao u njenu prostoriju. Obnaženih leđa skidala je tonu šminke sa sebe tako da ga nije primetila. Lazar je držao iza leđa kožni kaiš. Polako joj je prišao i obmotao ga joj oko vrata. Čvrsto je gušeći, izdahnula je kroz nekoliko trenutaka. U prostoriji su bile neke prilično uverljive lutke ženskog oblika. Premestivši lutku na stolicu strpao je Katarinu u veliki mrtvački sanduk.

---

Tomislav je pratio Eleonoru do njenog stana u soliteru par ulica dalje od ateljea. Bešumno kao mačka skrivao se i penjao zavojitim stepeništem. Sačekao je neko vreme da otključa vrata stana, uđe unutra i kad je začuo škljocanje brave, prišao je i pozvonio. Otvorivši vrata, začudila se kad je ugledala tog čudnog tipa širokih očiju. U mračnom hodniku nije ga mogla baš dobro osmotriti. Osetivši opasnost, pokušala je da zatvori vrata. Tomislav stavi nogu između dovratka i vrata i uđe zgrabivši Eleonoru za telo. Zapušivši joj usta rukom, odveo je do spavaće sobe i bacio na krevet. Potom se spustio kraj nje i čvrsto je držao za ruke. Eleonora je dahtala.

-Ko..ko si ti...

-Pa tvoj omiljeni hot-line obožavatelj. Zar ne prepoznaješ moj glas.

Eleonora vrisnu.

Čvrsto je držeći za ruke iz usta mu je izašao ogroman pauk koji se polako počeo spuštati niz njegov kaput na Eleonorino telo. Pauk poče pleteti mrežu po njenom telu. Premrežena gustim slojevima paukove mreže Eleonora je izdahnula. Tomislav je ustao sa kreveta i izvadio cigaretu iz kaputa zapalivši je. Posmatrajući učaurenu hot-line operaterku, prilično ga je podsetila na sliku koju je video u ateljeu njegovog prijatelja. Popušivši cigaretu, ugasio je jezikom i strpao u džep kaputa. Potom je uzeo pauka i ubacio ga u usta. Izlazeći iz stana spuštao se zavojitim stepenicama ugledavši neku plavušu kako se penje. 

Na hladnom pločniku vetar je zavijao. Preko puta pauk je odnosio neki automobil. Tomislav pređe ulicu i zaputi se kući.

---

Lazar je sedeo na fotelji prekrštenih nogu ispijajući vino. U stanu je bilo mračno. Čuo je otvaranje vrata i kroz tamu video svog brata blizanca. 

...

Komšije solitera su se požalile na veliki smrad koji je poticao iz Eleonorinog stana. Dugo su kucali na vrata i zvali je, ali nije bilo odgovora. Tako da su pozvali policiju.

Poprskavši nekoliko pešaka koji su tog jutra polazili na posao, detektiv je parkirao ispred solitera i izašao iz automobila. Penjući se do Eleonorinog stana detektiv je svako malo kašljucao. Razvalivši vrata ušao je u zagušljivu prostoriju i prošavši hodnik ugledao zanimljiv prizor.

Mrtva devojka je ležala na krevetu kako se činilo u paukovoj mreži. Crvi su izbijali iz njenog tela. Ubrzo je došla i policajka Nataša. Bila je nešto gladna pa je u ruci držala picu sa pečurkama. Navikla je svašta da vidi tokom karijere, ali ovo je bilo uistinu jezivo, pa se malo zagrcnula.

-Au, kolega, šta je ovo.

-Liči na paukovu mrežu.

Nataša upali baterijsku lampu tragajući za paukom. Nije ga našla. Ispitujući komšije doznali su da je devojka u slobodno vreme radila kao hot line operaterka i u isto vreme pozirala jednom slikaru par blokova udaljenog od nje.

---

Ana Milenković astrološkinja očekivala je Tomislava. Prevukla je tarot kartu preko ruke kad je ušao mladić u sivom kaputu.

-Samo želim da vam kažem da sam jako zadovoljan vašom uslugom.

Nešto je bilo neobično pri drugom susretu sa ovim čovekom. Nije bilo sumnje da je to isti čovek, ali nekako je drugačije izgledao.

Ana se ipak oseti polaskanom pa prođe prstima kroz kosu.

-Možete li još jednom da pogledate moj dlan.

-Naravno. Sedite.

Tomislav ispruži dlan desne ruke. Dok je Ana posmatrala linije levom rukom je izvukao čekić iz džepa i mlatnuo je po glavi.

---

Detektiv i Nataša su posetili slikara u ateljeu. Osetili su se pomalo čudno u tom ambijentu. Siniša je stajao ispred njih sa četkicom u ruci.

-Poznavali ste Eleonoru.

-Jesam. Povremeno mi je pozirala.

Detektiv je prišao slici koja je stajala na postolju. Veoma ga je podsećala na mrtvu devojku u stanu.

-Jeste li vi ovo naslikali.

-A. Jesam. Nije još dovršena, ali radim na tome.

Osetivši oštar pogled detektiva, Siniša je zadrhtao.

-Da se nije nešto desilo njoj.

-Mrtva je. Ubijena. Zapravo, stanje u kojoj smo je našli veoma podseća na vašu sliku.

Siniša izvuče krpu za brisanje crteža i obriše lice njome.

-Mislite da sam je ja ubio. Istina je, slučajnost je zapanjujuća, ali verujte mi nemam ništa sa tim.

-Znate li možda nekog ko bi joj naudio.

-Hmm...čekajte. Bio je juče kod mene neki mladić. Baš u tom trenutku je Eleonora napuštala moj atelje posle akta. Bio je prilično zainteresovan za nju.

-Opišite ga.

-Hm...smeđe oči, crna kosa...nekad sam mu davao časove crtanja.

---

Inspektor Stojković je ispitivao smrt mlade manekenke Katarine. U njenoj odaji za šminkanje i presvlačenje našli su lutku na stolici gde je ona sedela posle foto sesija. Međutim, tela nije nigde bilo. 

---

Prijatelji pokojne Eleonore i posebno njene prijateljice iz hot line centra bili su veoma žalosni zbog njene smrti.

Okupljeni na sahrani, plakali su i cmizdreli. Nad skupinom ožalošćenih spustila se gusta tama. Svrake i gavranovi leteli su iznad drveća dok je kiša pljuštala i slivala se niz kišobrane Eleonorinih poznanika. 

Posle nekog vremena sahrana je bila gotova pa su svi zajedno otišli da nešto pojedu i popiju.

Eleonorinom grobu prilazio je Lazar noseći sa sobom crnu kesu u kojoj je bila umotana Katarina i Ana Milenković. Spustivši kesu tešku kao crna zemlja, izvukao je lopatu i počeo da otkopava grob Eleonore. Otkopavši grob, strpao je Katarinu i Anu zajedno i ponovo je zatrpao.  

---

Detektiv i Nataša su posetili prebivalište momka koji je juče bio u ateljeu slikara.

Vrata im je otvorio Lazar.

-Jeste li vi Tomislav.

-Jesam. Uđite.

Detektiv i Nataša su ušli u zamračeni stan. U drugom delu prostorije Tomislav je sedeo u fotelji.

-Čuli smo od vašeg prijatelja slikara da ste bili zainteresovani za pokojnu Eleonoru.

-A.

-Jeste li je ubili.

-Jesam.

-Takođe, mlada astrološkinja i manekenka su prijavljeni kao nestali. Znate li nešto i o tome.

-Znam.

-Pa recite nam.

-Možete ih naći u Eleonorinom grobu. I njih sam ubio.

-Zbog čega.

-Zla krv.

Detektiv i Nataša su ćutali. Stavivši lisice Lazaru izvukli su ga iz stana.

Tomislav se pridigao iz fotelje u kojoj je za to vreme sedeo u gustom mraku i kroz prozor posmatrao kako vode njegovog brata blizanca. Potom se vratio u fotelju i zapalio cigaretu.

Naboer (2005)

 

Very good psychological thriller about unstable man who lost his girlfriend a while ago. His neighbours, two hot chicks tease him and lot of hallucinating stuff happens. Very good performance by Kristoffer Joner and Julia Schacht.

Red Lights (2004)

 

Interesting french movie based on George Simenon novel. Husband and wife goes on a trip. But husband is angry somehow and goes on drinking while his wife dissapears. After some while criminal on the run catches up with him and after some struggle husband kills him. But as he comes out of his drunken delirium he finds his wife in a hospital beaten, stolen and raped by the very same man he killed. She recovers although and together with husband goes back home.

Delirijum

Kolona vozila spuštala se Nemanjinom ulicom. Među crnim automobilima u plavom audiju skrivao se predsednik, dobro obezbeđen i osiguran. U podne je trebao da održi govor o izgrađivanju novog auto-puta. Dok je brisao maramicom čelo i ispijao mineralnu vodu, imao je nekakvu tremu oko govora neuobičajenu za njega. Izvadivši iz džepa odela tableticu, progutao je sa vodom i malo odahnuo. Predsednik je bio sklon svakvim paranoičnim idejama, i verovao je da će čvrsti krug obezbeđenja štititi njega i svoju porodicu od mogućih nevolja. Ipak, bio je radostan što će ponovo imati priliku da tri sata govori pred kamerama o izgradnji novog autoputa. Bio je to neobičan čovek koji je verovao da ga narod voli, ali duboko u sebi znao je da ga određeni ljudi i pojedinci mrze. Rano oktobarko jutro bilo je puno magle i smoga dok se kolona automobila spuštala ka odredištu.

---

Konačno su stigli do Kraljeva. Sve je bilo spremljeno za predsednikov govor. Okupljeni oko njega, stajali su ljudi iz obezbeđenja, predsednikovi ortaci, a dole su stajali fotografi i novinari. Predsednik je izvukao maramicu iz džepa i obrisao nos. Potom je započeo govor. 

-Dragi prijatelji(duga pauza)...dragi prijatelji. Kraljevo je veoma lepo mesto i konačno imam tu čast da vam predstavim početak izgradnje novog autoputa koji će se povezivati sa trgovištem, tako da će ti ljudi iz trgovišta mnogo brže stići do kraljeva, a ljudi iz kraljeva će mnogo brže moći da stignu do trgovišta.

Okupljeni građevinci i inženjeri su zevali tokom govora predsednika. Bilo je tu i nekih kineza i arapa, a među njima u pozadini stajao je čovek poreklom iz nemačke. Pored njega stajao je ambasador iz Amerike zajedno sa njegovim prijateljem iz engleske. 

Posle tri sata govora predsednik je bio izmoren i ušavši u kola pošao je nazad do njegove kancelarije. Čovek koji ga je vozio je bio neki kolumbijac. Predsednik toga nije bio svestan, verovao je da je to njegov uobičajeni vozač. Ali nije bio. Vozač u pitanju je bio čovek koji je voleo da ubija predsednike raznih zemalja. Nije imao nikakve lične koristi od toga, jer je znao da će uskoro doći neki novi predsednik. Niko ga nije ni angažovao za taj zadatak, nikakva grupa pojedinaca kojima je bilo dosta predsednika i njegovih mutnih radnji koji su unazađivali državu. Jednostavno je voleo da ubija predsednike. Kolona automobila koji su držali oko na predsednika i njegovu bezbednost polako su se razilazili dok je automobil prilazio stražnjem ulazu u predsednikove odaje. 

-Marko, daj vidi da li imaš još koji lek, meni je prazna kutija.

Vozač je izvadio iz džepa bodljikavu žicu, obmotao je oko vrata predsednika, i oslonivši nogu na volan stegnuo ruke.

Predsednik je krkljao neko vreme dok nije izdahnuo. Čovek iz južne amerike uverivši se da je predsednik mrtav, izašao je iz automobila i jurnuo kroz uličicu do taksija.

---

Pošto je izbilo vanredno stanje povodom smrti predsednika, policajci i službe državne bezbednosti imali su pune ruke posla. Angažovali su čak i vojsku. Međutim, policajci iz 29. novembra koji nisu bili raspoređeni imali su neke druge slučajeve da reše.

Nekoliko meseci pre smrti predsednika desilo se ubistvo u apartmanu u Zagrebu. Vlasnik apartmana kojeg je izdavao našao je mrtvu plavušu kako leži na krevetu sa crnim dildom u ustima. Odmah je pozvao policiju. Policajci su brzo stigli na mesto zločina i utvrdili da je plavuša ugušena dildom. Pričajući sa njenom majkom utvrdili su da je to bio njen dildo. 

Bila je to stara ofucana žena čiji se muž ubio dok je plavuša bila još uvek devojčica. Ispitujući je saznali su nekoliko stvari o njoj.

