Koma

Stefan se polako budio iz kome. Odvratna svetlost bolničke sobe je treperila pred njegovima očima. Trebalo mu je neko vreme da se privikne na svetlost, tako da je treptao i sklapao oči. Pred njim je stajao doktor i dve medicinske sestre.

-Gde sam to ja., pitao je Stefan.

Doktor se nakašljao par puta. U ruci je držao neku fasciklu sa papirima.

-Bio si u komi, momak. 9 godina. 

Stefan je još uvek žmirkao, polako upijajući reči ovog čoveka u belom mantilu. Delovao mu je nekako fin. Dve medicinske sestre su ga posmatrale sa očiglednim gađenjem. 

Doktor izvadi fasciklu u kojoj su bile neke fotografije. Izvuče jednu i približivši se krevetu prinese je ka Stefanovom licu. 

-Znaš li ko je ovo.

Stefanu se lice činilo poznatim, ali uz sav napor nije mogao da se priseti.

-Ne.

Odjednom ga je obuzelo odvratno osećanje, i zgadio se sam sebe.

-Znaš li kako se zoveš.

-Ne.

Doktor je zaćutao. Vrativši fotografiju u fasciklu otišao je do prozora bolesničke sobe i bacio pogled na vrt ispod. U daljini su se čuli jauci bolesnika i užurbani koraci medicinskih sestara i pomoćnog osoblja.

Potom se okrenuo Stefanu.

-Mnogo toga se desilo za ovih devet godina. Moram ti reći momak da si izgubio pamćenje. Ničega se ne sećaš više.

Stefan je ćutao.

-Mogu li da dobijem jednu cigaretu.

Jedna od medicinskih sestara izvadi paklu winstona iz džepa uniforme i izvadivši cigaretu pruži mu je i zapali.

Doktor i sam izvadi cigaretu i zapali je.

-Naravno, ostale su ti neke navike i još štošta. Što objašnjava zašto si odmah potražio cigaretu.

Izbacivši dim cigarete iz Stefana su prodirale slike što ih je prikupio tokom devet godina duboke kome. Nisu bile nimalo prijatne. Iako nije mogao dobro da ih oubliči u umu, prikazivale su neka monstruozna obličja.

Povukavši dim, slike su se povukle i sad je pred njim opet stajao doktor.

-Kako sam dospeo u komu.

-Iznenada. Često se dešava...međutim retko ko je izdržao toliko dugo. 

Doktor je sad pazio šta da mu otkrije a šta da prikrije.

-Roditelji su dugo bili uz tebe tokom svih ovih godina. Majka ti je čak ostajala u poseti i više nego što bi trebalo. Ali sad su mrtvi.

Stefan je osetio veliku žeđ.

-Mogu li nešto da popijem.

Uđe tip u sivom kaputu. Stefan se pitao da li je ovo pandur dok mu je donosio flašu koka kole.

Potegnuvši osetio se malo bolje. 

-Kad mogu da izađem. 

Doktor priđe aparatu koji je održavao momka u životu ovih devet godina.

-Mislim da ćeš uskoro biti sposoban da izađeš. Biće pomalo teško u početku, ali mislim da ćeš se oporaviti.

Sa tim rečima doktor i dve medicinske sestre napustiše sobu. Tip u sivom kaputu je ostao.

-Pokušaj da ustaneš.

Izgasivši cigaretu u šolji čaja na uzglavlju, momak se pridigne iz postelje. Prišavši prozoru razmaknuo je zavese i pogledao u vrt ispod bolnice gde su neki ljudi sedeli. Otvorivši prozor zapahnu ga svež noćni vazduh. Udahnuvši vazduh i osmotrivši vrt okrenuo se i ugledao policajku kako zatvara vrata sobe.

Pruži mu papirić.

-Ovo je tvoja adresa. Aj sad sredi se da te odbacimo.

