Koma

Stefan se polako budio iz kome. Odvratna svetlost bolničke sobe je treperila pred njegovima očima. Trebalo mu je neko vreme da se privikne na svetlost, tako da je treptao i sklapao oči. Pred njim je stajao doktor i dve medicinske sestre.

-Gde sam to ja., pitao je Stefan.

Doktor se nakašljao par puta. U ruci je držao neku fasciklu sa papirima.

-Bio si u komi, momak. 9 godina. 

Stefan je još uvek žmirkao, polako upijajući reči ovog čoveka u belom mantilu. Delovao mu je nekako fin. Dve medicinske sestre su ga posmatrale sa očiglednim gađenjem. 

Doktor izvadi fasciklu u kojoj su bile neke fotografije. Izvuče jednu i približivši se krevetu prinese je ka Stefanovom licu. 

-Znaš li ko je ovo.

Stefanu se lice činilo poznatim, ali uz sav napor nije mogao da se priseti.

-Ne.

Odjednom ga je obuzelo odvratno osećanje, i zgadio se sam sebe.

-Znaš li kako se zoveš.

-Ne.

Doktor je zaćutao. Vrativši fotografiju u fasciklu otišao je do prozora bolesničke sobe i bacio pogled na vrt ispod. U daljini su se čuli jauci bolesnika i užurbani koraci medicinskih sestara i pomoćnog osoblja.

Potom se okrenuo Stefanu.

-Mnogo toga se desilo za ovih devet godina. Moram ti reći momak da si izgubio pamćenje. Ničega se ne sećaš više.

Stefan je ćutao.

-Mogu li da dobijem jednu cigaretu.

Jedna od medicinskih sestara izvadi paklu winstona iz džepa uniforme i izvadivši cigaretu pruži mu je i zapali.

Doktor i sam izvadi cigaretu i zapali je.

-Naravno, ostale su ti neke navike i još štošta. Što objašnjava zašto si odmah potražio cigaretu.

Izbacivši dim cigarete iz Stefana su prodirale slike što ih je prikupio tokom devet godina duboke kome. Nisu bile nimalo prijatne. Iako nije mogao dobro da ih oubliči u umu, prikazivale su neka monstruozna obličja.

Povukavši dim, slike su se povukle i sad je pred njim opet stajao doktor.

-Kako sam dospeo u komu.

-Iznenada. Često se dešava...međutim retko ko je izdržao toliko dugo. 

Doktor je sad pazio šta da mu otkrije a šta da prikrije.

-Roditelji su dugo bili uz tebe tokom svih ovih godina. Majka ti je čak ostajala u poseti i više nego što bi trebalo. Ali sad su mrtvi.

Stefan je osetio veliku žeđ.

-Mogu li nešto da popijem.

Uđe tip u sivom kaputu. Stefan se pitao da li je ovo pandur dok mu je donosio flašu koka kole.

Potegnuvši osetio se malo bolje. 

-Kad mogu da izađem. 

Doktor priđe aparatu koji je održavao momka u životu ovih devet godina.

-Mislim da ćeš uskoro biti sposoban da izađeš. Biće pomalo teško u početku, ali mislim da ćeš se oporaviti.

Sa tim rečima doktor i dve medicinske sestre napustiše sobu. Tip u sivom kaputu je ostao.

-Pokušaj da ustaneš.

Izgasivši cigaretu u šolji čaja na uzglavlju, momak se pridigne iz postelje. Prišavši prozoru razmaknuo je zavese i pogledao u vrt ispod bolnice gde su neki ljudi sedeli. Otvorivši prozor zapahnu ga svež noćni vazduh. Udahnuvši vazduh i osmotrivši vrt okrenuo se i ugledao policajku kako zatvara vrata sobe.

Pruži mu papirić.

-Ovo je tvoja adresa. Aj sad sredi se da te odbacimo.

Stefan baci pogled na papirić. Ni na šta ga nije podsećao. Sklopivši ga ubacio ga je u džep košulje pa otišao u klozet. Osmotrivši lice primetio je da je prilično zarastao. Brada mu je bila dugačka. Na brzinu se obrijao i vrativši se u bolesničku sobu uzeo cigaretu iz pakle koja je stajala na stočiću pored kreveta. Otpio je još malo koka kole.

Policajac i policajka su sedeli na kauču rezervisanom za posetioce. 

Doktor se vratio sa nekim papirima i olovkom.

-Moraćeš ovo da potpišeš. Otpusnica, čista formalnost.

Iz kome probuđeni momak za trenutak je stao u mestu. Činilo mu se da je ovo viđao više puta pa je zatvorio oči.

-Samo nažvrljaj nešto.

Uze olovku i iscrta vijugavu liniju.

Doktor zadovoljno uze otpusnicu i izađe iz sobe. Momak prošeta hodnikom do kupaonice. Istuširavši se na brzinu, vratio se u sobu i obukao farmerke, duks i jaknu. 

Policajka je tapkala nogom o pod.

-Ajde brže malo.

Navukavši čizme pošao je sa dvoje policajaca duž hodnika do lifta. Dok se spuštao liftom prizori iz vremena kome su mu preplavili um, puneći ga slikama zatvorske odaje.

Lift se spustio. Koračavši ka neobeleženom policijskom automobilu bio je zadovoljan što će ga povesti, umesto da se smuca po autobusima.

Od bolničkog centra do zemuna nije trebalo dugo vremena. Izašavši iz automobila nekako je pronašao stan u kome je živeo. Izvadivši ključ iz džepa otključao je ulazna vrata i ušao. 

Stan je bio potpuno prazan osim jedne mačke. U dnevnoj sobi je bilo puno suvišnog nameštaja. 

Ako je ovo moj stan, mislio je, biće tu potrebno dosta čišćenja. Međutim, sad je bio previše umoran za to. Ispišavši se u kupatilu, svukao se i legao na krevet. Maćka mu je legla pored nogu i brzo je zaspao.

Ustao je oko 2 popodne. Skuvavši kafu i zapalivši cigaretu nasuo je mački vodu i otvorio joj svež paketić mačje hrane. Potom se umio i okupao. 

Sedeći na otrcanom kauču polako je ispijao kafu dok je mačka pila vodu iz posude. Preleteo je po polici punoj knjiga. Uglavnom su to bili krimi romani i neki stripovi. Na radnom stolu ležali su razasuti papiri ispunjeni čudnim crtežima. Ispivši kafu otišao je do dnevne sobe i izvukao krevet vukući ga do ulaznih vrata. Otključao je vrata i izbacio krevet u hodnik. Tu je bio neki komšija.

-Oh, čoveče pa ti si živ. Moje saučešće.

Mladić nije znao ko je to, tako da nije ništa rekao. 

Izbacio je još neke nepotrebne stvari, police, ormare, razno smeće.

Sve je to zauzelo dosta prostora u hodniku. Vratio se i seo na stolicu ispred stola da se odmori. Primetivši da mu je ostalo još par cigareta, obukao se i otišao do trafike da ih kupi.

Bezobrazna prodavačica mu pruži paklu cigareta. Kad se okrenuo da pređe ulicu primetio je neki džip crno zelene boje. Iz njega izađe tip u crnoj majici. Potom iz njega izađe još jedan. Zgrabiše dečka i ubaciše ga u džip.

Izvadivši cigaretu i zapalivši je pitao se ko su ovi ljudi.

-Gde me to vodite.

-Saznaćeš uskoro.

Vozač džipa je pokrenuo motor i pojurio niz ulicu do raskrsnice. Putovali su zavojitim ulicama i mrak je polako počeo da se spušta na zemlju. Zastali su kraj velike zgrade i odveli momka u zagušljivu kancelariju gde je neki sumnjivi tip pušio cigaretu i tipkao nešto u kompjuter.

Dugo je tipkao naizgled ne primetivši pridošlicu. Lupnuvši enter rekao je mladiću da sedne.

-Znaš, situacija je prilično ozbiljna. Imamo neke strane elemente u državi.

Uzevši papir koji je izleteo iz fotokopir mašine pružio ga je momku.

Na papiru su bila napisana imena nekih ljudi.

-Šta je ovo.

-To je spisak ljudi koje ćeš morati da ubiješ. Počni prvo od ovih iz Novog Sada. 

Ponovo pregledavši spisak, i pošto mu imena nisu ništa značila, spustio je papir.

-Ne možete da me naterate da tek tako ubijam ljude.

-Naravno da možemo. Hoćeš li tebe da ubijemo.

Stefanovo čelo oblilo se znojem. Mislio je, bolje da posluša ovog čoveka, jer je video da zaista namerava da ga ubije.

-Ali zašto mene. Tek sam se probudio iz kome. Osim toga, ne znam ništa o ubijanju.

-Upravo zato. Potrebni su nam takvi ljudi bez memorija. Što se tiče ubijanja, naučićeš u novom sadu.

Pripadnik državne službe mu dade pištolj i neku ispravu.

-Čeka te automobil napolju. Ideš sad za novi sad.

Dva agenta ga ispratiše niz hodnike zgrade do izlaza gde je automobil čekao. Vozač je bio neki tip crne kose i zelenih očiju. Nije imao levo uvo.

Ušavši u automobil pogledao je vozača. Nije ništa rekao. Pokrenuvši automobil izašao je iz parkinga i sjurio se niz ulicu. Dok su putovali mostom Beograd - Novi Sad mladić je čitao imena sa spiska.

'Bosiljka Perović, Mišo Perović, Milena'

-Ko su ovi ljudi.

-Neki ološi što rade za crnogorsku mafiju. 

Dugo su putovali do Novog Sada. Mladića taj put podseti na nešto čega nije mogao da se seti.

Stigavši u prelepi gradić vozač se doveze ispred zgrade. Uključivši ekran na kontrolnom uređaju prikazala se unutrašnjost stana gde su žrtve živele. Jedan debeli čiča je čitao neku filozofsku knjigu dok je njegova žena brisala krpom kuhinju. Devojka Milena je tipkala poruke na mobilnom telefonu.

Stefan izađe iz automobila. Popevši se na deveti sprat pokucao je na vrata.

Otvori mu vrata Bosiljka.

-Oh, otkud ti. Moje saučešće.

Mladić je stajao neko vreme. Izvukavši pištolj sa prigušivačem ispalio je hitac u njenu glavu, prošao pored nje i našao se u dnevnoj sobi. Milena se okrene i držeći mobilni telefon blizu lica zagleda se u tipa pred njom. Stefan opali u nju, razbivši joj pritom mobilni telefon. Matori filozof se sa mukom pridigao iz fotelje.

Ispali hitac u glavu čiče razbivši mu naočare. Čovek pade i obori nekoliko knjiga sa police.

