Duhovi

Ribolovac koji je često provodio vreme pecajući ispod brankovog mosta taman se pripremao da pođe kući, stavljajući ribarski pribor u vreću. Veče je bilo kišovito, tmurno, maglovito i jako hladno. Spuštajući se do obale da uzme poslednje uzice koje nije iskoristio primetio je plutajuće telo koje se nasukalo. 

Pogledavši malo bolje primetio je da je to telo devojčice, kako mu se činilo, od 12 godina. Sumnjao je na samoubistvo, jer je u novinama čitao kako dosta ljudi skače sa brankovog mosta kako bi se rešili muka. Međutim, nije bio siguran, pa je pozvao policiju.

Ubrzo je stigao policijski automobil i kola hitne pomoći. Dok je ribolovac okrenuo lice ka detektivu i policajki koji su izlazili iz auta, učinilo mu se kako čuje nekakvo koračanje iza sebe. Okrenuvši se, nije video ništa, osim nekoliko gusaka i patki što su plovile. 

Detektiv je prišao telu devojčice dok je policajka ispitivala ribolovca. Zimska jakna joj je bila rasparana, džemper iskidan, pantalone pocepane. Mokra od kiše i reke koja ju je izvukla, pod mesečinom njeno raskomadano lice pokrivala je glista.

Detektiv se zakašljao i izvukavši maramicu ispljunuo u nju šlajm. Potom je izvadio cigaretu. Zapalivši je, osetio je dolazak njegove koleginice.

-Ovu curu je neko dobro raskomadao..

-Šta kaže ribolovac.

-Pecao je neke ribe pa je našao tu.

Raštrkani oko njih dvoje istražitelji su fotkali i prikupljali dokaze sa mesta zločina.

Kiša je sprala većinu tragova, tako da su ostali praznih ruku što se toga tiče.

Dok se detektiv uspinjao ka trotoaru za trenutak je pomislio da nedaleko od njega stoji neka osoba. Pogledavši malo bolje u svom tom mraku, uvideo je da je to korpa za otpatke.

Ušavši u automobil zajedno sa Natašom, uključio je grejanje. Brisači su skidali kišu koja je pljuštala po šoferfajbni.

Nataša izvadi žvakaću gumu.

-Pa, biće posla za onog našeg patologa.

-Sigurno.

Odvezli su se sa mesta zločina do kafane na uglu da popiju pivo.

---

Patolog dr. Stamenkovski stajao je kraj prozora i osluškivao muziku iz obližnje škole pevanja. Ugledavši momke koji su donosili devojčicu na nosilima okrenuo se i zahvalio im se.

Mrtva devojčica je stajala na njegovom obdukcionom stolu. Posle temeljnog pretraživanja, vađenja utrobe, creva i ostalih unutrašnjih organa Stamenkovski je krvavih ruku zapalio cigaretu.

Prišavši prozoru kroz koji je dopirala muzika budućih pevačica, osećao se čudno. Nije našao nikakve ljudske tragove na telu mrtve devojčice. Jedino ostatke dizel ulja i mašinskih delova.

Poslao je izveštaj policijskoj stanici i uvukao mrtvu devojčicu u hladnjaču.

---

Detektiv i Nataša su posle tri piva koja su ispili u kafani otišli do policijske stanice. Brzo su utvrdili identitet mrtve devojčice. Bila je to neka ciganka koja je neko vreme provodila u svratištu za mlade. Sedeći za stolom zajedno sa policijskim mačkom fricom primetili su kurvu koja je sinoć opljačkala nekog starog gospodina. Bila je bezuba tako da je mnogo lakše pušila kite mušterija.

-Dakle, Nataša, morali bismo da obiđemo neke auto-otpade, izgleda.

-I meni se čini.

Odvezli su se do auto-otpada gde su tragovi dizel ulja i mašinskih delova nađeni na telu mrtve devojčice.

Kolona raspadnutih automobila pružala se unedogled zahvatajući čitav horizont i spajajući se sa popodnevnim nebom. 

Izlazeći iz kućice vlasnik autootpada je brisao ruke krpom. Izgledao je nekako natmuren.

-Ko ste sad vi.

-Policija.

-Samo mi još vi trebate. Šta koji kurac hoćete.

Nataša ga osmotri od glave do pete.

-Je li, momak, jel ti žena ne da pičke pa si tako nervozan.

Vlasnik auto-otpada se razbesneo na te reči i pošao prema Nataši ali mu se isprečio detektiv.

Zabivši ga za olupinu od automobila, izvukao je cigaretu i zapalio je.

-Imamo neka pitanja za vas.

-Oh. Dobro onda, pitajte.

-Pronađena je neka cigančica ispod brankovog mosta. Neko je dobro udesio. Jeste li primetili nekog sumnjivog lika na vašem posedu.

Vlasnik auto-otpada se počešao po glavi, razmišljajući.