-Često je volela da ide na planinarenje, da vozi biciklo. Volela je i da fotka. Nikad nisam razumela taj njen hobi.

Policajac koji je ispitivao imao je neke sumnje prema toj ženi. 

-Nismo još sigurni da li je u pitanju ubistvo ili samoubistvo.

Stara žena je bila začuđena. Pored nje pas je nervozno mlatarao repom.

-Kako to niste sigurni.

-Možda se ubila tugujući za njenim ocem. Kako ste rekli, bila je to velika trauma za nju.

-Ne verujem u to, detektive.

Ispitavši ženu, otišli su do vlasnika apartmana. Bio je to čovek srednje dobi.

-Izdao sam tu sobu nekom tipu, znate. Mislim da je proveo par dana tu. Sa tom sirotom devojkom. Žao mi je. Mislio sam da će malo da se zabavljaju, a on je ubio. I to na takav način.

Uskoro se pojavio i njen bivši dečko. Bio je to neki maratonac. Uplakan, povratio je videvši golo telo mrtve plavuše sa dildom u ustima.

-Vi ste njen momak.

-Bivši. Međutim, s vremena na vreme se viđamo. Pričala mi je o nekom tipu s kim se dopisivala na internetu.

Detektiv je sve to zapisivao u svoju beležnicu. Vrativši se do kućice u kojoj je pokojna plavuša živela sa majkom pretražio je njen kompjuter. Pregledajući podatke, čudio se zašto bi tako jedna lepa žena potraživala tipa iz druge zemlje, ako je u svom gradiću bilo toliko puno momaka.

Obavestivši ministarstvo unutrašnjih poslova srbije prebacili su taj slučaj do detektiva iz 29 novembra.

Detektiv zadužen za slučaj imao je velikih poteškoća u pronalaženju ubice. Znao je da se vratio autobusom Beograd - Zagreb u neko vreme nakon ubistva. Međutim, od tada mu se gubi svaki trag.

Nekoliko dana posle ubistva predsednika pronađen je mrtav u svojoj kući vlasnik izdavačke kuće Laguna. Bio je prostreljen mecima pištolja 'Berretta 84c'.

Radnik kompanije koka kola koji je tada prolazio čuo je pucnjeve ali nije dobro zapazio lice koje je izašlo iz kuće Dejana Papića.

Bio je to važan slučaj, ubistvo vlasnika izdavačke kuće Laguna. Ko bi ubio jednog takvog istaknutog čoveka, poštovanog, koji je ljudima pružao toliko zanimljivih knjiga za čitanje?, pitao se detektiv. 

Njegova sekretarica, mlada crnka Nena pružila je nekoliko bitnih informacija detektivu zaduženog za taj slučaj.

-Ne znam, detektive, da li će vam pomoći, ali bio je tu neki tip sa rukopisom koji je neprestano smarao pokojnog Papića. Ovaj ga je odbijao svaki put, i mladić je bio mnogo ljut svaki put kad bi izašao iz kancelarije.

Detektiv se zahvalio sekretarici i pritom uzeo kopiju rukopisa koji je očigledno pokojni Papić zaboravio da baci u korpu za otpatke.

Vratio se u kancelariju. Bila je poluprazna zbog ubistva predsednika tako da je imao dosta vremena na raspolaganju. Stavivši kafu i zapalivši cigaretu osećao se nekako umoran. Osetivši žaljenje zbog smrti predsednika utonuo je u kratak san.

Bio je to nekakav košmar, nepovezan i besmislen kakvi košmari često budu. Nalazio se na cesti ispunjenoj blatom. Padala je jaka kiša i crno nebo iznad njega blistalo je crvenim zvezdama. Dugo je hodao po toj cesti dok nije došao do parkića gde je predsednik stajao sa nekim tipom. Nešto su šaputali između sebe dok predsednik nije primio kovertu od čoveka. Okupljeni ljudi po parkiću su grickali kikiriki i ispijali piva. Predsednik se udaljio od čoveka i izgubio se u tmini, a čovek se približi i pogleda me značajno. Bez ikakvih reči pružio mi je smotuljak i rekao da ga podsećam na lastu. Ustao sam i prošetao parkićem do kafe restorana na uglu. Bio mi je poznat, ali nekako promenjen. Dok sam naručivao giros, prišla je neka žena i počela da moli za novac. Nešto je brbljala o njenoj sirotoj ćerci i njenim mukama. Polako se udaljivši od nje našao sam se u fabrici ispunjenoj kršem. Iza mene neki tip je koračao. Osećao sam dahtanje dok se približavao. Fabrika je polako propadala i sad sam stajao na uskoj gredi iznad provalije suočen sa tim tipom. Imao je nož u ruci. Posle kratke borbe uspeo sam da mu izvučem nož, pa je pao u provaliju. Nastavio sam pažljivo da koračam uskom gredom dok nisam izašao na svež vazduh. Bili su tu neki mehaničari sa svojim alatima, popravljali su nešto. Pogledavši ih izbliza uočio sam da su ogromne zatrašujuće bubašvabe.

Pojurio sam daleko od njih i trčao nadajući se da ću stići na poslednji bus. Nažalost, propustio sam ga. Ostao sam da stojim na cesti dugo vremena.

----

Probudih se oznojen i uplašen. Preda mnom kafa se već ohladila. Policajka Nataša stajala je ispred mene sa rukama oko struka.

-Malo si zaspao.

-Mda.

-Drago mi je što je rikno onaj kreten. Nego, šta imaš tu.

Otpio sam kafu i otišao do umivaonika da se umijem. Ugledavši pločice oko umivaonika učinilo mi se vidim nekakvo lice. Ispišavši se i puštajući vodu, takođe mi se učinilo kako klozetska voda zvuči kao glas neke osobe. Vrativši se zapalio sam cigaretu i seo za sto.

-Ubijen je Dejan Papić, vlasnik izdavačke kuće Laguna.  

-A ta svinja. Imaš li neke tragove..

-Samo ovaj rukopis. Nego, čime se ti baviš.

Nataša je izvukla cigaretu i zapalila.

-Pronašli smo mrtvu babu u kanalu. Očevidac je video nekoliko ljudi okupljenih oko kanala, međutim bila je noć pa nije mogao dobro da ih opiše. Uskoro idem na teren da izvidim to.

-Ok.

Gledao sam Natašu kako izlazi iz kancelarije i vratio se papirima. Upoređujući stil rečenica iz rukopisa sa porukama koje je mrtva plavuša iz hrvatske dobijala od ubice, imao sam osećaj da je to taj isti čovek. Izašao sam iz kancelarije na svež vazduh i prošetao do zelenog venca. Policijske patrole su jurile svud naokolo i svaka mafijaška jazbina je bila pretraživana. U podzemnom prolazu ugledao sam beskućnicu lepog izgleda koja mi je ponekad davala informacije od značaja. Pokazao sam joj sliku ubice.

-Ah, znam tog lika. Jednom mi je ponudio 1000 dinara za pušenje. Međutim, odbila sam ga. Možda ga možeš naći tu oko zelenog venca.

Spustivši se kroz pijacu do ekonomskog fakulteta i prošavši park našao sam se u polurazrušenoj zgradi koju su često koristili narkomani i klošari. Pažljivo koračajući kroz nagomilane flaše i razno smeće, ugledao sam tipa u sivoj jakni položenog na stomak. Polako ga okrenuvši, ugledao sam tri metka na njegovim grudima. Bio je mrtav. Srećom, njegovo lice je bilo netaknuto i sa sigurnošću sam znao da je to taj ubica.

---

Nataša je ispitivala rođake mrtve babe u kanalu. U dnevnoj sobi oko nje sedeli su njen sin, ćerka, sinovljeva žena i unuka. Svi su oni imali motiva da ubiju tu babu, mislila je Nataša.

Sin Boban tugaljivo je brisao nos maramicom. Imao je lepo lice i jaku bradu. Njegova žena Ena ispijala je pivo i pušila cigaretu. Nije bila nešto lepa, ali imala je dobre noge. Bobanova sestra Katalina sedela je u fotelji prekrštenih nogu sa šoljom tople čokolade u ruci.

Unuka mrtve babe, 12-godišnja devojčica Iva, ćerka Bobana i Ene ležala je na kauču podvijenih nogu. Žvakala je žvakaću i pravila balone od nje. 

-Gde ste bili kad je baba ubijena u kanalu, pitala je Nataša obraćajući se svima.

Boban i Ena su se nakašljali. 

-Bili smo sa Katalinom na Zlatiboru.

-Ko može to da potvrdi.

-Pa pitajte hotelijere tamo.

Iva se podigla sa kauča i mrzovoljno pogledala njene roditelje. Bacila je i otrovni pogled ka Katalini.

-Svi oni lažu, policajko!

Boban pljune na pod.

-Kučko mala.

-Imam još nešto da vam kažem. Moj tata i njena mama su me često puta silovali dok sam bila dete. I Katalina me je silovala. Baba je imala spremljen testament i pošto sam joj bila najdraža od svih, odlučila je meni da ga ostavi. 

Nataša je ćutala očekujući dalje izlaganje mlade Ive.

-Pratila sam ih do tog kanala dok su ubijali babu i strpali je tamo. Nisam ništa smela da kažem, bojala sam se da će me ubiti. Verovatno nisu više mogli da čekaju da umre, pa su odlučili da je ubiju. Verovatno su je i naterali da preokrene testament u njihovu korist, tako da bi im sva lova pripala. A ko zna šta bi sa mnom bilo.

Mlada Iva je zapala u plač. Izvukla je maramicu i obrisala nos.

-Ova mala balavica laže, prodere se Boban. -Ne verujte joj.

Nataša pogleda okupljene ljude. Zatim baci pogled ka Ivi.

-Imaš li neki dokaz.

Devojčica izvuče mobilni telefon.

-Evo, snimila sam ih.

Nataša uze telefon i pogleda snimak. Jasno su se videla lica Bobana, Ene i Kataline dok su ubijali babu lopatom i strpali je u kanal.

-Mislim da će ovo biti dovoljno. Zadržaću telefon kao materijalni dokaz. 

Okrenula se bračnom paru i sestri Katalini.

Ispred dvospratne kuće došao je automobil iz kojeg je izašao detektiv. Pošto je rešio slučaj ubice iz hrvatske hteo je da vidi kako se snalazi Nataša.

Izlazeći iz kuće sa bračnim parom i Katalinom, zastala je malo da pogleda Ivu.

-Hoću li sad ja dobiti te pare, pitala je policajku.

-Hoćeš. 

Iva se sa smeškom vratila u praznu kuću.

Detektiv i Nataša su strpali okrivljene u kola.

Potom su se odvezli do stanice.

Crna kobra

 

Sedeo sam u svojoj kancelariji i motao duvan. Iako je bio novembar temperatura je bila oko 22 stepena. Začuo sam kucanje na ulaznim vratima. Ustavši sa fotelje, spustio sam zavese i otključao vrata. Preda mnom je stajala žena zelene kose, koju sam čini mi se nekad video na autobuskoj stanici dok sam čekao bus.

-Uđite molim vas.

Devojka prošavši kroz predvorje skinula je jaknu sive boje i okačila je na čiviluk. Potom je sela na stolicu prekrstivši noge. Osećao sam da su joj crne kožne pantalone koje je nosila pružale veliku udobnost. Smeđe čizmice su joj takođe lepo stajale i kao i kod većine devojaka činile je višom. Preko žutog džempera visila joj je ogrlica u obliku polumeseca. Plavo nalakirani nokti leve ruke grebuckali su po površini mog stola dok je skidala tirkizni šeširić. Povukavši pramen kose sa jedne strane primetio sam neobičnu tetovažu na desnoj slepoočnici. Nisam bio siguran da li je u pitanju bila prava tetovaža ili ožiljak, uglavnom ličila je na nekakvu zmiju. Imala je maleni nosić i krupne crne oči.

-Jeste li vi Čed Piterson, privatni detektiv.

Izgovorila je to više kao za sebe nego kao pitanje. 

-Jesam. Kako vam mogu pomoći...

-Doroteja. 

Iz žute tašnice izvukla je paklu cigareta marke 'sobranie' i spustivši je na sto, izvukla jednu i zapalila. 

Dok je ispuštala dim iz nozdrva, vreme se najednom promenilo i počela je da pljušta jaka kiša. Oblaci su postali crni. Morao sam da upalim lampu kako bih mogao videti Doroteu.

-Možda sam malo rano došla...ali imam jedan problem koji bih trebala rešiti.

-Hoćete li nešto da popijete?

-Hm..ako imate kafu.