Stefan baci pogled na papirić. Ni na šta ga nije podsećao. Sklopivši ga ubacio ga je u džep košulje pa otišao u klozet. Osmotrivši lice primetio je da je prilično zarastao. Brada mu je bila dugačka. Na brzinu se obrijao i vrativši se u bolesničku sobu uzeo cigaretu iz pakle koja je stajala na stočiću pored kreveta. Otpio je još malo koka kole.

Policajac i policajka su sedeli na kauču rezervisanom za posetioce. 

Doktor se vratio sa nekim papirima i olovkom.

-Moraćeš ovo da potpišeš. Otpusnica, čista formalnost.

Iz kome probuđeni momak za trenutak je stao u mestu. Činilo mu se da je ovo viđao više puta pa je zatvorio oči.

-Samo nažvrljaj nešto.

Uze olovku i iscrta vijugavu liniju.

Doktor zadovoljno uze otpusnicu i izađe iz sobe. Momak prošeta hodnikom do kupaonice. Istuširavši se na brzinu, vratio se u sobu i obukao farmerke, duks i jaknu. 

Policajka je tapkala nogom o pod.

-Ajde brže malo.

Navukavši čizme pošao je sa dvoje policajaca duž hodnika do lifta. Dok se spuštao liftom prizori iz vremena kome su mu preplavili um, puneći ga slikama zatvorske odaje.

Lift se spustio. Koračavši ka neobeleženom policijskom automobilu bio je zadovoljan što će ga povesti, umesto da se smuca po autobusima.

Od bolničkog centra do zemuna nije trebalo dugo vremena. Izašavši iz automobila nekako je pronašao stan u kome je živeo. Izvadivši ključ iz džepa otključao je ulazna vrata i ušao. 

Stan je bio potpuno prazan osim jedne mačke. U dnevnoj sobi je bilo puno suvišnog nameštaja. 

Ako je ovo moj stan, mislio je, biće tu potrebno dosta čišćenja. Međutim, sad je bio previše umoran za to. Ispišavši se u kupatilu, svukao se i legao na krevet. Maćka mu je legla pored nogu i brzo je zaspao.

Ustao je oko 2 popodne. Skuvavši kafu i zapalivši cigaretu nasuo je mački vodu i otvorio joj svež paketić mačje hrane. Potom se umio i okupao. 

Sedeći na otrcanom kauču polako je ispijao kafu dok je mačka pila vodu iz posude. Preleteo je po polici punoj knjiga. Uglavnom su to bili krimi romani i neki stripovi. Na radnom stolu ležali su razasuti papiri ispunjeni čudnim crtežima. Ispivši kafu otišao je do dnevne sobe i izvukao krevet vukući ga do ulaznih vrata. Otključao je vrata i izbacio krevet u hodnik. Tu je bio neki komšija.

-Oh, čoveče pa ti si živ. Moje saučešće.

Mladić nije znao ko je to, tako da nije ništa rekao. 

Izbacio je još neke nepotrebne stvari, police, ormare, razno smeće.

Sve je to zauzelo dosta prostora u hodniku. Vratio se i seo na stolicu ispred stola da se odmori. Primetivši da mu je ostalo još par cigareta, obukao se i otišao do trafike da ih kupi.

Bezobrazna prodavačica mu pruži paklu cigareta. Kad se okrenuo da pređe ulicu primetio je neki džip crno zelene boje. Iz njega izađe tip u crnoj majici. Potom iz njega izađe još jedan. Zgrabiše dečka i ubaciše ga u džip.

Izvadivši cigaretu i zapalivši je pitao se ko su ovi ljudi.

-Gde me to vodite.

-Saznaćeš uskoro.

Vozač džipa je pokrenuo motor i pojurio niz ulicu do raskrsnice. Putovali su zavojitim ulicama i mrak je polako počeo da se spušta na zemlju. Zastali su kraj velike zgrade i odveli momka u zagušljivu kancelariju gde je neki sumnjivi tip pušio cigaretu i tipkao nešto u kompjuter.

Dugo je tipkao naizgled ne primetivši pridošlicu. Lupnuvši enter rekao je mladiću da sedne.

