Posle mesec dana Žarko je konačno dobio posao u fabrici sladoleda frikom. Bio je to mršavi mladić od 25 godina pepeljasto sive kose i dečačkoga lica.
Nikada nije video tako veliku fabriku do sada i bio je znatiželjan kako će izgledati njegov prvi dan na poslu.
Bilo je rano jutro kada je stigao autobusom do fabrike. Februarska izmaglica je ponešto zaklanjala vidik ulica dok je putovao. Ulične svetiljke su se polako palile i grad se budio. Prolazeći kroz tunel, treperava svetla automobila i autobusa blještala su kroz magluštinu. Izlazeći na dugačak most, dečko je posvuda video smeće što je plutalo po reci. Ulazeći dublje u teritoriju, video je još više smeća.
Autobus se zaustavio oko pola osam. Momak je sišao i krenuo putićem okružen drvećem i zelenilom. Prošavši mostić ispod koga je tekla rečica puna otrova izašao je na veliko parkiralište ispunjeno svetlucavim automobilima. Smrad đubriva osećao se svuda naokolo.
Prošavši kapiju zastao je i skrenuo do prostorije, gde je dobio radnu opremu.
Tu je bila neka baba, nešto je zapisivala.
-Čuvaj ovu opremu dečko.
Dobio je cipele i radno belo odelo.
Sačekao ga je neki momak zagasito crne kose i poveo za sobom pokazujući mu unutrašnjost fabrike. Dok se penjao stepenicama ugledao je neku ženu kako se spušta. Izgledala je prefinjeno u sivo-crnoj bluzi i držeći sa sobom fasciklu punu nekakvih dokumenata činilo se da korača ka nekoj kancelariji.
Dečko zagasito crne kose ga povede napred pokazujući mu svlačionicu. Tu ga je čekao da se presvuče.
Potom su nastavili dalje ulazeći u jako dugačak hodnik ka srcu fabrike. Sa leve i desne strane videlo se bledunjavo jutarnje sunce, kamioni, viljuškari i postepeno nailazila je velika buka.
-Operi ruke ovde, reče momak pokazujući mu na dezinfekciono sredstvo. Ulazeći sa desne strane u odeljak za sladolede, novopridošli radnik mogao je videti puno ljudi u belim odelima i puno čudnih mašina. I miris sladoleda.
Vodič mu je još nekoliko puta objašnjavao neke stvari dok su koračali zavojitim stepeništem.
-Moraš paziti na stepenice da se ne oklizneš.
Stigli su do cilja. Kablovi, mašine, sladoledi...
Vodič dovede dečka do stola i pokaže mu kako se sladoledi stavljaju u kutije.
Proizvodnja nije mogla da trpi gubitke tako da su mašine radile neprestano izbacujući sladoled za sladoledom. Vodič ostavi svežeg radnika i izgubi se u masi koračajući ka odeljku sa alatima.
Žarko nije ovako zamišljao prvi radni dan. Ubacujući sladoled u kutije i stavljajući ih na pokretnu traku, dosađivao se. Prošlo je nekoliko sati takvog jednoličnog rada kad se pojavi šef smene, debela visoka svinja. Poveo je Žarka i još nekoliko radnika sa sobom u prostoriju ispunjenu sladoledima.
-Iscedite ove sladolede u kante pored vas. Kad završite, idite na pauzu.
Radnici zajedno sa Žarkom su sad mogli da sede i cede sladoled u kante. Jedan dečko se bunio.
-Joj što mi je muka od ovih sladoleda...
-Tek će da ti bude muka, reče drugi.
Žarko nije ništa pričao već je nastavio da cedi sladoled.
Posle sat vremena krenuli su ka prostoriji za pauzu. To je bila smrdljiva prostorija puna smrdljivih radnika ispunjena duvanskim dimom i plastičnim čašicama kafe koje su takođe služile kao pepeljare. Uzevši kafu iz automata Žarko sede da se odmori i zapali cigaretu. Pogledao je kroz prljavi prozor. Bledo februarsko sunce prodiralo je kroz prljavu prostoriju za pauzu.
Posle tri popušene cigarete i ispijene kafe momak se vratio na radno mesto gde je bio pre iznenadnog premeštanja od strane šefa smene. Vraćajući se iz prostorije za pauzu zastao je do klozeta da se umije i popije vode. Takođe se i ispišao.
Još neko vreme je punio sladolede u kutiju. Prolazili su oko njega razni ljudi. Brkate zanatlije u crno plavim uniformama, debele tehnološkinje, momci su vukli brdo paleta...Sa druge strane viljuškaristi su vukli kutije sladoleda.
Bližilo se vreme za još jednu pauzu.