Gledavši mrtva tela pred sobom pritisnula ga je jaka mučnina. Okrenuo se i hitro se spustio stepenicama do izlaza iz zgrade. Potom se nagnuo nad zid i ispovraćao se. Izvukavši maramicu obrisao je lice i nekako se dogegao do automobila.

Vozač se smejuljio.

-Nije loše za prvi put.

-Možemo li negde da zastanemo.

-Ima neki kafe restoran u Hrvatskoj.

Vozač pokrene automobil. Stefan otpije koka kolu koja je stajala blizu sedišta, potom pogleda spisak.

-Čekaj, sad idemo kod ovih.

-Aha.

Prešavši državnu granicu zastali su na auto putu i otišli u kafe restoran. Naručili su dve kafe i pecivo. Nedaleko od stola gde su ispijali kafu tri momka su razgovarala. Osim njih nije bilo nikoga. 

Ispivši kafe vratili su se u kola i nastavili kroz auto put. Stefan se pitao kako ovaj čovek može toliko dugo da vozi. Sigurno uzima neke droge. Što se njega tiče, malo mu se prispavalo pa je zaspao.

Brzo su stigli do Rovinja, lepog gradića uskih uličica. Žrtva Dragana se bavila nekretninama. Parkirali su auto kraj obale. Stefan se probudio obasjan sunčevim zracima.

-Ovaj put ćeš morati malo suptilnije da odradiš.

-Kako to misliš.

-Kupićeš od nje neku kuću tu u Rovinju. Obzirom da smo u drugoj državi, moraćeš malo da se pripaziš.

-Aha.

Vozač izvuče bočicu ispunjenu bezbojnom tečnošću.

-Kad kupiš tu kućicu doći će da vide kako ti se sviđa. Sad, ova bočica je napunjena otrovom. Verovatno si to pretpostavio. Moraćeš da ugrabiš priliku i sipaš im to u piće. Otrov se ne može nikako pronaći u telu nakon smrti.

Stefanu se polako ovo počinjalo da sviđa. Osećao se kao lik u nekom špijunskom romanu.

Uzevši bočicu sa otrovom otišao je do kuće gde su živeli bračni par, Dragana i njen muž. Kroat široke vilice je opsovao nešto njenoj ženi. 

-Ovi srbi su mnogo glibavi, ne podnosim ih.

-Znam, dragi. Ali ipak kupuju od mene mnogo kućica.

Začuvši kucanje na vratima, Dragana otvori i ugleda Stefana na stepenicama. Nekako joj je bio poznat, ali nije uspela da se seti odakle.

-Vi ste agent za nekretnine.

-Jesam.

-Hteo bih da kupim kućicu ovde u Rovinju. Dugo sam razgledao grad i baš mi se sviđa. 

Dragana klimne. Već dugo vremena joj nije došla mušterija za kupovanje nekretnina.

-Okej. Pođite sa mnom. 

Uvukavši se u auto krenuli su do kućice koju je Stefan izabrao.

-Baš ste lepu izabrali. Blizu je mora.

Ušavši u kućicu Dragana ga sprovede kroz nju pokazujuću mu kako je lepo opremljena, čista i uređena. Što nije bilo potrebno jer je ovaj odlučio već da je kupi. Istina, malo joj je bio sumnjiv, ali šta je briga.

Stefan izvadi keš iz džepa koji mu je dao vozač i isplati Draganu, potpisavši ugovor.

Potom se raziđoše. 

Stefan se neko vreme kretao i razgledao kućicu pa je izašao da prošeta. Kroz pet minuta stigao je do obale gde su se kupali razni ljudi, neki goli a neki u kupaćim kostimima. Gledajući kobaltno plavo more, sećanja su pokušavala da se probiju iz njega. Zagledan u blistavu morsku površinu, začuo je lupanje talasa o greben. I tada se sećanja povukoše nazad.

Osmotrivši kupače vratio se nazad do kućice. Imajući Draganin broj telefona, okrenuo je i nasuo piće.

-Hm, Dragana...mislim da ima neka pukotina ovde u podrumu. Možeš li da dođeš da vidiš.

-Pukotina?Ne verujem. Evo sad ću.

Zaista je bila pukotina u podrumu. Dok je sipao otrov u čaše, pristigli su Dragana i njen mužić.

-Ćao, Stefane ovo je moj muž.

Stefan ga osmotri i povede ga u dnevnu sobu. Draganin muž je bio oprezan sa njenim klijentima pa ga je podozrivo gledao dok su sedeli na sofi. Ipak uzeo je piće i ispio. Ubrzo potom stigla je i Dragana vrativši se iz podruma vidno besna zbog pukotine.

-Zaista mi je žao...al srediće to naš majstor iz komšiluka. Joj potrebno mi je piće.

Dragana uze drugu čašu i ispi. Vozač mu nije ništa rekao o brzini delovanja otrova. Još su malo ćaskali pa su otišli. 

Primio je poziv od vozača.

-Jesi uspeo.

-Aha.

-Ajde vraćaj se do obale.

Stefan je malo zastao gledajući kućicu. Potom je izašao i ubrzanim korakom stigao do obale gde je bio parkiran automobil.

-Kad će da riknu.

-Kroz nekoliko sati. Sad se vraćamo.

Projurivši niz pošljunčani put do ceste krenuli su do auto puta koji ih je vodio do Rijeke, pa preko Pule na auto-put do Zagreba.

Zastali su na naplatnoj rampi. Devojka sa naplatne rampe je klimnula i propustila vozača.

Ponovo su zastali i otišli u kafe restoran. Stefan je tokom puta pogledao papir na kome su bila još tri imena. U kafe restoranu je išla najnovija pesma Siniše Vuce.

Ispivši kafu uskočiše u kola i prešavši granicu vratiše se u Srbiju. Brzo su stigli do Mirijeva gde se nalazila jedna od preostalih tri žrtava. Momak je uhvatio malo sna i bio je spreman za dalje čišćenje. Izašavši iz automobila došao je do garsonjere gde je živela meta. Otvorivši vrata žena ružnog lica pogleda gosta.

Stefan joj opali hitac u glavu. Dok se vraćao ka automobilu sećanja su polako navirala u njegov um. Vozač se smejuljio dok je otvarao vrata.

-Izgleda da napreduješ momak.

Krenuli su nazad ka nekom selu blizu Zemuna. Tu se nalazila druga od preostalih dvoje žrtava. Stefan izađe iz automobila i pokuca na vrata stana. Otvori mu čovek crne kose. Odmah ga je prepoznao i sa uzdahom pomislio kako je šteta što je preživeo komu. Stefan opali hitac u njegove grudi i ovaj pade na pod, držeći se za kvaku vrata.

---

Putovali su ka južnom bulevaru. Vozač zaustavi auto ispred solitera.

-Zašto ovako brzo.

-Tako je naredio onaj debeli. Aj sad.

U stanu se nalazila jedna baba, njena ćerka i dve unuke, mlade devojke. Dok se Stefan podizao liftom nešto ga je pritiskalo u grudima. 

Otvoriše se vrata lifta. Stefan pozvoni. Otvori mu vrata jedna od unuka. Upuca je u stomak. Unuka padne i prešavši preko nje upuca drugu u grudi. Baba okrenuvši se ugleda mrtva tela i vrisnu. Stefan ispali hitac u nju. Iz kupatila je pojurila Saška. Pogledavši mrtva tela nije opazila ubicu. Zamrznuvši se, ostade ukopana u mestu. Stefan opali hitac u vrat. Žena pade na mestu mrtva.

Izašavši iz stana sjurio je stepenicama do izlaza i uskočio u auto.

Vozač pokrene kola.

-Jel sad gotovo.

-Aha. Idemo do centrale.

Ponovo su stigli do zgrade gde su ga odvukli džipom. Dečku se tokom puta polako pamćenje vraćalo. Svi ti pobijeni ljudi...nije bio siguran, ali činilo mu se da su mu to rođaci. Iako je osećao izvesnu krivicu, ipak je osetio nekakvo uzbuđenje dok ih je ubijao.

Stigoše do kancelarije gde je mutni tip opet nešto tipkao po tastaturi. Stefan sede na fotelju ispred stola gde je ovaj tipkao.

-Dobar posao si odradio, momak.

-Zašto moji rođaci.

-Čista slučajnost. 

Sad je mutni tip prestao da tipka i digao sa sa fotelje.

-Sad, dobićeš veliku nagradu za ovaj posao.

U kancelariju uđe policajac i policajka koji su ga posetili u bolnici. Policajac izvadi pištolj i ispali hitac u Stefana. 

-Dobro nam je poslužio, reče policajka.

Mutni tip je pogledao mrtvog Stefana.

-Aha.

Ispred kancelarije neki drugi mladić je čekao okružen sa tipovima u sivim kaputima.

Internacionalna potraga

 

Detektiv i policajka su patrolirali gradom tokom snežne mećave. Radnici javnog komunalnog preduzeća su sa mukom čistili sneg koji se natrpao. Primili su poziv sa uređaja. Telefonistkinja sa centrale ih je obavestila o telu koji je pronašao neki čovek u Zvezdarskoj šumi.

Bili su kod poštanske štedionice u Zemunu i trebalo im je neko vreme da stignu do Zvezdarske šume.

Parkiravši auto, izašli su i kroz put došli do mesta gde je svedok pronašao telo u grmlju. Bio je to neki mladić koji je šetao psa te večeri. Kroz blato i sneg stari čovek ležao je opružen na zemlji. Bio je mrtav. 

Detektiv je kleknuo kraj čoveka i osetio užasan smrad raspadajućeg tela. Izgleda da je ovde proveo dosta vremena.

Nataša se okrenula ka svedoku.

-Kako ste ga pronašli.

-Poveo sam psa u večernju šetnju. Često šetam Zvezdarskom šumom kako bih se opustio i smirio živce. Nisam obraćao pažnju previše zaokupljen sinoćnim događajima dok nisam osetio užasan smrad nedaleko od mene. I tako prošavši kroz putić video sam ovog čoveka.

Pregledavši telo mrtvog čoveka detektiv je pronašao njegove dokumente. Bio je to penzioner koji je tokom rata u Bosni proveo neko vreme kao vojnik.

Ubrzo je došao kombi za prikupljanje dokaza. Malo toga su pronašli, osim tragova čizama koji su prema Teinim rečima verovatno kupljeni u Hrvatskoj.

Detektiv i Nataša su stajali kraj mrtvog čoveka. Sneg koji je padao stvarao je snoliku atmosferu i, ukoliko momci ne požure, pretio je da zatrpa mrtvog čoveka.

-Moguće je da je to neki od naših građana. Možda je kupio čizme tokom putovanja u Hrvatsku.