-Hm...sad kad se setim, bio je tu neki tip. Kupio je od mene razne delove automobila.

-Koje tačno.

-Hmm...kupio je jednu probušenu gumu, branik, odvaljena vrata, razlupani gepek, razvaljeno sedište i blatobran.

Detektiv se čudio zašto bi neko kupovao takve stvari zbog ubistva cigančice. Možda je to kupio kako bi ih prevario.

-Možete da ga opišete.

-Slabo se sećam lica. Mnogo ljudi dolazi ovde. Ali imao je neku čudnu izraslinu na licu.

---

Inspektor Stojković je po pozivu policije došao u dom porodice Dušanović. Njihova ćerka je nađena mrtva u svojoj sobi, polomljenih kostiju. Odmah je posumnjao na roditelje. Komislav Dušanović je sedeo na fotelji zajedno sa ženom Bojanom.

-Baš smo se spremali da je probudimo na doručak, i našli smo je mrtvu.

Plakali su.

Inspektor Stojković je pogledao sobu pokojne Felicije. Na uzglavlju pored njenog noćnog stočića stajala je slika mladića. Imao je crnu kosu i crne oči, ravan nos i tanke usne. 

Vrativši se u dnevnu sobu seo je na fotelju ispred roditelja.

-Ko je onaj momak na slici u sobi vaše ćerke.

Komislav je suznih očiju neko vreme gledao u tačku na zidu, ne čuvši pitanje. Bilo mu je potrebno neko vreme da se otrezni. Protrljavši oči, ustao je i nasuo sebi čašu piva, ponudio jedno inspektoru a ženi je dao tabletu za smirenje.

-To je naš pokojni sin Zvonimir. Poginuo je u saobraćajki dok se vozio sa sestrom na autoputu. Umro je na licu mesta, međutim Felicija je ostala živa. 

Komislav ponovo zapadne u plač svestan ironije svojih reči.

Bojana se smirila pod dejstvom tablete.

-Uvek je bio nesmotren, iako stariji od Felicije. 

Dok su policajci i bolničari odnosili leš mlade Felicije, inspektor je na trenutak začuo nekakve glasove u kući.

Još neko vreme je tu stajao zapisujući informacije u blokčić pa se potom zaputio kroz predvorje stana u vrt. Neka džukela je lajala. Prošavši kroz vrt izašao je na trotoar i počeo da šeta.

---

Patolog dr. Stamenkovski je primio mladu Feliciju. Osim polomljenih kostiju, primetio je da joj je i jezik iščupan, a takođe i nokti na rukama i nogama. 

Posle detaljnog istraživanja zapalio je cigaretu. Potom je okrenuo Stojkovića.

-Reci, Stamenkovski.

-Pronašao sam tragove neke muške osobe. Sad pomalo je čudno ovo što ću reći..ali...čini se da pripadaju njenom pokojnom bratu.

Stojković je za trenutak ćutao.

-Hvala ti.

Imajući u vidu informacije koje je dobio od patologa zaputio se groblju gde je sahranjen mladi Zvonimir. Koračajući po groblju pretraživao je nadgrobne spomenike dok nije našao njegov.

Primicalo se veče i inspektor je pomalo zadrhtao iako je bio dobro obučen. 

Iz Zvonimirovog groba potekli su nekakvi glasovi.

'ta fuksa felicija...zbog nje sam otišao u smrt...da nije stalno brbljala i ometala me, možda bih i ostao živ...čujete li me, inspektore...'

Inspektor je slušao glas pokojnog Zvonimira.

-Sasvim vas dobro čujem.

'ipak, svestan sam zločina koji sam učinio...mnogo se kajem...hoćete li me uhapsiti'

-Moraću.

Nebo je bilo crno a između crvenkastih oblaka pojavljivao se mesec.

Iz groba izađe maglovita prilika Zvonimirovog duha. Zajedno sa inspektorom pošao je do policijske stanice. 

U stanici su sedeli detektiv i Nataša. Primetili su inspektora kako ulazi na način kao da privodi neku osobu. Pored njega neka svetlucavo obličje se moglo nazreti.

Inspektor ubaci duha u ćeliju i zatvori vrata. Potom se pridruži Nataši i detektivu. Mačak Fric je sedeo na stolu i jeo mačju travicu.

-Koga si to ubacio u ćeliju, Stojkoviću.

Stojković je uzeo kafu iz automata i zapalio cigaretu.

-Pokojnog brata Felicije. Nađena je mrtva u sobi. Izgleda da je ubio njegov duh.

-Pitam se kakvu će kaznu da dobije, rekla je Nataša.

-Nemam pojma. Nego kako ide onaj vaš slučaj sa mrtvom cigančicom ispod brankovog mosta.

Detektiv je pogledao na zidni sat koji je pokazivao vreme. Bilo je 9 sati.

