Mesečarenje

 

Herman Jašimoto je stajao nasred ulice gledajući prolaske automobila i autobusa. Bio je turist u Beogradu i kao sin nemačkog radnika pivare i majke japanske služavke, uvek je bio nesiguran oko svog identiteta.

Hladno veče je požurivalo prolaznike da se vrate kućama, noseći sa sobom kese i torbe.

Herman Jašimoto je odsedao tokom svog obilaska u hostelu ispod zelenog venca. Šetajući ceo dan i razgledajući znamenitosti Beograda bio je umoran i jedva je čekao da se vrati u hostel. Međutim, autobus je kasnio, dugo ga nije bilo. Hladan vetar koji ga je pritiskao terao ga je da zavuče ruke duboko u džepove svoje bele jakne. Stojeći dugo na nogama krenuo je ka klupi i seo, očekujući da autobus stigne za koji čas. Prolaznici su sa interesovanjem posmatrali njegovo lice, jer bilo je neobično, jaka brada i čvrst nos nisu baš odgovarali njegovim kosookim očima. Gledajući telefon pun fotografija koje je snimio tog dana, nije primetio osobu koja je stajala ispred njega. Samo je čuo njen glas.

-Je li slobodno?

Digavši pogled sa telefona ugledao je plavokosu devojku u crnim pantalonama i crnoj jakni. Ne razumevajući srpski jezik, klimnuo je i devojka je sela pored njega. Nije mu se često dešavalo da se neka devojka tek tako nabacuje, pa je bio zbunjen. Izvukla je cigaretu iz torbice i zapalila. Herman do tada nije često pušio cigarete, međutim upitao je devojku za jednu.

Ona izvuče cigaretu i dade mu.

-Do you like it, pitala ga je.

-Yes.

Pogledavši na ulicu primetio je dolazak autobusa i morao je da krene. Tako da je ustao sa klupe i krenuo ka stanici. Okrenuvši se ka klupi gde je sedela devojka, osmotrio je i ušao u autobus. Smestivši se na sedište, tokom vožnje do hostela razmišljao je o toj devojci sa klupe. Nešto oko nje ga je veoma interesovalo. 

Stigavši u hostel, presvukao je odeću i bacio se pod tuš. Izlazeći iz tuš kabine nije se osećao posebno osvežen. Seo je na krevet i otpio gutljaj zelenog čaja svo vreme razmišljajući o toj devojci. Ispivši čaj, ubacio se u krevet i zaspao.

Sutradan je ponovo krenuo u obilazak glavnog grada. Ispio je nekoliko čajeva u kafićima, pogledao nekoliko crkava, muzeja i pozorišta, pa se zatim uputio u zoovrt. Tamo je posmatrao divlje životinje u kavezima. Jedan vuk je ležao ispruženih nogu u kavezu u kom je bio komad živog mesa. Primicalo se veče i on je otišao do autobuske stanice, nadajući se da će ponovo videti tu devojku. Propuštao je autobuse očekujući da se pojavi. Znao je da je to potpuno besmisleno, ali ipak je to činio. Posle sat vremena odustao je i primetivši svoj bus ušao u njega i vratio se u hostel.

Još nekoliko dana isprobavao je tu uzaludnu zamisao. Šestog dana odustao je od nje i nastavio sa obilaskom. Međutim, osetio se nekako depresivan, možda zbog zimskog vremena, ili nečeg drugog. Misleći sam za sebe, da li mu je potreban razlog da bude depresivan. Naravno da nije, odgovori sam sebi. Nekoliko poruka koje je primio od roditelja jedva da je i pročitao. 

Sledećih dana provodio je vreme lutajući po gradu i ispijajući žestoka pića. Lutao je tako skoro svako veče, i skoro da uopšte nije spavao. Koračajući pored reke u gluvo doba noći, bio je svestan da spava dok je šetao i posmatrao crnu reku i crno nebo. Pitao se kako li konji spavaju stojeći na nogama kao što je on stajao pušeći cigaretu i ispijajući pivo koje mu se veoma sviđalo.

Došavši do kraja puta, skrenuo je levo u uličicu i kroz nju izbio na rasrkrsnicu gde se desio sudar dva automobila. Slušajući reči saobraćajaca i policajaca, nešto je mogao da razume. Muškarac u dačiji je bio teško pijan, ali je ostao živ, dok je žena umrla na licu mesta.

Detektiv sa policajkom pored sebe posmatrao je udes na nekoliko metara razdaljine i na neki lep način taj prizor ga je uzbuđivao.

-Znaš, Nataša, ovi vozači sigurno imaju mnogo problema sa sobom. Možda zato ima toliko saobraćajki.