Ustao sam i pripremio joj kafu. Kroz spuštene roletne jaka kiša je tapkala, nagoveštavajući grad i moguću oluju. Uglavnom, mislio sam za sebe, ovi meteorolozi pojma nemaju o klimatskim promenama.

Dorotea je vrtela šolju kafe malenom kašičicom.

-Znate, Čede Pitersone, nedavno me je muž napustio i otišao sa nekom plavušom. Bila je to mnogo stresna situacija za mene, sve to oko razvoda i ostalih stvari. Međutim, tokom našeg braka imala sam figuru kobre koju sam kupila tokom našeg putovanja u Egipat. 

Dorotea je zastala, ispivši malo kafe i zapalivši još jednu cigaretu.

-E sad, ta figura mi je bila mnogo draga ali posle razvoda i haosa koji je usledio izgubila sam je. 

Ustao sam sa fotelje i nasuo sebi čašu piva. Potom sam se vratio za fotelju i uzeo jednu cigaretu iz njene pakle.

-Nadam se da ti ne smeta.

-Nipošto.

Zapalivši cigaretu i popivši malo piva nastavio sam da slušam njenu priču.

-Sve sam prevrtela, celu kuću u kojoj smo živeli, ali nisam je mogla naći. Verujem da je taj moj bivši muž odneo sa sobom kad se preselio kod te plavuše.

-Mhm, promrljah.

-Želim da ih pratite i pronađete moju figuru.

-Koliko godina imate.

-36.

-Jeste li imali dece sa mužem.

-Ne.

-Gde se nalazi ta plavuša.

-U jednom soliteru u bulevaru umetnosti. To je tamo kod fakulteta dramskih umetnosti.

Izgasio sam cigaretu u pepeljari i dovršio pivo.

-Moja tarifa je 1000 dinara na dan plus troškovi. 

Doroteja je izvukla nekoliko novčanica iz tašnice i položila ih na sto. Potom se podigla, navukla šeširić i obukla sivu jaknu. Izvukavši par baršunastih rukavica navukla ih je na ruke i stala ispred vrata.

-Uzdam se da ćete pronaći moju figuru.

-Obaveštavaću vas tokom istrage.

Potom je izašla kroz predvorje i napustila kancelariju. Kroz poluotvoren prozor gledao sam kako se gubi u magli i pomrčini. Dani su postajali sve kraći i ubrzo će se izgubiti u crnilu noći.

Dok sam pregledao račune koji su stigli preksinoć, pomislio sam da bi ovaj zadatak bolje pripao mom kolegi, detektivu u invalidskim kolicima, ali potrebne su mi bile pare pa sam zaboravio na njega.

Obukavši crnu kožnu jaknu i crne farmerke, izašao sam napolje i krenuo ka mestu u kome su živeli bivši Dorotein muž i njena nova devojka.

Bilo je to lepo mesto, sa širokim ulicama i visokim soliterima. Pokucavši na vrata, začuo sam ubrzane korake. Čulo se neko mrmljanje.

Otvorio mi je vrata Dorotein muž. Pogledavši njegovo lice uvideo sam čoveka koji je bio sklon varanju svojih ljubavnica. Nosio je plavi duks i plave pantalone.

-Ko ste vi.

-Uposlila me je vaša bivša žena, Dorotea. Prilikom razvoda izgubila je figuru kobre. Je li kod vas možda.

-Oh, ta ludača. Nemojte molim vas. Prošao sam kroz strašnu muku kako bih je se otarasio. Znate, ona je malo ćaknuta.

U dnevnoj sobi sedela je njegova nova ljubavnica plavuša. Ispijala je vino direktno iz flaše.

Po dnevnoj sobi bile su razbacane skakakve stvari, flaše, časopisi, piksle pune ugašenih cigareta. 

-Ko je to, Uroše.

Muž je stajao pred ulazom dok sam posmatrao pijanu plavušu.

-Dakle ne znate gde je figura.

-Nemam pojma. Sigurno se izgubila negde tokom selidbe.

Uroš se zakašljao dva tri puta. Povukao je levi rukav duksa i pokazao rukom prema dnevnoj sobi.

-Molim vas, uđite. Malo je haos ovde, imali smo žurku.

Dok sam prolazio kroz dnevnu sobu uhvatio sam pogled mlade plavuše. Potegnuvši iz flaše, počela je da brblja kad sam seo na stolicu. Na stolu su stajale još dve pune flaše vina.

-Šta hoćeš ti njuškalo. Idi u pičku materinu, i ti i ta Dorotea.

Uroš joj opali nekoliko šamara i sede za sto. Nalio joj je vruću kafu pa se malo otreznila.

-Pazi kako se ponašaš, Gordana.

Sedeći za stolom između Uroša i Gordane izvukao sam cigaretu iz jakne i poslužio se vinom.

Uroš mi se obratio.

-Sad kad ste već tu. Imamo jedan problem. 

Gordana se otreznila malo i zablenula u flašu vina pred sobom.

-Ah, da. Vi ste nekakav detektiv, pretpostavljam. Vidite, skoro sam izašla iz veze sa nekim momkom. Čula sam da je skočio sa pančevačkog mosta pre mesec dana. Međutim čini mi se da ga svaki čas vidim među hodnicima ove zgrade. Možda je to do ovog alkohola, ali možda biste mogli malo to da istražite.

Budući da sam imao dosta vremena na raspolaganju, i slučaj mi se činio zanimljiv, prihvatio sam njenu molbu. Gordana mi je pokazala sliku tog momka.

Uzevši hiljadu dinara od Uroša, izašao sam iz stana i spuštao se zavojitim stepenicama solitera.

Neko vreme sam se tu šunjao dok nisam video momka koji je veoma nalikovao na pokojnog Draganinog momka. Zastao sam dok je čekao lift.

-Poznajete li Gordanu sa devetog sprata.

-Oh, da. Često je zezam dok se susrećemo u zgradi. Nije ništa ozbiljno, uglavnom. A ko ste vi.

-Privatni detektiv.

-Oh, pa recite joj to. Ona mnogo pije. Recite joj i to.

Ušli smo zajedno u lift i penjući se slušao sam disanje momka. Stari liftovi ovakvih solitera su mnogo izdržljiviji od ovih novih, pomislih za sebe dok nije zastao na devetom spratu. Izašavši ušao sam kod Uroša i Gordane i objasnio im da je u pitanju nesporazum.

Gordana i Uroš su već bili pijani i nekako su uspeli da razumeju šta sam im rekao.

-Ipak, još uvek me interesuje ta figura. Gde bi mogla da nestane.

Gordana je podrignula i iskašljala šlajm. Obrisavši maramicom usta i nos, podignula je lice ka meni.

-Možda Dorotein otac zna nešto o tome. Međutim imao je tešku saobraćajku, sad je u bolnici, bore se za njegov život.

---

Došao sam do kliničko bolničkog centra 'Zemun' gde je Dorotein otac bio stacioniran. Bilo je puno bolesnika i pacijenata okolo, i teško sam se probijao kroz njih dok nisam našao vrata njegove bolničke sobe. Medicinska sestra, u plavoj uniformi, zastala je pred vratima.

-Ko ste vi.

-Ja sam njegov sin. Hteo bih da ga posetim.

Medicinska sestra me je sumničavo posmatrala. 

-Vreme za posetu  uskoro ističe. Bolje požurite.

Ušavši u bolesničku sobu zapahnuo me je miris smrti. Dorotein otac je ležao na otrcanom krevetu. Glava mu je bila u zavojima i bio je prikačen za razne aparate. Osim njega bio je tu još jedan matorac i mladić koji je čekao operaciju urasle dlake. 

Prišao sam čoveku. Kroz zavoje mogao je da me pogleda. 

-Vaša ćerka, izgubila je figuru kobre.

Polumrtav čovek duboko je disao i ispuštao jauke.

-Ta..ta figura...mislim da je zla. Rekao sam joj, sećam se...što si donela tu figuru iz egipta. Ali nije htela da me sluša. Sad je napustio taj divni momak..khhh...

Imao sam još malo vremena za ispitivanje.

-Znate li gde bi sad mogla biti?

-Ne znam. Sigurno je neko uzeo pri selidbi...khlljjj...probajte u nekoj antikvarn..

Mašina koja je prikazivala starčevo stanje odjednom je počela da zuji. Linija koja je do sada pokazivala skokove prerasla je u ravnu.

Izašao sam iz bolesničke sobe dok su doktori hitro ulazili zajedno sa medicinskom sestrom. 

Seo sam za stolicu u čekaonici jer me je interesovalo da li će Dorotein otac preživeti.

Požurujući doktori su vozili starca na nosilima do operacione sale. Medicinska sestra koja me je pustila da ga vidim dozvolila je da posmatram operaciju.

Doktori su pokušavali da ga spasu ali bez uspeha. Doživeo je moždanu smrt.

Nisam imao više šta da tražim tu pa sam izašao kroz stražnji ulaz na kišovitu ulicu.

---

Dorotein otac je ležao mrtav u bolničkim kolima na putu ka mrtvačnici. Nekim čudnim delom, kurac mu se digao. Gamad iz hitne pomoći nisu verovali šta vide. Starac je ustao sa postelje i podignute kite osvrnuo se oko sebe. Iako nije imao mozga, sad mu je kurac govorio šta da radi. Vozač zaustaviši kola hitne pomoći izašao je kroz vrata do unutrašnjosti. Dorotein otac je probio vrata i iskočio napolje kroz noć. Sad je vijugao ulicama grada.

---

Dok sam obilazio antikvarnice dobio sam poziv od Dorotee.

-Moj otac. Nešto mu se dogodilo. Javili su mi iz kbc-a Zemun da je umro, pa se podigao i sad lunja po ulicama.

-Hm...možda to ima veze sa onom figurom kobre..nešto mi je rekao da je nabijena opakom magijom.

-Moguće je. Nikad nisam verovala u natprirodno, ali sad mi se poklapa. Razvod, smrt oca...molim te pronađi tu figuru i uništi je. 

-Sad si se predomislila.

Dorotea prekine vezu.

--- 

Starac, Dorotein otac teškim korakom šetao je parkom nedaleko od kbc-a Zemun. Tamo su bile neke cure i počeo je da ih nabija. Magija crne kobre iz egipta pretvorila je energiju njegovog mrtvog mozga u kurac, tako da je lako nabijao slatke devojčice.

Međutim, pošto nije imao mozga, ubrzo je stigla patrola iz koje su iskočili detektiv i policajka Nataša. 

Stavili su lisice mrtvom čoveku i ubacili ga u kola.

-Je li, kolega, kako ćemo sad ovo da odradimo. Pa ovaj čovek je mrtav.

Detektiv izvadi pištolj i ispali hitac u starčevu kitu.

-Eto, sad smo rešili. 

---

Prozujao sam kroz nekoliko antikvarnica dok nisam ušao u jednu. Ispitujući vlasnika obučenog u zeleni džemper sa pozlaćenim naočarima, doznao sam dosta stvari od njega. 

-Hmm...sećam se te figure...jedan momak mi je ponudio međutim nije ništa vredela.

-Kako je izgledao.

-Tamnoput, crne oči, ne sećam se baš. Ali često viđam njegovu suprugu. 

-Znate li gde žive.

-Mislim na Karaburmi. Stalno kupuju od mene neke drangulije.

Izašao sam iz antikvarnice i uputio se ka karaburmi, tom očajnom delu grada. Prvo što sam primetio u stanu u kom sam verovao da se nalazi figura kobre bio je nekakav miris sumpora. Na pločici su bili ispisani egipćanski znakovi.

Čulo se nekakvo komešanje unutra, i vrlo poznat glas. Dorotein.

Izvukao sam moj revolver i probio vrata stana. U dnevnoj sobi egipćanin i egipćanka držali su Doroteu vezanu za stolicu. Na stočiću pokraj nje stajala je figura kobre. Stan je bio ukrašen nekakvim prastarim simbolima, vazama i čudnim nameštajem.

-Šta se dešava ovde. Pustite Doroteu.

Egipćanin, izvukavši zlatni bodež iz džepa košulje, provukao ga je kroz levi obraz.

-Ta mala kučka nije smela da je ukrade.

Bacio sam pogled na Doroteu.

-Zar nisi rekla da si je kupila.

-Malo sam lagala. Bila je vrlo skupocena, pa sam je ukrala. Molim te, izbavi me odavde. Ubiće me.

Egipćanin je krenuo da prereže vrat Dorotei. Ispucavši nekoliko hitaca u njega, pao je na skupoceni arapski tepih. Dim iz pištolja mi je zamaglio vid, i kad se razišao ugledao sam mrtvu Doroteu prerezanog vrata. Ležeći tako na stolici rasvetanog vrata na neki čudan način nalikovala je figuri koju je tako dugo tražila. Egipćanka je stajala pored nje sa bodežom u ruci. 