-Znaš, situacija je prilično ozbiljna. Imamo neke strane elemente u državi.

Uzevši papir koji je izleteo iz fotokopir mašine pružio ga je momku.

Na papiru su bila napisana imena nekih ljudi.

-Šta je ovo.

-To je spisak ljudi koje ćeš morati da ubiješ. Počni prvo od ovih iz Novog Sada. 

Ponovo pregledavši spisak, i pošto mu imena nisu ništa značila, spustio je papir.

-Ne možete da me naterate da tek tako ubijam ljude.

-Naravno da možemo. Hoćeš li tebe da ubijemo.

Stefanovo čelo oblilo se znojem. Mislio je, bolje da posluša ovog čoveka, jer je video da zaista namerava da ga ubije.

-Ali zašto mene. Tek sam se probudio iz kome. Osim toga, ne znam ništa o ubijanju.

-Upravo zato. Potrebni su nam takvi ljudi bez memorija. Što se tiče ubijanja, naučićeš u novom sadu.

Pripadnik državne službe mu dade pištolj i neku ispravu.

-Čeka te automobil napolju. Ideš sad za novi sad.

Dva agenta ga ispratiše niz hodnike zgrade do izlaza gde je automobil čekao. Vozač je bio neki tip crne kose i zelenih očiju. Nije imao levo uvo.

Ušavši u automobil pogledao je vozača. Nije ništa rekao. Pokrenuvši automobil izašao je iz parkinga i sjurio se niz ulicu. Dok su putovali mostom Beograd - Novi Sad mladić je čitao imena sa spiska.

'Bosiljka Perović, Mišo Perović, Milena'

-Ko su ovi ljudi.

-Neki ološi što rade za crnogorsku mafiju. 

Dugo su putovali do Novog Sada. Mladića taj put podseti na nešto čega nije mogao da se seti.

Stigavši u prelepi gradić vozač se doveze ispred zgrade. Uključivši ekran na kontrolnom uređaju prikazala se unutrašnjost stana gde su žrtve živele. Jedan debeli čiča je čitao neku filozofsku knjigu dok je njegova žena brisala krpom kuhinju. Devojka Milena je tipkala poruke na mobilnom telefonu.

Stefan izađe iz automobila. Popevši se na deveti sprat pokucao je na vrata.

Otvori mu vrata Bosiljka.

-Oh, otkud ti. Moje saučešće.

Mladić je stajao neko vreme. Izvukavši pištolj sa prigušivačem ispalio je hitac u njenu glavu, prošao pored nje i našao se u dnevnoj sobi. Milena se okrene i držeći mobilni telefon blizu lica zagleda se u tipa pred njom. Stefan opali u nju, razbivši joj pritom mobilni telefon. Matori filozof se sa mukom pridigao iz fotelje.

Ispali hitac u glavu čiče razbivši mu naočare. Čovek pade i obori nekoliko knjiga sa police.

Gledavši mrtva tela pred sobom pritisnula ga je jaka mučnina. Okrenuo se i hitro se spustio stepenicama do izlaza iz zgrade. Potom se nagnuo nad zid i ispovraćao se. Izvukavši maramicu obrisao je lice i nekako se dogegao do automobila.

Vozač se smejuljio.

-Nije loše za prvi put.

-Možemo li negde da zastanemo.

-Ima neki kafe restoran u Hrvatskoj.

Vozač pokrene automobil. Stefan otpije koka kolu koja je stajala blizu sedišta, potom pogleda spisak.

-Čekaj, sad idemo kod ovih.

-Aha.

Prešavši državnu granicu zastali su na auto putu i otišli u kafe restoran. Naručili su dve kafe i pecivo. Nedaleko od stola gde su ispijali kafu tri momka su razgovarala. Osim njih nije bilo nikoga. 

Ispivši kafe vratili su se u kola i nastavili kroz auto put. Stefan se pitao kako ovaj čovek može toliko dugo da vozi. Sigurno uzima neke droge. Što se njega tiče, malo mu se prispavalo pa je zaspao.