-Hmm, pomisli Nataša. -Vrlo verovatno. Ali meni se čini da je to pogrešna pretpostavka.

Imajući u vidu ranije slučajeve, detektiv je okrenuo aerodrom i raspitao se da li je neki Hrvat prispeo na aerodrom.

Telefonistkinja sa centrale je neko vreme mrmljala nešto sebi u bradu.

-Hmm...samo da pregledam...ah, da, jedan gospodin je nekoliko sati ranije pošao avionom do Morokoa.

Detektiv je prekinuo vezu.

Izvadio je cigaretu i pružio jednu Nataši.

-Izgubili smo ga. Odveo se do Morokoa.

Nataša je povukla dugačak dim cigarete.

-Pa dobro, mislim da će naši drugari pronaći tog lika.

---

Siniša Vucherlberg je stigao avionom u Moroko. Spustivši se niz stepenice odveo se taksijem do motela u predgrađu Morokoa. Grad je bio pun arapa, muslimana, afrikanaca i drugih rasa. Plativši crnomanjastom čoveku zelenih očiju, popeo se uz motel i seo na kauč.

Pušeći nargilu razmišljao je o delu koji je počinio. Morao je to da uradi, ne zbog sebe nego zbog svoje savesti.

Verovao je da će ovde biti siguran neko vreme. Kroz polutvoren prozor dopirala je mešavina zvukova, frula, njemu nerazumljivih glasova, prolaska automobila i konjskih zaprega.

Detektiv iz Morokoa primio je izveštaj iz Beograda o odbeglom ubici koji je doputovao danas u glavni grad. Čitavši izveštaj osluškivao je tapkanje kiše po olucima u kancelariji. Veoma mu se sviđao Beograd tokom jedne posete i na neki čudan način verovao je da je to upravo grad koji spada u centar međunarodnih afera. 

Ibrahim Al-Safir podigao se sa fotelje i pokrenuo se niz stepenice gde je svojim kolegama naredio da istraže Maroko. 

Uskoro su ulice Marokoa bile ispunjene policajcima u civilu i uniformi. Kružili su po gradu u potrazi za ubicom iz Beograda.

Izašavši iz automobila jedan od podređenih detektiva prišao je dečaku koji je čistio cipele za sitne pare. 

-Jesi li video nekog kroata, momak, kako se smuca po gradu večeras.

Dečkić krupnih crnih očiju i uskog lica, očigledno neuhranjen, blenuo je u policajca pod crnim nebom punom vlage i talasa vrućine.

-Beli čovek..., reče dečkić gledajući u cipele policajca.

-Da. Kroat.

-Hm...video sam jednog pre sat vremena kako ulazi u motel dve ulice dalje.

Detektiv je bio zadovoljan ovim odgovorom i pomazio dečkića po glavi.

-Hoćete da vam očistim cipele.

Dok je glancao cipele detektiv je bio siguran da će ubrzo naći ubicu u motelu. Bio je blizu taj motel. Pruživši dečaku nekoliko novčanica, zahvalio mu se i zajedno sa ostalim patrolama uputio se ka motelu.

...

Siniša Vuchelberg je osećao kako se obruč oko njega sužava. Kao iznenadna vrelina pomešana sa hladnoćom. Kao nečije šapa na ramenu. Izašavši iz motela kroz protivpožarne stepenice uhvatio je taksi i odveo se do obale.

Policajci su upali u sobicu motela pronašavši samo ispušenu nargilu i flašu koka kole.

Osetivši poraz, javili su Ibrahimu Al-Safiru o neuspehu. 

---

Brod ispunjen raznim putnicima kroz nekoliko trenutaka spremao se da krene. Siniša Vuchelberg je sa brzinom platio kartu i smestio se u kabinu na drugom spratu broda.

Brod je putovao do gradića u Australiji.

Smestivši se na sedište izvadio je neki ofucani roman kako bi brže ubio vreme do odredišta. Pri plovidbi osećao je mučninu i dva tri puta izašao na kormilo da se ispovraća. Udaljena svetla Marokoa polako su se gubila u tami dok je brod plovio. Jedan svetionik je udaljen sijao oko crnog neba pomešanog sa crnilom mora. Čitav horizont ispunjavao ga je osećajem konačnog propadanja. Izbacivši poslednje ostatke mučnine iz grla vratio se u kabinu i pokušao da zaspi. Ma koliko se obrtao nije uspeo, tako da je kroz celu plovidbu prodbeo po tankoj liniji između jave i sna.

Posle nekoliko sati brod je pristigao u luku. Konačno je dospeo u Australiju, zemlju kengura i aboridžina. Uhvativši taksi neko vreme je posmatrao spaljen predeo ispunjen kolutovima zarđalih guma i raznog smeća. Stigavši u gradić nedaleko do Sidneja, prijavio se pod lažnim imenom u gostionicu. Okupljeni australijanci ispijali su piva i prilično kočijaški psovali, pljujući na pod gostionice. Svi redom su bili pijani.

Gostioničarka, debela žena sa krpom u ruci odvela ga je do privremene sobe koju je platio.

---

Ibrahim Al-Safir je javivši kolegama iz Beograda spustio vezu obavestivši ih o nestanku kroata. Proverivši sve moguće putanje kojim je mogao pobeći, preko svojih kanala doznao je da je prispeo u gradić u Australiji. 

Tako da je javio svojim kolegama tamo.

Dežurni policajac tog jutra bio je čovek svetle puti i sklon opijanju. Primivši izveštaj o kroatu, potegao je iz flaše i ispio nekoliko gutljaja.

Prosledio je taj slučaj nadređenom, detektivu Džonu Hajstrešu.

Pregledavši izveštaj Džon Hajstreš pokrenuo je svoj ofucani automobil do gradića nedaleko do Sidneja gde se nalazio odbegli kroat.

Stigavši do gostionice ugledao je prizor uobičajen za taj gradić i njegove stanovnike. Pijani gostioničari potukli su se između sebe zbog nekih kokošaka koji je vlasnik gostionice držao ispred u kokošinjcu. Prolazeći kroz svu tu zbrku, potražio je kroata. 

Ali njega nije tamo bilo.

---

Siniša Vuchelberg nije nameravao dugo da ostane u gostionici. Uhvativši malo sna tek toliko da prikupi snagu, odveo se kamionetom dugo vremena stopirajući kraj puta. Čovek u kamionetu je bio neki brkati deda se šeširom na glavi.

-Kuda ćete.

-Ako možete da me odvedete do Sidneja.

-I ja tamo idem. 

Pristigavši u Sidnej uhvatio je voz koji ga je odveo do brodogradilišta nedaleko od glavne luke. Tokom putovanja uspešno je izbegavao hapšenje, mada je osećao izvesnu nelagodnost u grlu i stomaku. 

A ta nelagodnost je bila da će ponovo morati da putuje brodom do Džakarte. 

Srećom nije bilo puno ljudi na brodu pa je mogao slobodno da se kreće kroz kormila i hodnike. Došavši do odeljka na drugoj strani broda ugledao je nekoliko ljudi u sobicama koji su kašljucali i jaukali, bolujući od nekog virusa. Doktor je stajao ispred njih i nešto zapisivao u beležnicu. Primetivši izraz lica bio je siguran da će svi ti ljudi umreti pre nego što stignu u Džakartu.

A tako se i desilo posle sat vremena. Mrtvi pacijenti na nosilima koji su držali brodski momci odneli su ih do istovarišta robe i bacili ih u more.

Kroz nekoliko sati Siniša Vuchelberg stigao je u Džakartu. Spustivši se niz palubu do pristaništa pomešao sa sa prljavim indonežanima i izgubio se u pomrčini tragajući za nekim ćumezom gde bi mogao da se sakrije.

Duboko u sebi znao je da je to uzaludno, misleći dok se nije našao ispred crveno osvetljenog motela polurazbijenog naziva. Crveno svetlo je bilo ugašeno, a plavo je štrckalo. Niz put plovili su potoci mašinskog ulja i razni aligatori. 

Prijavivši se ponovo pod lažnim imenom popeo se kroz prljavi hodnik do prostorije koju je iznajmio.

Ponestajalo mu je novca a i nade da će izbeći policajcima iz Beograda.

---

Džon Hajstreš izgubio je kroata, javio Ibrahimu Al-Safiru koji je ovaj odmah prosledio kolegama iz Beograda.

Uskoro je bila obaveštena policija Džakarte o odbeglom kroatu.

Narednik policije, debeli, musavi i prljavi indonežanin večerao je kad je primio izveštaj. 

Odbegli kroat, pomisli dok je žvakao ostatke hrane. Tokom poslednjih dana puno je jeo i stomak mu se polako povećavao. Majka i otac su mu umrli pre dve nedelje ali nije ih ni posetio na sahrani jer su ga silovali kao malog. 

Pogledavši na trenutak momka zaraslog u bradu koji je ležao u ćeliji zbog silovanja, obrisao je prljavom krpom ostatke hrane i polako silazeći niz stepenice policijske stanice dao se u potragu za kroatom.

Prolazeći kroz masu ljudi stigao je do motela crvene boje. Pored njega prolazili su motoristi i siromašni ljudi noseći džakove na ramenima.

Upavši u motel i probivši vrata ćumeza gde je kroat provodio vreme, jer tu je bio privremeno, primetio je samo ofucani krimi roman. Kroata nije bilo.

---

Siniša Vuchelberg izjurio je iz motela nekoliko časova ranije i uhvativši taksi odveo se do brodića koji ga je odveo do Indije. Tamo je uhvatio voz za Rusiju i upao u transibirsku železnicu svo vreme tresući se od hladnoće. 

Dugo je putovao dok je stigao do kraja. U Vladivostoku promenio je trasu i pošao brodom do Sjedinjenih Država. Zadržavši se malo u Detroitu, seo je za kafić i naručio dupli viski sa sodom. Okupljeni crnci su sedeli po stolicama i smišljali neke planove za obrtanje novca. Nije verovao kako se Detroit tako namnožio sa toliko crnčuga.

Uhvativši voz prešao je granicu i stigao u Meksiko Siti, pa odatle u Venecuelu. 

Putujući kroz široka polja amazonskih šuma i drevnih građevina smestio se u hotel 'El compadre'. Bio je to neki trećerazredni hotel pun siromašnih južnoamerikanaca.

---

Indonežanski pandur javio je Džonu Hajstrešu o neuspehu, koji je ovaj javio Ibrahimu Al-Safiru. Detektivi iz Beograda primili su izveštaj.

Miguel De Sančoz, policijski poručnik u Venecueli, bio je čovek sporog delovanja. Ali uvek je uspevao da reši slučajeve, posebno ovako zanimljive kao što je odbegli kroat. Sedeći u polurazvaljenoj kolibi od bambusove trske i ispijajući sok od ananasa, brisao je maljave grudi krpom natopljenom ledom.