-I ja tako mislim. Nego, nije li ovaj tip onaj što se tužakao policiji oko sina koga je pregazio nesavesni vozač.

Detektiv zapalivši cigaretu počešao se po bradi.

-Hm...mislim da je to on.

Detektiv i Nataša odvedoše pijanog vozača na trežnjenje u stanicu. Nalupavši mu par šamara i polivši ga hladnom vodom, pružiše mu kafu na metalnom stočiću.

Pijani vozač se polako otreznio, ispijajući toplu kafu i pušeći cigaretu.

-Ta...ta gadura...pregazila je mog sina.

-Jeste li sigurni u to.

-Sasvim.

-Zašto bi ga pregazila.

-Valjda je bila pijana, šta znam.

-Jeste li je poznavali.

-Jesam.

-Kako.

-Njen sin i moj su išli zajedno u školu.

Sad su detektiv i Nataša preuzeli ulogu dobrog i lošeg policajca. Detektiv je bio loš, a Nataša dobar.

-Šta se dešavalo u toj školi, pitao je detektiv.

Otrežnjeni vozač je ćutao.

Nataša izvuče iz kutije jednu cigaretu.Pruži ruku vozaču. Dodir mu je bio hladan poput mrtve ribe.

-Uzmi cigaretu, možda ćeš se prisetiti. Treba li ti još kafe. Možda neki sok.

-Hvala vam. Prijala bi mi još jedna kafa. A i sok bi mi dobro došao.

Dok je Nataša donosila sok i kafu, vozač se malo oraspoložio. Detektiv je stajao malo podalje, zaklonjen senkom Nataše koja je sipala sok i kafu vozaču.

-Dakle, šta se dešavalo u toj školi.

Vozač je popustio.

-Moj sin...često je maltretirao njenog sina. Često ga je tukao. Ta žena, verovatno ga je pregazila zbog toga.

-Šta je sa sinom žene koju ste pregazili.

-Obesio se pre par godina.

Detektiv je izvukao cigaretu i zapalio je. Zakašljavši, pomislio je za sebe kako bi trebalo manje da puši.

-Šta je radilo školsko osoblje za to vreme. Zar nisu pokušali to da spreče.

-Hm...izgleda da ih nije bilo briga.

Detektiv i Nataša su poveli vozača i ubacili ga u ćeliju.

---

Herman je još neko vreme posmatrao saobraćajku pa je krenuo dalje. Odjednom se našao u uskoj slepoj uličici. Bez svetiljki, nalazio se u potpunom mraku. Koračajući kroz nju ugledao je dve osobe. Iako u mraku prepoznao je jednu od dve osobe. Bila je to žena koju je video na autobuskoj stanici. Pored nje stajao je muškarac srednjih godina grubog lica i skladne građe. Nosio je sivi kaput i crne farmerke i u ruci držao pištolj. Prilazili su mu velikom brzinom.

Muškarac sa pištoljem obratio se turisti. Devojka je stajala iza njega zaklonjena mrakom.

-Hermane, pođi sa nama.

Prestrašen uperenim pištoljem krenuo je za njima do ulaza u zgradu i popeo se stepenicama do trećeg sprata. Ubaciše ga u dnevnu sobu ispunjenu raznim noževima i falsifikovanim ispravama. 

-What do you want from me, upitao ih je ležeći polubudan. Sve mu se to činilo kao neki užasan košmar.

-Hermane, sećaš li se šta si uradio devojčici tokom svojih lutanja po gradu. Jednoj plavoj devojčici.

-Hmm..I don't think so. Last couple of days have been pretty hazy.

Tip sa pištoljem ga mlatnu dva tri puta po glavi.

-Pa, mi se sećamo. Silovao si je, Hermane.

Tip izvuče nekoliko fotografija i baci ih na krevet. Herman ih pogleda. Zaista je to bio on, fotografija je prikazivala njega spuštenih pantalona priljubljenog uz devojčicu plave kose.

-I...I...really don't remember all of this. Is this some kind of scam.

Devojka je sad istupila iz senke u kojoj je obitavala pokraj ulaznih vrata.

-Možda jeste, a možda i nije. Uglavnom setićeš se. Mi te uveravamo da jeste.

Tip sa pištoljem je izvukao flašu votke i otpio.

-Ako pošaljemo ove fotke policiji imaćeš puno nevolja. Zato, da bi svi bili zadovoljni, tražimo od tebe 3000 evra. Verujem da to neće biti toliko velika suma.

Herman Jašimoto je prebledeo. Trebalo mu je piće. Tip mu pruži flašu votke i on ispi.

-3000 evra...ne verujem da ću uspeti da sakupim toliko novaca. 

