Dick Francis - Danger

 

This is very good crime novel about man specialized in solving kidnaping cases. Of course there are lots of horses around considering it's Dick Francis novel.

Konačan ishod

 

Došao sam službenim kolima na mesto zločina. Bila je to jedna trošna kućica srednje veličine, obrasla dugačkim travama i opasana tankom zarđalom ogradicom. Nalazila se u naselju Gornja Trepča. Kad sam izašao iz automobila policajci su izlazili iz kuće držeći jednog čoveka lisicama za ruke. To je bio otac, pomislih dok sam stajao ispred automobila držeći ruke na kukovima. Već sam 15 godina radio u odeljenju za krvne delikte, i ovakvi prizori mi nisu bili strani. Počeo sam koračati ka kućici i ušao sam unutra. U prostranoj dnevnoj sobi je bila mukla tišina. Tu su stajali policajci a u sredini je sedela jedna devojčica na stolici. Okrenula je glavu i pogledala me. Bila je lepa i imala je dugačku bujnu kosu. Pozdravio sam moje kolege i prišao devojčici.

-Jesi li dobro, mala? Neće te više tući onaj čovek...uhapsili smo ga...

Devojčica je okrenula glavu i stisnula plišanog medu rukama. Nije htela da priča, pa sam se i ja okrenuo i napravio jedan krug oko prostorije. Zapalio sam cigaretu i izbacio veliki oblak dima kroz prozor, gledajući u jarko sunce koje je visilo kao zabijeno ekserima na kristalno plavom nebu. Spustio sam pogled jer me je zaslepilo sunce i pogledao u ormarić koji je bio smešten pored prozora. Imao sam malu bradicu od dva dana i nosio sam sivi kaput. Velike tamne oči, kratku kosu i visoko čelo, izraženu jaku bradu i blag pogled.

-Prokleti nasilnik...-prosiktah besno iz usta.

Bacio sam pogled na mog kolegu Perkinsona dok mi je cigareta visila sa usana, škiljio sam u njega i izvadio cigaretu i držeći je u ruci upitao ga:

-Ima li ova devojčica majku, Perkinsone?

Perkinson je stajao i gledao vrhove svojih cipela. Bio je visok tip, u 40-im godinama, ne baš prijatan za gledanje ali sposoban. Držao je zategnute ruke iza leđa i cupkao cipelama. Uvek je bio stidljiv, pomislih dok sam ga gledao.

-Ima majku, ali je ona narkoman, nije sposobna da se brine o njoj više nego što je daska wc-šolje sposobna da se brine o sapunu. Nema je već dve nedelje, niko ne zna gde je.

Protrljao sam bradu nadlanicom i povukao dim cigarete. Mislio sam šta sad da radim sa ovom devojčicom. Ne mogu je ostaviti tu bez ikoga. Odlučio sam da povedem devojčicu sa sobom kod moje prijateljice iz socijalnog, možda će ona znati šta da radi sa njom. Ja sigurno nisam. Bar ne u tom trenutku. Pošto su policajci napravili zapisnik i uzeli svedočenje devojčice, pošao sam sa njom do mojih kola i odveo se odatle. Počela je padati kiša, pa sam uključio brisače. Devojčica je sedela pored mene, na suvozačevom sedištu i igrala se sa lutkom. Setio sam se da imam jednu čokoladicu u pretincu, pa sam je uzeo i dao devojčici. Ona mi se zahvalila i pojela je čokoladicu. Brzo smo izašli sa sporednog puta i prešli na glavni put, tu je bio asfalt pa sam sada brže vozio. Pogledao sam na sat. Bilo je oko pola dva, još sam mogao da stignem u socijalni zavod i nadao sam se da je moja prijateljica tu. Bilo je neuobičajeno mračno za ovo doba dana i tresla se grmljavina. Malo sam ubrzao pa smo uskoro stigli do zgrade socijalnog zavoda. Bila je to velika oronula zgrada, puna nekakvih kancelarija i liftova i hodnika. Ušao sam unutra sa devojčicom i otišao na prvi sprat pa sam išao hodnikom do kraja i pokucao na vrata se desne strane. Odmah sam ušao i za kancelarijskim stolom je sedela moja prijateljica. Imala je plavu kosu i tanke naočari, obučena je bila u tanku belo plavu bluzu i crne pantalone.

-To si ti, Džimi. Uđi. A ko ti je to?-nasmešila se.

-Ćao, Ketrin. Izvini što upadam ovako. Bio sam danas na jednom slučaju. Ovo je Tina. Njen otac je tukao i odveo sam je iz kuće. Mislio sam da možda imaš neko rešenje za nju, neko novo okruženje.

-Hm, pa mogla bih je smestiti u neku hraniteljsku porodicu. Ali ne znam da li je to ispravno, ona je mlada...

-Da. Žao mi je nje.

Seo sam na stolicu i devojčica mi je sela u krilo. Ketrin je gledala devojčicu i smešila joj se.

-Kako si lepa, devojčice. A imaš i lutkicu.

Devojčica se postidela i čupkala je lutkicu prstima. Onda mi je sišla sa krila i izašla napolje u hodnik.

-Neka je, neka prošeta malo. Kako si ti, Džimi?

Zavalio sam se u fotelju i zapalio cigaretu. Prekrstio sam noge i položio ruku na naslon stolice.

-Pa nije loše, Ketrin. Živim kako znam i umem. Ne mogu da se žalim. Jedino me ovakve situacije rastuže. Nadam se da ćeš naći nešto za Tinu.

-Pa ja ću videti, pa ću te pozvati sutradan. Neka ostane devojčica ovde, tu ima mali krevet, može da prespava slobodno.

-Ok. Izvini što sam te prekinuo u poslu, Ketrin. Idem sada.

-Nisi me prekinuo, Džimi. Volim kad te vidim.

Izašao sam iz kancelarije. Tina je šetala hodnikom i igrala se sa lutkicom. Uzeo sam je za ruku i odveo je u kancelariju a onda otišao. Bio sam umoran i jedva sam čekao da stignem kući. Silazio sam niz stepenice i izašao sam kroz vrata zgrade. Ispred je stajao momak iz obezbeđenja. Pušio je cigaretu i držao šolju kafe u ruci. Prošao sam pored njega i ušao u kola koja su stajala parkirana ispred zgrade. Odvezao sam se malo iza zgrade socijalnog zavoda i ušao u podzemnu garažu koja se tu nalazila. Tu sam zastao i iz pretinca izvadio džoint marihuane. Zapalio sam ga i povukao dim. U garaži nije bilo nikoga, samo puno parkiranih automobila, poređanih jedan ispred drugog kao limena vojska. Mada se čulo tu i tamo otvaranje vrata i koračanje. Nije me bilo briga. Džoint se smanjivao i goreo. Pomislio sam kako sam ga dobro smotao dok sam pušio. Popušio sam trećinu džointa i bacio ga kroz prozor automobila. Onda sam sporim pokretom ruke izvadio cigaretu iz džepa moje jakne i stavio je u usta. Izvadio sam i upaljač i zapalio cigaretu. Zadimilo se pa sam otvorio prozore i upalio kola. Čulo se tiho brujanje automobila. Sada je trebalo izaći iz ove proklete garaže, krenuti negde. Krenuti nekuda. Bilo kuda. Preda mnom su se otvarale nebrojene mogućnosti, nebrojeni putevi. Trebalo je izabrati jedan. Polako sam krenuo kolima ka izlazu iz garaže. Kapija se automatski otvorila i ja sam izašao i krenuo levo bulevarom. Ispred mene je nekoliko vozila jezdilo putem, a na trotoarima su ljudi pešačili. Prljavi automobili, prljavi ljudi. Prljavi svet. Skrenuo sam u ulicu Pokretnih bandera i gledao sam kroz prozor niz ulicu. Jedan momak tamnih očiju je stajao ispred zgrade na uglu. Gledao sam ga dok sam čekao crveno svetlo na semaforu. I on je mene gledao. Učinio mi se poznat odnekud, ali nisam mogao da se setim i nastavio sam da vozim. Odjednom sam shvatio da sam došao na banovo brdo, prepoznao sam njegove ulice i zgrade. Tu je živela moja prijateljica. Zvala se Aleksandra i bila je striptizeta transvestita. Nisam je dugo video pa sam odlučio da je posetim. Živela je na kraju sledeće ulice i brzo sam došao tamo, ovde nije bila neka gužva. Zaustavio sam kola 300 metara ispred njene kuće i izašao na trotoar. Prijalo mi je malo šetnje a i ona nije volela da ljudi znaju da idem kod nje. Pokucao sam joj na vrata i izašao je neki mladić. Bio je lep, tužnog izraza na licu, mršav i ispijen, polusklopljenih upalih očiju. Sigurno je bio neki njen peško.

-Je li tu Aleksandra?, pitao sam ga, dok me je gledao sa visine.

-Jeste. Uđi.

Ušao sam unutra a mladić je otišao u sobu i zatvorio vrata. Aleksandra se pojavila koračajući iz dnevne sobe i osmehnula se. Imala je crnu kosu i lepo lice, mršavo telo i usku haljinicu.

-Ćao, Džimi! Drago mi je što te vidim, macane.

-I meni je drago, Aleksandra.

-Sedi, sad ću ti spremiti piće. Kako si ti?

-Nije loše, vozikao sam se okolo pa sam pomislio da navratim.

Aleksandra je otišla u kuhinju i uzela čašu da mi napravi piće. Kuhinja je bila zagrađena nekim kao šankom, što je davalo privlačnu atmosferu dnevnoj sobi. Uzela je krpu i počela brisati po kuhinji, gledajući dole. Ja sam seo za sto i zapalio cigaretu.

-Kako si ti, Aleksandra?

Aleksandra je mućkala piće i rukom je pogladila svoju crnu kosu.

-Pa, znaš kako Džimi, nije loše. Ali može i bolje.

Izašla je iz kuhinje sa pićem u rukama i spustila mi ga na sto, pogledavši me nevaljalim pogledom, a sise su joj skočile malo. Onda je sela na sto i zapalila cigaretu.

-Još uvek imaš taj seksi pogled, Aleksandra.

-Ah...a ti si još uvek onaj stari hvalisavac, Džimi.

Kucnuli smo se čašama i popili po gutljaj. Spustio sam čašu na sto i obliznuo usne jezikom. Onda sam pogledao Aleksandru.

-Ko ti je onaj dečko?

-To je moj prijatelj.

-I ja sam ti nekada bio prijatelj.

Aleksandra je okrenula lice u stranu i nervozno protrljala ruku po nogama.

-Oh, Džimi...nemoj otvarati stare rane...

-Kako ti je u striptiz klubu?, pitao sam je da bih promenio nelagodnu temu.

-Pokušavam da ignorišem seljačine i da se ne spuštam na njihov nivo, ali mi teško ide. Svakakvi ljudi dolaze tamo.

-Mnogi ljudi bi te poželeli.

-Mnoge ljude ja ne bih poželela, Džimi. Kako je tebi na poslu?

-Danas sam izvukao jednu devojčicu iz kandži njenog bolesnog oca. Tukao je, đubre. A ona nema nikog osim njega, pa sam je odveo u socijalni zavod.

-Jao, jadna. To me podseti na moje odrastanje.

Aleksandra je ustala i otišla u kuhinju. Popili smo piće pa je prala čaše. Neko vreme je ćutala tako a onda me pogledala držeći krpu u rukama.

-Misliš da će dobiti novi smeštaj, Džimi?

-Ne znam. Nadam se da hoće.

-Mogu li ja da je udomim, Džimi? Uvek sam želela da imam ćerku...-pitala me je iznenadno, gledajući me u oči, verovatno očekujući potvrdni odgovor.

-Mislim da bi to bilo super, Aleksandra. Devojčica će biti srećna pored tebe. Mogu je odmah dovesti kod tebe ako želiš.

-Baš ti hvala, Džimi, super si!, rekla je Aleksandra i potrčala ka meni i poljubila me. Taj poljubac me je podsetio na moju burnu prošlost sa njom, pa sam joj pomazio kosu i uzvratio joj poljubac. Ali ona se odmakla od mene i sela na stolicu. Oslonila je glavu na dlanove ruku.