---

U hotelu 'El compadre' Siniša Vuchelberg nije se osećao bezbedno. Iz susednih soba svako malo čula se vika južnoamerikanaca, treskanje razbijenih flaša, povici, pretnje i sveopšti metež. Odlučio je da malo prošeta uličicama. Dok se spuštao niz hodnik u polutami koju je jedva osvetljavala polurazbijena sijalica neki mladić je stajao gledajući u vrh svojih plavih cipela. Činilo se da nešto šapuće sam sebi. 

-Tu tu turu tu...čuo se melodičan glas.

Držeći poluatomatik uz džep jakne Siniša Vuchelberg oprezno se prošunjao pored mladića. Osetivši korake iza sebe ubrzao je svoj, ali prekasno. Mladi Venecuelanac spretnim potezom noža izbio je pištolj iz džepa njegove jakne i gurnuvši ga niz pločnik isped motela stao ispred njega.

-Que mas dinero yo se have.

Miguel De Sančoz je prišao parkiralištu ofucanog hotela. Videvši opruženu priliku za koju je verovao da je kroat i mladića sa nožem i pištoljem koji je stajao ispred njega, oprezno je pristupio.

-Enrico! 

Mladić ga pogleda. 

Uperivši glock u Miguela spremio se da opali, ali je iznenadni rafalj sa krova susedne zgrade pokosio Enrikea.

-Pobre Enrice..govorio je Miguel dok je prilazio ošamućenom kroatu. Ubacivši ga u automobil odveo ga je do stanice.

Posle detaljnog ispitivanja poslao je Sinišu Vuchelberga sa policijskom pratnjom nazad u Beograd. Putovali su brodom. Siniša je povraćao svo vreme tokom puta.

---

Sedeći u sobi za ispitivanje policijske stanice Siniša Vuchelberg je žmirio pod jakim svetlom. Ispred njega su bili detektiv i Nataša.

-Obišli ste mnogo mesta prilikom bega.

Siniša je ćutao.

-Vrlo ste spretni.

Nataša izvadi kutiju cigareta i pruži jednu Siniši. Ovaj je uze i zapali.

-Što ste ubili Vojkana, penzionera.

Siniša zakašlje. Nataša mu pruži maramicu i šolju kafe.

-Morao sam. Znate, tokom tog ružnog i prljavog rata taj gospodin...ubio je moju ćerku od deset godina pre nego što je silovao.

-Jeste li sad zadovoljni.

-Jesam. Samo mi je krivo što ste me uhvatili.

Detektiv i Nataša su se pogledali. Bilo je nešto tragično u tom čoveku.

Stavivši mu lisice na ruke odveli su ga u ćeliju.

Across 110th Street (1972)

 

Poor niggers got hold of big cash during a shootout. As it happens it was mafia money and niggers had to pay more than they even dreamt of. Full of racial tension, movie is indeed thrilling up to the very end where only one black survivor escapes hunted by the mafia and police climbing through the roofs and buildings only to be shot dead. However he unloads bag full of cash on to the street as he dies which is picked up by poor nigger boys.

The Taking Of Pelham One Two Three (1974)

 

Very good thriller about band of thugs abducting subway train full of passengers. I had fun time watching it in cinema couple of years ago. 

The Friends of Eddie Coyle (1973)

 

Based on George W. Higgins book and directed by Peter Yates, this is very bleak movie about small time crook played by Robert Mitchum. In desperate situation he got into bank robbery attempt together with some of his so called friends. In the end they all abandon him, bank robbery goes wrong, and crooked cops decide to kill him in the end. Good supporting role by Harry Dean Stanton.

Spoorloos (1988)

 

Very good dutch movie about man and his girlfriend going for a holiday. Soon as they arrive his girlfriend dissapears and man begin long journey to find her. Unfortunately his effort to find her got him in serious trouble as he finds out about her kidnapper. 

Clean, Shaven (1993)

 

This is pretty good movie about schizo and his troubles as he copes with harsh reality of his unstable condition. Although low budget and quite short, director successfully portrayed his state of mind through images, sounds, and facial expressions. Peter Greene did a very good job portraying man suffering from this terrible illness.

John McClure - The Steam Pig

 

The Steam Pig by John McClure is an interesting crime novel set in South Africa, where author worked some time as crime reporter before returning to England. Little different and exotic than most others crime novels, this one revolves around murder of an unknown girl. Detective Kramer and his sidekick Zondi take on this complicated case.

Kameleon

 

Kristina je sedela u naslonjači i čitala časopis blic žena. Njen muž Mikloš žurio je na posao.

-Mikloše, kad se vratiš kupi mi novi broj blic žene. Danas izlazi.

U stanu se osećala izvesna napetost. Mikloš se spremao za posao navlačeći kravatu i oblačeći jaknu. Bio je to zgodan gospodin u četrdesetim godinama. 

Dok se ogledao u ogledalu razmišljao je zašto je uopšte uzeo Kristinu za ženu. Stalno ga je smarala i ništa nije radila. 

-U redu, Kristina, izgovorio je uzimajući ključeve od automobila. Potom je uzeo novčanik i izašao iz stana.

Bio je zaposlen u procredit banci kao službenik. Tokom radnog vremena očajno se dosađivao. Uskoro mu je sledila pauza pa je odahnuo i spremivši kafu otišao u prostoriju za pauzu. Izvadio je cigaretu i zapalio. Kroz poluotvoren prozor dopirali su zvuci automobila i tapkanje kiše. Tek tada mu je palo na pamet da je 26 novembar, rođendan devojke koju je mnogo voleo kad je bio mladić. 

Ispušivši nekoliko cigareta i popivši kafu, brzo se vratio na radno mesto. Bilo je puno klijenata i radno vreme je brzo prošlo kako to obično biva. Pripremivši se za povratak kući prisetio se zahteva Kristine. Valjda će naći koji primerak u nekoj trafici. Odmah iza ugla nalazila se trafika koja je radila non-stop. Gledajući izložene časopise i dnevne novine primetio je jedan primerak blic žene, uverio se da je najnovije izdanje i kupio ga. Smestivši časopis u džep jakne uputio se ka parkingu gde se nalazio njegov automobil, stara mazda plave boje. Od centra grada do Malog Mokrog Luga verovao je da će brzo stići uprkos nesnosnoj kiši i zakrčenom saobraćaju. Noć je bila tamna kao grob koji je sinoć usnio dok je spavao sa Kristinom. 

Ušao je u automobil i pokrenuo ga.

Nekako je uspeo da se provuče do bulevara. Uskoro je putovao mnogo brže. Međutim začuo je nekakvo komešanje na zadnjem sedištu. Okrenuvši se, zamalo se sudario sa kamionom koji mu je išao u susret. Uspostavio je kontrolu i nastavio dalje, uverivši se da nema nikoga na zadnjem sedištu. U zadnje vreme je bio paranoičan. Izvadivši pljosku viskija iz pretinca otpio je i zapalio cigaretu. Uključio je radio. Obično ga nije slušao tokom vožnje, ali ponekad je uhvatio dobru pesmu što se sad upravo desilo. Nije mu se išlo kući kod te žene, i mislio je da svrati do kafane kraj puta da se napije.

Međutim pošto je bio papučar i slušao sve što mu žena govori odlučio je da odbaci tu zamisao. Na raskrsnici čekao je da semafor promeni boju u zeleno. Pogledavši u retrovizor ugledao je nečije lice na zadnjem sedištu. Iako se boja semafora promenila u zeleno, ostao je da sedi kao ukopan. Za trenutak mu se učinilo da je to bio on, njegov odraz. Čovek na zadnjem sedištu mu obavije vrat bodljikavom žicom. Nije nameravao odmah da ga ubije, već samo onesvesti. Držao je žicu oko njegovog vrata dok se ovaj nije onesvestio. 

Izašavši iz automobila obišao ga je i otvorivši prednja vrata strpao Mikloša na susedno sedište, potom pokrenuo auto i odvezao se do neke njive. Tu je zaustavio automobil. Mikloš se polako budio. Uperivši pištolj prema njemu izrazom lica rekao mu je da izađe iz vozila.

Koračao je iza njega po njivi. Mikloš se pitao šta ga je to snašlo i šta ovaj tip želi od njega. 

-Stani tu, rekao je tip.

Mikloš je stao.

-Klekni.

U klečećem položaju Mikloš pomisli da će ovaj da ga pojebe. 

Tip je neko vreme pravio čudne zvuke kao da usisava Mikloša u sebe. Potom je izvadio mačetu i odrubio mu glavu. Krv je šikljala iz Mikloševog vrata dok mu je glava odletela nekoliko metara obrćući se. Mikloš je još uvek bio živ, dok mu glava nije pala na njivu.

Obrisavši krv mačete maramicom spremio je u kaput. Visoko iznad njega na nebu je leteo avion. Bilo je tiho na tom delu njive. Skinuo je Mikloša do gole kože i obukao njegovu odeću i obuću. Ostavivši ga tu na njivi vratio se u automobil sa Mikloševim novčanikom i časopisom. Pogledao je na sat i pošao automobilom kroz njivu do auto-puta. 

Brzo je stigao do Mikloševe kuće. Otključavši vrata ušao je u stan i ugledao Kristinu kako pegla haljinu koju je kupila pre nekoliko dana u tržnom centru.

-Jesi mi doneo časopis.

Prevarant joj baci časopis na dasku za peglanje i ode do kupatila. Pregledavši novčanik uzeo je nekoliko kartica i priličnu svotu u kešu.

Umivši se otišao je do dnevne sobe. Kristina je nestrpljivo uzela časopis u ruke i požudno ga čitala, kao da želi da ga pojede.

-Kako je bilo na poslu.

-Dobro. 

Prevarant izvadi cigaretu iz mikloševe pakle. Iako nije bila njegova omiljena marka, zapalio je i otišao u drugu sobu. Iz tašnica i torbica izvukao je Kristinine kartice, novac i nekoliko po njemu sudeći prilično vrednih drangulija.

Potom je seo za fotelju i skuvao sebi kafu. Mogao je da provede neko vreme sa Kristinom praveći se da je Mikloš. Mogao je pomisli. Ali devojka ga nije interesovala, a i bilo je pitanje vremena kad će neko pronaći Mikloševo telo. Ispijajući kafu ponosio se svojom sposobnošću da preuzima obličja drugih ljudi i zbog toga je imao nadimak kameleon.