-Dajemo ti tri dana fore. Ako pokušaš da nas prijaviš, umrećeš. A i onako ćeš umreti, pa nema veze. 

Herman se pridigao sa kreveta i pažljivo koračajući prema izlazu iz stana zastao. Pokušao je da se priseti tog događaja. Potom je izašao slušajući smeh tipa i devojke iza sebe spuštajući se stepenicama.

---

Vrativši se u hostel, pokušao je da razmisli kako da prikupi sav taj novac. Imao je moderan skup laptop, nekoliko telefona, fotoaparat i kolekciju knjiga koju je poneo sa sobom. Imao je neku sumu na računu i određenu svotu u kešu. 

Odlučivši se, otišao je do zelenaša i prodao sve te stvari. Međutim ni to nije bilo dovoljno pa mu je zelenaš posudio nekoliko stotina evra obavestivši ga o roku za naplatu usluge.

---

Vlasnik lanca tržnih centara već nedeljama je bio u očajnoj depresiji. Otkako mu je žena umrla i ćerka poginula na Adi Ciganliji, nije imao više razloga da živi. S obzirom da je bio bogat čovek, pomisao na uobičajene metode samoubistva mu nisu pale na pamet. Tako da je odlučio da uposli plaćenog ubicu koji će obaviti taj posao za njega. Ionako je ceo život drugovao sa krimogenim tipovima, i tokom tih drugovanja poznavao je izvesnog gospodina. Zvao se Janoš Mercl.

Okrenuvši broj telefona, ponudio mu je posao.

Janoš Mercl se zakašljao ispijajući šolju kafe dok je slušao tog čoveka.

-Hoćeš da te ubijem i još da platiš za to. Jesi li lud.

-Slušaj, hoćeš ili nećeš.

-Ok.

Dogovorili su se o mestu sastanka. Bio je to kafić gde je vlasnik lanca tržnih centara često ispijao kafu. Plan je bio da pošto ispije kafu nekoliko vremena šeta niz ulicu gde će ga Janoš čekati. Već mu je isplatio sumu za taj posao preko posebnog bankovnog računa.

---

Vlasnik lanca tržnih centara ispijao je kafu natenane, pućkajući finu cigaretu. Ispivši kafu napustio je kafić i prošetao niz ulicu. Bližilo se vreme njegovog smaknuća. Međutim odjednom je zastao i opipao se po džepovima zelenog kaputa. Zaboravio je kutiju cigareta u kafiću. Pih, pomisli, sad ću morati da se vratim.

Pri kraju uličice zaklonjen iza drveta Janoš je čekao tog ludaka. Primetio je tipa u zelenom kaputu kako se približava, opalio hitac iz pištolja sa prigušivačem i smesta pobegao.

Vlasnik lanca tržnih centara se sad sa kutijom cigareta približavao ugovorenom mestu. Međutim nije bilo ni traga od Janoša, već je neki tip u zelenom kaputu, iako vrlo sličan njegovom, samo malo jeftinijem ležao na prljavom snegu opružen. Iz kaputa mu je isticala krv koja se mešala sa blatom i snegom. Janoš je sigurno likvidirao pogrešnog čoveka pomisli.

---

Herman Jašimoto je pokucao na vrata stana sa novcem koji je prikupio. Otvorila mu je devojka i povukla ga unutra.

-Gde je moj čovek, pičkice.

-Ne znam. Doneo sam novac.

Devojka mu uzme pare i uključi televizor. U večernjim vestima reporterka je izveštavala o ubistvu sitnog lopova Aleksanda Mirkovića. Devojka pade u plač. Nije uopšte konstatovala Hermana. 

-Moj Aleksandar, kukala je. Ostavivši koverat sa novcem na stočić, otišla je u kupatilo, napunila kadu vrelom vodom, progutala tri kutije onzapina i prerezala vene. 

Jašimoto je ušao u kupatilo i posmatrao jadnu devojku kako polako umire. Potom je otišao u dnevnu sobu i uzeo koverat sa novcem.

---

Detektiv i Nataša su ispitivali Hermana Jašimota. Ispričao im je o zelenašu koji mu je zapretio da kroz nekoliko dana donese novac, ili će mu polomiti kosti.

Pri pretresanju stana u kojem su ga odvukli uverili su se da su fotografije kojim su ga ucenjivali bile lažne.

Sad su se uputili ka kancelariji gde je sedeo zelenaš. Njegov šef nije bio tu, već pomoćnik. Problem sa pomoćnikom je bio što je taj momak bio mutav.

Nije mogao ništa da im ispriča. 

Detektiv i Nataša su se pogledali.