Došao sam službenim kolima na mesto zločina. Bila je to jedna trošna kućica srednje veličine, obrasla dugačkim travama i opasana tankom zarđalom ogradicom. Nalazila se u naselju Gornja Trepča. Kad sam izašao iz automobila policajci su izlazili iz kuće držeći jednog čoveka lisicama za ruke. To je bio otac, pomislih dok sam stajao ispred automobila držeći ruke na kukovima. Već sam 15 godina radio u odeljenju za krvne delikte, i ovakvi prizori mi nisu bili strani. Počeo sam koračati ka kućici i ušao sam unutra. U prostranoj dnevnoj sobi je bila mukla tišina. Tu su stajali policajci a u sredini je sedela jedna devojčica na stolici. Okrenula je glavu i pogledala me. Bila je lepa i imala je dugačku bujnu kosu. Pozdravio sam moje kolege i prišao devojčici.
-Jesi li dobro, mala? Neće te više tući onaj čovek...uhapsili smo ga...
Devojčica je okrenula glavu i stisnula plišanog medu rukama. Nije htela da priča, pa sam se i ja okrenuo i napravio jedan krug oko prostorije. Zapalio sam cigaretu i izbacio veliki oblak dima kroz prozor, gledajući u jarko sunce koje je visilo kao zabijeno ekserima na kristalno plavom nebu. Spustio sam pogled jer me je zaslepilo sunce i pogledao u ormarić koji je bio smešten pored prozora. Imao sam malu bradicu od dva dana i nosio sam sivi kaput. Velike tamne oči, kratku kosu i visoko čelo, izraženu jaku bradu i blag pogled.
-Prokleti nasilnik...-prosiktah besno iz usta.
Bacio sam pogled na mog kolegu Perkinsona dok mi je cigareta visila sa usana, škiljio sam u njega i izvadio cigaretu i držeći je u ruci upitao ga:
-Ima li ova devojčica majku, Perkinsone?
Perkinson je stajao i gledao vrhove svojih cipela. Bio je visok tip, u 40-im godinama, ne baš prijatan za gledanje ali sposoban. Držao je zategnute ruke iza leđa i cupkao cipelama. Uvek je bio stidljiv, pomislih dok sam ga gledao.
-Ima majku, ali je ona narkoman, nije sposobna da se brine o njoj više nego što je daska wc-šolje sposobna da se brine o sapunu. Nema je već dve nedelje, niko ne zna gde je.
Protrljao sam bradu nadlanicom i povukao dim cigarete. Mislio sam šta sad da radim sa ovom devojčicom. Ne mogu je ostaviti tu bez ikoga. Odlučio sam da povedem devojčicu sa sobom kod moje prijateljice iz socijalnog, možda će ona znati šta da radi sa njom. Ja sigurno nisam. Bar ne u tom trenutku. Pošto su policajci napravili zapisnik i uzeli svedočenje devojčice, pošao sam sa njom do mojih kola i odveo se odatle. Počela je padati kiša, pa sam uključio brisače. Devojčica je sedela pored mene, na suvozačevom sedištu i igrala se sa lutkom. Setio sam se da imam jednu čokoladicu u pretincu, pa sam je uzeo i dao devojčici. Ona mi se zahvalila i pojela je čokoladicu. Brzo smo izašli sa sporednog puta i prešli na glavni put, tu je bio asfalt pa sam sada brže vozio. Pogledao sam na sat. Bilo je oko pola dva, još sam mogao da stignem u socijalni zavod i nadao sam se da je moja prijateljica tu. Bilo je neuobičajeno mračno za ovo doba dana i tresla se grmljavina. Malo sam ubrzao pa smo uskoro stigli do zgrade socijalnog zavoda. Bila je to velika oronula zgrada, puna nekakvih kancelarija i liftova i hodnika. Ušao sam unutra sa devojčicom i otišao na prvi sprat pa sam išao hodnikom do kraja i pokucao na vrata se desne strane. Odmah sam ušao i za kancelarijskim stolom je sedela moja prijateljica. Imala je plavu kosu i tanke naočari, obučena je bila u tanku belo plavu bluzu i crne pantalone.