-Nemoj, Džimi. Nismo više zajedno.

-Dobro. Idem onda ja da dovedem Tinu.

-Tako se zove? Baš lepo ime.

-Da. Ćao, Aleksandra.

-Ćao. Nadam se da ćemo se videti još koji put.

Otišao sam iz njene kuće i ušao u kola. Već se počelo smračivati, ali je kiša i dalje padala. Obuzela me je nekakva tuga, i sedeo sam u kolima slušajući kišu i prolaske kola. No ipak sam upalio kola i brzo se odvezao do socijalnog zavoda. Prvo što sam primetio je neprisustvo čoveka iz obezbeđenja. Ušao sam unutra i popeo se na prvi sprat, pa sam otišao do kraja hodnika. Vrata Ketrinine kancelarije gde sam ostavio dete su bila otvorena. Ušao sam unutra i video Ketrin kako sedi na stolici. Glava joj je bila na stolu, kao da spava. Prišao sam i pokušao da je pomerim. Nije se pomerala, bila je mrtva. Neko je dobro sredio. U kancelariji su se mogli videti znaci borbe, predmeti sa stola su ležali na podu, i mali krevetac je bio ispremetan. Neko je oteo malu Tinu. Čuo sam zvuk automobila napolju. Odmah sam izjurio iz kancelarije i spustio se stepenicama. Kad sam izašao napolje, video sam auto kako zalazi za ugao. Ušao sam u kola i krenuo za automobilom. Jurio sam ih ulicama i poprečnim prelazima. Asfalt je bio natopljen kišom pa sam proklizavao i teško održavao kontrolu nad vozilom. Jurio sam ih kad smo stigli do raskrsnice. Sa desne strane je izleteo veliki kamion i sudario se sa automobilom u kojima su bili otimači. Bio je to stravičan prizor. Kola su se pretvorila u loptu gvožđa i čelika, a mala devojčica je izletela i letela tri metra, pa je pala na pločnik. Izašao sam iz mog auta i pošao da pogledam devojčicu. Nažalost, umrla je. Nije imala sreće. Vozač automobila je takođe umro, a suvozač je krvario priklješten u zgnječenim kolima. Vozač kamiona se nije povredio, pa je izašao da pogleda šta se desilo. Rekao sam mu da sam iz policije. Stajali smo tako na kiši, a radoznali prolaznici su dolazili da pogledaju incident. Ubrzo je došla i policijska patrola i specijalno vozilo koje je izvuklo preživelog čoveka iz automobila. Stajao sam oslanjajući se na vrata mog automobila i pričao sa inspektorom.

-Žao mi je što nisam spasao Tinu, inspektore.

-Nisi ti kriv, Džimi. Ovakve stvari se dešavaju svaki dan.

Inspektor se okrenuo i podigao glavu ka nebu. Gledao je visoke solitere i ulice.

-Ovaj grad je pun zločina i smrdljivih kriminalaca, Džimi. I svakim danom je sve gore. Kao da se iznad grada nadvila neka demonska senka koja pretvara ljude u besne pse.

Inspektor je pogledao u mene kad je završio svoj govor i pitao me je da pođem sa njim u restoran na kafu i pržena jaja. Prihvatio sam njegov poziv.   

Mesečarenje

 

Herman Jašimoto je stajao nasred ulice gledajući prolaske automobila i autobusa. Bio je turist u Beogradu i kao sin nemačkog radnika pivare i majke japanske služavke, uvek je bio nesiguran oko svog identiteta.

Hladno veče je požurivalo prolaznike da se vrate kućama, noseći sa sobom kese i torbe.

Herman Jašimoto je odsedao tokom svog obilaska u hostelu ispod zelenog venca. Šetajući ceo dan i razgledajući znamenitosti Beograda bio je umoran i jedva je čekao da se vrati u hostel. Međutim, autobus je kasnio, dugo ga nije bilo. Hladan vetar koji ga je pritiskao terao ga je da zavuče ruke duboko u džepove svoje bele jakne. Stojeći dugo na nogama krenuo je ka klupi i seo, očekujući da autobus stigne za koji čas. Prolaznici su sa interesovanjem posmatrali njegovo lice, jer bilo je neobično, jaka brada i čvrst nos nisu baš odgovarali njegovim kosookim očima. Gledajući telefon pun fotografija koje je snimio tog dana, nije primetio osobu koja je stajala ispred njega. Samo je čuo njen glas.

-Je li slobodno?

Digavši pogled sa telefona ugledao je plavokosu devojku u crnim pantalonama i crnoj jakni. Ne razumevajući srpski jezik, klimnuo je i devojka je sela pored njega. Nije mu se često dešavalo da se neka devojka tek tako nabacuje, pa je bio zbunjen. Izvukla je cigaretu iz torbice i zapalila. Herman do tada nije često pušio cigarete, međutim upitao je devojku za jednu.

Ona izvuče cigaretu i dade mu.

-Do you like it, pitala ga je.

-Yes.

Pogledavši na ulicu primetio je dolazak autobusa i morao je da krene. Tako da je ustao sa klupe i krenuo ka stanici. Okrenuvši se ka klupi gde je sedela devojka, osmotrio je i ušao u autobus. Smestivši se na sedište, tokom vožnje do hostela razmišljao je o toj devojci sa klupe. Nešto oko nje ga je veoma interesovalo. 

Stigavši u hostel, presvukao je odeću i bacio se pod tuš. Izlazeći iz tuš kabine nije se osećao posebno osvežen. Seo je na krevet i otpio gutljaj zelenog čaja svo vreme razmišljajući o toj devojci. Ispivši čaj, ubacio se u krevet i zaspao.

Sutradan je ponovo krenuo u obilazak glavnog grada. Ispio je nekoliko čajeva u kafićima, pogledao nekoliko crkava, muzeja i pozorišta, pa se zatim uputio u zoovrt. Tamo je posmatrao divlje životinje u kavezima. Jedan vuk je ležao ispruženih nogu u kavezu u kom je bio komad živog mesa. Primicalo se veče i on je otišao do autobuske stanice, nadajući se da će ponovo videti tu devojku. Propuštao je autobuse očekujući da se pojavi. Znao je da je to potpuno besmisleno, ali ipak je to činio. Posle sat vremena odustao je i primetivši svoj bus ušao u njega i vratio se u hostel.

Još nekoliko dana isprobavao je tu uzaludnu zamisao. Šestog dana odustao je od nje i nastavio sa obilaskom. Međutim, osetio se nekako depresivan, možda zbog zimskog vremena, ili nečeg drugog. Misleći sam za sebe, da li mu je potreban razlog da bude depresivan. Naravno da nije, odgovori sam sebi. Nekoliko poruka koje je primio od roditelja jedva da je i pročitao. 

Sledećih dana provodio je vreme lutajući po gradu i ispijajući žestoka pića. Lutao je tako skoro svako veče, i skoro da uopšte nije spavao. Koračajući pored reke u gluvo doba noći, bio je svestan da spava dok je šetao i posmatrao crnu reku i crno nebo. Pitao se kako li konji spavaju stojeći na nogama kao što je on stajao pušeći cigaretu i ispijajući pivo koje mu se veoma sviđalo.

Došavši do kraja puta, skrenuo je levo u uličicu i kroz nju izbio na rasrkrsnicu gde se desio sudar dva automobila. Slušajući reči saobraćajaca i policajaca, nešto je mogao da razume. Muškarac u dačiji je bio teško pijan, ali je ostao živ, dok je žena umrla na licu mesta.

Detektiv sa policajkom pored sebe posmatrao je udes na nekoliko metara razdaljine i na neki lep način taj prizor ga je uzbuđivao.

-Znaš, Nataša, ovi vozači sigurno imaju mnogo problema sa sobom. Možda zato ima toliko saobraćajki.

-I ja tako mislim. Nego, nije li ovaj tip onaj što se tužakao policiji oko sina koga je pregazio nesavesni vozač.

Detektiv zapalivši cigaretu počešao se po bradi.

-Hm...mislim da je to on.

Detektiv i Nataša odvedoše pijanog vozača na trežnjenje u stanicu. Nalupavši mu par šamara i polivši ga hladnom vodom, pružiše mu kafu na metalnom stočiću.

Pijani vozač se polako otreznio, ispijajući toplu kafu i pušeći cigaretu.

-Ta...ta gadura...pregazila je mog sina.

-Jeste li sigurni u to.

-Sasvim.

-Zašto bi ga pregazila.

-Valjda je bila pijana, šta znam.

-Jeste li je poznavali.

-Jesam.

-Kako.

-Njen sin i moj su išli zajedno u školu.

Sad su detektiv i Nataša preuzeli ulogu dobrog i lošeg policajca. Detektiv je bio loš, a Nataša dobar.

-Šta se dešavalo u toj školi, pitao je detektiv.

Otrežnjeni vozač je ćutao.

Nataša izvuče iz kutije jednu cigaretu.Pruži ruku vozaču. Dodir mu je bio hladan poput mrtve ribe.

-Uzmi cigaretu, možda ćeš se prisetiti. Treba li ti još kafe. Možda neki sok.

-Hvala vam. Prijala bi mi još jedna kafa. A i sok bi mi dobro došao.

Dok je Nataša donosila sok i kafu, vozač se malo oraspoložio. Detektiv je stajao malo podalje, zaklonjen senkom Nataše koja je sipala sok i kafu vozaču.

-Dakle, šta se dešavalo u toj školi.

Vozač je popustio.

-Moj sin...često je maltretirao njenog sina. Često ga je tukao. Ta žena, verovatno ga je pregazila zbog toga.

-Šta je sa sinom žene koju ste pregazili.

-Obesio se pre par godina.

Detektiv je izvukao cigaretu i zapalio je. Zakašljavši, pomislio je za sebe kako bi trebalo manje da puši.

-Šta je radilo školsko osoblje za to vreme. Zar nisu pokušali to da spreče.

-Hm...izgleda da ih nije bilo briga.

Detektiv i Nataša su poveli vozača i ubacili ga u ćeliju.

---

Herman je još neko vreme posmatrao saobraćajku pa je krenuo dalje. Odjednom se našao u uskoj slepoj uličici. Bez svetiljki, nalazio se u potpunom mraku. Koračajući kroz nju ugledao je dve osobe. Iako u mraku prepoznao je jednu od dve osobe. Bila je to žena koju je video na autobuskoj stanici. Pored nje stajao je muškarac srednjih godina grubog lica i skladne građe. Nosio je sivi kaput i crne farmerke i u ruci držao pištolj. Prilazili su mu velikom brzinom.

Muškarac sa pištoljem obratio se turisti. Devojka je stajala iza njega zaklonjena mrakom.

-Hermane, pođi sa nama.

Prestrašen uperenim pištoljem krenuo je za njima do ulaza u zgradu i popeo se stepenicama do trećeg sprata. Ubaciše ga u dnevnu sobu ispunjenu raznim noževima i falsifikovanim ispravama. 

-What do you want from me, upitao ih je ležeći polubudan. Sve mu se to činilo kao neki užasan košmar.

-Hermane, sećaš li se šta si uradio devojčici tokom svojih lutanja po gradu. Jednoj plavoj devojčici.

-Hmm..I don't think so. Last couple of days have been pretty hazy.

Tip sa pištoljem ga mlatnu dva tri puta po glavi.

-Pa, mi se sećamo. Silovao si je, Hermane.

Tip izvuče nekoliko fotografija i baci ih na krevet. Herman ih pogleda. Zaista je to bio on, fotografija je prikazivala njega spuštenih pantalona priljubljenog uz devojčicu plave kose.

-I...I...really don't remember all of this. Is this some kind of scam.

Devojka je sad istupila iz senke u kojoj je obitavala pokraj ulaznih vrata.

-Možda jeste, a možda i nije. Uglavnom setićeš se. Mi te uveravamo da jeste.

Tip sa pištoljem je izvukao flašu votke i otpio.

-Ako pošaljemo ove fotke policiji imaćeš puno nevolja. Zato, da bi svi bili zadovoljni, tražimo od tebe 3000 evra. Verujem da to neće biti toliko velika suma.