-Saznali smo od vlasnika auto-otpada da je neki tip pokupovao brdo smeća. Sad ne znamo da li je to taj tip, ali mislim da ćemo uskoro rešiti slučaj.

---

Stanovnici naselja Senjak primetili su čudnu osobu kako šeta ulicama. U početku su mislili da je to neki klošar preobučen u neke kese i ostalo smeće, ali pri bližem posmatranju uvideli su da je to nekakva mašina napravljena od raspadnutih autodelova. Iako je išla sporo, razbijala je izloge prodavnica sa pićem, napadala slučajne prolaznike i pravila sveopšti haos.

Ubrzo je došla patrola iz koje je izleteo mladi policajac još neiskusan. Pripucao je nekoliko puta na pokretnu mašinu, ali bez uspeha. Osetivši hice na leđima, auto-čovek se okrenuo i polako počeo da se primiče policajcu. Ovaj ispali celi šaržer u njega, sve dok se nije našao skoro pred njim. Mašina ga uhvati za glavu i zdrobi je, pa baci policajca na zemlju. Ušavši u policijski automobil, odvezao se niz ulicu.

Čovek mašina jurio je ulicom izbivši na autoput gde je bila postavljena zamka sačinjena od nekoliko policijskih džipova i brdo dobro opremljenih policajaca. Takođe je ispred njih bila postavljena žica za bušenje guma. Prešavši preko žice čovek mašina je izgubio kontrolu nad vozilom i zabio se u kontejner. Izašavši iz automobila krenuo je ka policijskim džipovima. 

Okupljeni panduri spremljenih pušaka istovremeno su pripucali na čoveka mašinu. Hiljadu metaka zabijali su se u čoveka sačinjenog od polovnih autodelova. Iako dobro izrešetan još uvek je napredovao. Primakao se interventnim vozilima i džipovima još uvek pod rešetanjem pušaka. Gust dim dizao se iznad okupljenih džipova. Daleko na nebu helikopter je kružio. U njemu je sedeo čovek sa izbačenim mitraljezom. I on je rešetao čoveka mašinu. 

Jednog po jednog čovek mašina je ubijao dok napokon nije pao na zemlju.

---

Detektiv i Nataša su brzo stigli do mesta okršaja. Mrtvi policajci su ležali na zemlji, razlomljeni džipovi su se pušili, puške i mitraljezi razbacani oko autoputa. Čovek mašina je bio mrtav. 

Priđe mu detektiv i dobro ga zagleda. Među svim tim polovnim autodelovima pronašao je tragove nečije krvi. 

Bilo je potrebno neko vreme da se taj haos raščisti. U međuvremenu, čovek mašina se ponovo digao. Među bolničkim kolima i patrolama dolazio je i tenk koji je pregazio čoveka mašinu.

Detektiv i Nataša su među delovima auto čoveka pronašli trag koji će ih odvesti do cilja. 

Bio je to papirić sa natpisom, Ljošenko Nemirov, pronalazač.

-Pa, Nataša, izgleda da je ovo čudo sad potpuno mrtvo.

-I meni se čini. 

Ubacivši se u automobil odvezli su se do prebivališta Ljošenka Nemirova, pronalazača. Bila je to kućica u Žarkovu. Ušavši u nju, videli su niskog čoveka sa naočarima. Oko njega su se nalazile svakakve sprave : hemikalije, posuđe za merenje elektriciteta, knjige okultne tematike, boce, alati i još neke bezimene stvari.

Ljošenko Nemirov je stajao zadubljen u neku knjigu dok je boca ispunjena amonijakom šištala. U njoj su neke škorpije plutale.

-Dakle, vidim da ste me pronašli, njuškala, reče Ljošenko. -Jeste li srećni što ste ubili moje remek delo.

Detektiv i Nataša su oprezno pristupili Ljošenku.

-Zašto ste ubili cigančicu. 

Ljošenko podiže pogled sa knjige i prošeta po svojoj radionici.

-Ta mala cigančica je stalno išla po kraju i prosila. Primio sam je kod mene i dao joj malo supe i pasulja. Popušila mi je kurac potom. Međutim, pošto sam već bio naduvan eterom, nisam primetio kad je otišla da je ukrala meni veoma bitnu stvarčicu:bočicu ispunjenu živom.

Slušajući priču, Nataša se priseti one godine kad su bile poplave i kad je neki mladić iskoristio devojčicu koja je ostala bez doma. Ljošenko nastavi da priča.

-Već sam u to vreme radio na izgradnji čoveka mašine sačinjene od razbacanih autodelova. Posle bezbroj pokušaja, stvar je oživela. Tako da sam ga poslao da ubije tu cigančicu. 

-Međutim, nisam imao nameru da ga pošaljem u ubilački pohod. Shvatite, mašina se otrgla mojoj kontroli.

Detektiv i Nataša su ćutali.

-Moraćete da pođete sa nama u stanicu.

Ljošenko Nemirov pogleda svoju dragu radionicu i uzdahne.