Vrativši se u dnevnu sobu gde je Kristina još uvek čitala časopis, seo je na dušek i pogledao sirotu devojku. Čitala je članak o novim načinima kako skinuti kilograme. Kristina je bila veoma debela žena i dok je radila neko vreme u maloprodajnom objektu mušterije su se žalile kako ne mogu da prođu od nje.

Gledajući je razmišljao je da li da je ubije tu na licu mesta ili ostavi. Ponovo je pravio čudne zvukove, kao da usisava celu dnevnu sobu.

-Znaš, Kristina, dojadilo mi je tvoje bahato ponašanje. Mnogo si bezobrazna.

Kristina je još uvek čitala časopis uverena da neće ništa pokušati. Ipak je njen muž bio papučar.

Prevarant se podiže sa dušeka i izgasi cigaretu u piksli. 

-Idem ja u neku kafanu.

-Ovako kasno.

-Da.

-Ne možeš. Ostani tu.

Za trenutak je podigla lice i pogledala prevaranta. 

-Ćao, Kristina, reče i izađe iz stana.

---

Bilo je rano jutro kad je poljoprivrednik u traktoru vozio po njivi i prosipao đubrivo kako bi plodovi brže izrasli. Obišavši krug oko njive zaustavio je traktor i izašavši iz njega prodrmao noge posmatrajući ogolele krošnje drveća ispred njega i daleko ulične svetiljke. Ne gledajući zamalo se spotakao o nešto. 

-Šta je bre ovo u pičku materinu...

Poljoprivrednik baci pogled i vide odrubljenu glavu nekog čoveka. Pripadne mu muka i brzo jurnuvši ka drvetu ispovraćao je pasulj koji je jutros doručkovao.

Izbacujući poslednje ostatke povraćke nekako se povratio. Nije se usudio ponovo da pogleda odrubljenu glavu. Za trenutak mu se učinilo da halucinira, ali bio je sasvim siguran da je to zaista glava mrtvog čoveka. Izvadivši mobilni telefon pozvao je policiju.

---

Kristina je neko vreme zurela u zid. Mikloš ne bi tek tako otišao u kafanu posle radnog vremena. A i njegovo lice je bilo čudno. Otišavši do sobe u kojoj je držala svoje dokumente iznenadila se kad je videla da ih nema. Sve kartice i keš su bili oduzeti. Što je bilo najgore, planirala je sutra da ode i kupi te preparate koji bi joj pomogli u mršavljenju. Čula je zvonjavu fiksnog telefona.

-Da.

-Vi ste Kristina, žena Mikloša.

-Ko je to.

-Policija gospođo.

-Oh. Da mu se nije nešto desilo.

-Mrtav je.

Kristina je neko vreme uzbuđeno dahtala u slušalicu.

Glas sa druge strane žice je nestrpljivo čekao da joj ova vest prođe kroz svest kako bi se konsolidovala.

-Moraćete da dođete kod nas u stanicu radi identifikacije.

-Mislite, odmah sad.

-Da.

Veza se zatvori.

Kristina je bila zbunjena. 

---

Detektiv i policajka izlazeći iz neobeleženog automobila prišli su poljoprivredniku. Uputio ih je ka mestu gde je pronašao odrubljenu glavu svo vreme žmireći.

Detektiv pogledavši glavu okrene se i posle nekoliko koraka nađe golo telo mrtvog čoveka bez glave. Očigledno je pripadalo odrubljenoj glavi koju je poljoprivrednik pronašao.

Uskoro su došli kombiji za prikupljanje dokaza. Bio je tu i patolog dr. Stamenkovski.  

Detektiv je neko vreme stajao na njivi u izmaglici hromiranog jutra. Skoncentrisan prisetio se slučaja od pre dva meseca gde je na njivi u Batrovcima pronađeno telo devojke udešeno na skoro sličan način.

Razmišljajući o tome kolorit pred njim se menjao strahovitom brzinom. Čas je bila noć, čas popodne puno blistavog sunca, čas veče ispunjeno snegom i kišom. Slike su se menjale strahovitom brzinom dok nisu prestale.

Detektiv izvadi cigaretu i zapalivši je izoštrio mu se pogled.

Okupljeni policajci odnosili su telo Mikloša i njegovu glavu u kombi. Zajedno sa njima upao je i dr. Stamenkovski.

Nataša priđe detektivu.

-Mikloševa žena je u stanici. Hoćeš da pođemo.

Detektiv izbaci oblak dima koji se raznosio po njivi. Verovao je da čini dobro pušeći cigaretu na poljoprivrednom zemljištu. Zajedno sa Natašom odveo se do policijske stanice. 

Pozornik na smeni je nešto čačkao oko roletne u prostoriji gde je zapisivao beleške. Preko puta njega sedela je Mikloševa žena Kristina.

Ulazeći detektiv i Nataša je osmotriše. Još uvek nisu videli tako debelu ženu.

-Morali biste malo da smršate. Ne znam kako ste uopšte ušli u stanicu.

Kristina je sedela brišući lice maramicom.

-Moj jadni mužić...rekao je da ide do neke kafane.

-Nije to bio vaš muž. 

Pozornik je još uvek čačkao oko roletni. Nataša ga pogleda.

-Šta radiš to.

-Provodim po cele dane u ovoj stanici tipkajući izveštaje i veoma mi smeta dnevna svetlost.

Kristina se zakašlje na reči koje je čula od detektiva.

-Oh...pa to..

-Da, da.

-Taj gad mi uze sve pare. I još mi mužića ubi.

Za trenutak je osetila vrtoglavicu i pokušavši da ustane sa fotelje pade na mestu mrtva.

Detektiv joj priđe.

-Srčani udar. Nije ni čudo koliko je debela.

Pozvali su kombi da je odvezu u mrtvačnicu.

-Pa Nataša, mislim da se ovde radi o nekom gadu koji preotima identitete drugih ljudi, mada pomalo sirovo. Sećaš li se onog slučaja od pre dva meseca kad su našli devojku u Batrovcima.

-Aha.

-E pa mislim da taj gad već neko vreme operiše na taj način i sa velikim uspehom. Ko zna koliko je zla počinio.

Nataša izvadi žvakaću.

-Pa uhvatićemo ga ipak.

---

Kameleon je šetao bulevarom kneza petra i prebacivao pare sa računa Kristine i Mikloša. Već je skupio pozamašnu svotu, pomisli dok je nastavljao dalje. Primetivši ženu sa detetom kako izlazi iz pošte učinilo mu se kao dobra prilika da i to obavi. Žena je bila tek izašla sa ćerkom i uputila se niz uličicu. Primetio je kako ulazi u automobil zajedno sa ćerkom. Bilo je to neko malo derište koje je svaki čas skakutalo. Sačekao je neko vreme dok se nije odvezla sa parkinga pa ušavši u automobil počeo da je prati. 

Sa bezbedne udaljenosti činilo mu se da ide ka Vukovom spomeniku. Dete je bilo vrlo lepo i zastavši na semaforu, obavestio je svog drugara koji je otimao devojčice po celom Beogradu. Iako mu se nije sviđao njegov način rada, profesionalni kidnaper često mu je pomagao u nevolji. Činilo mu se da je pripadao nekoj razgranatoj mreži kidnapera specijalizovanih za otimanje dece.

Žena sa detetom je zastala kraj pumpe da natoči gorivo. Pritom je kupovala čokoladno mleko i još neke stvari dok je pumpadžija punio rezervoar.

Kameleon je već bio u vozilu ućutavši derište.

Majka se vratila i otvorivši vrata pokrenula motor. 

Postupak je bio sličan prethodnom. Ubivši ženu, usisao je njen lik i vratio se do automobila sa detetom u njemu. Osetio je ipak potrebu da javi drugaru za ovo luče. Njemu neće biti od nikakve koristi, a ovome hoće itekako. Zastavši na raskrsnici produžio je do izolovanog mesta nedaleko od kompleksa novoizgrađenih zgrada. Tip u crnom automobilu polako je prišao njegovom. Izlazeći uzeo je devojčicu i odveo je u svoj, isplativši kameleona.

Neko vreme je čačkao po dokumentima. Nalazilo se tu dosta keša, kartica i nekoliko vrednih ogrlica.

Napustivši auto prošetao je stotinu metara do svog i odvezao se.

---

Detektiv i Nataša su pretraživali račune žrtava i pokušavali da uđu u trag tom gadu. 

Detektiv je otišao do mesta zločina gde je pronađena nova žrtva ovog puta žena odrubljene glave. Za trenutak mu se činilo kao da neki duh pokušava da uđe u njega i isisa mu dušu. Trajalo je to nekoliko minuta.

Za to vreme Nataša je preko svojih ptičica pokušavala da dozna nešto o gadu. Većinom su to bili bivši robijaši, navijači, obijači, razbojnici, narkomani i ostali. 

Doznala je da se taj tip pročuo kao kameleon po načinu na koji vrši svoj posao.

Već je prošlo nekoliko dana potrage. Policijski aparat je do sada zauzdavao dnevne novine u objavljivanju ovih zločina, ali bilo je pitanje vremena kad će neki prljavi novinar željan svojih pet minuta slave objaviti članak.

---

Kameleon je sedeo u naslonjači pušeći cigaretu. Još uvek je imao na sebi oblik žene koju je ubio. Osećao je kako ga taj detektiv prati. Ispivši kafu, pomislio je kako bi bilo bolje da njega sredi i preuzme mu identitet. 

Čekao je sedeći u automobilu umornog detektiva da se vrati kući.

Nekoliko kola su prolazili sa farovima koji su preletali njegov, kao oči mašine.

Pitao se da nisu to panduri.

Napokon je video detektiva kako dolazi do sobe u kojoj je stanovao. Sačekao je da uđe.

Potom je izašao iz automobila i stao blizu zida zgrade. Čula se neka muzika u susednoj uličici. Zaklonjen drvećem i crnilom noći, izabravši najmračnije mesto za njegov zadatak, usisao je svež vazduh oko sebe, pretvorivši se ovaj put u njegov prirodni oblik.

A to je bio kameleon.

Reptil se uspeo po zidu dolazeći do poluotvorenog prozora sobe u kojoj je stanovao detektiv.

Gmižući polako ali sigurno uspentrao se kao bubašvaba i uskočio u sobu. Detektiv se spremao za tuširanje i posle toga je nameravao da zaspi. Reptil je promenio oblik u čoveka, iako kameleon nije bio čovek. Čekao je neko vreme da detektiv završi tuširanje. 

Izlazeći iz tuš kabine detektiv ugleda nekog tipa u sobi.

-Ko si ti.

Kameleon usisa sve oko sebe, ispusti paru iz usta, otrovnu paru koja je za trenutak onesvestila detektiva. Kleknuvši, svezao ga je za pod i preuzeo njegov oblik.