Herman Jašimoto je prebledeo. Trebalo mu je piće. Tip mu pruži flašu votke i on ispi.

-3000 evra...ne verujem da ću uspeti da sakupim toliko novaca. 

-Dajemo ti tri dana fore. Ako pokušaš da nas prijaviš, umrećeš. A i onako ćeš umreti, pa nema veze. 

Herman se pridigao sa kreveta i pažljivo koračajući prema izlazu iz stana zastao. Pokušao je da se priseti tog događaja. Potom je izašao slušajući smeh tipa i devojke iza sebe spuštajući se stepenicama.

---

Vrativši se u hostel, pokušao je da razmisli kako da prikupi sav taj novac. Imao je moderan skup laptop, nekoliko telefona, fotoaparat i kolekciju knjiga koju je poneo sa sobom. Imao je neku sumu na računu i određenu svotu u kešu. 

Odlučivši se, otišao je do zelenaša i prodao sve te stvari. Međutim ni to nije bilo dovoljno pa mu je zelenaš posudio nekoliko stotina evra obavestivši ga o roku za naplatu usluge.

---

Vlasnik lanca tržnih centara već nedeljama je bio u očajnoj depresiji. Otkako mu je žena umrla i ćerka poginula na Adi Ciganliji, nije imao više razloga da živi. S obzirom da je bio bogat čovek, pomisao na uobičajene metode samoubistva mu nisu pale na pamet. Tako da je odlučio da uposli plaćenog ubicu koji će obaviti taj posao za njega. Ionako je ceo život drugovao sa krimogenim tipovima, i tokom tih drugovanja poznavao je izvesnog gospodina. Zvao se Janoš Mercl.

Okrenuvši broj telefona, ponudio mu je posao.

Janoš Mercl se zakašljao ispijajući šolju kafe dok je slušao tog čoveka.

-Hoćeš da te ubijem i još da platiš za to. Jesi li lud.

-Slušaj, hoćeš ili nećeš.

-Ok.

Dogovorili su se o mestu sastanka. Bio je to kafić gde je vlasnik lanca tržnih centara često ispijao kafu. Plan je bio da pošto ispije kafu nekoliko vremena šeta niz ulicu gde će ga Janoš čekati. Već mu je isplatio sumu za taj posao preko posebnog bankovnog računa.

---

Vlasnik lanca tržnih centara ispijao je kafu natenane, pućkajući finu cigaretu. Ispivši kafu napustio je kafić i prošetao niz ulicu. Bližilo se vreme njegovog smaknuća. Međutim odjednom je zastao i opipao se po džepovima zelenog kaputa. Zaboravio je kutiju cigareta u kafiću. Pih, pomisli, sad ću morati da se vratim.

Pri kraju uličice zaklonjen iza drveta Janoš je čekao tog ludaka. Primetio je tipa u zelenom kaputu kako se približava, opalio hitac iz pištolja sa prigušivačem i smesta pobegao.

Vlasnik lanca tržnih centara se sad sa kutijom cigareta približavao ugovorenom mestu. Međutim nije bilo ni traga od Janoša, već je neki tip u zelenom kaputu, iako vrlo sličan njegovom, samo malo jeftinijem ležao na prljavom snegu opružen. Iz kaputa mu je isticala krv koja se mešala sa blatom i snegom. Janoš je sigurno likvidirao pogrešnog čoveka pomisli.

---

Herman Jašimoto je pokucao na vrata stana sa novcem koji je prikupio. Otvorila mu je devojka i povukla ga unutra.

-Gde je moj čovek, pičkice.

-Ne znam. Doneo sam novac.

Devojka mu uzme pare i uključi televizor. U večernjim vestima reporterka je izveštavala o ubistvu sitnog lopova Aleksanda Mirkovića. Devojka pade u plač. Nije uopšte konstatovala Hermana. 

-Moj Aleksandar, kukala je. Ostavivši koverat sa novcem na stočić, otišla je u kupatilo, napunila kadu vrelom vodom, progutala tri kutije onzapina i prerezala vene. 

Jašimoto je ušao u kupatilo i posmatrao jadnu devojku kako polako umire. Potom je otišao u dnevnu sobu i uzeo koverat sa novcem.

---

Detektiv i Nataša su ispitivali Hermana Jašimota. Ispričao im je o zelenašu koji mu je zapretio da kroz nekoliko dana donese novac, ili će mu polomiti kosti.

Pri pretresanju stana u kojem su ga odvukli uverili su se da su fotografije kojim su ga ucenjivali bile lažne.

Sad su se uputili ka kancelariji gde je sedeo zelenaš. Njegov šef nije bio tu, već pomoćnik. Problem sa pomoćnikom je bio što je taj momak bio mutav.

Nije mogao ništa da im ispriča. 

Detektiv i Nataša su se pogledali.

Haarmann

 

This is pretty good graphic novel about notorious serial killer Fritz Haarmann. Somehow he got  police badge from german authorities considering he spent some time in correctional facillities and lunatic asylum, so he provided them with valuable information. However he was sick man who liked to torture little boys he picked up at railway stations. Artwork is pretty good and bleak considering how awful story is.

Thierry Jonquet - Tarantula

 

Tarantula is good example of french crime fiction. Story revolves about revenge of surgeon on a young man who raped his daughter. Movie adaptation is bad though.

Ngaio Marsh - Death and the Dancing Footman

 

Ngaio Marsh was also one of the so called 'queen of crimes'. She was born in New Zealand and was very interested in operas and theatre. This novel is classic example of  bunch of people each one full of hatred towards another who are invited to the party where they go on killing each other. Cardboard characters are not very impressive, but that could be said for real people as well.

Margery Allingham - Tiger in The Smoke

 

Margery Allingham was one of so called 'queen of crimes' in that bizzare period of classic detective fiction. This one of her numerous novels tells a story of ruthless criminal very creatively called James Havoc who returns from prison and madhouse to join his gang and settle some unfinished bussiness.

George Simenon - The Disappearance of Odille

 

This novel is not one of inspector Maigret's adventures, but nevertheless interesting story of young girl who tired of her family runs from home. 

Josephine Tey - The Man In The Queue

 

This is very good classic murder mystery by famous crime writer Josephine Tey. A man is murdered in the queue but no one remembers him or knows anything of the killer. Inspector Alan Grant is interesting character and as he delves deep into the case he finds some bizzare things.

Tungsten

 

Tungsten is very good crime comic by brazillian author Marcello Quintanilha. Very clean and sharp artwork tells a story about crooked cop and his wife. There are some generals involved too, and drug dealers. It depicts Brazil as not very much fine place considering it was demolished by Americans and Europeans long time ago. By the way, name of the comic is chemical element, very hard and poisonous, but not quite like granite.

Friedrich Dürrenmatt - The Judge and his Hangman

 

Friedrich Dürrenmatt was swiss novelist famous for his plays and numerous novels. He also wrote some kind of crime novels in which he showed how detective novels are not very realistic in depicting and solving crimes. Although very well written, by the end it reaches into surreal nonsense. There is good adaptation of his other novel directed by Sean Penn.

Graham Greene - The Honorary Consul

 

Graham Greene was very good writer who also wrote couple of crime novels. You may remember movie Third Man and a couple of others. This particular thriller is very exciting, telling a story about doctor in south america entangled in political turmoil.

Night of the following day (1969)

 

Very good crime drama of the kidnapping sort, with great performance by Marlon Brando.

Villain (1971)

 

Villain is interesting and often overlooked gangster movie about east end london gangs. Very violent and frightening, it shows seedy underworld of filthy london streets. Richard Burton gives great performance as tough ruthless gangster. 

Nicholas Blake - The Beast Must Die

 

Nicholas Blake was pseudonym of famous poet Cecil Day-Lewis. In his spare time he wrote some detective novels. This one is pretty good, about man seeking revenge for murder of his son by careless driver. He is also father of famous actor Daniel Day Lewis.

Rokanje na pumpi

 

Bilo je kasno februarsko veče kad je mladić izašao iz automobila da napuni gorivo na pumpi. Hteo je da kupi cigarete i dok je prolazio pogodiše ga meci. Dečko pade mrtav.

---

Dođe policijska patrola da obavi uviđaj. Izlazeći iz policjskog automobila, pozornik je mirisao dizel gorivo dok je prilazio telu. Priđe mu radnik sa pumpe.

-Sreća gospodine što se nije zapalila pumpa, reče brišući ruke peškirom.

Pozornik ga nije primećivao. Još uvek je udisao dizel gorivo i gledao telo. Zapali cigaretu.

-Zaista, reče i ugasi šibicu pa je baci u odvod kanalizacije.

Dođe još jedna patrola. Počeše da obavljaju uviđaj.

Policajac ih ostavi i pođe da ispituje stanare i moguće svedoke. Jedan penzioner je primetio neku sumnjivu devojku kako izlazi iz kućice neposredno posle ubistva.

-Kako je izgledala.

-Obična cura. Čini mi se da je plavuša.

Njuškalo uđe u kuću i poče da ispituje. Tu su bile neke devojke.

-Je li bila ovde neka plavuša možda?

-Nismo videle nikakvu plavušu, gospodine.

---

Balističar pogleda ispaljene čaure. Okrene se koleginici policajki.

-Ovo su meci iz berete 754.

Policajka potvrdno klimne glavom.

---

Policajac je njuškao još neko vreme po stanu. Primetio je neke dlake na dušeku. Prikupio ih je i stavio u kesicu. Potom je izašao iz kuće i zajedno sa policajkom otišao do laboratorije.

Tamo je bio dr. Pizdičkić, laborant. Baciše mu kesicu sa dlakama.

On je otvori, pažljivo izvadi dlake i stavi ih pod mikroskop.

-Čini mi se...khm..policajci...da su ovo pseće dlake.

Policajac i policajka se pogledaše.

-Ako utvrdimo čijeg su psa dlake, Nataša, moći ćemo doći do ubice.

-I ja tako mislim, Danijele.

Prođoše potom iz laboratorije i krenuše ulicom. Odoše do dr. Stamenkovskog patologa. Stamenkovskom je već bilo muka od toliko mrtvih ljudi koje je morao da pregleda.

Izlazeći od dr. Stamenkovskog prošetaše do neke kućice. Tamo su lajali psi.

-Hm....ove dlake mi izgledaju prilično iste kao dlake ovog psa, Nataša.

-I meni se čini.

-Aj da vidimo.

Ušli su u kuću, ali bila je prazna. Čekali su tu neko vreme dok nije došao neki dečkić.

-Čiji su ovo psi, dečko?

-A..od devojke Marijane.

-Gde je ona sad?

-Nešto mi je rekla da je otišla kod prijateljica na novom beogradu.

-Hvala ti, dečko.

---

Policajac i policajka se odvedoše do blokova. Brzo su našli stan gde je pobegla devojka Marijana. Razvališe vrata i upadnu u stan. Devojka Marijana je na iznenađenje bila mirna, kao da je to i očekivala. Bila je tu i neka pegava devojka. 

Priđe joj pandur i pokaže joj pseće dlake iz kesice.

-Jesu li ovo dlake vašeg psa.

-Jesu, gospodine. To su dlake mog psa.

-Nađene su na mestu odakle se sumnja da su ispaljeni hici koji su ubili nekog dečka na pumpi. Šta imate da kažete na to.

-Pa ubila sam ga, eto to ću vam reći. Ne znam što sam uopšte ovde došla. Ostavila me džukela.

---

Marijana je sedela u sobi za ispitivanje. Policajac i policajka su naslonjeni na zid posmatrali sirotu devojku. Razumeli su kako je to kad te dečko ostavi. Te večeri su bili dobre volje, pa su je pustili uz opomenu.

Detektiv je odlazio putićem misleći kako će ta fuksa uskoro da nađe drugu kitu za sisanje.

---

Čudna scena u glavnom parku. Petoro policajaca čistili su parkić.

-Šta je ovom šefu, šalje nas da čistimo parkić?

Okupljeni građani su im se smejali dok su čistili parkić. Iza zgrade stajalo je policijsko vozilo sa rotirajućim svetlima.