Upucao sam egipćanku. Pala je preko stola i zamalo oborila figuru crne kobre.

Prišao sam stolu i uzeo figuru kobre, stavio je u unutrašnji džep jakne, obavestio policiju i izašao iz stana.

Bilo mi je žao Dorotee i njenog oca, ali takođe sam bio zadovoljan parama koje sam zaradio i vrativši se u kancelariju zadovoljno sam gledao figuru crne kobre iz egipta.

Zamena

 

Drvoseča je putujući džipom kroz auto-cestu zapazio malog medvedića kako prelazi ulicu. Pokušavši da ga zaobiđe, sjurnuo je sa puta i udario u drvo. 

Prednji branik džipa i hauba bili su razlupani. Drvoseča nije bio ozbiljno povređen, osim što je imao nekoliko ogrebotina po licu.

-Dobro je što nisam zgazio onog medvedića...

Prilazeći sa auto-ceste osoba u plavoj jakni nagnula se nad razlupani džip.

-Treba li vam pomoć.

Drvoseča je maramicom obrisao tragove krvi po licu.

-Oh, otkud vi ovde.

Osoba izvuče pištolj iz jakne i opali nekoliko hitaca u drvoseču. Iz novčanika mu je izvukla svežanj novčanica i odlazeći od mrtvog drvoseče u džipu sela za svoj motor i udaljila se niz auto-cestu.

-Ovo će mi biti dovoljno, nadam se, pomislila je jureći motorom. Bledi odsjaji sunca dizali su se nad maglom koja se gubila tog kasnog jutra.

---

Motorom se dovezla do ordinacije dr. Promenovića. To je bio plastični hirurg koji se specijalizovao za promenu pola. Osim toga vršio je i povećanje grudi 18-godišnjih devojaka. Takođe je poznavao ženu koja je držala salon lepote koji je služio kao paravan za kurvanje.

Ušavši kroz bele hodnike bolnice za hirurgiju, zvrcnula je na vrata dr. Promenovića.

Dr. Promenović je sedeo u kancelariji pušeći cigaretu. Videvši Leonoru kako ulazi u kancelariju, obradovao se.

-Konačno ste stigli, Leonora.

-Jesam, doktore. Skupila sam pare i spremna sam za operaciju. Oduvek sam želela da budem muškarac.

-To neće biti tako jednostavno kao što mislite. Iako ste prošli psihološke testove, moguće je da će doći do komplikacija.

Leonora je bila nestrpljiva. Sve je to čula već milion puta, od raznih doktora, i bila se dosta namučila da nađe ovog, iako je bio sumnjiv.

-Samo vi odradite ono što sam vam zatražila, i nemojte više da me smarate.

Ubrzo je doktor Promenović smestio Leonoru na bolničku postelju. Navukavši medicinske rukavice i izvadivši inekciju anestetika, ubrizgao je Leonori u levu ruku. Pogledavši je tako golu, pomislio je kako je lepa i kako je šteta što se odlučila na takav korak.

---

Privatni detektiv Čed Piterson primio je poziv od neke babe koja je već neko vreme provodila u domu za stara lica 'Andrea' u Zemunu. 

-Molim vas, detektive, dođite brzo u dom za stara lica 'Andrea'. Nalazi se u Zemunu i verujem da ćete brzo doći tamo. Dođite molim vas, jer malo vremena mi je ostalo.

Kašljucajuci kroz sav taj govor baba je prekinula vezu.

Čed Piterson već dugo vremena nije imao nikakvog posla, i sad je imao priliku da zaradi nešto novaca. Podigavši roletne svoje sobe i puštajući svež vazduh unutra, raspremio je sobu, istuširao se, obrio i obukavši se izašao napolje pitajući se šta je imala na umu baba u domu za stara lica 'Andrea' u Zemunu.

Vozivši se automobilom kroz saobraćaj brzo je stigao do doma za stara lica 'Andrea'. Ušavši u njega ugledao je gomilu starih ljudi na izdisaju. Među njima smeštena u krevetu ležala je njegova klijentkinja.

-Oh, detektive. Hvala vam što ste tako brzo došli. Nisam vas se predstavila. Zovem se Bojana. 

Baba, teško dišući dok je pričala, na sebi je imala džemper crno zelene boje i pantalone sivo maslinaste boje. Ispod njenog kreveta stajale su papuče, a na stočiću bile su nekakve bočice sa lekovima. 

Medicinske sestre i pomoćno osoblje obilazili su pacijente pitajući ih kako su. Većina njih će ubrzo umreti, pa su morali da ih bodre.

Detektiv, pogledavši babu, pomislio je kako je tužno što je tu završila.

-Bojana, recite mi o čemu se ovde radi. Zašto ste me pozvali.

Baba se nakašljala izbacujući šlajm iz usta pa ga potom skupivši u maramicu odložila na stočić.

-U pitanju je moja ćerka Leonora. Mislim da želi da promeni pol. Ja to ne želim, detektive. Molim vas, sprečite je dok ne bude kasno. Moj muž je izvršio samoubistvo zbog te lude cure, obesio se o drvo u voćnjaku.

-Pokušaću,reče detektiv.

Baba ga uhvati za ruku.

-Oh..khhhh..hvala vam...ona je moje jedino dete.

Sa tim rečima baba je izdahnula i umrla.

---

Policijski automobil prolazivši kroz auto-cestu primetio je džip razlupan o drvo. Pozornik izađe i pogledavši vidi drvoseču sa metkom u grudima. Nedostajao mu je novčanik.

--- 

Dr. Promenović dugo je radio na operaciji promene pola Leonore. Izrezavši joj grudi i izvadivši joj matericu, ugradio joj je muški polni organ. Gledajući na aparat za merenje pritiska uverio se da je Leonora u dobrom stanju. Za nekoliko trenutaka probudiće se iz kome.

Odložio je rukavice i skinuvši medicinsku masku, otišao u klozet i zapalio cigaretu.

Popušivši cigaretu vratio se u ordinaciju i izvukao iz ormarića inekciju testosterona. Ubrizgao joj je u stomak.

Potom je seo na stolicu. Leonora se polako budila iz kome.

-Leonora...nemojte molim vas da se naprežete...morate ostati ovde neko vreme dok se rane ne zaleče. 

-Mogu li dobiti ogledalo, doktore. Želim videti kako izgledam.

-Kasnije, Leonora.

Utonuvši ponovo u san, bila je zadovoljna samom sobom. Pošto je bezuspešno pokušavala na razne načine da dobije dete, verovala je da će sada uspeti. Inako je radila kao kovid bolničarka u institutu za majku i dete.

---

Čed Piterson je odlazeći iz doma za stara lica svratio do kafane na uglu 29 i cvijićeve. Ispijajući kafu unutra je došla njegova prijateljica policajka Nataša.

-Jedan pozornik je našao razlupani džip sa mrtvim drvosečom. Neko mu je zdipio novčanik. Nađeni su tragovi guma. Izgleda da se zlikovac odvezao motorom.

-Hm...znaš, Nataša, pozvala me neka baba iz doma za stara lica u zemunu. Izgleda da njena ćerka želi da izvrši promenu pola.

-Pa šta s tim. Neka je. 

-Znam. Nego kopka me taj slučaj.

-Mislim da je povezano sa mrtvim drvosečom?

-Videćemo.

---

Leonora se potpuno oporavila i gledajući svoje telo izgledala je skoro kao pravi muškarac, pomalo lepuškast. 

Od sad ću se zvati Lepoje, pomisli. 

Dr. Promenović je posmatrao pacijenta kroz poluspuštene naočare.

-Pa, Leonora, jesi li zadovoljna.

-Nisam više Leonora. Sad sam Lepoje.

-Oh. Dobro. Jesi li zadovoljan, Lepoje.

-Sasvim. Hvala vam doktore.

Izvadivši iz torbe mušku odeću obukla je i ubacila žensku. Potom je izašla iz ordinacije, prošla hodnikom bolnice i bacila torbu sa ženskom odećom u kantu za smeće.

Uputila se ka institutu za majku i dete.

---

U institutu za majku i dete ležala je sedmogodišnja devojčica obolela od korone.

Priključena na respirator, nadala se da će preživeti. Doktori su je svakodnevno obilazili i proveravali joj stanje.

Doktori su se nešto došaptavali između sebe.

-Mislim da će uskoro ova devojčica ozdraviti.

Nedaleko od odeljka za korona pacijente jedna devojčica je uz prisustvo majke dobijala fajzer vakcinu protiv korone.

Stotinu metara udaljen od instituta čekao je Lepoje. Poznavao je dobro unutrašnjost instituta za majku i dete i sve njihove radnike. Posebno Ivana. Bila je već neko vreme zaljubljena u Ivana pre operacije, ali on joj nije pružao pažnju. Ono što ga je privuklo njemu bila je neverovatna sličnost sa njim.

Radnicima u institutu nedostajala je Leonora otkad je uzela bolovanje. Verovali su da će se uskoro vratiti na posao.

Provukavši se kroz opterećene kovid bolničarke Lepoje je ušetao u institut za majku i dete. Ivan je bio u klozetu. Otvorivši vrata cipelom, ušetao je u klozet. Iza zatvorenih vrata Ivan je pišao u klozetsku šolju, tresući se. Puštajući vodu, zakopčao je šlic uniforme i otvarajući vrata ugledao osobu za koju je mislio da je od ranije poznavao.

-Ćao, Ivane.

Lepoje ispali hitac iz pištolja sa prigušivačem u Ivana. Pod silinom metka obrušio se o klozetsku šolju i pao na mestu mrtav. Lepoje na brzinu svuče mrtvog Ivana i preobuče se u njegovu uniformu.

Potom je izašao iz klozeta zaključavši ga.

Devetogodišnja devojčica se oporavila i bila je spremna za povratak kući. Dolazeći do odeljka za kovid pacijente Lepoje je ugledao devojčicu. Ispred nje doktor se zadovoljno smeškao.

-Ivane, Mila se oporavila. Mogao bi da je odvedeš kući kod roditelja.

-Sa zadovoljstvom, reče Lepoje.

Uzevši za ruku Milu poveo je kroz kovid odeljak spuštajući se razdrmanim liftom do prizemlja. Potom je izašao na stražnji ulaz i ubacio devojčicu na motor. 

-Jedva cekam da se vlatim kuci kod mojih roditela, pričala je Mila.

-Vratićeš se, Mila.

Lepoje je pokrenuo motor i odvezao se dalje od instituta za majku i dete.

Putujući cestom došao je do svog privremenog smeštaja, oronule kuće u kojoj niko nije živeo. Pre nekog vremena tu su dolazili narkomani i alkoholičari, ali su ih komšije rasterale.

Ubacivši Milu u kuću, raskomotio se i smestio na kauč.

-Ovo ne izgleda kao moja kuca, reče Mila. Još uvek je malo bila malaksala i pomalo je kašljucala.

Sad se Lepoje digao sa kauča i nadneo nad Milu.

-Dete, tvoje majke više nema. A ni tvog oca. Sad sam ti ja staratelj.

Mila je zaplakala.

---

Kovid bolničarke su pronašle mrtvog Ivana u klozetu instituta za majku i dete. 

-Hej, pa ovo je Ivan. A ko je onda odveo malu Milu, pitala se kovid bolničarka.

Uskoro su pozvali policiju.

Ispred instituta za majku i dete došao je detektiv sa inspektorom Stojkovićem. Ušavši u institut pogledao je umiruće kovid pacijente i bolesne majke i decu. 

Jedna kovid bolničarka zelene kose nešto je mrmljala sakrivena maskom.

-Skini tu masku.

-Neki tip je oteo malu Milu.

-Aha. Znači sad si skinula masku. A kad dođeš kući sisaš kitu nekom tipu. Kako te nije sramota.

Jedna trudnica sa detetom je prošla bez imalo stida i sramote pored umirućih penzionera. 

Obišavši krug oko bolesnih pacijenata detektiv se odvezao sa inspektorom Stojkovićem zaobilazeći automobile na cesti.

---

Imali su malo vremena da pronađu otetu Milu. Za to vreme otmičar je mogao svašta da joj uradi. 

Zastavši kod pumpe da natoči gorivo, u susret im je došla Nataša sa Čedom Pitersonom, privatnim detektivom. 

Detektiv ih pozdravi.

-Izgleda da se opet udružujemo, reče Nataša. -Ovo je privatni detektiv, Čed Piterson. Ima mnogo šta da ti kaže.

Čed Piterson je zapalio cigaretu i zakašljavši se izbacio dim iz usta.