---

Nataša je vadila kafu iz automata kad je primetila kolegu kako ulazi u kancelariju.

-Hej, kako si prošao sa onim bankovnim računima.

Detektiv je neko vreme ćutao.

-Ništa. Ovaj tip je profesionalac, Nataša.

Mačak Fric koji je sklupčan lickao šapu odjednom je pogledao detektiva. Nakostrevši se, počeo je da sikće na njega.

Nataša se začudila.

-Šta mu je.

-Verovatno ima neku žutu minutu, reče. -Moram nešto da obavim, javiću ti se kasnije. 

Nataša je pokušavala da smiri mačka Frica pomalo zbunjena. Nešto se nije činilo sasvim u redu sa detektivom. 

Kameleon je prolazio kroz prostorije policijske stanice, gledajući policajce kako tipkaju, ljude u kaputima iz unutrašnje kontrole, kafe kuvarice.

---

Detektiv se polako budio iz privremene kome u koju je zapao. Dugo mu je trebalo da se oporavi i sabere se. Nije se baš sećao šta se dogodilo. Sa mukom se rešivši konopca kojim je bio svezan, pridigao se i skuvao kafu. Strašan bol u glavi i stomaku pulsirao je kroz čitavo telo. Polako se prisećao događaja. Kako je taj tip dospeo u njegovu sobu. Da nije to bio kameleon? Ako jeste, onda bi to značilo da je preuzeo njegov identitet. Pogledao je na sat. Bio je pokvaren.

Okrenuo je stanicu i obavestio ljude u njoj da je u njihovom gnezdu opaka zmija.

---

Zajapureni panduri potrčaše prema kameleonu. Preobrazivši se u prirodni oblik, sa lakoćom se izgubio iz vida. Panduri su se čudili gde je nestao. Gmižući niz stepenice kroz koje se silazilo u slučaju požara, stigavši do kraja ugledao je mačka frica ispred njega.

Policijski pomoćnik dugo nije smazao neku ptičicu i ovaj put mu se pružila izvanredna prilika. Zgrabivši kandžama priklještio je kameleona i rastrgao ga.

Umirući reptil je u praskozorju poprimio boju protivpožarnih stepenica.

Dick Francis - Danger

 

This is very good crime novel about man specialized in solving kidnaping cases. Of course there are lots of horses around considering it's Dick Francis novel.

Konačan ishod

 

Došao sam službenim kolima na mesto zločina. Bila je to jedna trošna kućica srednje veličine, obrasla dugačkim travama i opasana tankom zarđalom ogradicom. Nalazila se u naselju Gornja Trepča. Kad sam izašao iz automobila policajci su izlazili iz kuće držeći jednog čoveka lisicama za ruke. To je bio otac, pomislih dok sam stajao ispred automobila držeći ruke na kukovima. Već sam 15 godina radio u odeljenju za krvne delikte, i ovakvi prizori mi nisu bili strani. Počeo sam koračati ka kućici i ušao sam unutra. U prostranoj dnevnoj sobi je bila mukla tišina. Tu su stajali policajci a u sredini je sedela jedna devojčica na stolici. Okrenula je glavu i pogledala me. Bila je lepa i imala je dugačku bujnu kosu. Pozdravio sam moje kolege i prišao devojčici.

-Jesi li dobro, mala? Neće te više tući onaj čovek...uhapsili smo ga...

Devojčica je okrenula glavu i stisnula plišanog medu rukama. Nije htela da priča, pa sam se i ja okrenuo i napravio jedan krug oko prostorije. Zapalio sam cigaretu i izbacio veliki oblak dima kroz prozor, gledajući u jarko sunce koje je visilo kao zabijeno ekserima na kristalno plavom nebu. Spustio sam pogled jer me je zaslepilo sunce i pogledao u ormarić koji je bio smešten pored prozora. Imao sam malu bradicu od dva dana i nosio sam sivi kaput. Velike tamne oči, kratku kosu i visoko čelo, izraženu jaku bradu i blag pogled.

-Prokleti nasilnik...-prosiktah besno iz usta.

Bacio sam pogled na mog kolegu Perkinsona dok mi je cigareta visila sa usana, škiljio sam u njega i izvadio cigaretu i držeći je u ruci upitao ga:

-Ima li ova devojčica majku, Perkinsone?

Perkinson je stajao i gledao vrhove svojih cipela. Bio je visok tip, u 40-im godinama, ne baš prijatan za gledanje ali sposoban. Držao je zategnute ruke iza leđa i cupkao cipelama. Uvek je bio stidljiv, pomislih dok sam ga gledao.

-Ima majku, ali je ona narkoman, nije sposobna da se brine o njoj više nego što je daska wc-šolje sposobna da se brine o sapunu. Nema je već dve nedelje, niko ne zna gde je.

Protrljao sam bradu nadlanicom i povukao dim cigarete. Mislio sam šta sad da radim sa ovom devojčicom. Ne mogu je ostaviti tu bez ikoga. Odlučio sam da povedem devojčicu sa sobom kod moje prijateljice iz socijalnog, možda će ona znati šta da radi sa njom. Ja sigurno nisam. Bar ne u tom trenutku. Pošto su policajci napravili zapisnik i uzeli svedočenje devojčice, pošao sam sa njom do mojih kola i odveo se odatle. Počela je padati kiša, pa sam uključio brisače. Devojčica je sedela pored mene, na suvozačevom sedištu i igrala se sa lutkom. Setio sam se da imam jednu čokoladicu u pretincu, pa sam je uzeo i dao devojčici. Ona mi se zahvalila i pojela je čokoladicu. Brzo smo izašli sa sporednog puta i prešli na glavni put, tu je bio asfalt pa sam sada brže vozio. Pogledao sam na sat. Bilo je oko pola dva, još sam mogao da stignem u socijalni zavod i nadao sam se da je moja prijateljica tu. Bilo je neuobičajeno mračno za ovo doba dana i tresla se grmljavina. Malo sam ubrzao pa smo uskoro stigli do zgrade socijalnog zavoda. Bila je to velika oronula zgrada, puna nekakvih kancelarija i liftova i hodnika. Ušao sam unutra sa devojčicom i otišao na prvi sprat pa sam išao hodnikom do kraja i pokucao na vrata se desne strane. Odmah sam ušao i za kancelarijskim stolom je sedela moja prijateljica. Imala je plavu kosu i tanke naočari, obučena je bila u tanku belo plavu bluzu i crne pantalone.

-To si ti, Džimi. Uđi. A ko ti je to?-nasmešila se.

-Ćao, Ketrin. Izvini što upadam ovako. Bio sam danas na jednom slučaju. Ovo je Tina. Njen otac je tukao i odveo sam je iz kuće. Mislio sam da možda imaš neko rešenje za nju, neko novo okruženje.

-Hm, pa mogla bih je smestiti u neku hraniteljsku porodicu. Ali ne znam da li je to ispravno, ona je mlada...

-Da. Žao mi je nje.

Seo sam na stolicu i devojčica mi je sela u krilo. Ketrin je gledala devojčicu i smešila joj se.

-Kako si lepa, devojčice. A imaš i lutkicu.

Devojčica se postidela i čupkala je lutkicu prstima. Onda mi je sišla sa krila i izašla napolje u hodnik.

-Neka je, neka prošeta malo. Kako si ti, Džimi?

Zavalio sam se u fotelju i zapalio cigaretu. Prekrstio sam noge i položio ruku na naslon stolice.

-Pa nije loše, Ketrin. Živim kako znam i umem. Ne mogu da se žalim. Jedino me ovakve situacije rastuže. Nadam se da ćeš naći nešto za Tinu.

-Pa ja ću videti, pa ću te pozvati sutradan. Neka ostane devojčica ovde, tu ima mali krevet, može da prespava slobodno.

-Ok. Izvini što sam te prekinuo u poslu, Ketrin. Idem sada.

-Nisi me prekinuo, Džimi. Volim kad te vidim.

Izašao sam iz kancelarije. Tina je šetala hodnikom i igrala se sa lutkicom. Uzeo sam je za ruku i odveo je u kancelariju a onda otišao. Bio sam umoran i jedva sam čekao da stignem kući. Silazio sam niz stepenice i izašao sam kroz vrata zgrade. Ispred je stajao momak iz obezbeđenja. Pušio je cigaretu i držao šolju kafe u ruci. Prošao sam pored njega i ušao u kola koja su stajala parkirana ispred zgrade. Odvezao sam se malo iza zgrade socijalnog zavoda i ušao u podzemnu garažu koja se tu nalazila. Tu sam zastao i iz pretinca izvadio džoint marihuane. Zapalio sam ga i povukao dim. U garaži nije bilo nikoga, samo puno parkiranih automobila, poređanih jedan ispred drugog kao limena vojska. Mada se čulo tu i tamo otvaranje vrata i koračanje. Nije me bilo briga. Džoint se smanjivao i goreo. Pomislio sam kako sam ga dobro smotao dok sam pušio. Popušio sam trećinu džointa i bacio ga kroz prozor automobila. Onda sam sporim pokretom ruke izvadio cigaretu iz džepa moje jakne i stavio je u usta. Izvadio sam i upaljač i zapalio cigaretu. Zadimilo se pa sam otvorio prozore i upalio kola. Čulo se tiho brujanje automobila. Sada je trebalo izaći iz ove proklete garaže, krenuti negde. Krenuti nekuda. Bilo kuda. Preda mnom su se otvarale nebrojene mogućnosti, nebrojeni putevi. Trebalo je izabrati jedan. Polako sam krenuo kolima ka izlazu iz garaže. Kapija se automatski otvorila i ja sam izašao i krenuo levo bulevarom. Ispred mene je nekoliko vozila jezdilo putem, a na trotoarima su ljudi pešačili. Prljavi automobili, prljavi ljudi. Prljavi svet. Skrenuo sam u ulicu Pokretnih bandera i gledao sam kroz prozor niz ulicu. Jedan momak tamnih očiju je stajao ispred zgrade na uglu. Gledao sam ga dok sam čekao crveno svetlo na semaforu. I on je mene gledao. Učinio mi se poznat odnekud, ali nisam mogao da se setim i nastavio sam da vozim. Odjednom sam shvatio da sam došao na banovo brdo, prepoznao sam njegove ulice i zgrade. Tu je živela moja prijateljica. Zvala se Aleksandra i bila je striptizeta transvestita. Nisam je dugo video pa sam odlučio da je posetim. Živela je na kraju sledeće ulice i brzo sam došao tamo, ovde nije bila neka gužva. Zaustavio sam kola 300 metara ispred njene kuće i izašao na trotoar. Prijalo mi je malo šetnje a i ona nije volela da ljudi znaju da idem kod nje. Pokucao sam joj na vrata i izašao je neki mladić. Bio je lep, tužnog izraza na licu, mršav i ispijen, polusklopljenih upalih očiju. Sigurno je bio neki njen peško.