Brzo su stigli do Rovinja, lepog gradića uskih uličica. Žrtva Dragana se bavila nekretninama. Parkirali su auto kraj obale. Stefan se probudio obasjan sunčevim zracima.

-Ovaj put ćeš morati malo suptilnije da odradiš.

-Kako to misliš.

-Kupićeš od nje neku kuću tu u Rovinju. Obzirom da smo u drugoj državi, moraćeš malo da se pripaziš.

-Aha.

Vozač izvuče bočicu ispunjenu bezbojnom tečnošću.

-Kad kupiš tu kućicu doći će da vide kako ti se sviđa. Sad, ova bočica je napunjena otrovom. Verovatno si to pretpostavio. Moraćeš da ugrabiš priliku i sipaš im to u piće. Otrov se ne može nikako pronaći u telu nakon smrti.

Stefanu se polako ovo počinjalo da sviđa. Osećao se kao lik u nekom špijunskom romanu.

Uzevši bočicu sa otrovom otišao je do kuće gde su živeli bračni par, Dragana i njen muž. Kroat široke vilice je opsovao nešto njenoj ženi. 

-Ovi srbi su mnogo glibavi, ne podnosim ih.

-Znam, dragi. Ali ipak kupuju od mene mnogo kućica.

Začuvši kucanje na vratima, Dragana otvori i ugleda Stefana na stepenicama. Nekako joj je bio poznat, ali nije uspela da se seti odakle.

-Vi ste agent za nekretnine.

-Jesam.

-Hteo bih da kupim kućicu ovde u Rovinju. Dugo sam razgledao grad i baš mi se sviđa. 

Dragana klimne. Već dugo vremena joj nije došla mušterija za kupovanje nekretnina.

-Okej. Pođite sa mnom. 

Uvukavši se u auto krenuli su do kućice koju je Stefan izabrao.

-Baš ste lepu izabrali. Blizu je mora.

Ušavši u kućicu Dragana ga sprovede kroz nju pokazujuću mu kako je lepo opremljena, čista i uređena. Što nije bilo potrebno jer je ovaj odlučio već da je kupi. Istina, malo joj je bio sumnjiv, ali šta je briga.

Stefan izvadi keš iz džepa koji mu je dao vozač i isplati Draganu, potpisavši ugovor.

Potom se raziđoše. 

Stefan se neko vreme kretao i razgledao kućicu pa je izašao da prošeta. Kroz pet minuta stigao je do obale gde su se kupali razni ljudi, neki goli a neki u kupaćim kostimima. Gledajući kobaltno plavo more, sećanja su pokušavala da se probiju iz njega. Zagledan u blistavu morsku površinu, začuo je lupanje talasa o greben. I tada se sećanja povukoše nazad.

Osmotrivši kupače vratio se nazad do kućice. Imajući Draganin broj telefona, okrenuo je i nasuo piće.

-Hm, Dragana...mislim da ima neka pukotina ovde u podrumu. Možeš li da dođeš da vidiš.

-Pukotina?Ne verujem. Evo sad ću.

Zaista je bila pukotina u podrumu. Dok je sipao otrov u čaše, pristigli su Dragana i njen mužić.

-Ćao, Stefane ovo je moj muž.

Stefan ga osmotri i povede ga u dnevnu sobu. Draganin muž je bio oprezan sa njenim klijentima pa ga je podozrivo gledao dok su sedeli na sofi. Ipak uzeo je piće i ispio. Ubrzo potom stigla je i Dragana vrativši se iz podruma vidno besna zbog pukotine.

-Zaista mi je žao...al srediće to naš majstor iz komšiluka. Joj potrebno mi je piće.

Dragana uze drugu čašu i ispi. Vozač mu nije ništa rekao o brzini delovanja otrova. Još su malo ćaskali pa su otišli. 

Primio je poziv od vozača.