-I to po ovom suncu...

-Strašna vrućina, momci?, uzvikivao je neki tip naslonjen na policijsko vozilo preko megafona.

-Bogamu, ne znam kako ćemo da izdržimo...

-Aha. A ima još toliko parkića...

Sunce je pržilo leđa smrdljivim džukelama još dugo vremena.

Duhovi

Ribolovac koji je često provodio vreme pecajući ispod brankovog mosta taman se pripremao da pođe kući, stavljajući ribarski pribor u vreću. Veče je bilo kišovito, tmurno, maglovito i jako hladno. Spuštajući se do obale da uzme poslednje uzice koje nije iskoristio primetio je plutajuće telo koje se nasukalo. 

Pogledavši malo bolje primetio je da je to telo devojčice, kako mu se činilo, od 12 godina. Sumnjao je na samoubistvo, jer je u novinama čitao kako dosta ljudi skače sa brankovog mosta kako bi se rešili muka. Međutim, nije bio siguran, pa je pozvao policiju.

Ubrzo je stigao policijski automobil i kola hitne pomoći. Dok je ribolovac okrenuo lice ka detektivu i policajki koji su izlazili iz auta, učinilo mu se kako čuje nekakvo koračanje iza sebe. Okrenuvši se, nije video ništa, osim nekoliko gusaka i patki što su plovile. 

Detektiv je prišao telu devojčice dok je policajka ispitivala ribolovca. Zimska jakna joj je bila rasparana, džemper iskidan, pantalone pocepane. Mokra od kiše i reke koja ju je izvukla, pod mesečinom njeno raskomadano lice pokrivala je glista.

Detektiv se zakašljao i izvukavši maramicu ispljunuo u nju šlajm. Potom je izvadio cigaretu. Zapalivši je, osetio je dolazak njegove koleginice.

-Ovu curu je neko dobro raskomadao..

-Šta kaže ribolovac.

-Pecao je neke ribe pa je našao tu.

Raštrkani oko njih dvoje istražitelji su fotkali i prikupljali dokaze sa mesta zločina.

Kiša je sprala većinu tragova, tako da su ostali praznih ruku što se toga tiče.

Dok se detektiv uspinjao ka trotoaru za trenutak je pomislio da nedaleko od njega stoji neka osoba. Pogledavši malo bolje u svom tom mraku, uvideo je da je to korpa za otpatke.

Ušavši u automobil zajedno sa Natašom, uključio je grejanje. Brisači su skidali kišu koja je pljuštala po šoferfajbni.

Nataša izvadi žvakaću gumu.

-Pa, biće posla za onog našeg patologa.

-Sigurno.

Odvezli su se sa mesta zločina do kafane na uglu da popiju pivo.

---

Patolog dr. Stamenkovski stajao je kraj prozora i osluškivao muziku iz obližnje škole pevanja. Ugledavši momke koji su donosili devojčicu na nosilima okrenuo se i zahvalio im se.

Mrtva devojčica je stajala na njegovom obdukcionom stolu. Posle temeljnog pretraživanja, vađenja utrobe, creva i ostalih unutrašnjih organa Stamenkovski je krvavih ruku zapalio cigaretu.

Prišavši prozoru kroz koji je dopirala muzika budućih pevačica, osećao se čudno. Nije našao nikakve ljudske tragove na telu mrtve devojčice. Jedino ostatke dizel ulja i mašinskih delova.

Poslao je izveštaj policijskoj stanici i uvukao mrtvu devojčicu u hladnjaču.

---

Detektiv i Nataša su posle tri piva koja su ispili u kafani otišli do policijske stanice. Brzo su utvrdili identitet mrtve devojčice. Bila je to neka ciganka koja je neko vreme provodila u svratištu za mlade. Sedeći za stolom zajedno sa policijskim mačkom fricom primetili su kurvu koja je sinoć opljačkala nekog starog gospodina. Bila je bezuba tako da je mnogo lakše pušila kite mušterija.

-Dakle, Nataša, morali bismo da obiđemo neke auto-otpade, izgleda.

-I meni se čini.

Odvezli su se do auto-otpada gde su tragovi dizel ulja i mašinskih delova nađeni na telu mrtve devojčice.

Kolona raspadnutih automobila pružala se unedogled zahvatajući čitav horizont i spajajući se sa popodnevnim nebom. 

Izlazeći iz kućice vlasnik autootpada je brisao ruke krpom. Izgledao je nekako natmuren.

-Ko ste sad vi.

-Policija.

-Samo mi još vi trebate. Šta koji kurac hoćete.

Nataša ga osmotri od glave do pete.

-Je li, momak, jel ti žena ne da pičke pa si tako nervozan.

Vlasnik auto-otpada se razbesneo na te reči i pošao prema Nataši ali mu se isprečio detektiv.

Zabivši ga za olupinu od automobila, izvukao je cigaretu i zapalio je.

-Imamo neka pitanja za vas.

-Oh. Dobro onda, pitajte.

-Pronađena je neka cigančica ispod brankovog mosta. Neko je dobro udesio. Jeste li primetili nekog sumnjivog lika na vašem posedu.

Vlasnik auto-otpada se počešao po glavi, razmišljajući.

-Hm...sad kad se setim, bio je tu neki tip. Kupio je od mene razne delove automobila.

-Koje tačno.

-Hmm...kupio je jednu probušenu gumu, branik, odvaljena vrata, razlupani gepek, razvaljeno sedište i blatobran.

Detektiv se čudio zašto bi neko kupovao takve stvari zbog ubistva cigančice. Možda je to kupio kako bi ih prevario.

-Možete da ga opišete.

-Slabo se sećam lica. Mnogo ljudi dolazi ovde. Ali imao je neku čudnu izraslinu na licu.

---

Inspektor Stojković je po pozivu policije došao u dom porodice Dušanović. Njihova ćerka je nađena mrtva u svojoj sobi, polomljenih kostiju. Odmah je posumnjao na roditelje. Komislav Dušanović je sedeo na fotelji zajedno sa ženom Bojanom.

-Baš smo se spremali da je probudimo na doručak, i našli smo je mrtvu.

Plakali su.

Inspektor Stojković je pogledao sobu pokojne Felicije. Na uzglavlju pored njenog noćnog stočića stajala je slika mladića. Imao je crnu kosu i crne oči, ravan nos i tanke usne. 

Vrativši se u dnevnu sobu seo je na fotelju ispred roditelja.

-Ko je onaj momak na slici u sobi vaše ćerke.

Komislav je suznih očiju neko vreme gledao u tačku na zidu, ne čuvši pitanje. Bilo mu je potrebno neko vreme da se otrezni. Protrljavši oči, ustao je i nasuo sebi čašu piva, ponudio jedno inspektoru a ženi je dao tabletu za smirenje.

-To je naš pokojni sin Zvonimir. Poginuo je u saobraćajki dok se vozio sa sestrom na autoputu. Umro je na licu mesta, međutim Felicija je ostala živa. 

Komislav ponovo zapadne u plač svestan ironije svojih reči.

Bojana se smirila pod dejstvom tablete.

-Uvek je bio nesmotren, iako stariji od Felicije. 

Dok su policajci i bolničari odnosili leš mlade Felicije, inspektor je na trenutak začuo nekakve glasove u kući.

Još neko vreme je tu stajao zapisujući informacije u blokčić pa se potom zaputio kroz predvorje stana u vrt. Neka džukela je lajala. Prošavši kroz vrt izašao je na trotoar i počeo da šeta.

---

Patolog dr. Stamenkovski je primio mladu Feliciju. Osim polomljenih kostiju, primetio je da joj je i jezik iščupan, a takođe i nokti na rukama i nogama. 

Posle detaljnog istraživanja zapalio je cigaretu. Potom je okrenuo Stojkovića.

-Reci, Stamenkovski.

-Pronašao sam tragove neke muške osobe. Sad pomalo je čudno ovo što ću reći..ali...čini se da pripadaju njenom pokojnom bratu.

Stojković je za trenutak ćutao.

-Hvala ti.

Imajući u vidu informacije koje je dobio od patologa zaputio se groblju gde je sahranjen mladi Zvonimir. Koračajući po groblju pretraživao je nadgrobne spomenike dok nije našao njegov.

Primicalo se veče i inspektor je pomalo zadrhtao iako je bio dobro obučen. 

Iz Zvonimirovog groba potekli su nekakvi glasovi.

'ta fuksa felicija...zbog nje sam otišao u smrt...da nije stalno brbljala i ometala me, možda bih i ostao živ...čujete li me, inspektore...'

Inspektor je slušao glas pokojnog Zvonimira.

-Sasvim vas dobro čujem.

'ipak, svestan sam zločina koji sam učinio...mnogo se kajem...hoćete li me uhapsiti'

-Moraću.

Nebo je bilo crno a između crvenkastih oblaka pojavljivao se mesec.

Iz groba izađe maglovita prilika Zvonimirovog duha. Zajedno sa inspektorom pošao je do policijske stanice. 

U stanici su sedeli detektiv i Nataša. Primetili su inspektora kako ulazi na način kao da privodi neku osobu. Pored njega neka svetlucavo obličje se moglo nazreti.

Inspektor ubaci duha u ćeliju i zatvori vrata. Potom se pridruži Nataši i detektivu. Mačak Fric je sedeo na stolu i jeo mačju travicu.

-Koga si to ubacio u ćeliju, Stojkoviću.

Stojković je uzeo kafu iz automata i zapalio cigaretu.

-Pokojnog brata Felicije. Nađena je mrtva u sobi. Izgleda da je ubio njegov duh.

-Pitam se kakvu će kaznu da dobije, rekla je Nataša.

-Nemam pojma. Nego kako ide onaj vaš slučaj sa mrtvom cigančicom ispod brankovog mosta.

Detektiv je pogledao na zidni sat koji je pokazivao vreme. Bilo je 9 sati.

-Saznali smo od vlasnika auto-otpada da je neki tip pokupovao brdo smeća. Sad ne znamo da li je to taj tip, ali mislim da ćemo uskoro rešiti slučaj.

---

Stanovnici naselja Senjak primetili su čudnu osobu kako šeta ulicama. U početku su mislili da je to neki klošar preobučen u neke kese i ostalo smeće, ali pri bližem posmatranju uvideli su da je to nekakva mašina napravljena od raspadnutih autodelova. Iako je išla sporo, razbijala je izloge prodavnica sa pićem, napadala slučajne prolaznike i pravila sveopšti haos.

Ubrzo je došla patrola iz koje je izleteo mladi policajac još neiskusan. Pripucao je nekoliko puta na pokretnu mašinu, ali bez uspeha. Osetivši hice na leđima, auto-čovek se okrenuo i polako počeo da se primiče policajcu. Ovaj ispali celi šaržer u njega, sve dok se nije našao skoro pred njim. Mašina ga uhvati za glavu i zdrobi je, pa baci policajca na zemlju. Ušavši u policijski automobil, odvezao se niz ulicu.

Čovek mašina jurio je ulicom izbivši na autoput gde je bila postavljena zamka sačinjena od nekoliko policijskih džipova i brdo dobro opremljenih policajaca. Takođe je ispred njih bila postavljena žica za bušenje guma. Prešavši preko žice čovek mašina je izgubio kontrolu nad vozilom i zabio se u kontejner. Izašavši iz automobila krenuo je ka policijskim džipovima. 

Okupljeni panduri spremljenih pušaka istovremeno su pripucali na čoveka mašinu. Hiljadu metaka zabijali su se u čoveka sačinjenog od polovnih autodelova. Iako dobro izrešetan još uvek je napredovao. Primakao se interventnim vozilima i džipovima još uvek pod rešetanjem pušaka. Gust dim dizao se iznad okupljenih džipova. Daleko na nebu helikopter je kružio. U njemu je sedeo čovek sa izbačenim mitraljezom. I on je rešetao čoveka mašinu. 

Jednog po jednog čovek mašina je ubijao dok napokon nije pao na zemlju.