-Je li tu Aleksandra?, pitao sam ga, dok me je gledao sa visine.

-Jeste. Uđi.

Ušao sam unutra a mladić je otišao u sobu i zatvorio vrata. Aleksandra se pojavila koračajući iz dnevne sobe i osmehnula se. Imala je crnu kosu i lepo lice, mršavo telo i usku haljinicu.

-Ćao, Džimi! Drago mi je što te vidim, macane.

-I meni je drago, Aleksandra.

-Sedi, sad ću ti spremiti piće. Kako si ti?

-Nije loše, vozikao sam se okolo pa sam pomislio da navratim.

Aleksandra je otišla u kuhinju i uzela čašu da mi napravi piće. Kuhinja je bila zagrađena nekim kao šankom, što je davalo privlačnu atmosferu dnevnoj sobi. Uzela je krpu i počela brisati po kuhinji, gledajući dole. Ja sam seo za sto i zapalio cigaretu.

-Kako si ti, Aleksandra?

Aleksandra je mućkala piće i rukom je pogladila svoju crnu kosu.

-Pa, znaš kako Džimi, nije loše. Ali može i bolje.

Izašla je iz kuhinje sa pićem u rukama i spustila mi ga na sto, pogledavši me nevaljalim pogledom, a sise su joj skočile malo. Onda je sela na sto i zapalila cigaretu.

-Još uvek imaš taj seksi pogled, Aleksandra.

-Ah...a ti si još uvek onaj stari hvalisavac, Džimi.

Kucnuli smo se čašama i popili po gutljaj. Spustio sam čašu na sto i obliznuo usne jezikom. Onda sam pogledao Aleksandru.

-Ko ti je onaj dečko?

-To je moj prijatelj.

-I ja sam ti nekada bio prijatelj.

Aleksandra je okrenula lice u stranu i nervozno protrljala ruku po nogama.

-Oh, Džimi...nemoj otvarati stare rane...

-Kako ti je u striptiz klubu?, pitao sam je da bih promenio nelagodnu temu.

-Pokušavam da ignorišem seljačine i da se ne spuštam na njihov nivo, ali mi teško ide. Svakakvi ljudi dolaze tamo.

-Mnogi ljudi bi te poželeli.

-Mnoge ljude ja ne bih poželela, Džimi. Kako je tebi na poslu?

-Danas sam izvukao jednu devojčicu iz kandži njenog bolesnog oca. Tukao je, đubre. A ona nema nikog osim njega, pa sam je odveo u socijalni zavod.

-Jao, jadna. To me podseti na moje odrastanje.

Aleksandra je ustala i otišla u kuhinju. Popili smo piće pa je prala čaše. Neko vreme je ćutala tako a onda me pogledala držeći krpu u rukama.

-Misliš da će dobiti novi smeštaj, Džimi?

-Ne znam. Nadam se da hoće.

-Mogu li ja da je udomim, Džimi? Uvek sam želela da imam ćerku...-pitala me je iznenadno, gledajući me u oči, verovatno očekujući potvrdni odgovor.

-Mislim da bi to bilo super, Aleksandra. Devojčica će biti srećna pored tebe. Mogu je odmah dovesti kod tebe ako želiš.

-Baš ti hvala, Džimi, super si!, rekla je Aleksandra i potrčala ka meni i poljubila me. Taj poljubac me je podsetio na moju burnu prošlost sa njom, pa sam joj pomazio kosu i uzvratio joj poljubac. Ali ona se odmakla od mene i sela na stolicu. Oslonila je glavu na dlanove ruku.

-Nemoj, Džimi. Nismo više zajedno.

-Dobro. Idem onda ja da dovedem Tinu.

-Tako se zove? Baš lepo ime.

-Da. Ćao, Aleksandra.

-Ćao. Nadam se da ćemo se videti još koji put.

Otišao sam iz njene kuće i ušao u kola. Već se počelo smračivati, ali je kiša i dalje padala. Obuzela me je nekakva tuga, i sedeo sam u kolima slušajući kišu i prolaske kola. No ipak sam upalio kola i brzo se odvezao do socijalnog zavoda. Prvo što sam primetio je neprisustvo čoveka iz obezbeđenja. Ušao sam unutra i popeo se na prvi sprat, pa sam otišao do kraja hodnika. Vrata Ketrinine kancelarije gde sam ostavio dete su bila otvorena. Ušao sam unutra i video Ketrin kako sedi na stolici. Glava joj je bila na stolu, kao da spava. Prišao sam i pokušao da je pomerim. Nije se pomerala, bila je mrtva. Neko je dobro sredio. U kancelariji su se mogli videti znaci borbe, predmeti sa stola su ležali na podu, i mali krevetac je bio ispremetan. Neko je oteo malu Tinu. Čuo sam zvuk automobila napolju. Odmah sam izjurio iz kancelarije i spustio se stepenicama. Kad sam izašao napolje, video sam auto kako zalazi za ugao. Ušao sam u kola i krenuo za automobilom. Jurio sam ih ulicama i poprečnim prelazima. Asfalt je bio natopljen kišom pa sam proklizavao i teško održavao kontrolu nad vozilom. Jurio sam ih kad smo stigli do raskrsnice. Sa desne strane je izleteo veliki kamion i sudario se sa automobilom u kojima su bili otimači. Bio je to stravičan prizor. Kola su se pretvorila u loptu gvožđa i čelika, a mala devojčica je izletela i letela tri metra, pa je pala na pločnik. Izašao sam iz mog auta i pošao da pogledam devojčicu. Nažalost, umrla je. Nije imala sreće. Vozač automobila je takođe umro, a suvozač je krvario priklješten u zgnječenim kolima. Vozač kamiona se nije povredio, pa je izašao da pogleda šta se desilo. Rekao sam mu da sam iz policije. Stajali smo tako na kiši, a radoznali prolaznici su dolazili da pogledaju incident. Ubrzo je došla i policijska patrola i specijalno vozilo koje je izvuklo preživelog čoveka iz automobila. Stajao sam oslanjajući se na vrata mog automobila i pričao sa inspektorom.

-Žao mi je što nisam spasao Tinu, inspektore.

-Nisi ti kriv, Džimi. Ovakve stvari se dešavaju svaki dan.

Inspektor se okrenuo i podigao glavu ka nebu. Gledao je visoke solitere i ulice.

-Ovaj grad je pun zločina i smrdljivih kriminalaca, Džimi. I svakim danom je sve gore. Kao da se iznad grada nadvila neka demonska senka koja pretvara ljude u besne pse.

Inspektor je pogledao u mene kad je završio svoj govor i pitao me je da pođem sa njim u restoran na kafu i pržena jaja. Prihvatio sam njegov poziv.   

Mesečarenje

 

Herman Jašimoto je stajao nasred ulice gledajući prolaske automobila i autobusa. Bio je turist u Beogradu i kao sin nemačkog radnika pivare i majke japanske služavke, uvek je bio nesiguran oko svog identiteta.

Hladno veče je požurivalo prolaznike da se vrate kućama, noseći sa sobom kese i torbe.

Herman Jašimoto je odsedao tokom svog obilaska u hostelu ispod zelenog venca. Šetajući ceo dan i razgledajući znamenitosti Beograda bio je umoran i jedva je čekao da se vrati u hostel. Međutim, autobus je kasnio, dugo ga nije bilo. Hladan vetar koji ga je pritiskao terao ga je da zavuče ruke duboko u džepove svoje bele jakne. Stojeći dugo na nogama krenuo je ka klupi i seo, očekujući da autobus stigne za koji čas. Prolaznici su sa interesovanjem posmatrali njegovo lice, jer bilo je neobično, jaka brada i čvrst nos nisu baš odgovarali njegovim kosookim očima. Gledajući telefon pun fotografija koje je snimio tog dana, nije primetio osobu koja je stajala ispred njega. Samo je čuo njen glas.

-Je li slobodno?

Digavši pogled sa telefona ugledao je plavokosu devojku u crnim pantalonama i crnoj jakni. Ne razumevajući srpski jezik, klimnuo je i devojka je sela pored njega. Nije mu se često dešavalo da se neka devojka tek tako nabacuje, pa je bio zbunjen. Izvukla je cigaretu iz torbice i zapalila. Herman do tada nije često pušio cigarete, međutim upitao je devojku za jednu.

Ona izvuče cigaretu i dade mu.

-Do you like it, pitala ga je.

-Yes.

Pogledavši na ulicu primetio je dolazak autobusa i morao je da krene. Tako da je ustao sa klupe i krenuo ka stanici. Okrenuvši se ka klupi gde je sedela devojka, osmotrio je i ušao u autobus. Smestivši se na sedište, tokom vožnje do hostela razmišljao je o toj devojci sa klupe. Nešto oko nje ga je veoma interesovalo. 

Stigavši u hostel, presvukao je odeću i bacio se pod tuš. Izlazeći iz tuš kabine nije se osećao posebno osvežen. Seo je na krevet i otpio gutljaj zelenog čaja svo vreme razmišljajući o toj devojci. Ispivši čaj, ubacio se u krevet i zaspao.

Sutradan je ponovo krenuo u obilazak glavnog grada. Ispio je nekoliko čajeva u kafićima, pogledao nekoliko crkava, muzeja i pozorišta, pa se zatim uputio u zoovrt. Tamo je posmatrao divlje životinje u kavezima. Jedan vuk je ležao ispruženih nogu u kavezu u kom je bio komad živog mesa. Primicalo se veče i on je otišao do autobuske stanice, nadajući se da će ponovo videti tu devojku. Propuštao je autobuse očekujući da se pojavi. Znao je da je to potpuno besmisleno, ali ipak je to činio. Posle sat vremena odustao je i primetivši svoj bus ušao u njega i vratio se u hostel.

Još nekoliko dana isprobavao je tu uzaludnu zamisao. Šestog dana odustao je od nje i nastavio sa obilaskom. Međutim, osetio se nekako depresivan, možda zbog zimskog vremena, ili nečeg drugog. Misleći sam za sebe, da li mu je potreban razlog da bude depresivan. Naravno da nije, odgovori sam sebi. Nekoliko poruka koje je primio od roditelja jedva da je i pročitao. 

Sledećih dana provodio je vreme lutajući po gradu i ispijajući žestoka pića. Lutao je tako skoro svako veče, i skoro da uopšte nije spavao. Koračajući pored reke u gluvo doba noći, bio je svestan da spava dok je šetao i posmatrao crnu reku i crno nebo. Pitao se kako li konji spavaju stojeći na nogama kao što je on stajao pušeći cigaretu i ispijajući pivo koje mu se veoma sviđalo.