Momak se sada uspinjao stepenicama kojima je sišao. Dok je stigao do restorana prošlo je 6 minuta od predviđenih pola sata pauze, tako da mu je ostalo 24 minute za ručak. Okupljeni radnici čekali su u redu kao u nekakvom zatvoru da preuzmu poslužavnike sa jelom. Dečko je bio pametniji, poneo je konzervu tunjevine i izašao na svež vazduh razgledajući grdne kamione pune sladoleda kako se spremaju na put. Dok je sedeo na pločniku i jeo tunjevinu viljuškom koju je uzeo iz restorana, prođe devojka u crno sivoj bluzi koju je video tog jutra. Nosila je crne sunčane naočare. Zapalila je cigaretu i stajala tu zagledana u magacin preko puta držeći ključ od kancelarije u šaci. Osmotrila je radnika.
-Što jedeš tu?Uđi u restoran.
-Više volim da udahnem svež vazduh. U restoranu je mnogo bučno, odgovori dečko između dva zalogaja tunjevine.
Devojka prospe malo pepela sa cigarete i premesti lakat jedne ruke na drugu stranu.
-I ja ne volim baš da ćerekam sa ovim kokoškama u onoj rupi.
Posmatrala je kamion kako prolazi.
-Ti si neki novi radnik?, pitala je momka.
-Da, jutros sam došao.
Stajali su još malo tako i ćutali. Devojci pozvoni telefon.
-Halo? Jesam, Majo. Papiri će biti gotovi do podneva.
Devojka prekine vezu i osmotri mladića. Potom se vrati nazad do kancelarije. Visoke poslovne štikle su odzvanjale hodnikom dok je prolazila zahvalna što je videla tako lepog radnika i izbegla kokoške u prostoriji za pauzu.
Vrati se i dečko nazad na posao. Sad su ga strpali malo na odeljak za povrće gde je nešto trpao oko boranija. Potom se upoznao i sa odeljkom za testo.
Dok se radni dan bližio kraju osećao je da ima tu fabriku u džepu.
---
Konačno se smena završila. U deset do dva popodne dolazili su novi robijaši da odrade svoju smenu. Presvukavši se Žarko se umivao u kupatilu. Pored njega stajao je malo stariji radnik. Brisao je lice tolet papirom. Izgledao je prilično žalosno.
-Šta ćeš...ipak je bolje kad čovek ima posao, rekao je.
-Mda, promrmlja dečko i spusti se stepenicama prolazeći kroz hodnik gde su zgodne devojke radile u kancelarijama. Plava vrata jedne od kancelarija bile su pomalo otvorene i on ugleda devojku sa kojom je imao čudan susret tog dana. Ne progovori ništa i nastavi dalje izlazeći kroz glavni ulaz kako je i došao.
Tako su prolazili dani u jednoličnom radu u fabrici sladoleda. Dečko se polako uhodao u radu sa mašinama koje su izbacivale lepljivu traku kojom je zatvarao kutije. Ponekad je radio i subotom. Iako je fabrika postojala već pedeset godina, još uvek su tu stajale te ofucane mašine koje su se svako malo kvarile. Takođe, trebalo je paziti i na uređaj za otiskivanje datuma roka trajanja na kutijama koji se takođe kvario.
Smrdljive babe i smrdljivi ljudi takođe su se kvarili, jer stopljeni sa mašinama i sami su postajali mašine. Izbio bi ponekad zastoj u proizvodnji.
Nakupiše se planine kutija punih sladoleda svaki put kad bi jedna od mašina sa trakama riknula.
Ipak nauljeni šefovi brzo bi raščistili gužvu i sve je opet teklo po propisu.
Mladi momak Žarko ubrzo se pročuo po fabrici kao vredan ali pomalo mutav radnik. Jednog dana došao je u pogon vlasnik fabrike. Visok gospodin prošetao je pogonom i posmatrao zatvorenike. Osmotrio je mladog radnika Žarka i nastavio dalje.
---
Šefica komercijalnog odeljka fabrike još nekoliko puta susrela se sa mladim radnikom Žarkom. Svideo joj se taj momak i pričinjavalo joj je zadovoljstvo da ga gleda kako jede tunjevinu ispred ulaza za radnike.
A i njemu takođe. Zatražio je od šefa smene posle par nedelja provedenih u noćnoj i poslepodnevnoj da ga zadrži samo u prvoj. Inače je lično voleo noćnu smenu, ali zbog šefice komercijalnog odeljka fabrike morao je to da zatraži.
Šef smene ga je pitao zašto.
-Previše mi je ovog tumbanja po raznim vremenskim zonama.
Bio je već kraj radnog vremena i mladi radnik izlazio je iz fabrike kao i uvek kroz glavni ulaz. U jednom od automobila raštrkanih po prljavom parkiralištu sedela je šefica komercijalnog odeljka fabrike Anabela.
-Ćao, Žarko. Aj uskoči da se malo provozamo ti i ja.