-To si ti, Džimi. Uđi. A ko ti je to?-nasmešila se.
-Ćao, Ketrin. Izvini što upadam ovako. Bio sam danas na jednom slučaju. Ovo je Tina. Njen otac je tukao i odveo sam je iz kuće. Mislio sam da možda imaš neko rešenje za nju, neko novo okruženje.
-Hm, pa mogla bih je smestiti u neku hraniteljsku porodicu. Ali ne znam da li je to ispravno, ona je mlada...
-Da. Žao mi je nje.
Seo sam na stolicu i devojčica mi je sela u krilo. Ketrin je gledala devojčicu i smešila joj se.
-Kako si lepa, devojčice. A imaš i lutkicu.
Devojčica se postidela i čupkala je lutkicu prstima. Onda mi je sišla sa krila i izašla napolje u hodnik.
-Neka je, neka prošeta malo. Kako si ti, Džimi?
Zavalio sam se u fotelju i zapalio cigaretu. Prekrstio sam noge i položio ruku na naslon stolice.
-Pa nije loše, Ketrin. Živim kako znam i umem. Ne mogu da se žalim. Jedino me ovakve situacije rastuže. Nadam se da ćeš naći nešto za Tinu.
-Pa ja ću videti, pa ću te pozvati sutradan. Neka ostane devojčica ovde, tu ima mali krevet, može da prespava slobodno.
-Ok. Izvini što sam te prekinuo u poslu, Ketrin. Idem sada.
-Nisi me prekinuo, Džimi. Volim kad te vidim.
Izašao sam iz kancelarije. Tina je šetala hodnikom i igrala se sa lutkicom. Uzeo sam je za ruku i odveo je u kancelariju a onda otišao. Bio sam umoran i jedva sam čekao da stignem kući. Silazio sam niz stepenice i izašao sam kroz vrata zgrade. Ispred je stajao momak iz obezbeđenja. Pušio je cigaretu i držao šolju kafe u ruci. Prošao sam pored njega i ušao u kola koja su stajala parkirana ispred zgrade. Odvezao sam se malo iza zgrade socijalnog zavoda i ušao u podzemnu garažu koja se tu nalazila. Tu sam zastao i iz pretinca izvadio džoint marihuane. Zapalio sam ga i povukao dim. U garaži nije bilo nikoga, samo puno parkiranih automobila, poređanih jedan ispred drugog kao limena vojska. Mada se čulo tu i tamo otvaranje vrata i koračanje. Nije me bilo briga. Džoint se smanjivao i goreo. Pomislio sam kako sam ga dobro smotao dok sam pušio. Popušio sam trećinu džointa i bacio ga kroz prozor automobila. Onda sam sporim pokretom ruke izvadio cigaretu iz džepa moje jakne i stavio je u usta. Izvadio sam i upaljač i zapalio cigaretu. Zadimilo se pa sam otvorio prozore i upalio kola. Čulo se tiho brujanje automobila. Sada je trebalo izaći iz ove proklete garaže, krenuti negde. Krenuti nekuda. Bilo kuda. Preda mnom su se otvarale nebrojene mogućnosti, nebrojeni putevi. Trebalo je izabrati jedan. Polako sam krenuo kolima ka izlazu iz garaže. Kapija se automatski otvorila i ja sam izašao i krenuo levo bulevarom. Ispred mene je nekoliko vozila jezdilo putem, a na trotoarima su ljudi pešačili. Prljavi automobili, prljavi ljudi. Prljavi svet. Skrenuo sam u ulicu Pokretnih bandera i gledao sam kroz prozor niz ulicu. Jedan momak tamnih očiju je stajao ispred zgrade na uglu. Gledao sam ga dok sam čekao crveno svetlo na semaforu. I on je mene gledao. Učinio mi se poznat odnekud, ali nisam mogao da se setim i nastavio sam da vozim. Odjednom sam shvatio da sam došao na banovo brdo, prepoznao sam njegove ulice i zgrade. Tu je živela moja prijateljica. Zvala se Aleksandra i bila je striptizeta transvestita. Nisam je dugo video pa sam odlučio da je posetim. Živela je na kraju sledeće ulice i brzo sam došao tamo, ovde nije bila neka gužva. Zaustavio sam kola 300 metara ispred njene kuće i izašao na trotoar. Prijalo mi je malo šetnje a i ona nije volela da ljudi znaju da idem kod nje. Pokucao sam joj na vrata i izašao je neki mladić. Bio je lep, tužnog izraza na licu, mršav i ispijen, polusklopljenih upalih očiju. Sigurno je bio neki njen peško.