---

Detektiv i Nataša su brzo stigli do mesta okršaja. Mrtvi policajci su ležali na zemlji, razlomljeni džipovi su se pušili, puške i mitraljezi razbacani oko autoputa. Čovek mašina je bio mrtav. 

Priđe mu detektiv i dobro ga zagleda. Među svim tim polovnim autodelovima pronašao je tragove nečije krvi. 

Bilo je potrebno neko vreme da se taj haos raščisti. U međuvremenu, čovek mašina se ponovo digao. Među bolničkim kolima i patrolama dolazio je i tenk koji je pregazio čoveka mašinu.

Detektiv i Nataša su među delovima auto čoveka pronašli trag koji će ih odvesti do cilja. 

Bio je to papirić sa natpisom, Ljošenko Nemirov, pronalazač.

-Pa, Nataša, izgleda da je ovo čudo sad potpuno mrtvo.

-I meni se čini. 

Ubacivši se u automobil odvezli su se do prebivališta Ljošenka Nemirova, pronalazača. Bila je to kućica u Žarkovu. Ušavši u nju, videli su niskog čoveka sa naočarima. Oko njega su se nalazile svakakve sprave : hemikalije, posuđe za merenje elektriciteta, knjige okultne tematike, boce, alati i još neke bezimene stvari.

Ljošenko Nemirov je stajao zadubljen u neku knjigu dok je boca ispunjena amonijakom šištala. U njoj su neke škorpije plutale.

-Dakle, vidim da ste me pronašli, njuškala, reče Ljošenko. -Jeste li srećni što ste ubili moje remek delo.

Detektiv i Nataša su oprezno pristupili Ljošenku.

-Zašto ste ubili cigančicu. 

Ljošenko podiže pogled sa knjige i prošeta po svojoj radionici.

-Ta mala cigančica je stalno išla po kraju i prosila. Primio sam je kod mene i dao joj malo supe i pasulja. Popušila mi je kurac potom. Međutim, pošto sam već bio naduvan eterom, nisam primetio kad je otišla da je ukrala meni veoma bitnu stvarčicu:bočicu ispunjenu živom.

Slušajući priču, Nataša se priseti one godine kad su bile poplave i kad je neki mladić iskoristio devojčicu koja je ostala bez doma. Ljošenko nastavi da priča.

-Već sam u to vreme radio na izgradnji čoveka mašine sačinjene od razbacanih autodelova. Posle bezbroj pokušaja, stvar je oživela. Tako da sam ga poslao da ubije tu cigančicu. 

-Međutim, nisam imao nameru da ga pošaljem u ubilački pohod. Shvatite, mašina se otrgla mojoj kontroli.

Detektiv i Nataša su ćutali.

-Moraćete da pođete sa nama u stanicu.

Ljošenko Nemirov pogleda svoju dragu radionicu i uzdahne.

 

U paukovoj mreži

 

Astrološkinja Ana Milenković očekivala je klijenta svakog momenta. Bila je to žena tridesetih godina, obučena u plavu bluzu i crne pantalone. Na kosi je imala šnalu u obliku zodijaka. Unutrašnjost njene kancelarije bila je načičkana raznim okultnim simbolima. Nekad davno kad je počinjala posao verovala je u astrologiju i zodijačke znake, gledanje u šolju i sve te stvari, ali vremenom joj je posao dosadio i počela je da ga mrzi. Nije sebe smatrala prevarantom, već kao osobu koja pomaže ljudima u nevolji.

Začula je otvaranje vrata kad je ušao tip u sivom kaputu širokih tamnih očiju. Ostavljao je utisak jako ozbiljne osobe dok se smeštao na fotelju ispred stola Ane Milenković. Dok je posmatrao fiksirajući je kao nekakav objekat koji treba snimiti i potom odložiti u tamnu sobu za razvijanje fotografija, primetila je ožiljak na njegovom vratu.

-Dobar dan, Ana. Već neko vreme imam čudne snove, kao neko šaputanje, jako umilno...uglavnom, interesuje me moja sudbina.

Ana je izvukla cigaretu iz pakle i zapalila. Otpivši kafu sa stočića, ugasila je cigaretu koju je tek bila zapalila i izvukla još jednu, pa je i nju zapalila.

-Pružite mi svoj dlan desne ruke, Tomislave.

Tip je skinuvši kaput zavukao rukav crnog duksa i ispružio desnu ruku ka astrološkinji.

Ana je posmatrala njegov dlan i crte na njemu. Nešto je mrmljala sebi tiho u bradu dok se dim dizao iz cigarete.

-Hm...vidim ovde povoljne znake. Mogu vam reći da ćete imati veoma uzbudljiv period koji vas čeka u narednim danima.

Tip je pažljivo povukao ruku ka sebi, navukao duks i obukao sivi kaput. Bio je zadovoljan ohrabrujućim rečima mlade astrološkinje. Izvadivši dve crvene novčanice iz džepa kaputa pružio ih joj je, zahvalio se i otišao. Ana Milenković je ugasila cigaretu u pepeljari i proučila novac, pošto su joj u više navrata nudili lažni.

---

Stojeći tako na betonu ispred zgrade u ulici džordža vašingtona osećao se nekako ispunjeno. Gusta magla i kiša koja je pljuštala počeli su da mu kvase kaput. Iako je bio nepromočiv, izvukao je kišobran i prešao na drugu stranu ulice. Pregledavši ponudu dnevnih listova, kupio je časopis o poznatim ličnostima. Čekajući bus prelistavao ga je i s vremena na vreme bacao pogled na ulicu. Bus je brzo došao i spremivši časopis ušao je i smestio se na sedište pored neke babe. Pored njega i babe u autobusu je bila i žena sa 5-godišnjim detetom. Bio je tu i neki stariji gospodin u zadnjem delu.

Brzo je stigao do svoje stanice i popeo se stepenicama do stana gde je živeo sa svojim bratom blizancem. Ušavši u stan otresao je kišobran i smestio ga u ugao da se osuši. Skinuvši kaput skuvao je kafu i seo na kauč da se odmori. U oglasnom delu časopisa bili su oglasi za kreme, druge časopise i hot-line usluge.

Prolazeći pored njega brat blizanac Lazar uzeo je knjigu sa stočića. Potom se okrenuo i stao iza njega. Otvorivši knjigu seo je na fotelju, malo je prelistao i zapalio cigaretu.

-Kako je bilo na seansi.

-Prilično dobro.

Prelistavši knjigu poneo je sa sobom i prešao u drugu sobu. Okrenuvši broj hot line linije Tomislav je čekao dok mu se nije javila operaterka seksi glasa. Kurac mu se digao dok je čekao vezu.

Neko vreme mu je dahtala u telefon dok je žestoko drkao. Svršivši prekinuo je vezu. Međutim mnogo mu se svidela, pogotovo njen glas.

U narednim danima često je zvao baš tu operaterku i drkao na njeno dahtanje. Posle izvesnog vremena dosadilo mu je to zivkanje tako da je poželeo da je upozna. 

Sedeći na kauču u sobi pušio je cigaretu i gledao kroz poluotvoren prozor u crno nebo i guste oblake. Reči koje mu je izgovorila astrološkinja i poznanstvo sa ovom hot-line operaterkom uveravali su ga da je upravo ona osoba koju je celog života čekao.

Bilo mu je nestalo cigareta. Obukavši sivi kaput spustio se stepenicama i prošetao do trafike na uglu. Kupivši cigarete setio se svog drugara slikara koji je živeo na novom beogradu. Nemajući šta da radi te večeri odlučio je da ga poseti. Bio je to stari bradati čovek umrljan raznim bojama po telu. Atelje koji mu je služio i kao prebivalište nalazio se na tavanu solitera. Bio je ispunjen raznim četkicama, bojicama, slikama i ostalim stvarima što su činila atelje umetnika. Neko vreme mu je davao časove crtanja. Sedeći okrenut leđima na stolici posmatrao je poludovršenu sliku pred sobom kad je Tomislav ušao. 

-Ćao, Siniša, rekao je Tomislav prilazeći mu i osmotrivši sliku.

Slika je prikazivala devojku vezanu za postolje prekrivenu paučinom. Na njenom trbuhu ogroman pauk je stajao. U pozadini je sijao crni mesec. Tomislavu se slika jako sviđala.

-Još uvek slikaš te morbidne prizore.

-Aha.

Nešto je šuškalo među zastorima u stražnjem delu ateljea. Prošavši kroz zastor devojka plave kose je izašla obučena u plavi džemper i sive kožne pantalone.

-Oh, Tomo, ovo je moj model. Bile su joj potrebne pare pa se ponudila da je slikam. Eleonora, ovo je moj nekadašnji učenik.

Devojka pruži ruku Tomislavu.

-Ćao.

Tomislav klimnu glavom. Tad se nešto čudno desilo. Zvuk njenog glasa bio je identičan hot line operaterki za kojom je toliko žudeo. 

Eleonora uze torbicu i pozdravi Sinišu. Zatim napusti atelje.

Uzdrman ovim saznanjem Tomislav je neko vreme stajao kao zamrznut posmatrajući poludovršenu sliku na postolju dok je Siniša spremao sebi čaj od kamilice.

Kao prenut iz sna, Tomislav se probudio i ponovo našao sebe kako stoji u ateljeu.

-Je li, Siniša, ko ti je ova Eleonora.

-Ma neka kurva. Stanuje par ulica od mene. Što.

-Mislim da je poznajem.

---

Lazar je posmatrao kolonu manekenki koje su se spremale za fotkanje. Bio je zaposlen u model agenciji kao dizajner i imao je dobre ideje za haljine i majice koje će se dopasti devojkama koje prate poslednju modu. Njegova omiljena modelsica mlada Katarina šetkala je nestrpljivo čekajući na svoj red. Lazar je nešto crtkao dok Katarina nije došla na red. Obasjana svetlom, bacila je pogled ka Lazaru. Posle nekoliko fotkanja povukla se u prostoriju za odevanje. Lazar je diskretno ušao u njenu prostoriju. Obnaženih leđa skidala je tonu šminke sa sebe tako da ga nije primetila. Lazar je držao iza leđa kožni kaiš. Polako joj je prišao i obmotao ga joj oko vrata. Čvrsto je gušeći, izdahnula je kroz nekoliko trenutaka. U prostoriji su bile neke prilično uverljive lutke ženskog oblika. Premestivši lutku na stolicu strpao je Katarinu u veliki mrtvački sanduk.

---

Tomislav je pratio Eleonoru do njenog stana u soliteru par ulica dalje od ateljea. Bešumno kao mačka skrivao se i penjao zavojitim stepeništem. Sačekao je neko vreme da otključa vrata stana, uđe unutra i kad je začuo škljocanje brave, prišao je i pozvonio. Otvorivši vrata, začudila se kad je ugledala tog čudnog tipa širokih očiju. U mračnom hodniku nije ga mogla baš dobro osmotriti. Osetivši opasnost, pokušala je da zatvori vrata. Tomislav stavi nogu između dovratka i vrata i uđe zgrabivši Eleonoru za telo. Zapušivši joj usta rukom, odveo je do spavaće sobe i bacio na krevet. Potom se spustio kraj nje i čvrsto je držao za ruke. Eleonora je dahtala.

-Ko..ko si ti...

-Pa tvoj omiljeni hot-line obožavatelj. Zar ne prepoznaješ moj glas.

Eleonora vrisnu.

Čvrsto je držeći za ruke iz usta mu je izašao ogroman pauk koji se polako počeo spuštati niz njegov kaput na Eleonorino telo. Pauk poče pleteti mrežu po njenom telu. Premrežena gustim slojevima paukove mreže Eleonora je izdahnula. Tomislav je ustao sa kreveta i izvadio cigaretu iz kaputa zapalivši je. Posmatrajući učaurenu hot-line operaterku, prilično ga je podsetila na sliku koju je video u ateljeu njegovog prijatelja. Popušivši cigaretu, ugasio je jezikom i strpao u džep kaputa. Potom je uzeo pauka i ubacio ga u usta. Izlazeći iz stana spuštao se zavojitim stepenicama ugledavši neku plavušu kako se penje. 

Na hladnom pločniku vetar je zavijao. Preko puta pauk je odnosio neki automobil. Tomislav pređe ulicu i zaputi se kući.