Došavši do kraja puta, skrenuo je levo u uličicu i kroz nju izbio na rasrkrsnicu gde se desio sudar dva automobila. Slušajući reči saobraćajaca i policajaca, nešto je mogao da razume. Muškarac u dačiji je bio teško pijan, ali je ostao živ, dok je žena umrla na licu mesta.

Detektiv sa policajkom pored sebe posmatrao je udes na nekoliko metara razdaljine i na neki lep način taj prizor ga je uzbuđivao.

-Znaš, Nataša, ovi vozači sigurno imaju mnogo problema sa sobom. Možda zato ima toliko saobraćajki.

-I ja tako mislim. Nego, nije li ovaj tip onaj što se tužakao policiji oko sina koga je pregazio nesavesni vozač.

Detektiv zapalivši cigaretu počešao se po bradi.

-Hm...mislim da je to on.

Detektiv i Nataša odvedoše pijanog vozača na trežnjenje u stanicu. Nalupavši mu par šamara i polivši ga hladnom vodom, pružiše mu kafu na metalnom stočiću.

Pijani vozač se polako otreznio, ispijajući toplu kafu i pušeći cigaretu.

-Ta...ta gadura...pregazila je mog sina.

-Jeste li sigurni u to.

-Sasvim.

-Zašto bi ga pregazila.

-Valjda je bila pijana, šta znam.

-Jeste li je poznavali.

-Jesam.

-Kako.

-Njen sin i moj su išli zajedno u školu.

Sad su detektiv i Nataša preuzeli ulogu dobrog i lošeg policajca. Detektiv je bio loš, a Nataša dobar.

-Šta se dešavalo u toj školi, pitao je detektiv.

Otrežnjeni vozač je ćutao.

Nataša izvuče iz kutije jednu cigaretu.Pruži ruku vozaču. Dodir mu je bio hladan poput mrtve ribe.

-Uzmi cigaretu, možda ćeš se prisetiti. Treba li ti još kafe. Možda neki sok.

-Hvala vam. Prijala bi mi još jedna kafa. A i sok bi mi dobro došao.

Dok je Nataša donosila sok i kafu, vozač se malo oraspoložio. Detektiv je stajao malo podalje, zaklonjen senkom Nataše koja je sipala sok i kafu vozaču.

-Dakle, šta se dešavalo u toj školi.

Vozač je popustio.

-Moj sin...često je maltretirao njenog sina. Često ga je tukao. Ta žena, verovatno ga je pregazila zbog toga.

-Šta je sa sinom žene koju ste pregazili.

-Obesio se pre par godina.

Detektiv je izvukao cigaretu i zapalio je. Zakašljavši, pomislio je za sebe kako bi trebalo manje da puši.

-Šta je radilo školsko osoblje za to vreme. Zar nisu pokušali to da spreče.

-Hm...izgleda da ih nije bilo briga.

Detektiv i Nataša su poveli vozača i ubacili ga u ćeliju.

---

Herman je još neko vreme posmatrao saobraćajku pa je krenuo dalje. Odjednom se našao u uskoj slepoj uličici. Bez svetiljki, nalazio se u potpunom mraku. Koračajući kroz nju ugledao je dve osobe. Iako u mraku prepoznao je jednu od dve osobe. Bila je to žena koju je video na autobuskoj stanici. Pored nje stajao je muškarac srednjih godina grubog lica i skladne građe. Nosio je sivi kaput i crne farmerke i u ruci držao pištolj. Prilazili su mu velikom brzinom.

Muškarac sa pištoljem obratio se turisti. Devojka je stajala iza njega zaklonjena mrakom.

-Hermane, pođi sa nama.

Prestrašen uperenim pištoljem krenuo je za njima do ulaza u zgradu i popeo se stepenicama do trećeg sprata. Ubaciše ga u dnevnu sobu ispunjenu raznim noževima i falsifikovanim ispravama. 

-What do you want from me, upitao ih je ležeći polubudan. Sve mu se to činilo kao neki užasan košmar.

-Hermane, sećaš li se šta si uradio devojčici tokom svojih lutanja po gradu. Jednoj plavoj devojčici.

-Hmm..I don't think so. Last couple of days have been pretty hazy.

Tip sa pištoljem ga mlatnu dva tri puta po glavi.

-Pa, mi se sećamo. Silovao si je, Hermane.

Tip izvuče nekoliko fotografija i baci ih na krevet. Herman ih pogleda. Zaista je to bio on, fotografija je prikazivala njega spuštenih pantalona priljubljenog uz devojčicu plave kose.

-I...I...really don't remember all of this. Is this some kind of scam.

Devojka je sad istupila iz senke u kojoj je obitavala pokraj ulaznih vrata.

-Možda jeste, a možda i nije. Uglavnom setićeš se. Mi te uveravamo da jeste.

Tip sa pištoljem je izvukao flašu votke i otpio.

-Ako pošaljemo ove fotke policiji imaćeš puno nevolja. Zato, da bi svi bili zadovoljni, tražimo od tebe 3000 evra. Verujem da to neće biti toliko velika suma.

Herman Jašimoto je prebledeo. Trebalo mu je piće. Tip mu pruži flašu votke i on ispi.

-3000 evra...ne verujem da ću uspeti da sakupim toliko novaca. 

-Dajemo ti tri dana fore. Ako pokušaš da nas prijaviš, umrećeš. A i onako ćeš umreti, pa nema veze. 

Herman se pridigao sa kreveta i pažljivo koračajući prema izlazu iz stana zastao. Pokušao je da se priseti tog događaja. Potom je izašao slušajući smeh tipa i devojke iza sebe spuštajući se stepenicama.

---

Vrativši se u hostel, pokušao je da razmisli kako da prikupi sav taj novac. Imao je moderan skup laptop, nekoliko telefona, fotoaparat i kolekciju knjiga koju je poneo sa sobom. Imao je neku sumu na računu i određenu svotu u kešu. 

Odlučivši se, otišao je do zelenaša i prodao sve te stvari. Međutim ni to nije bilo dovoljno pa mu je zelenaš posudio nekoliko stotina evra obavestivši ga o roku za naplatu usluge.

---

Vlasnik lanca tržnih centara već nedeljama je bio u očajnoj depresiji. Otkako mu je žena umrla i ćerka poginula na Adi Ciganliji, nije imao više razloga da živi. S obzirom da je bio bogat čovek, pomisao na uobičajene metode samoubistva mu nisu pale na pamet. Tako da je odlučio da uposli plaćenog ubicu koji će obaviti taj posao za njega. Ionako je ceo život drugovao sa krimogenim tipovima, i tokom tih drugovanja poznavao je izvesnog gospodina. Zvao se Janoš Mercl.

Okrenuvši broj telefona, ponudio mu je posao.

Janoš Mercl se zakašljao ispijajući šolju kafe dok je slušao tog čoveka.

-Hoćeš da te ubijem i još da platiš za to. Jesi li lud.

-Slušaj, hoćeš ili nećeš.

-Ok.

Dogovorili su se o mestu sastanka. Bio je to kafić gde je vlasnik lanca tržnih centara često ispijao kafu. Plan je bio da pošto ispije kafu nekoliko vremena šeta niz ulicu gde će ga Janoš čekati. Već mu je isplatio sumu za taj posao preko posebnog bankovnog računa.

---

Vlasnik lanca tržnih centara ispijao je kafu natenane, pućkajući finu cigaretu. Ispivši kafu napustio je kafić i prošetao niz ulicu. Bližilo se vreme njegovog smaknuća. Međutim odjednom je zastao i opipao se po džepovima zelenog kaputa. Zaboravio je kutiju cigareta u kafiću. Pih, pomisli, sad ću morati da se vratim.

Pri kraju uličice zaklonjen iza drveta Janoš je čekao tog ludaka. Primetio je tipa u zelenom kaputu kako se približava, opalio hitac iz pištolja sa prigušivačem i smesta pobegao.

Vlasnik lanca tržnih centara se sad sa kutijom cigareta približavao ugovorenom mestu. Međutim nije bilo ni traga od Janoša, već je neki tip u zelenom kaputu, iako vrlo sličan njegovom, samo malo jeftinijem ležao na prljavom snegu opružen. Iz kaputa mu je isticala krv koja se mešala sa blatom i snegom. Janoš je sigurno likvidirao pogrešnog čoveka pomisli.

---

Herman Jašimoto je pokucao na vrata stana sa novcem koji je prikupio. Otvorila mu je devojka i povukla ga unutra.

-Gde je moj čovek, pičkice.

-Ne znam. Doneo sam novac.

Devojka mu uzme pare i uključi televizor. U večernjim vestima reporterka je izveštavala o ubistvu sitnog lopova Aleksanda Mirkovića. Devojka pade u plač. Nije uopšte konstatovala Hermana. 

-Moj Aleksandar, kukala je. Ostavivši koverat sa novcem na stočić, otišla je u kupatilo, napunila kadu vrelom vodom, progutala tri kutije onzapina i prerezala vene. 

Jašimoto je ušao u kupatilo i posmatrao jadnu devojku kako polako umire. Potom je otišao u dnevnu sobu i uzeo koverat sa novcem.

---

Detektiv i Nataša su ispitivali Hermana Jašimota. Ispričao im je o zelenašu koji mu je zapretio da kroz nekoliko dana donese novac, ili će mu polomiti kosti.

Pri pretresanju stana u kojem su ga odvukli uverili su se da su fotografije kojim su ga ucenjivali bile lažne.

Sad su se uputili ka kancelariji gde je sedeo zelenaš. Njegov šef nije bio tu, već pomoćnik. Problem sa pomoćnikom je bio što je taj momak bio mutav.

Nije mogao ništa da im ispriča. 

Detektiv i Nataša su se pogledali.

Haarmann

 

This is pretty good graphic novel about notorious serial killer Fritz Haarmann. Somehow he got  police badge from german authorities considering he spent some time in correctional facillities and lunatic asylum, so he provided them with valuable information. However he was sick man who liked to torture little boys he picked up at railway stations. Artwork is pretty good and bleak considering how awful story is.

Thierry Jonquet - Tarantula

 

Tarantula is good example of french crime fiction. Story revolves about revenge of surgeon on a young man who raped his daughter. Movie adaptation is bad though.

Ngaio Marsh - Death and the Dancing Footman

 

Ngaio Marsh was also one of the so called 'queen of crimes'. She was born in New Zealand and was very interested in operas and theatre. This novel is classic example of  bunch of people each one full of hatred towards another who are invited to the party where they go on killing each other. Cardboard characters are not very impressive, but that could be said for real people as well.