-Vidiš, panduru. Sve je ovo vrlo zapetljano. Dobio sam poziv od neke babe Bojane. Rekla je da ćerka hoće da promeni pol i zamolila me je da je zaustavim u tome. Onda je umrla.

Mladić na pumpi natočivši gorivo, uzeo je pare i otišao do drugog automobila.

-Hmm...misliš li da je ta devojka počinilac.

-Sasvim moguće.

Napunjeni evrodizelom, otišli su do ordinacije dr. Promenovića. Kad su ga zatekli tamo, ležao je mrtav na stolu. Inspektor Stojković pregledavši ga utvrdio je da je rikno od prevelike doze kokaina.

-Mislim da od njega nećemo ništa moći saznati.

Brzinski putujući kroz cestu došli su do oronule kuće gde je prema Natašinim informacijama ex-Leonora a sad Lepoje držala malu Milu u zatočeništvu.

Razbivši vrata oronule kuće ugledali su Lepoja kako puni Milu u pičku. Upucavši je nekoliko puta pao je na zemlju. Krkljajući, nešto je mrmljao.

-Oh...plan je propao...da sam imao još malo vremena, rodila bi mi ćerku.

Potom je izdahnuo.

Detektiv, Nataša, Stojković i Čed Piterson uzeli su sirotu Milu za ručicu i odveli je kolima do policijske stanice.

This Sweet Sickness (1977)

 

Very good movie adaptation of famous Patricia Highsmith novel. Gerard Depardieu gives good performance as psycho obsessed with a woman. There are some fine artistic touches and movie itself, although freely adapted from novel is pretty good looking. 

Cveta

Radnik javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' uređivao je površinu studentskog parka rano ujutru kad je uvideo nešto čudno među visokom travom. Pogledavši malo bolje i približivši se, kleknuo je i zanemeo od užasa.

Ispružena u šipražju ležala je devojka plave kose obučena u crnu kožnu jaknu i crne pantalone. Predeo oko grudi bio joj je raskrvavljen. Devojka je bila mrtva. Radnik je prestao sa košenjem trave i pozvao policiju.

Detektiv je brzo stigao do mesta zločina. Izašavši iz automobila zajedno sa policajkom Natašom, prvo je pogledao radnika javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' pa je bacio pogled na mrtvu devojku. Kleknuvši, primetio je crnu ružu zakačenu za uvojak kose. 

-Jeste li pipali nešto, pitao je detektiv.

-Nisam, odgovori radnik.

Nataša je sumnjala u mladog radnika javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'.

-Niste je možda malo čačkali, možde ste nekrofil.

Radnik se našao u čudu pred ovakvim pitanjem.

-O čemu pričate. Pa kosio sam travu kosilicom i našao je tu.

Ubrzo je došao kombi zadužen za prikupljanje dokaza iz kojeg je iskočila mlada forenzičarka Tea. Za njom su stupili i fotografi snimajući mesto zločina. Ostali pripadnici policijskog aparata zatvorili su park zalepivši ga žutom trakom. Devojke i mladići, babe i dede, dečurlija, nisu tog jutra i kroz ceo dan mogli da provode vreme u parku.

Tea je nešto čeprkala po telu. Nataša je stajala ispred nje prekrštenih ruku žvaćući žvakaću. Napravila je nekoliko balona od žvake pa potom izbacivši je na travu uzela pištaljku iz džepa i počela da pišti.

-Nemoj Nataša da me ometaš pri istrazi molim te.

-Jesi li našla nešto.

-Nisam još.

Ubrzo je došao i inspektor Stojković noseći vruću kafu sa sobom. Zapalivši cigaretu stao je pored detektiva i Nataše.

-Šta je ovo momak. Devojka u studenjaku načisto mrtva.

-Neobičan zločin, inspektore. Sad ćemo da vidimo šta je pronašla Tea.

Okupljeni građani znatiželjno su posmatrali razvoj situacije na terenu. Međutim, bilo je hladno novembarsko jutro i žurili su na posao, pa su se brzo razišli.

Posle izvesnog vremena Tea se digla sa tragovima koje je pokupila sa devojčinog tela stavljenih u kesicu. 

-Imam ovde tragove neke, obratila se detektivu, Nataši i inspektoru.

Tea se nakašljala, pomalo neprijatno gledajući mrtvu devojku, pa potom nastavila izlaganje.

-Mnogo volim cveće, žao mi je ove devojke..izgleda da je ubijena ručnom frezom. Nisam sigurna ali čini mi se da je to model DA-S 15 centima dužine sa klik sistemom Wolf Garten.

-Odlično Tea. Nastavi molim te. 

-Hvala Nataša. Pa na patikama ima tragova koji su potekli nedaleko od zgrade javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' u zemunu. Takođe, na pantalonama sam joj našla tragove iz teretane kod bežanijske kose. Tamo isto postoji sedište javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'.

Inspektor Stojković se počešao po bradi.

-Hm...to nas vodi na dve lokacije. Hvala ti, Tea.

Policijski aparat je još neko vreme radio na mestu zločina tragajući za mogućim dokazima. Dogovorivši se, Nataša je otišla do zgrade javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' u zemunu dok je detektiv otišao do teretane na bežanijskoj kosi.

Inspektor Stojković je otišao u stanicu da se odmori, očekujući zadovoljavajuće rezultate od Nataše i detektiva.

---

Nataša je brzo stigla do kućice javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'. Bila je to obična kućica namenjena radnicima javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' koji su tu navraćali sa posla da se odmore i popiju kafu. Bila je ograđena vrtom u kojem se nalazila česma, puno naslaganih debla, motorna testera i puno trave. Nedaleko od kućice i vrta nalazio se parkić gde su se igrala dečica. Oko parkića bilo je nekoliko nebodera i kućica. U većini njih živeli su generali i njihove ćerke i sinovi.

Otvorivši kapiju Nataša je osetila da je kućica nekako pusta. Prošavši kroz vrt pokucala je na vrata. Otvorio joj je mladić braon kose.

-Dobar dan, istražujem ubistvo mlade devojke koju smo pronašli u studentskom parku. Ubijena je frezom za cveće. Znate li možda nešto o tome.

Mladi momak je blenuo u policajku. 

-Nemam pojma, ja sam ovde samo čuvar. Prijavio sam se za civilnu vojsku, pa sam smešten ovde.

-Civilna vojska. A zašto niste otišli u pravu.

-Ovako mi je lakše. 

Nataša ga osmotri. Bio joj je lepuškast nekako. Ušla je u kućicu i oprezno zatvorila vrata za sobom.

Unutrašnjost kućice je bila oskudno opremljena. Bio je tu veliki sto, nekoliko stolica, televizor i naslonjača. U drugom delu bila je kuhinja. Blizu ulaznih vrata nalazila se tuš kabina za radnike javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'.

-Je li vam dosadno ovde.

-Nije, poneo sam dosta romana. 

-Dakle...ne znate ništa o smrti mlade Cvete.

-Nikad čuo. Ko je to? Ne mislite valjda da sam je ja ubio.

-Hm. Ne. Ne biste vi ni muvu zgazili.

Začulo se kucanje na kapiji ispred kućice. Bila su to dečurlija iz parkića koja su često navraćala da popiju vodu iz česme. Čuvši ih, mladi čuvar izađe iz kućice i otvori im kapiju. Deca su požudno pila vodu iz česme a neka su sipala vodu u flašice. 

Popivši vodu dečica su izašla iz vrta. Nataša je stajala pored mladića.

-Možda je bolje da pitate radnike. Ubrzo će doći a meni se bliži kraj smene. Možda će vam oni nešto reći.

Nataša je pomislila da ima smisla što govori ovaj mladić. Pošto je otišao, čučnula je na stepenice i malo čekala. Ubrzo se pojavio radnik javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'. Bio je prljav u zelenoj unifomi i ušavši kroz vrt začudio se ugledavši Natašu.

-Dobar dan. Jeste li vi policajka.

Glupo pitanje, pomisli Nataša.

-Naravno da jesam. Šta znate o pokojnoj Cveti koja je ubijena frezom za cveće jutros u studenjaku.

-Ah, ta mala. Bila je luda malo moram priznati. Stalno je jurila radnike zelenila i raspitivala se o svakoj vrsti cveća koje postoji. Nekima se čak i nabacivala. Iskreno, nije mi čudno što je tako završila.

---

Detektiv je brzo stigao kolima do teretane na bežanijskoj kosi. Parkiravši auto, izašao je i prošavši blatnjavi popločani put ušao u teretanu. Bila je polupusta. Jedna devojka vežbala je noge na pokretnoj traci. Ugledavši detektiva, prestala je sa vežbanjem i provukla rukom kroz svilenkastu kosu.

-Devojko, znaš li nešto o curi koja je ubijena jutros frezom u studentskom parku.

Devojka siđe sa mašine i spusti se stepenicama do detektiva.

-Jeste li vi iz policije.

-Jesam.

-Jao, jadna Cveta. Mnogo mi je žao. Mnogo puta smo zajedno vežbale u ovoj teretani. Čula sam vesti.

-I meni je žao. Recite mi nešto o njoj.

-Mnogo je volela cveće. Bila joj je to nekakva opsesija, hobi. Želela je da ima baštu punu raznobojnog cveća. Živela je sama u nekoj straćari sa babom u žarkovu pošto su joj roditelji poginuli u saobraćajki na pančevačkom mostu. Mislim da nije imala bliskih rođaka. Bila je jedinica. Volela je i zavese. Uglavnom bila je pomalo ćaknuta.

-Kažite mi svoje ime ako mi budete od pomoći ubuduće.

-Dara, stomatolog sam.

-Znate li da li je imala nekakvog neprijatelja koji bi je ubio? Bivšeg dečka, tako nešto.

-Ne da se sećam. Nije imala puno momaka. Bio je jedan ali ga je brzo ostavila. Nešto je kasnije smarao, ali brzo je prestao. Kako sam čula ubio se iz očevog pištolja posle dve godine.

-Hvala, Daro.

Detektiv napusti teretanu i krene šljunkovitim putem do sedišta javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo'. Tu su bile nekoliko zgrada, komercijalni odeljak, nekoliko kućica i puno trave. U daljini se nazirao most po kojem su jurili automobili. U kućici je sedeo čuvar. Bio je to mladić crne kose koji je služio civilnu vojsku. Detektiv se čudio sve većem okretanju mladih ljudi od časnog poziva vojske. 

-Ah, da. Video sam je pre nedelju dana mislim. Došla je biciklom i nešto se raspitivala o cveću. Rekao sam joj da sam ovde samo čuvar pa je otišla.

Zadovoljan odgovorom mladog čuvara, detektiv je ušetao u zgradu zelenila. Posle nekoliko ispitivanja nije mnogo toga saznao. Međutim, primetio je nekog čoveka sa jednom rukom kako čupa cveće iz korena bašte ispred zgrade. Ono što mu je posebno palo na oči je bila ručna freza koja se nalazila nedaleko od čoveka sa jednom rukom. Bila je skoro identična onom koja je iskorišćena pri ubistvu mlade Cvete.

Obrativši se radniku javnog komunalnog preduzeća 'zelenilo' priupitao ga je par stvari.

-Ko je ovaj tip sa jednom rukom.

-Ah, taj. To je stari radnik Jugomir, pomalo je retardiran. Izgubio je desnu ruku kad se okliznuo na bananu, a kosilica za travu kojom je pre toga upravljao sručila se na njega i odsekla mu ruku. Mogao je da ode u penziju kao invalid, ali mnogo je voleo ovaj šugavi posao, pa je nastavio da radi.

Zahvalivši se na informaciji, detektiv priđe jednorukom radniku. Još uvek je čupao uvelo cveće iz korenja ne primetivši ga.

-Pozdrav, Jugomire.

Jednoruki radnik prestade sa čupanjem cveća i pogleda detektiva. 

-Do..dobar dan..ko ste vi.

-Istražujem smrt mlade Cvete. Znate li nešto o tome.

Jugomir se zagledao u daljinu kao da se priseča nekih stvari. Ispravivši se u stojeći položaj osmotrio je detektiva. Pomalo je čkiljio na desno oko.

-Hmm..du..duga je to..priča..hajdemo do moje sobice za odmor. Tamo ću moći sve..da..v..v..am ispričam.

Otišli su do kućice ispunjene raznim alatima za cveće.

Jugomir sede na stolicu i obesi levu ruku oko naslona. Detektiv je stajao ispred njega pušeći cigaretu.