---

Lazar je sedeo na fotelji prekrštenih nogu ispijajući vino. U stanu je bilo mračno. Čuo je otvaranje vrata i kroz tamu video svog brata blizanca. 

...

Komšije solitera su se požalile na veliki smrad koji je poticao iz Eleonorinog stana. Dugo su kucali na vrata i zvali je, ali nije bilo odgovora. Tako da su pozvali policiju.

Poprskavši nekoliko pešaka koji su tog jutra polazili na posao, detektiv je parkirao ispred solitera i izašao iz automobila. Penjući se do Eleonorinog stana detektiv je svako malo kašljucao. Razvalivši vrata ušao je u zagušljivu prostoriju i prošavši hodnik ugledao zanimljiv prizor.

Mrtva devojka je ležala na krevetu kako se činilo u paukovoj mreži. Crvi su izbijali iz njenog tela. Ubrzo je došla i policajka Nataša. Bila je nešto gladna pa je u ruci držala picu sa pečurkama. Navikla je svašta da vidi tokom karijere, ali ovo je bilo uistinu jezivo, pa se malo zagrcnula.

-Au, kolega, šta je ovo.

-Liči na paukovu mrežu.

Nataša upali baterijsku lampu tragajući za paukom. Nije ga našla. Ispitujući komšije doznali su da je devojka u slobodno vreme radila kao hot line operaterka i u isto vreme pozirala jednom slikaru par blokova udaljenog od nje.

---

Ana Milenković astrološkinja očekivala je Tomislava. Prevukla je tarot kartu preko ruke kad je ušao mladić u sivom kaputu.

-Samo želim da vam kažem da sam jako zadovoljan vašom uslugom.

Nešto je bilo neobično pri drugom susretu sa ovim čovekom. Nije bilo sumnje da je to isti čovek, ali nekako je drugačije izgledao.

Ana se ipak oseti polaskanom pa prođe prstima kroz kosu.

-Možete li još jednom da pogledate moj dlan.

-Naravno. Sedite.

Tomislav ispruži dlan desne ruke. Dok je Ana posmatrala linije levom rukom je izvukao čekić iz džepa i mlatnuo je po glavi.

---

Detektiv i Nataša su posetili slikara u ateljeu. Osetili su se pomalo čudno u tom ambijentu. Siniša je stajao ispred njih sa četkicom u ruci.

-Poznavali ste Eleonoru.

-Jesam. Povremeno mi je pozirala.

Detektiv je prišao slici koja je stajala na postolju. Veoma ga je podsećala na mrtvu devojku u stanu.

-Jeste li vi ovo naslikali.

-A. Jesam. Nije još dovršena, ali radim na tome.

Osetivši oštar pogled detektiva, Siniša je zadrhtao.

-Da se nije nešto desilo njoj.

-Mrtva je. Ubijena. Zapravo, stanje u kojoj smo je našli veoma podseća na vašu sliku.

Siniša izvuče krpu za brisanje crteža i obriše lice njome.

-Mislite da sam je ja ubio. Istina je, slučajnost je zapanjujuća, ali verujte mi nemam ništa sa tim.

-Znate li možda nekog ko bi joj naudio.

-Hmm...čekajte. Bio je juče kod mene neki mladić. Baš u tom trenutku je Eleonora napuštala moj atelje posle akta. Bio je prilično zainteresovan za nju.

-Opišite ga.

-Hm...smeđe oči, crna kosa...nekad sam mu davao časove crtanja.

---

Inspektor Stojković je ispitivao smrt mlade manekenke Katarine. U njenoj odaji za šminkanje i presvlačenje našli su lutku na stolici gde je ona sedela posle foto sesija. Međutim, tela nije nigde bilo. 

---

Prijatelji pokojne Eleonore i posebno njene prijateljice iz hot line centra bili su veoma žalosni zbog njene smrti.

Okupljeni na sahrani, plakali su i cmizdreli. Nad skupinom ožalošćenih spustila se gusta tama. Svrake i gavranovi leteli su iznad drveća dok je kiša pljuštala i slivala se niz kišobrane Eleonorinih poznanika. 

Posle nekog vremena sahrana je bila gotova pa su svi zajedno otišli da nešto pojedu i popiju.

Eleonorinom grobu prilazio je Lazar noseći sa sobom crnu kesu u kojoj je bila umotana Katarina i Ana Milenković. Spustivši kesu tešku kao crna zemlja, izvukao je lopatu i počeo da otkopava grob Eleonore. Otkopavši grob, strpao je Katarinu i Anu zajedno i ponovo je zatrpao.  

---

Detektiv i Nataša su posetili prebivalište momka koji je juče bio u ateljeu slikara.

Vrata im je otvorio Lazar.

-Jeste li vi Tomislav.

-Jesam. Uđite.

Detektiv i Nataša su ušli u zamračeni stan. U drugom delu prostorije Tomislav je sedeo u fotelji.

-Čuli smo od vašeg prijatelja slikara da ste bili zainteresovani za pokojnu Eleonoru.

-A.

-Jeste li je ubili.

-Jesam.

-Takođe, mlada astrološkinja i manekenka su prijavljeni kao nestali. Znate li nešto i o tome.

-Znam.

-Pa recite nam.

-Možete ih naći u Eleonorinom grobu. I njih sam ubio.

-Zbog čega.

-Zla krv.

Detektiv i Nataša su ćutali. Stavivši lisice Lazaru izvukli su ga iz stana.

Tomislav se pridigao iz fotelje u kojoj je za to vreme sedeo u gustom mraku i kroz prozor posmatrao kako vode njegovog brata blizanca. Potom se vratio u fotelju i zapalio cigaretu.

Naboer (2005)

 

Very good psychological thriller about unstable man who lost his girlfriend a while ago. His neighbours, two hot chicks tease him and lot of hallucinating stuff happens. Very good performance by Kristoffer Joner and Julia Schacht.

Red Lights (2004)

 

Interesting french movie based on George Simenon novel. Husband and wife goes on a trip. But husband is angry somehow and goes on drinking while his wife dissapears. After some while criminal on the run catches up with him and after some struggle husband kills him. But as he comes out of his drunken delirium he finds his wife in a hospital beaten, stolen and raped by the very same man he killed. She recovers although and together with husband goes back home.

Delirijum

Kolona vozila spuštala se Nemanjinom ulicom. Među crnim automobilima u plavom audiju skrivao se predsednik, dobro obezbeđen i osiguran. U podne je trebao da održi govor o izgrađivanju novog auto-puta. Dok je brisao maramicom čelo i ispijao mineralnu vodu, imao je nekakvu tremu oko govora neuobičajenu za njega. Izvadivši iz džepa odela tableticu, progutao je sa vodom i malo odahnuo. Predsednik je bio sklon svakvim paranoičnim idejama, i verovao je da će čvrsti krug obezbeđenja štititi njega i svoju porodicu od mogućih nevolja. Ipak, bio je radostan što će ponovo imati priliku da tri sata govori pred kamerama o izgradnji novog autoputa. Bio je to neobičan čovek koji je verovao da ga narod voli, ali duboko u sebi znao je da ga određeni ljudi i pojedinci mrze. Rano oktobarko jutro bilo je puno magle i smoga dok se kolona automobila spuštala ka odredištu.

---

Konačno su stigli do Kraljeva. Sve je bilo spremljeno za predsednikov govor. Okupljeni oko njega, stajali su ljudi iz obezbeđenja, predsednikovi ortaci, a dole su stajali fotografi i novinari. Predsednik je izvukao maramicu iz džepa i obrisao nos. Potom je započeo govor. 

-Dragi prijatelji(duga pauza)...dragi prijatelji. Kraljevo je veoma lepo mesto i konačno imam tu čast da vam predstavim početak izgradnje novog autoputa koji će se povezivati sa trgovištem, tako da će ti ljudi iz trgovišta mnogo brže stići do kraljeva, a ljudi iz kraljeva će mnogo brže moći da stignu do trgovišta.

Okupljeni građevinci i inženjeri su zevali tokom govora predsednika. Bilo je tu i nekih kineza i arapa, a među njima u pozadini stajao je čovek poreklom iz nemačke. Pored njega stajao je ambasador iz Amerike zajedno sa njegovim prijateljem iz engleske. 

Posle tri sata govora predsednik je bio izmoren i ušavši u kola pošao je nazad do njegove kancelarije. Čovek koji ga je vozio je bio neki kolumbijac. Predsednik toga nije bio svestan, verovao je da je to njegov uobičajeni vozač. Ali nije bio. Vozač u pitanju je bio čovek koji je voleo da ubija predsednike raznih zemalja. Nije imao nikakve lične koristi od toga, jer je znao da će uskoro doći neki novi predsednik. Niko ga nije ni angažovao za taj zadatak, nikakva grupa pojedinaca kojima je bilo dosta predsednika i njegovih mutnih radnji koji su unazađivali državu. Jednostavno je voleo da ubija predsednike. Kolona automobila koji su držali oko na predsednika i njegovu bezbednost polako su se razilazili dok je automobil prilazio stražnjem ulazu u predsednikove odaje. 

-Marko, daj vidi da li imaš još koji lek, meni je prazna kutija.

Vozač je izvadio iz džepa bodljikavu žicu, obmotao je oko vrata predsednika, i oslonivši nogu na volan stegnuo ruke.

Predsednik je krkljao neko vreme dok nije izdahnuo. Čovek iz južne amerike uverivši se da je predsednik mrtav, izašao je iz automobila i jurnuo kroz uličicu do taksija.

---

Pošto je izbilo vanredno stanje povodom smrti predsednika, policajci i službe državne bezbednosti imali su pune ruke posla. Angažovali su čak i vojsku. Međutim, policajci iz 29. novembra koji nisu bili raspoređeni imali su neke druge slučajeve da reše.

Nekoliko meseci pre smrti predsednika desilo se ubistvo u apartmanu u Zagrebu. Vlasnik apartmana kojeg je izdavao našao je mrtvu plavušu kako leži na krevetu sa crnim dildom u ustima. Odmah je pozvao policiju. Policajci su brzo stigli na mesto zločina i utvrdili da je plavuša ugušena dildom. Pričajući sa njenom majkom utvrdili su da je to bio njen dildo. 

Bila je to stara ofucana žena čiji se muž ubio dok je plavuša bila još uvek devojčica. Ispitujući je saznali su nekoliko stvari o njoj.

-Često je volela da ide na planinarenje, da vozi biciklo. Volela je i da fotka. Nikad nisam razumela taj njen hobi.

Policajac koji je ispitivao imao je neke sumnje prema toj ženi. 

-Nismo još sigurni da li je u pitanju ubistvo ili samoubistvo.

Stara žena je bila začuđena. Pored nje pas je nervozno mlatarao repom.

-Kako to niste sigurni.

-Možda se ubila tugujući za njenim ocem. Kako ste rekli, bila je to velika trauma za nju.

-Ne verujem u to, detektive.

Ispitavši ženu, otišli su do vlasnika apartmana. Bio je to čovek srednje dobi.

-Izdao sam tu sobu nekom tipu, znate. Mislim da je proveo par dana tu. Sa tom sirotom devojkom. Žao mi je. Mislio sam da će malo da se zabavljaju, a on je ubio. I to na takav način.

Uskoro se pojavio i njen bivši dečko. Bio je to neki maratonac. Uplakan, povratio je videvši golo telo mrtve plavuše sa dildom u ustima.

-Vi ste njen momak.

-Bivši. Međutim, s vremena na vreme se viđamo. Pričala mi je o nekom tipu s kim se dopisivala na internetu.

Detektiv je sve to zapisivao u svoju beležnicu. Vrativši se do kućice u kojoj je pokojna plavuša živela sa majkom pretražio je njen kompjuter. Pregledajući podatke, čudio se zašto bi tako jedna lepa žena potraživala tipa iz druge zemlje, ako je u svom gradiću bilo toliko puno momaka.

Obavestivši ministarstvo unutrašnjih poslova srbije prebacili su taj slučaj do detektiva iz 29 novembra.