-Je li tu Aleksandra?, pitao sam ga, dok me je gledao sa visine.
-Jeste. Uđi.
Ušao sam unutra a mladić je otišao u sobu i zatvorio vrata. Aleksandra se pojavila koračajući iz dnevne sobe i osmehnula se. Imala je crnu kosu i lepo lice, mršavo telo i usku haljinicu.
-Ćao, Džimi! Drago mi je što te vidim, macane.
-I meni je drago, Aleksandra.
-Sedi, sad ću ti spremiti piće. Kako si ti?
-Nije loše, vozikao sam se okolo pa sam pomislio da navratim.
Aleksandra je otišla u kuhinju i uzela čašu da mi napravi piće. Kuhinja je bila zagrađena nekim kao šankom, što je davalo privlačnu atmosferu dnevnoj sobi. Uzela je krpu i počela brisati po kuhinji, gledajući dole. Ja sam seo za sto i zapalio cigaretu.
-Kako si ti, Aleksandra?
Aleksandra je mućkala piće i rukom je pogladila svoju crnu kosu.
-Pa, znaš kako Džimi, nije loše. Ali može i bolje.
Izašla je iz kuhinje sa pićem u rukama i spustila mi ga na sto, pogledavši me nevaljalim pogledom, a sise su joj skočile malo. Onda je sela na sto i zapalila cigaretu.
-Još uvek imaš taj seksi pogled, Aleksandra.
-Ah...a ti si još uvek onaj stari hvalisavac, Džimi.
Kucnuli smo se čašama i popili po gutljaj. Spustio sam čašu na sto i obliznuo usne jezikom. Onda sam pogledao Aleksandru.
-Ko ti je onaj dečko?
-To je moj prijatelj.
-I ja sam ti nekada bio prijatelj.
Aleksandra je okrenula lice u stranu i nervozno protrljala ruku po nogama.
-Oh, Džimi...nemoj otvarati stare rane...
-Kako ti je u striptiz klubu?, pitao sam je da bih promenio nelagodnu temu.
-Pokušavam da ignorišem seljačine i da se ne spuštam na njihov nivo, ali mi teško ide. Svakakvi ljudi dolaze tamo.
-Mnogi ljudi bi te poželeli.
-Mnoge ljude ja ne bih poželela, Džimi. Kako je tebi na poslu?
-Danas sam izvukao jednu devojčicu iz kandži njenog bolesnog oca. Tukao je, đubre. A ona nema nikog osim njega, pa sam je odveo u socijalni zavod.
-Jao, jadna. To me podseti na moje odrastanje.
Aleksandra je ustala i otišla u kuhinju. Popili smo piće pa je prala čaše. Neko vreme je ćutala tako a onda me pogledala držeći krpu u rukama.
-Misliš da će dobiti novi smeštaj, Džimi?
-Ne znam. Nadam se da hoće.