-Cveta je bila psihički bole..sna cura. Stalno me je nešto smarala o cveću. Mislim da se zaljubila u mene, možda zato što znam o cveću više od svih radnika javnog komunalnog preduzeča 'zelenilo'.

Slušajući ovog čoveka kako priča, činilo mu se da nije tako glup kako ga je opisao onaj momak.

-Uglavnom, zacopala se u mene. Proveli smo nekoliko večeri u ovoj sobici zajedno. Imala je neku ludu fantaziju o polnom organu kao cvetu. Mnogo je volela da mi ga puši, ali to je otišlo pomalo predaleko. Sećam se kako mi je govorila 

'uf jugomire, iščupala bi ti taj kurac i posadila ga u saksiji, pa ga zalivala svakodnevno. mislim da bi izrastao u prilično raskošnu biljku'

I to je pokušala i da uradi, i to više puta. Grizla ga je kao da zaista želi da ga iščupa. Morao sam da je šutnem na kraju. 

Detektiv nije verovao šta mu ovaj čovek priča. Ipak, nastavio je da ga sluša.

-Bila je mnogo ljuta pošto sam je odjebo, i jedne večeri došla je sa grabuljicom za cveće. Molila me je za još jedno pušenje. Pošto sam bio nešto napaljen tog dana, pustio sam je ali uz upozorenje da ne pokušava ponovo istu stvar. Međutim, nisam bio svestan da je u džepu vetrovke držala tu ubojitu spravu. Dok mi ga je sisala, izvukla je grabuljicu i osakatila mi kitu.

Jugomir otkopča pantalone i pokaza unakaženi kurac detektivu.

-Bio je to veliki bol. Ošamario sam je nekoliko puta pa je udario pesnicom u glavu. Potom sam uzeo moju frezu i iskasapio je po grudima. Zamislite to, cura mi je kurac odsekla. Sad mi ne vredi nizašta. 

Detektiv je osećao izvesno saosećanje za ovog sirotog čoveka.

-Potom sam je stavio u kesu za smeće i odneo je do studenjaka. Sigurno nisam dobro obavio posao, inače ne biste bili ovde i pričali sa mnom.

Završivši priču, Jugomir izvuče cigaretu iz džepa radnog odela i zapali je. Otpio je malo ustajalog čaja iz šoljice na stočiću.

-Hoćete li vi malo čaja, upitao ga je. -Mislim, pre nego što me odvedete u stanicu.

-Ne.

Izašavši iz kolibe za odmor, poveo je Jugomira u automobil obavestivši Natašu i inspektora.

Noćna smena

 

U prostoriji za zaposlene psihijatrijske bolnice čuo se nepristojan, glasan uzvik.

-Terapija!

Dižući se iz rasklimatanih kreveta starih 50 godina, ustajali su pacijenti sa flašicama vode i poređali se u red blizu takozvane trpezarije. Bila je to večernja terapija. Za razliku od soba za pacijente, prostorija za zaposlene je bila mnogo lepše uređena, sa kožnim foteljama, kompjuterima, i ormarićima sa pićem. Preko puta nje nalazio se i toalet za zaposlene, koji je takođe bio u mnogo boljem stanju nego onaj namenjen pacijentima.

Jedan od pacijenata se jedva držao na nogama, mršavog tela i istrulelih mišića. Izgledao je kao da je već nekoliko meseci u aušvicu. 

Drugi pacijent je spavao u sobi komiran. Nije mogao da se probudi i sestra je zamolila mladića pacijenta da ga probudi. 

-Ne mogu da ga budim, rekao je mladič.

Crnokosa kurvetina se začudila.

-Šta si ti ovde, neka princeza?

Mladić nije ništa rekao. Otišao je do kupatila da opere zube. U prolazu je osmotrio plavokosu psihijatricu kako nasmejana ide u susret drugoj sestri.

-Udajem se ovog meseca, Nena.

-Jao, super.

Mladić je ostao bez reči na takav bezobrazluk.

Primivši terapiju od dežurne sestre, neko vreme su sedeli u prostoriji namenjenoj pacijentima za odmor i relaksaciju. U njoj se nalazio rasklimatani sto, nekoliko ofucanih stolica i televizor. Bio je tu i sto za igranje stoni tenisa. Neki pacijenti su sedeli stondirani i pušili cigarete, a neki su sedeli okupljeni oko stola i gledali utakmicu svetskog fudbalskog prvenstva. U daljini se čula muzika iz okolnih zgrada, dopirući kroz prozore zaštićene rešetkama kako ne bi neki pacijent odlučio da skrati sebi muke.

Bilo je prošlo pola sata i kuvarica je pozvala pacijente na večeru. Pacijenti, već ogladneli uputiše se u trpezariju. Trpezarija je takođe služila i kao mesto za primanje posetioca bliskih pacijentima. Debela kuvarica je izručila splačine iz ogromnog lonca u tanjire i položila ih na stolove.

Pacijenti halapljivo pojedoše splačine pa se uputiše ka svojim sobama na spavanje. Morali su tačno na vreme da krenu, jer je raspored u bolnici bio veoma strog. Takođe su morali da budu ljubazni i nameštaju prljave krevete svakog jutra kad bi matore psihijatrice dolazile na vizitu.

Jedan od pacijenata je odlučio da provede neko vreme uz knjigu u trpezariji, pa je skuvao kafu u kupatilu. Za razliku od zaposlenih u bolnici pacijenti su morali da sipaju vruću vodu iz lavaboa u smrdljivom kupatilu u plastičnu čašu i sipaju kafu u nju.

Načelnica bolnice se spremala da ide kući. Prošavši preko trpezarije ugledala je mladića sa knjigom u rukama. Čitao je krimi roman kad jaganjci utihnu.

-Šta čitaš ovo.

-Sviđa mi se.

-Ne možeš sad da čitaš. Idi na spavanje.

Načelnica se uputi dalje kroz dugački hodnik do izlaza za zaposlene. Sklopivši knjigu mladić pomisli kako je sigurno uzdrmao taj naslov, jer je znala kakvim se monstruoznim poslom bavi. Bila je tu reč o identifikaciji. Otišao je na spavanje smestivši se u nezgodni krevet među šestoro drugih pacijenata. Jedan od njih, visoki momak dobre naravi, pitao ga je da li ima čokoladicu. Mladić je izvukao jednu i dao mu je, a ovaj je njemu dao cigaretu.

Pacijenti su ubrzo zaspali, a dežurni medicinski radnici su morali da nekako provedu noć u bolnici. 

Sedeći u prostoriji za zaposlene dosađivali su se. Pogotovo plavokosa sestra Irena. Surfovala je internetom gledajući egzotične lokacije.

Goran i Maja su već dosta vremena proveli u noćnoj smeni i prilično lepo su se slagali. Vremenom su se zbližili i potajno se ljubakali. Naravno, van radnog vremena su se jebali i levo i desno, ali ih je ove noći uhvatila velika uspaljenost, pa nisu mogli da izdrže. Maja je proturila gram spida za nju i Gorana. Takođe je donela i flašu vina. Goran je kod sebe imao dve tablete ekstazija.

-Šteta što ovi paćenici ne dobijaju malo spida i eksera, smejao se Goran.

Plavokosa sestra Irena je zaspala na širokom kožnom kauču. Iskoristivši priliku, Goran i Maja pošmrkaše spid, progutaše eksere i zalivši sve to vinom, skinuše se goli nasred prostorije. Ispružen na kauču raširenih nogu Goranov kurac je štrčao kao mladi bor na mesečini. Maja mu ga je gutala iz sve snage, milujući mu jaja i oblizujući mu glavić. Kurac mu je bio tvrd kao kamen. Okrenuvši se, opkoračila ga je i počela da se nabija na kurčinu. Nije htela da brzo svrši, pa je polako mešala dupetom po kiti. Goran je držao za bokove i čvrsto je stiskao na kurac. Odlagali su sve dok nisu mogli da izdrže. Osetivši grčenje kite Maja se podigla i okrenuvši se kleknula kraj njegovih nogu uhvativši mu glavić tankim crnim usnicama. Štrcao je spermu u njena usta koju je ona halapljivo gutala.

-Mmm...što ti sperma ima ukus spida, dragi...

U odeljenju za primanje sos poziva dežurna sestra, debela kurva ružnog lica posmatrala je slike njenog jebača odbijajući pozive jedan za drugim.

Razbijeni od spida, eksera i vina Dragan i Maja su ležali na širokom kožnom kauču pušeći lucky cigarete.

Iz jedne od bolesničkih soba začuo se jezivi jauk. Bio je to neki pacijent koji je imao jednu od svojih uobičajenih epizoda. Neko vreme je proveo na ratištu u hrvatskoj i nikako nije mogao da se smiri. Već neko vreme su planirali da ga premeste u padinsku skelu.

Dragan začuvši jauke unervozio se.

-Joj, jel to opet onaj ludak.

-Sad ću ja da ga smirim, reče Maja. 

Prošetala je do ormarića sa inekcijama. U pitanju je bila standardna doza torazina. Mada, pomislila je, biće ovom ludaku potrebno malo više, pa je uzela dvostruku dozu. Teturajući se odvaljena od droge, kite i alkohola prišla je sobi gde je pacijent ležao.

-Sad ćeš ti da spavaš kao bebica, Spasoljube.

Maja mu dade konjsku dozu torazina.

Spasoljub se smirio i ubrzo zaspao. Jedan drugi pacijent je pokušavao nešto da čita u susednoj sobi pod svetlom mesečine, međutim od lekova mutio mu se vid, pa je odustao.

Prošla je noć nekako u miru i ujutru su pacijenti posle terapije doručkovali. Međutim Spasoljub nikako nije mogao da se probudi.

Stigla je i druga smena medicinskih radnika puštajući noćnu da ide kući. Sedeći u automobilu, Dragan i Maja su neko vreme ćutali.

-Jeli, Majo, da nisi ti malo preterala sa onom inekcijom. Ne sećam se baš dobro te noći. Mnogo smo se razbili.

-Ma biće u redu. Uostalom koga zabole, reče i pokrene auto.

Već se bližilo vreme vizite i Spasoljubova tetka je ušla u ludnicu. Pokušala je da probudi momka, ali ovaj nikako nije mogao da ustane. Prišao joj je dnevni radnik mršave figure i još jedan, malo deblji. Posle nekoliko trenutaka utvrdili su da je mrtav. Spasoljubova tetka je bila besna.

-Ko je ubio Spasoljuba. Pozvaću policiju.

-Molim vas, gospođo. Sačekajte malo.

Pojavila se i načelnica bolnice. Dugo joj je trebalo da stigne zbog haosa u saobraćaju izazvanog požarom u urgentnom centru i institutu za onkologiju. U dnevnom boravku ludaci su slušali uobičajeno polučasovno predavanje doktorke Drage.

Odveli su mrtvog Spasoljuba na toksikološku analizu i utvrdili da je umro od prevelike doze antipsihotika.

Načelnica je nešto šaputala glavnom doktoru.

-Ako se ovo pročuje...hmm..

-Biće teško zataškati.

Načelnica je povukla rub svoje uniforme.

-A baš smo trebali da dobijemo nov kožni kauč u kancelariji. Onaj je već istrošen pomalo....

Neobeleženi policijski automobil parkirao se pred ulazom ludnice. Iz njega je izašao detektiv u sivom kaputu sa šeširom na glavi. Prohladno popodne i jaki vetrovi raznosili su jesenje lišće svud naokolo. Detektiv povuče krajeve okovratnika pomalo se tresući dok je ulazio u tu zlu građevinu.

Osmotrivši dežurnu sestru i debelog radnika popeo se do odeljenja gde je sinoć umro Spasoljub.

Ubrzo za njim stigla je i policajka Nataša. Bolesnici su ležali u sobama posle ručka, dok su neki igrali stoni tenis. Nisu se mnogo uzbuđivali zbog smrti Spasoljuba jer je svima išao na živce, što ne bi baš bilo ispravno reći jer su im živci već odavno bili otkinuti. Uglavnom, bili su stondirani.

Načelnica je sedela na fotelji u kancelariji. 

-Dobar dan, detektive.

Premestila je nogu na drugu stranu i zapalila cigaretu.

Spasoljubova tetka je svo vreme kukala i molila detektiva da pronađe ubicu njenog rođaka.

-Ne brinite, gospođo, umirivala ju je Nataša bacajući otrovni pogled ka načelnici.

-Ko su bili dežurni prethodne noći? Prema toksikološkim analizama umro je tokom noći.

-Vidim da ste veoma obavešteni, detektive, reče načelnica izbacujući veliki oblak dima i premestivši nogu sad na drugu stranu. Za trenutak su joj se videle gaćice. Iako u pedesetim godinama, još uvek je bila zgodna, što se ne može reći za mnogo mlađe devojke.