Detektiv zadužen za slučaj imao je velikih poteškoća u pronalaženju ubice. Znao je da se vratio autobusom Beograd - Zagreb u neko vreme nakon ubistva. Međutim, od tada mu se gubi svaki trag.

Nekoliko dana posle ubistva predsednika pronađen je mrtav u svojoj kući vlasnik izdavačke kuće Laguna. Bio je prostreljen mecima pištolja 'Berretta 84c'.

Radnik kompanije koka kola koji je tada prolazio čuo je pucnjeve ali nije dobro zapazio lice koje je izašlo iz kuće Dejana Papića.

Bio je to važan slučaj, ubistvo vlasnika izdavačke kuće Laguna. Ko bi ubio jednog takvog istaknutog čoveka, poštovanog, koji je ljudima pružao toliko zanimljivih knjiga za čitanje?, pitao se detektiv. 

Njegova sekretarica, mlada crnka Nena pružila je nekoliko bitnih informacija detektivu zaduženog za taj slučaj.

-Ne znam, detektive, da li će vam pomoći, ali bio je tu neki tip sa rukopisom koji je neprestano smarao pokojnog Papića. Ovaj ga je odbijao svaki put, i mladić je bio mnogo ljut svaki put kad bi izašao iz kancelarije.

Detektiv se zahvalio sekretarici i pritom uzeo kopiju rukopisa koji je očigledno pokojni Papić zaboravio da baci u korpu za otpatke.

Vratio se u kancelariju. Bila je poluprazna zbog ubistva predsednika tako da je imao dosta vremena na raspolaganju. Stavivši kafu i zapalivši cigaretu osećao se nekako umoran. Osetivši žaljenje zbog smrti predsednika utonuo je u kratak san.

Bio je to nekakav košmar, nepovezan i besmislen kakvi košmari često budu. Nalazio se na cesti ispunjenoj blatom. Padala je jaka kiša i crno nebo iznad njega blistalo je crvenim zvezdama. Dugo je hodao po toj cesti dok nije došao do parkića gde je predsednik stajao sa nekim tipom. Nešto su šaputali između sebe dok predsednik nije primio kovertu od čoveka. Okupljeni ljudi po parkiću su grickali kikiriki i ispijali piva. Predsednik se udaljio od čoveka i izgubio se u tmini, a čovek se približi i pogleda me značajno. Bez ikakvih reči pružio mi je smotuljak i rekao da ga podsećam na lastu. Ustao sam i prošetao parkićem do kafe restorana na uglu. Bio mi je poznat, ali nekako promenjen. Dok sam naručivao giros, prišla je neka žena i počela da moli za novac. Nešto je brbljala o njenoj sirotoj ćerci i njenim mukama. Polako se udaljivši od nje našao sam se u fabrici ispunjenoj kršem. Iza mene neki tip je koračao. Osećao sam dahtanje dok se približavao. Fabrika je polako propadala i sad sam stajao na uskoj gredi iznad provalije suočen sa tim tipom. Imao je nož u ruci. Posle kratke borbe uspeo sam da mu izvučem nož, pa je pao u provaliju. Nastavio sam pažljivo da koračam uskom gredom dok nisam izašao na svež vazduh. Bili su tu neki mehaničari sa svojim alatima, popravljali su nešto. Pogledavši ih izbliza uočio sam da su ogromne zatrašujuće bubašvabe.

Pojurio sam daleko od njih i trčao nadajući se da ću stići na poslednji bus. Nažalost, propustio sam ga. Ostao sam da stojim na cesti dugo vremena.

----

Probudih se oznojen i uplašen. Preda mnom kafa se već ohladila. Policajka Nataša stajala je ispred mene sa rukama oko struka.

-Malo si zaspao.

-Mda.

-Drago mi je što je rikno onaj kreten. Nego, šta imaš tu.

Otpio sam kafu i otišao do umivaonika da se umijem. Ugledavši pločice oko umivaonika učinilo mi se vidim nekakvo lice. Ispišavši se i puštajući vodu, takođe mi se učinilo kako klozetska voda zvuči kao glas neke osobe. Vrativši se zapalio sam cigaretu i seo za sto.

-Ubijen je Dejan Papić, vlasnik izdavačke kuće Laguna.  

-A ta svinja. Imaš li neke tragove..

-Samo ovaj rukopis. Nego, čime se ti baviš.

Nataša je izvukla cigaretu i zapalila.

-Pronašli smo mrtvu babu u kanalu. Očevidac je video nekoliko ljudi okupljenih oko kanala, međutim bila je noć pa nije mogao dobro da ih opiše. Uskoro idem na teren da izvidim to.

-Ok.

Gledao sam Natašu kako izlazi iz kancelarije i vratio se papirima. Upoređujući stil rečenica iz rukopisa sa porukama koje je mrtva plavuša iz hrvatske dobijala od ubice, imao sam osećaj da je to taj isti čovek. Izašao sam iz kancelarije na svež vazduh i prošetao do zelenog venca. Policijske patrole su jurile svud naokolo i svaka mafijaška jazbina je bila pretraživana. U podzemnom prolazu ugledao sam beskućnicu lepog izgleda koja mi je ponekad davala informacije od značaja. Pokazao sam joj sliku ubice.

-Ah, znam tog lika. Jednom mi je ponudio 1000 dinara za pušenje. Međutim, odbila sam ga. Možda ga možeš naći tu oko zelenog venca.

Spustivši se kroz pijacu do ekonomskog fakulteta i prošavši park našao sam se u polurazrušenoj zgradi koju su često koristili narkomani i klošari. Pažljivo koračajući kroz nagomilane flaše i razno smeće, ugledao sam tipa u sivoj jakni položenog na stomak. Polako ga okrenuvši, ugledao sam tri metka na njegovim grudima. Bio je mrtav. Srećom, njegovo lice je bilo netaknuto i sa sigurnošću sam znao da je to taj ubica.

---

Nataša je ispitivala rođake mrtve babe u kanalu. U dnevnoj sobi oko nje sedeli su njen sin, ćerka, sinovljeva žena i unuka. Svi su oni imali motiva da ubiju tu babu, mislila je Nataša.

Sin Boban tugaljivo je brisao nos maramicom. Imao je lepo lice i jaku bradu. Njegova žena Ena ispijala je pivo i pušila cigaretu. Nije bila nešto lepa, ali imala je dobre noge. Bobanova sestra Katalina sedela je u fotelji prekrštenih nogu sa šoljom tople čokolade u ruci.

Unuka mrtve babe, 12-godišnja devojčica Iva, ćerka Bobana i Ene ležala je na kauču podvijenih nogu. Žvakala je žvakaću i pravila balone od nje. 

-Gde ste bili kad je baba ubijena u kanalu, pitala je Nataša obraćajući se svima.

Boban i Ena su se nakašljali. 

-Bili smo sa Katalinom na Zlatiboru.

-Ko može to da potvrdi.

-Pa pitajte hotelijere tamo.

Iva se podigla sa kauča i mrzovoljno pogledala njene roditelje. Bacila je i otrovni pogled ka Katalini.

-Svi oni lažu, policajko!

Boban pljune na pod.

-Kučko mala.

-Imam još nešto da vam kažem. Moj tata i njena mama su me često puta silovali dok sam bila dete. I Katalina me je silovala. Baba je imala spremljen testament i pošto sam joj bila najdraža od svih, odlučila je meni da ga ostavi. 

Nataša je ćutala očekujući dalje izlaganje mlade Ive.

-Pratila sam ih do tog kanala dok su ubijali babu i strpali je tamo. Nisam ništa smela da kažem, bojala sam se da će me ubiti. Verovatno nisu više mogli da čekaju da umre, pa su odlučili da je ubiju. Verovatno su je i naterali da preokrene testament u njihovu korist, tako da bi im sva lova pripala. A ko zna šta bi sa mnom bilo.

Mlada Iva je zapala u plač. Izvukla je maramicu i obrisala nos.

-Ova mala balavica laže, prodere se Boban. -Ne verujte joj.

Nataša pogleda okupljene ljude. Zatim baci pogled ka Ivi.

-Imaš li neki dokaz.

Devojčica izvuče mobilni telefon.

-Evo, snimila sam ih.

Nataša uze telefon i pogleda snimak. Jasno su se videla lica Bobana, Ene i Kataline dok su ubijali babu lopatom i strpali je u kanal.

-Mislim da će ovo biti dovoljno. Zadržaću telefon kao materijalni dokaz. 

Okrenula se bračnom paru i sestri Katalini.

Ispred dvospratne kuće došao je automobil iz kojeg je izašao detektiv. Pošto je rešio slučaj ubice iz hrvatske hteo je da vidi kako se snalazi Nataša.

Izlazeći iz kuće sa bračnim parom i Katalinom, zastala je malo da pogleda Ivu.

-Hoću li sad ja dobiti te pare, pitala je policajku.

-Hoćeš. 

Iva se sa smeškom vratila u praznu kuću.

Detektiv i Nataša su strpali okrivljene u kola.

Potom su se odvezli do stanice.

Crna kobra

 

Sedeo sam u svojoj kancelariji i motao duvan. Iako je bio novembar temperatura je bila oko 22 stepena. Začuo sam kucanje na ulaznim vratima. Ustavši sa fotelje, spustio sam zavese i otključao vrata. Preda mnom je stajala žena zelene kose, koju sam čini mi se nekad video na autobuskoj stanici dok sam čekao bus.

-Uđite molim vas.

Devojka prošavši kroz predvorje skinula je jaknu sive boje i okačila je na čiviluk. Potom je sela na stolicu prekrstivši noge. Osećao sam da su joj crne kožne pantalone koje je nosila pružale veliku udobnost. Smeđe čizmice su joj takođe lepo stajale i kao i kod većine devojaka činile je višom. Preko žutog džempera visila joj je ogrlica u obliku polumeseca. Plavo nalakirani nokti leve ruke grebuckali su po površini mog stola dok je skidala tirkizni šeširić. Povukavši pramen kose sa jedne strane primetio sam neobičnu tetovažu na desnoj slepoočnici. Nisam bio siguran da li je u pitanju bila prava tetovaža ili ožiljak, uglavnom ličila je na nekakvu zmiju. Imala je maleni nosić i krupne crne oči.

-Jeste li vi Čed Piterson, privatni detektiv.

Izgovorila je to više kao za sebe nego kao pitanje. 

-Jesam. Kako vam mogu pomoći...

-Doroteja. 

Iz žute tašnice izvukla je paklu cigareta marke 'sobranie' i spustivši je na sto, izvukla jednu i zapalila. 

Dok je ispuštala dim iz nozdrva, vreme se najednom promenilo i počela je da pljušta jaka kiša. Oblaci su postali crni. Morao sam da upalim lampu kako bih mogao videti Doroteu.

-Možda sam malo rano došla...ali imam jedan problem koji bih trebala rešiti.

-Hoćete li nešto da popijete?

-Hm..ako imate kafu.

Ustao sam i pripremio joj kafu. Kroz spuštene roletne jaka kiša je tapkala, nagoveštavajući grad i moguću oluju. Uglavnom, mislio sam za sebe, ovi meteorolozi pojma nemaju o klimatskim promenama.

Dorotea je vrtela šolju kafe malenom kašičicom.

-Znate, Čede Pitersone, nedavno me je muž napustio i otišao sa nekom plavušom. Bila je to mnogo stresna situacija za mene, sve to oko razvoda i ostalih stvari. Međutim, tokom našeg braka imala sam figuru kobre koju sam kupila tokom našeg putovanja u Egipat. 

Dorotea je zastala, ispivši malo kafe i zapalivši još jednu cigaretu.

-E sad, ta figura mi je bila mnogo draga ali posle razvoda i haosa koji je usledio izgubila sam je. 

Ustao sam sa fotelje i nasuo sebi čašu piva. Potom sam se vratio za fotelju i uzeo jednu cigaretu iz njene pakle.

-Nadam se da ti ne smeta.

-Nipošto.

Zapalivši cigaretu i popivši malo piva nastavio sam da slušam njenu priču.