-Jesi uspeo.

-Aha.

-Ajde vraćaj se do obale.

Stefan je malo zastao gledajući kućicu. Potom je izašao i ubrzanim korakom stigao do obale gde je bio parkiran automobil.

-Kad će da riknu.

-Kroz nekoliko sati. Sad se vraćamo.

Projurivši niz pošljunčani put do ceste krenuli su do auto puta koji ih je vodio do Rijeke, pa preko Pule na auto-put do Zagreba.

Zastali su na naplatnoj rampi. Devojka sa naplatne rampe je klimnula i propustila vozača.

Ponovo su zastali i otišli u kafe restoran. Stefan je tokom puta pogledao papir na kome su bila još tri imena. U kafe restoranu je išla najnovija pesma Siniše Vuce.

Ispivši kafu uskočiše u kola i prešavši granicu vratiše se u Srbiju. Brzo su stigli do Mirijeva gde se nalazila jedna od preostalih tri žrtava. Momak je uhvatio malo sna i bio je spreman za dalje čišćenje. Izašavši iz automobila došao je do garsonjere gde je živela meta. Otvorivši vrata žena ružnog lica pogleda gosta.

Stefan joj opali hitac u glavu. Dok se vraćao ka automobilu sećanja su polako navirala u njegov um. Vozač se smejuljio dok je otvarao vrata.

-Izgleda da napreduješ momak.

Krenuli su nazad ka nekom selu blizu Zemuna. Tu se nalazila druga od preostalih dvoje žrtava. Stefan izađe iz automobila i pokuca na vrata stana. Otvori mu čovek crne kose. Odmah ga je prepoznao i sa uzdahom pomislio kako je šteta što je preživeo komu. Stefan opali hitac u njegove grudi i ovaj pade na pod, držeći se za kvaku vrata.

---

Putovali su ka južnom bulevaru. Vozač zaustavi auto ispred solitera.

-Zašto ovako brzo.

-Tako je naredio onaj debeli. Aj sad.

U stanu se nalazila jedna baba, njena ćerka i dve unuke, mlade devojke. Dok se Stefan podizao liftom nešto ga je pritiskalo u grudima. 

Otvoriše se vrata lifta. Stefan pozvoni. Otvori mu vrata jedna od unuka. Upuca je u stomak. Unuka padne i prešavši preko nje upuca drugu u grudi. Baba okrenuvši se ugleda mrtva tela i vrisnu. Stefan ispali hitac u nju. Iz kupatila je pojurila Saška. Pogledavši mrtva tela nije opazila ubicu. Zamrznuvši se, ostade ukopana u mestu. Stefan opali hitac u vrat. Žena pade na mestu mrtva.

Izašavši iz stana sjurio je stepenicama do izlaza i uskočio u auto.

Vozač pokrene kola.

-Jel sad gotovo.

-Aha. Idemo do centrale.

Ponovo su stigli do zgrade gde su ga odvukli džipom. Dečku se tokom puta polako pamćenje vraćalo. Svi ti pobijeni ljudi...nije bio siguran, ali činilo mu se da su mu to rođaci. Iako je osećao izvesnu krivicu, ipak je osetio nekakvo uzbuđenje dok ih je ubijao.

Stigoše do kancelarije gde je mutni tip opet nešto tipkao po tastaturi. Stefan sede na fotelju ispred stola gde je ovaj tipkao.

-Dobar posao si odradio, momak.

-Zašto moji rođaci.

-Čista slučajnost. 

Sad je mutni tip prestao da tipka i digao sa sa fotelje.

-Sad, dobićeš veliku nagradu za ovaj posao.

U kancelariju uđe policajac i policajka koji su ga posetili u bolnici. Policajac izvadi pištolj i ispali hitac u Stefana. 

-Dobro nam je poslužio, reče policajka.

Mutni tip je pogledao mrtvog Stefana.

-Aha.

Ispred kancelarije neki drugi mladić je čekao okružen sa tipovima u sivim kaputima.