-Mogu li ja da je udomim, Džimi? Uvek sam želela da imam ćerku...-pitala me je iznenadno, gledajući me u oči, verovatno očekujući potvrdni odgovor.
-Mislim da bi to bilo super, Aleksandra. Devojčica će biti srećna pored tebe. Mogu je odmah dovesti kod tebe ako želiš.
-Baš ti hvala, Džimi, super si!, rekla je Aleksandra i potrčala ka meni i poljubila me. Taj poljubac me je podsetio na moju burnu prošlost sa njom, pa sam joj pomazio kosu i uzvratio joj poljubac. Ali ona se odmakla od mene i sela na stolicu. Oslonila je glavu na dlanove ruku.
-Nemoj, Džimi. Nismo više zajedno.
-Dobro. Idem onda ja da dovedem Tinu.
-Tako se zove? Baš lepo ime.
-Da. Ćao, Aleksandra.
-Ćao. Nadam se da ćemo se videti još koji put.
Otišao sam iz njene kuće i ušao u kola. Već se počelo smračivati, ali je kiša i dalje padala. Obuzela me je nekakva tuga, i sedeo sam u kolima slušajući kišu i prolaske kola. No ipak sam upalio kola i brzo se odvezao do socijalnog zavoda. Prvo što sam primetio je neprisustvo čoveka iz obezbeđenja. Ušao sam unutra i popeo se na prvi sprat, pa sam otišao do kraja hodnika. Vrata Ketrinine kancelarije gde sam ostavio dete su bila otvorena. Ušao sam unutra i video Ketrin kako sedi na stolici. Glava joj je bila na stolu, kao da spava. Prišao sam i pokušao da je pomerim. Nije se pomerala, bila je mrtva. Neko je dobro sredio. U kancelariji su se mogli videti znaci borbe, predmeti sa stola su ležali na podu, i mali krevetac je bio ispremetan. Neko je oteo malu Tinu. Čuo sam zvuk automobila napolju. Odmah sam izjurio iz kancelarije i spustio se stepenicama. Kad sam izašao napolje, video sam auto kako zalazi za ugao. Ušao sam u kola i krenuo za automobilom. Jurio sam ih ulicama i poprečnim prelazima. Asfalt je bio natopljen kišom pa sam proklizavao i teško održavao kontrolu nad vozilom. Jurio sam ih kad smo stigli do raskrsnice. Sa desne strane je izleteo veliki kamion i sudario se sa automobilom u kojima su bili otimači. Bio je to stravičan prizor. Kola su se pretvorila u loptu gvožđa i čelika, a mala devojčica je izletela i letela tri metra, pa je pala na pločnik. Izašao sam iz mog auta i pošao da pogledam devojčicu. Nažalost, umrla je. Nije imala sreće. Vozač automobila je takođe umro, a suvozač je krvario priklješten u zgnječenim kolima. Vozač kamiona se nije povredio, pa je izašao da pogleda šta se desilo. Rekao sam mu da sam iz policije. Stajali smo tako na kiši, a radoznali prolaznici su dolazili da pogledaju incident. Ubrzo je došla i policijska patrola i specijalno vozilo koje je izvuklo preživelog čoveka iz automobila. Stajao sam oslanjajući se na vrata mog automobila i pričao sa inspektorom.
-Žao mi je što nisam spasao Tinu, inspektore.
-Nisi ti kriv, Džimi. Ovakve stvari se dešavaju svaki dan.
Inspektor se okrenuo i podigao glavu ka nebu. Gledao je visoke solitere i ulice.
-Ovaj grad je pun zločina i smrdljivih kriminalaca, Džimi. I svakim danom je sve gore. Kao da se iznad grada nadvila neka demonska senka koja pretvara ljude u besne pse.
Inspektor je pogledao u mene kad je završio svoj govor i pitao me je da pođem sa njim u restoran na kafu i pržena jaja. Prihvatio sam njegov poziv.
No comments:
Post a Comment