-Pa, reći ću vam. Irena, Goran i Maja. Sad su kući, verovatno spavaju.

Nataša prostreli pogledom načelnicu.

-Jeste li je vi ubili.

-Nemojte molim vas. Otišla sam kući malo posle devet uveče.

-Neko od pacijenata.

-Ne verujem. Niko od njih nije imao pristup antipsihoticima.

Detektiv se nasmejao na te reči.

-A ko ih ima onda, pitam se.

-Pa mi, psihijatri, naravno.

Ispred ludnice je došao kombi pun svakakvih droga, antidepresiva, antipsihotika, stabilizatora, sedativa. 

Detektiv je malo prošetao hodnikom odeljenja ludnice. Pacijenti su ga posmatrali sa zanimanjem. Prošavši hodnikom ugledao je kupatilo gde su se pacijenti umivali i kupali. Potom se vratio do kancelarije načelnice.

-Recite mi, načelnice, koliko ova ludnica postoji.

-160 godina.

Detektiv izvadi iz kaputa nekoliko fotografija. Više za sebe nego za nju, pregledavši ih vrati ih u kaput.

-I za svo to vreme niste uspeli da napravite pristojno okruženje za pacijente.

-Morate imati na umu..khm...imali smo važnijih poslova...

-Važnijih poslova.

Detektiv izvadi cigaretu i zapali je plavom šibicom.

-Hoćete reći, pacijenti su za vas stoka. Je li tako.

-Tako nekako. Uostalom, setite se reči čuvenog psihijatra, mog velikog uzora. Slabi bivaju odbačeni i na svaki mogući način moraju biti eliminisani.

Nataša je sad obišla detektiva i naslonila se na sto načelnice.

-Pozovite radnike iz noćne smene na razgovor.

Dok je načelnica obavljala pozive, detektiv je izašao iz ludnice da udahne malo prljavog vazduha. Za trenutak nije osetio bitnu razliku između ludnice i spoljašnjeg sveta. Spustivši se niz puteljak kroz parkić dnevne bolnice prošetao je malo zemljištem ispunjenim drvećem blizu doktorove kule. U daljini se nazirala velika šuma. Nekoliko vrana je letelo po nebu kreštajući. Tamno sivo nebo nagoveštavalo je strahovitu kišu.

---

Goran, Maja i Irena stigli su za pola sata do ludnice. Ušli su u odeljenje i seli na kauč blizu načelnice. Nataša je oslonjena o zid posmatrala osumnjičene.

Osetivši se rasterećen šetnjom između doktorove kule i dispanzera stigao je i detektiv. Sad je prostorija za zaposlene postala soba za ispitivanje.

-Ko je od vas troje ubio sirotog Spasoljuba, pitala je Nataša.

Osumnjičeni su ćutali.

-Bolje da pričate ovde nego u stanici, rekao je detektiv.

Pogledavši se, Goran i Maja se okrenuše Ireni pa uperiše poglede ka detektivu i Nataši.

-Bila je to Irena. Sasvim sam siguran. Ja sam dremao, ali sam za trenutak ustao i kroz polutamu video kako ubrizgava inekciju Spasoljubu.

-Zašto lažeš, džukelo. Pa ja sam spavala te noći. Znate, detektive...

-Tišina, droljo. Svi ste vi fukse i ološi. Dajete ovim sirotanima otrove umesto kokaina i heroina. Kako vas nije sramota.

Nataša je stavila ruku na rame detektiva smirivši ga.

-Nego, šta si htela da kažeš, Irena, upita je Nataša.

-Samo zucni, zapreti joj Goran.

-A ti samo mene lažno optužuj, džukelo. Dakle, Goran i ova mala gadura su neko vreme u vezi. Mislim da uzimaju i droge. Sasvim je moguće da su se nadrogirali te noći i ne znajući šta rade, ubili jadnog Spasoljuba.

-Je li to istina, upita detektiv.

Goran je ćutao. Maja je besno gledala Irenu.

-Od koga nabavljaš drogu.

-Nisam dužan da vam to kažem.

Detektiv pogleda u čudnu sofu na kome je stajala torbica načelnice.

-Čemu služi ova sofa.

-A, pa tu smeštamo pacijente ako im pripadne muka, znate...

-Pa što onda držite torbicu na njoj.

Načelnica je ćutala. Detektiv, okrenuvši se ka klozetu za zaposlene, pređe rukom preko čela.

-Lep klozet imate.

Potom se okrene načelnici.

-Briši odavde, droljo. I nemoj više da se pojavljuješ na hepi televiziji.

Načelnica uze torbicu i izađe kroz službeni izlaz. Bilo je tu još nekoliko fuksi psihijatrica, ali i one su brzo otišle.

Goran nije mogao više da izdrži.

-Maja je napravila grešku. Nadrogirali smo se priznajem, jebali se te noći. 

-Đubre izdajničko. Urnisaću te.

-Nemojte biti grubi prema njoj. Mlada je ipak. Greškom je dala preveliku dozu Spasoljubu.

Nataša stavi lisice Maji i Ireni. Detektiv stavi lisice Goranu.

-Hej, pa šta ja imam sa tim.

-Saučesnica si u zločinu, Irena.

Nataša ode do odeljka sa špricevima. Skinuvši trenerku Ireni, zabola joj je inekciju u dupe, potom Maji, pa Goranu. 

Izvadivši inekciju Goranu iz dupeta dunula je u nju kao kakav pištolj koji je skoro ispaljen. Iskoračivši napravila je mesta detektivu.

Stondirani radnici bolnice bili su naslonjeni na radni sto načelnice. Skinuvši im gaće, detektiv izvadi kurac i nabije ga Ireni u dupe. Nabijao je neko vreme pumpajući je dok nije svršio. Prodrkavši ga malo, ponovo ga je nadrkao i nabio Maji u dupe. Nju je jebao malo duže, jedno petnaestak minuta, pa joj špricnuo u šupak. Goran je bio lep dečko i skoro je mogao da prođe kao devojka pa je i njega nabio. 

Ispišavši se u klozetu, zajedno sa Natašom poveli su troje krivaca u policijsku stanicu na odsluženje kazne.

Tragovi mrtvog detektiva

 

Mlada Nađa mnogo je volela da čita. Jednog dana mislila je, 'biću poznata spisateljica'. Nisu je mnogo interesovale ozbiljne knjige, već samo kriminalistički romani. Ipak, pročitala je tu i tamo neke knjige visoke literature.

U njenom naselju postojala je biblioteka koja je bila oskudno opremljena, njena unutrašnjost na rubu propadanja. Oljušteni zidovi odavali su utisak napuštenosti. Pošto nije bilo mnogo naslova koje su je interesovale, morala je da putuje čak do gradske biblioteke kako bi pozajmila knjige. Po neki put bi kupila u knjižari neku, ili kod uličnih prodavaca.

Nađa se oblačila u široke kaputiće i farmerke. Često je nosila šeširić sa ptičjim perom. Crvenkasta kosa bila joj je svezana u rep, i nosila je naočare.

Vrativši se iz škole prošetala je do biblioteke u njenom naselju i videla novi skup knjiga na levoj strani. Po njenom izoštrenom njuhu procenila je da su to sve kriminalistički romani najboljeg kvaliteta. Bilo je tu i nekih krimi stripova.

Bibliotekar, debeli čovek u zelenom džemperu, prebacivao je neke papire sa stola.

-Dobili ste nove knjige, reče Nađa.

Bibliotekar se okrenu ka njoj za trenutak ostavivši papire na stolu.

-Zapravo ne. Ustvari, dobili smo ih, ali ne onako kako vi mislite. 

Memla i prašina u biblioteci nateraše bibliotekara da se nakašlje.

-Pre deset godina umro je jedan mladić iz naselja. Imao je tu kolekciju i odlučio je da ih pokloni biblioteci. Lep gest od njega.

Nađa se na te reči pomalo zbuni. Ko li je taj mladić, pitala se.

-Kako je umro.

-Oh, Nađa, pitaš me previše mnogo. Zar ne vidiš da sam zaokupljen ovim papirima.

Sivilo popodneva propuštalo je slabašne odsjaje sunca kroz prozore biblioteke.

Kiša koja je pljuštala već tri meseca rešetala je slabašnu konstrukciju biblioteke. Nađa se čudila kako je posle toliko godina još uvek bila tu. 

-U pitanju je bio neki sumnjiv momak. Nije se znalo mnogo o njemu, ali kružile su glasine da je bio privatni detektiv. Našli su ga na nekoj poljani sa rupom od metka na glavi. Slučaj nikad nije bio rešen.

Čuvši te reči od bibliotekara, Nađa se okrenu polici sa knjigama. Izvlačeći ih jednu po jednu, veoma je bila radosna što u biblioteci takvo blago postoji. Izvukla je osam knjiga koje su je najviše interesovale i jedan strip, i pružila ih bibliotekaru. Članska karta joj je isticala za nekoliko meseci.

Bibliotekar joj nažvrlja nešto na članskoj karti i za par trenutaka Nađa je strpala osam knjiga i strip u svoj ranac. Nisu bile teške, pa ih je sa lakoćom nosila dok se vraćala kući.

U povratku je morala da svrati do supermarketa kako bi kupila cigarete i kafu. Primetila je kod kasirke oblik koji ju je podsećao na burence od pištolja. Srećom nije bilo puno kupaca tog kišnog popodneva pa se vratila kući sa rancem punim kriminalističkih romana, pitajući se ko je taj momak.

---

Vrativši se kući skuvala je kafu i presvukla se pa se bacila pod tuš. Njeni roditelji su bili odsutni tog popodneva.

Sveže okupana izvadila je knjige iz ranca i položila ih na noćni stočić. Možda će morati da produži zajam knjiga, ali svejedno sa nestrpljenjem je uzela jednu i počela da ih čita. Udubljena u roman, primetila je na nekoliko stranica neke nažvrljane crteže i znakove. 

Bila je malo prehlađena, a i vreme je bilo jako hladno, pa je skuvala čaj i vrativši se do fotelje nastavila sa čitanjem. Došla je do 50 stranice i izmorena, odlučila da malo odspava. Međutim, na praznoj stranici između poglavlja ispao joj je papirić iz knjige.

Bio je to običan papirić sa nekim znakovima. Ličilo je pomalo na šifru koju je trebalo odgonetnuti. Sklopivši knjigu, položila je na noćni stočić i upustila se u popodnevnu dremku dok je kiša pljuštala tapkajući po prozoru njene dnevne sobe. Njena mačka se sklupčala pored nje i zaspala. Nije znala zašto ju je pokupila ispod drveta jedne večeri, ali pošto je bila snob, znala je da su mnogi pisci imali mačke kao kućne ljubimce.

---

Oliver i Labud sedeli su sa stolom i pušili tompuse. Oliver je nosio crni duks i plave trenerke. Labud je imao na sebi beli duks i crvene farmerke. Na stolu su položene bile flaše skupocenog pića. Osim toga, nekoliko paketića trave dobrog kvaliteta čekale su da ih Oliver smota.

-Ono njuškalo što smo ga roknuli...reče Oliver dok je motao travu. -Nije hteo da nam kaže gde je lova.

Labud se iskezio i otpio gutljaj viskija.

-Pitam se gde li je zakopao tu tajnu.

Oliver, smotavši buksnu, zapali je i izbaci dim.

-Saznaćemo.

---

Nađa pročitavši roman za jedan dan odluči da prošeta do zemunskog keja. Crnilo kasnog popodneva kupalo je reku i nebo u crno sive tonove. Nekoliko patki plovilo je rekom. Po reci su razbacani ljujuškali neki čamci. Izvadivši blokčić iz kaputa zapisivala je ideje koje bi joj pomogle u pisanju kriminalističke priče. Međutim, interesovao ju je taj momak što je ostavio toliko knjiga lokalnoj biblioteci pa je otišla do policijske stanice u povratku kući. 

Mislila je da policajci sve znaju i da će joj dati odgovore na ta pitanja. Ušavši u kancelariju detektiva, sela je na stolicu ispred njegovog stola i namestila naočari.

-Dobro veče, mlada devojko.

-Dobar dan detektive.

-Recite, šta vas interesuje...

-Ah, da. Nisam vam se predstavila. Zovem se Nađa. Mlada sam spisateljica u usponu.

-Odlično. I mi policajci volimo da pišemo priče. Imamo čak i sindikat neki...

-U biblioteci u mom naselju pojavila se velika kolekcija kriminalističkih romana. Pitala sam bibliotekara otkud te knjige. Nije mi mnogo rekao, ali je natuknuo da se radilo o privatnom detektivu koji je poginuo na nekakvoj poljani.