-Sve sam prevrtela, celu kuću u kojoj smo živeli, ali nisam je mogla naći. Verujem da je taj moj bivši muž odneo sa sobom kad se preselio kod te plavuše.

-Mhm, promrljah.

-Želim da ih pratite i pronađete moju figuru.

-Koliko godina imate.

-36.

-Jeste li imali dece sa mužem.

-Ne.

-Gde se nalazi ta plavuša.

-U jednom soliteru u bulevaru umetnosti. To je tamo kod fakulteta dramskih umetnosti.

Izgasio sam cigaretu u pepeljari i dovršio pivo.

-Moja tarifa je 1000 dinara na dan plus troškovi. 

Doroteja je izvukla nekoliko novčanica iz tašnice i položila ih na sto. Potom se podigla, navukla šeširić i obukla sivu jaknu. Izvukavši par baršunastih rukavica navukla ih je na ruke i stala ispred vrata.

-Uzdam se da ćete pronaći moju figuru.

-Obaveštavaću vas tokom istrage.

Potom je izašla kroz predvorje i napustila kancelariju. Kroz poluotvoren prozor gledao sam kako se gubi u magli i pomrčini. Dani su postajali sve kraći i ubrzo će se izgubiti u crnilu noći.

Dok sam pregledao račune koji su stigli preksinoć, pomislio sam da bi ovaj zadatak bolje pripao mom kolegi, detektivu u invalidskim kolicima, ali potrebne su mi bile pare pa sam zaboravio na njega.

Obukavši crnu kožnu jaknu i crne farmerke, izašao sam napolje i krenuo ka mestu u kome su živeli bivši Dorotein muž i njena nova devojka.

Bilo je to lepo mesto, sa širokim ulicama i visokim soliterima. Pokucavši na vrata, začuo sam ubrzane korake. Čulo se neko mrmljanje.

Otvorio mi je vrata Dorotein muž. Pogledavši njegovo lice uvideo sam čoveka koji je bio sklon varanju svojih ljubavnica. Nosio je plavi duks i plave pantalone.

-Ko ste vi.

-Uposlila me je vaša bivša žena, Dorotea. Prilikom razvoda izgubila je figuru kobre. Je li kod vas možda.

-Oh, ta ludača. Nemojte molim vas. Prošao sam kroz strašnu muku kako bih je se otarasio. Znate, ona je malo ćaknuta.

U dnevnoj sobi sedela je njegova nova ljubavnica plavuša. Ispijala je vino direktno iz flaše.

Po dnevnoj sobi bile su razbacane skakakve stvari, flaše, časopisi, piksle pune ugašenih cigareta. 

-Ko je to, Uroše.

Muž je stajao pred ulazom dok sam posmatrao pijanu plavušu.

-Dakle ne znate gde je figura.

-Nemam pojma. Sigurno se izgubila negde tokom selidbe.

Uroš se zakašljao dva tri puta. Povukao je levi rukav duksa i pokazao rukom prema dnevnoj sobi.

-Molim vas, uđite. Malo je haos ovde, imali smo žurku.

Dok sam prolazio kroz dnevnu sobu uhvatio sam pogled mlade plavuše. Potegnuvši iz flaše, počela je da brblja kad sam seo na stolicu. Na stolu su stajale još dve pune flaše vina.

-Šta hoćeš ti njuškalo. Idi u pičku materinu, i ti i ta Dorotea.

Uroš joj opali nekoliko šamara i sede za sto. Nalio joj je vruću kafu pa se malo otreznila.

-Pazi kako se ponašaš, Gordana.

Sedeći za stolom između Uroša i Gordane izvukao sam cigaretu iz jakne i poslužio se vinom.

Uroš mi se obratio.

-Sad kad ste već tu. Imamo jedan problem. 

Gordana se otreznila malo i zablenula u flašu vina pred sobom.

-Ah, da. Vi ste nekakav detektiv, pretpostavljam. Vidite, skoro sam izašla iz veze sa nekim momkom. Čula sam da je skočio sa pančevačkog mosta pre mesec dana. Međutim čini mi se da ga svaki čas vidim među hodnicima ove zgrade. Možda je to do ovog alkohola, ali možda biste mogli malo to da istražite.

Budući da sam imao dosta vremena na raspolaganju, i slučaj mi se činio zanimljiv, prihvatio sam njenu molbu. Gordana mi je pokazala sliku tog momka.

Uzevši hiljadu dinara od Uroša, izašao sam iz stana i spuštao se zavojitim stepenicama solitera.

Neko vreme sam se tu šunjao dok nisam video momka koji je veoma nalikovao na pokojnog Draganinog momka. Zastao sam dok je čekao lift.

-Poznajete li Gordanu sa devetog sprata.

-Oh, da. Često je zezam dok se susrećemo u zgradi. Nije ništa ozbiljno, uglavnom. A ko ste vi.

-Privatni detektiv.

-Oh, pa recite joj to. Ona mnogo pije. Recite joj i to.

Ušli smo zajedno u lift i penjući se slušao sam disanje momka. Stari liftovi ovakvih solitera su mnogo izdržljiviji od ovih novih, pomislih za sebe dok nije zastao na devetom spratu. Izašavši ušao sam kod Uroša i Gordane i objasnio im da je u pitanju nesporazum.

Gordana i Uroš su već bili pijani i nekako su uspeli da razumeju šta sam im rekao.

-Ipak, još uvek me interesuje ta figura. Gde bi mogla da nestane.

Gordana je podrignula i iskašljala šlajm. Obrisavši maramicom usta i nos, podignula je lice ka meni.

-Možda Dorotein otac zna nešto o tome. Međutim imao je tešku saobraćajku, sad je u bolnici, bore se za njegov život.

---

Došao sam do kliničko bolničkog centra 'Zemun' gde je Dorotein otac bio stacioniran. Bilo je puno bolesnika i pacijenata okolo, i teško sam se probijao kroz njih dok nisam našao vrata njegove bolničke sobe. Medicinska sestra, u plavoj uniformi, zastala je pred vratima.

-Ko ste vi.

-Ja sam njegov sin. Hteo bih da ga posetim.

Medicinska sestra me je sumničavo posmatrala. 

-Vreme za posetu  uskoro ističe. Bolje požurite.

Ušavši u bolesničku sobu zapahnuo me je miris smrti. Dorotein otac je ležao na otrcanom krevetu. Glava mu je bila u zavojima i bio je prikačen za razne aparate. Osim njega bio je tu još jedan matorac i mladić koji je čekao operaciju urasle dlake. 

Prišao sam čoveku. Kroz zavoje mogao je da me pogleda. 

-Vaša ćerka, izgubila je figuru kobre.

Polumrtav čovek duboko je disao i ispuštao jauke.

-Ta..ta figura...mislim da je zla. Rekao sam joj, sećam se...što si donela tu figuru iz egipta. Ali nije htela da me sluša. Sad je napustio taj divni momak..khhh...

Imao sam još malo vremena za ispitivanje.

-Znate li gde bi sad mogla biti?

-Ne znam. Sigurno je neko uzeo pri selidbi...khlljjj...probajte u nekoj antikvarn..

Mašina koja je prikazivala starčevo stanje odjednom je počela da zuji. Linija koja je do sada pokazivala skokove prerasla je u ravnu.

Izašao sam iz bolesničke sobe dok su doktori hitro ulazili zajedno sa medicinskom sestrom. 

Seo sam za stolicu u čekaonici jer me je interesovalo da li će Dorotein otac preživeti.

Požurujući doktori su vozili starca na nosilima do operacione sale. Medicinska sestra koja me je pustila da ga vidim dozvolila je da posmatram operaciju.

Doktori su pokušavali da ga spasu ali bez uspeha. Doživeo je moždanu smrt.

Nisam imao više šta da tražim tu pa sam izašao kroz stražnji ulaz na kišovitu ulicu.

---

Dorotein otac je ležao mrtav u bolničkim kolima na putu ka mrtvačnici. Nekim čudnim delom, kurac mu se digao. Gamad iz hitne pomoći nisu verovali šta vide. Starac je ustao sa postelje i podignute kite osvrnuo se oko sebe. Iako nije imao mozga, sad mu je kurac govorio šta da radi. Vozač zaustaviši kola hitne pomoći izašao je kroz vrata do unutrašnjosti. Dorotein otac je probio vrata i iskočio napolje kroz noć. Sad je vijugao ulicama grada.

---

Dok sam obilazio antikvarnice dobio sam poziv od Dorotee.

-Moj otac. Nešto mu se dogodilo. Javili su mi iz kbc-a Zemun da je umro, pa se podigao i sad lunja po ulicama.

-Hm...možda to ima veze sa onom figurom kobre..nešto mi je rekao da je nabijena opakom magijom.

-Moguće je. Nikad nisam verovala u natprirodno, ali sad mi se poklapa. Razvod, smrt oca...molim te pronađi tu figuru i uništi je. 

-Sad si se predomislila.

Dorotea prekine vezu.

--- 

Starac, Dorotein otac teškim korakom šetao je parkom nedaleko od kbc-a Zemun. Tamo su bile neke cure i počeo je da ih nabija. Magija crne kobre iz egipta pretvorila je energiju njegovog mrtvog mozga u kurac, tako da je lako nabijao slatke devojčice.

Međutim, pošto nije imao mozga, ubrzo je stigla patrola iz koje su iskočili detektiv i policajka Nataša. 

Stavili su lisice mrtvom čoveku i ubacili ga u kola.

-Je li, kolega, kako ćemo sad ovo da odradimo. Pa ovaj čovek je mrtav.

Detektiv izvadi pištolj i ispali hitac u starčevu kitu.

-Eto, sad smo rešili. 

---

Prozujao sam kroz nekoliko antikvarnica dok nisam ušao u jednu. Ispitujući vlasnika obučenog u zeleni džemper sa pozlaćenim naočarima, doznao sam dosta stvari od njega. 

-Hmm...sećam se te figure...jedan momak mi je ponudio međutim nije ništa vredela.

-Kako je izgledao.

-Tamnoput, crne oči, ne sećam se baš. Ali često viđam njegovu suprugu. 

-Znate li gde žive.

-Mislim na Karaburmi. Stalno kupuju od mene neke drangulije.

Izašao sam iz antikvarnice i uputio se ka karaburmi, tom očajnom delu grada. Prvo što sam primetio u stanu u kom sam verovao da se nalazi figura kobre bio je nekakav miris sumpora. Na pločici su bili ispisani egipćanski znakovi.

Čulo se nekakvo komešanje unutra, i vrlo poznat glas. Dorotein.

Izvukao sam moj revolver i probio vrata stana. U dnevnoj sobi egipćanin i egipćanka držali su Doroteu vezanu za stolicu. Na stočiću pokraj nje stajala je figura kobre. Stan je bio ukrašen nekakvim prastarim simbolima, vazama i čudnim nameštajem.

-Šta se dešava ovde. Pustite Doroteu.

Egipćanin, izvukavši zlatni bodež iz džepa košulje, provukao ga je kroz levi obraz.

-Ta mala kučka nije smela da je ukrade.

Bacio sam pogled na Doroteu.

-Zar nisi rekla da si je kupila.

-Malo sam lagala. Bila je vrlo skupocena, pa sam je ukrala. Molim te, izbavi me odavde. Ubiće me.

Egipćanin je krenuo da prereže vrat Dorotei. Ispucavši nekoliko hitaca u njega, pao je na skupoceni arapski tepih. Dim iz pištolja mi je zamaglio vid, i kad se razišao ugledao sam mrtvu Doroteu prerezanog vrata. Ležeći tako na stolici rasvetanog vrata na neki čudan način nalikovala je figuri koju je tako dugo tražila. Egipćanka je stajala pored nje sa bodežom u ruci. 

Upucao sam egipćanku. Pala je preko stola i zamalo oborila figuru crne kobre.

Prišao sam stolu i uzeo figuru kobre, stavio je u unutrašnji džep jakne, obavestio policiju i izašao iz stana.

Bilo mi je žao Dorotee i njenog oca, ali takođe sam bio zadovoljan parama koje sam zaradio i vrativši se u kancelariju zadovoljno sam gledao figuru crne kobre iz egipta.