Detektiv izvadi cigaretu i zapali je. Otpivši kafu, spustio je šoljicu i uzdahnuo. U daljini se čulo brisanje čistačice policijske stanice.

-Oh, da. Težak slučaj, Nađa. Taj privatni detektiv je bio na zadatku hvatanja nekih krimosa. Međutim, loše je prošao. Naš tim ga je našao na poljani u automobilu, sa metkom u glavi.

-Bibliotekar mi reče da slučaj nije rešen. Zar neće uhvatiti zločince.

-Eh, Nađa, vi izgleda mnogo vremena provodite čitajući detektivske romane. Ne ide to tako.

Mlada Nađa se promeškoljila na stolici policijske kancelarije. 

-Nismo uspeli da uhvatimo te ološe. Posle nekog vremena izgubili smo svaki trag. Tako da je slučaj zamrznut. A i onako nas nije bilo ni briga za to.

Pokucavši na vrata pojavila se policajka Nataša.

-Ko je ovo.

-Neka mlada spisateljica. Interesuje se za smrt onog njuškala.

Nataša pogleda mladu spisateljicu. 

-Bolje se ti drži tih romana, luče. Ako mnogo grebeš po dubini, neke stvari mogu isplivati na površinu.

Nađa shvativši poruke detektiva i policajke udaljila se iz policijske stanice. Ipak je saznala nešto bitno od njih.

---

Nađa se vratila kući i nastavila sa čitanjem romana. Sad je to bio krimi roman engleske škole. Pročitavši nekoliko poglavlja, spustila je knjigu i pogledala papirić koji je prethodno pronašla u romanu koji je pročitala. Ako je to bila neka šifra od privatnog detektiva, mislila je, bolje bi joj bilo da je se otarasi. Ipak, odlučila je da ga zadrži, i ostavila ga u ormariću.

---

Dejan je ležao u krevetu pod budnim okom doktora Zdravkovića. Zavoj preko čela mu je zaklanjao vid, ali ionako nije mogao da gleda, pod jakim uticajem morfijuma. Slabašna svetlost sunca izbijala je kroz poluspuštene roletne bolničke sobe. U daljini pod granama visokog drveća čulo se cvijukanje ptičica.

Nekoliko stažistkinja medicinskih sestara muvalo se oko njegove bolničke sobe premeštajući posteljinu sa jedne na drugu stranu.

Ni sam nije znao kako je uspeo da se iskobelja iz automobila i kroz poljanu stigne do bolnice. Njegov poznanik koji mu je često pomagao odmah ga je zbrinuo i sad je tu ležao skoro 9 godina oporavljajući se od metka u glavi.

Kroz vrata bolničke sobe pojavi se dr. Zdravković. Hladnim pogledom hirurga preleteo je preko Dejana.

-Zdravkoviću, kad ću moći da napustim ovu bolnicu. Imam neke neraščišćene račune sa ološima. 

Dr. Zdravković zapali cigaretu. 

-Dejane, mislim da nisi sasvim svestan svoje situacije. Imaš teško oštećenje mozga. Taj metak ti je prosvirao kroz glavu i oštetio milione nervnih ćelija. Sad buncaš malo, što je razumljivo. Ne znam kako si uopšte živ. A i ne verujem da ćeš ikad više moći da se baviš detektivskim poslom.

Dejan je izvukao cigaretu koju mu je doturila medicinska sestra i zapalio je, izbacivši dim kroz okrvavljene zube.

-Skrati priču, doktore.

Doktor je uzdahnuo. Prošetavši do prozora otvorio ga je širom i ugledao nekoliko vrana kako lete i grakću.

-Moraćeš da ostaneš ovde još barem nekoliko meseci, ako ne i više. Šta da ti kažem.

Doktor zatvori vrata bolničke sobe.

Tiha noć spustila se na zemlju i zamračila bolničku sobu. Dejan više nije mogao da ostane u krevetu. Ustavši otišao je do lavaboa i polako odmotao zavoj sa glave. Nije mnogo loše izgledao posmatravši lice u ogledalu, samo što mu je čelo bilo prekriveno ožiljcima i još ne zaraslim ranama. Morfijum koji je dobio napunio ga je snagom. Skinuvši bolesničku odeću, navukao je farmerke i majicu, sivu jaknu i obukao patike. Izvukavši pištolj iz ormarića pokraj kreveta, stavio ga je u jaknu i otvorivši vrata izašao u hodnik bolnice. Medicinska sestra zablenula se u njega.

-Hej, ne možete da napusti...

Prošavši niz hodnik ispunjen jaucima bolesnika i drugih pacijenata izašao je kroz vrata bolnice i našao se na pločniku.

---

Oliver i Labud su tragali za lovom koju je ostavio mrtvi detektiv. Pretresli su mu stan ali nisu ništa otkrili. Preko svojih poznanika doznali su da je poklonio svoju kolekciju romana biblioteci. 

Oliver je češkao bradicu. 

-Možda se među tim...khm..knjigama što ih je držao krije lova.

Oliver se iskezio.

-Moguće.

-Hajmo onda do biblioteke.

Gangsteri se uputiše ka biblioteci gde je matori bibliotekar brisao prašnjave obuđale knjige.

Uperivši pištolje ka bibliotekaru, priđoše mu svaki sa jedne strane i sateraše ga u zid. 

-Gde su knjige što ih je ostavilo ono njuškalo?

Bibliotekar sateran uz zid sa dva pištolja pritisnuta uz njegova ramena, dahtao je tresući se od straha.

-Tamo su sa leve strane u zelenoj polici.

Ološi snimiše policu sa knjigama. Primetili su da nekoliko knjiga nedostaje. Dugo su listali knjige nadajući se za nekakvim tragom među njima koji bi ih odveo do love. 

Nisu ništa našli.

Okrenuše se do bibliotekara.

-Neko je uzeo par knjiga sa police. Ko je to.

Bibliotekar izvadi maramicu i obriše oznojeno čelo.

-To...to je Nađa. Knjiški moljac. Pozajmila je knjige iz te kolekcije pre par dana.

-Nađa, ha...

Oliver se nešto priseti. 

-Hej, je li to ona mala što šeta kuče ispred kuće svake večeri.

-Da, mislim da je to ona.

Gangster se zahvali bibliotekaru. Prišavši mu, Labud mu nešto šapne.

-Ah..da.

Odvedoše bibliotekara u automobil i odvedoše ga do pruge. Bibliotekar se nije nadao ovakvom završetku svoje karijere. Još nekoliko meseci mu je ostalo do penzije.

Okrutni gangsteri opališe dva metka u bibliotekara.

...

Nađa je listala knjigu kad je začula kucanje na vratima. Roditelji su joj još uvek bili na odmoru na planini Tari.

Otvorivši vrata ugledala je čoveka obučenog u poštansku uniformu. Pored njega stajao je još jedan tip u poštanskoj uniformi.

Oh, pomisli Nađa, možda joj je stigla knjiga koju je poručila pre pet dana.

Preobučeni gangsteri uleteše u stan mlade Nađe i mlatnuše je pištoljem po glavi. 

Devojka se preturila i pala na tepih.

-Gde su knjige što si ih pozajmila iz biblioteke. Govori kučko.

Nađa je sa mukom progovorila. 

-Tu..tu su na mom stočiću.

Čudila se što ovi ološi traže knjige. Međutim, prisetivši se odakle ih je uzela, strašan uzdah prodrmao joj je celo telo. Možda je trebala da odnese taj papirić detektivu policijske stanice.

Ološi pregledaše knjige. Opet nisu ništa našli.

-Jesi li pronašla nešto među ovim knjigama.

-Samo jedan papirić. Evo ga u mom ormariću.

Oliver otvori ormarić i izbaci sve iz njega. Bile su tu uobičajene ženske stvari, gaćice, karmini, haljine, ruževi za usne...

Pronašavši papirić, Oliver ga stavi u džep trenerke. 

-To je to, obrati se Labudu. Imamo koordinate. 

Šapnuvši nešto Oliveru, okrenuo se ka Nađi.

Dugo su šaputali. Nađa se tresla, pitajući se da neće možda da je ubiju.

-Hvala ti devojko. Verujem da nećeš nikom govoriti o ovom upadu.

-Neću, majke mi.

Gangsteri napustiše stan i odvedoše se niz put automobilom.

Nađa je odahnula srećna što joj nisu oteli knjige.

---

Privatni detektiv se sa mukom gegao niz ulicu do podzemne garaže tržnog centra. Probivši bravu na vratima ušao je u automobil marke reno i upalio motor spajajući žicu jednu sa drugom. Potom se odvezao iz garaže na put. Mozak mu je bio u haosu od povrede, tako da je imao na trenutke gubitke pamćenja. Skoro da je zaboravio boravak u bolnici, izlazak odatle i uopšte kako je došao do te garaže.

Odvezao se do policijske stanice, ušetao i pozdravio detektiva i Natašu. 

Detektiv ispijajući kafu, zamalo je prosuo na papire pred sobom.

-Ti si živ. Au, na šta ličiš čoveče.

-Pusti sad to. Jurim za onim ološima što su me koknuli. Jesi li saznao nešto.

-Dečko, deset godina je prošlo.

Nataša prođe kroz hodnik i uđe u kancelariju detektiva. 

-Bila je tu neka Nađa, interesovala se za tvoje romane. 

Zajedno su otišli do nje.

-A to ste vi, privatni detektive. Mislila sam da ste mrtvi.

-Još uvek nisam. Šta si pronašla u mojim knjigama.

-Neki papirić. Došli su neki gangsteri upali mi u stan i odneli ga.

-Hvala ti devojko.

Odvedoše se kolima niz put. Privatni detektiv se sa mukom prisećao tog slučaja...bilo je nešto u vezi krađe velike sume novca od stare gospođe.

Sad je bilo pitanje vremena ko će prvi stići do novca, gangsteri ili policajci.

-Jeli, momak, gde si ti zakopao taj novac, ili gde si ga već sklonio.

Privatni detektiv se sa mukom prisećao lokacije. Posle naprezanja setio se.

-U polju kukuruza. Hajde stisni taj gas, imamo malo vremena.

Spustila se teška noć. Nataša, detektiv i Dejan uputiše se ka polju kukuruza. 

Tamo je već čekao crni automobil. Oliver i Labud su lopatama kopali rupu u kojoj je bio zakopan novac. Primetivši Natašu, detektiva i Dejana kako izlaze iz automobila sa pištoljima, spustiše lopatu i izvukoše svoje pucaljke.

Policajci zajedno sa privatnim detektivom bili su brži od Olivera i Labuda. Pokosivši ih, primakli su se rupi u kojoj je bila zakopana poveća suma novca. Mladi gangsteri ležali su mrtvi u polju kukuruza.

Nataša se obratila Dejanu.

-Šta ćeš sad sa ovim novcem. Deset godina je prošlo.

Dejan je jedva stajao na nogama. Mutilo mu se u glavi od povreda.

-Pa odneću ih mom klijentu, naravno. Šta si mislila da ću da uradim.

-Ok. Nego, otkud ti ovaj reno.

-Uzeo sam ga iz podzemne garaže. Kad donesem novac vratiću ga. 

Detektiv i Nataša ostadoše kraj mrtvih gangstera dok se Dejan odvezao renoom do kuće klijenta. Sada već u pedesetim, još uvek je lepo izgledala.

Otvorivši vrata, žena se čudila ko je ovaj tip sa izmasakriranim licem. Potom se priseti.

-Oh, pa vi ste ipak još živi. Zar niste umrli.

-Nisam još uvek. Evo vam novac koji sam vam obećao.

-Hm...hvala vam. Ne znam kako bih preživela bez njega. Koliko sam vam ono dužna.

Dejan je pokušao da razmišlja, ali bol u glavi mu je mutio razum.

'10 godina...tamo-ovamo...'

-2000 dinara.

Gospođa mu dade novac.

Spuštajući se stepenicama ušao je u reno i odvezao se niz autoput. Još neko vreme je vozio dok nije parkirao niz skretnicu. Tu je isključio motor. Potom je izdahnuo.

---

Mlada Nađa je čula vest o smrti detektiva. Kao da je načas oživeo, osećala je veliko uzbuđenje osetivši se kao lik iz nekog krimi romana, samo da bi na kraju detektiv koji joj je ostavio kolekciju kriminalističkih romana ponovo umro.

Sada je na miru mogla da ih čita bez bojazni da će se uplesti u još neku nevolju.

Bilo joj je žao bibliotekara, ali ionako je već bio star i bilo je pitanje vremena kad će umreti. Uskoro, doći će neki novi bibliotekar.