Mladi radnik zastane gledajući joj prefinjene noge. Prešao je oko automobila, audija bele boje i seo na suvozačko sedište. Konačno ću brže stići doma, razmišljao je dok je stiskao Anabeline noge.
Šefica komercijalnog odeljenja fabrike pokrene auto udaljavajući se od parkirališta. Polako je vozila napredujući ka izlazu iz kompleksa. Stiskajući joj vrat i grudi, sa teškoćom je usmeravala vozilo.
Izašli su na auto-put. Anabela doda gas.
-Joj, Žarko, polako, poginućemo...
Stigli su za dvadeset minuta do njenog stana blizu policijske stanice kod 29. novembra.
Ulazeći u stan sa Anabelom mladi radnik je primetio zgodno predvorje ispunjeno lepim nameštajem. No to ga nije previše zanimalo dok je spuštao Anabelu na krevet.
Mačkica je bila jako vlažna dok je svlačio svilenkaste pantalone niz njene tanke noge. Počeo je da je sisa.
Stiskala mu je glavu i trljala kosicu dok je balavio po mačkici.
Prelazeći prstima kroz svilene nabore njene košulje, sa lakoćom je razvezao i prešao na posao.
Ležali su na krevetu. Ptičice su cvrkutale dok je Anabela spavala a mladi radnik pušio cigaretu Winston.
Okrenuvši se ka pepeljari da prospe pepeo, ugledao je neke papire. Pošto je voleo da čita, uzeo ih je i osmotrio izbacujući oblake dima.
Iznenadio se kad je shvatio šta drži u rukama. Recepti sladoleda fabrike, strogo čuvana poslovna tajna kompanije.
---
Bio je veoma zadubljen u te papire dok je pušio cigaretu tako da nije ni primetio da se Anabela probudila i ustala. Prošetala je oko kreveta i otišla u kupatilo. Načas je pogledao njeno golo dupe pa diskretno vratio papire tamo gde ih je našao.
Anabela se vrati iz kupatila i poljubi ga. Skuvala mu je kafu pa su zajedno izašli na terasu da popiju. Mladi radnik je ispijao kafu stojeći iza nje. Anabela zapali cigaretu i otpije malo kafe. Niz ulicu je plivala reka automobila. Čuli su se neki nepovezani zvuci, trube, glasovi prolaznika.
-Vidim da si pregledao one papire, izusti Anabela gledajući u cveće na terasi.
-Vrlo su zanimljivi, odgovori Žarko stisnuvši joj levu ruku.
-A i opasni, složi se Anabela.
Odvojila se od terase i prošetala dnevnom sobom. Iz ormarića je nasula votku i malo popila. Na zidu je bila zakačena slika koja je prikazivala dvoje ljudi okruženi bodljikavom žicom.
-Dojadila mi je ta fabrika, Žarko, rekla je iskapivši votku. Potom se okrenula ka njemu.
-I meni, Anabela.
Ponovo se okrenula i zagledala se u sliku na zidu.
-Uvek viđam iste ljude, iste papire, iste sladolede.
Okrenuvši se, spustila je praznu čašu na stočić i sklopila ruke oko mladićevih ramena skupivši ih na njegovom vratu. Na licu joj se pojavi pokvaren osmeh, a oči su joj posmatrale njegove grudi.
-Ako utrapimo ove recepte nekom klijentu, možemo zaraditi dosta novaca.
Priljubila je lice njegovim grudima i posmatrala mu šaku koju je držao oko njenih bedara.
-Velika je konkurencija na tržištu...
Žarko je bio pomalo zaplašen.
-Šta imaš na umu, Anabela, prošaputao je mrseći joj kosu crnu kao noć.
-Poznajem neke ljude iz Fronerija koji bi dosta platili za ove recepte, reče i noktima mu pređe preko stomaka.
-To bi bilo...
-Dosta sad. Jebi me.
---
Kamion fabrike frikom je ulazio u kompleks kad je Anabela parkirala na uobičajeno mesto.
Izašla je iz automobila i krenula na posao praveći se pred kolegama da ne priprema veliku izdaju.
Za to vreme, mladi radnik je putovao ka Staroj Pazovi sa papirima koje mu je dala Anabela. Sve mu je potanko objasnila kako da se predstavi klijentu.
U tom trenutku nije ni slutio u kakvoj će se nevolji naći.
Fabrika Froneri je u mnogu čemu nalikovala Frikomovoj. Prošetavši do kapije zaobišao je ulaz za radnike i našao se ispred magacina gde su čekali kamioni puni robe. Mašinci su nešto popravljali ispred magacina.
Žarko uđe u magacin. Prošetao je među momke što su spremali palete i ušao u zamračenu prostoriju. Tu je sedeo jedan debeli tip.
Mladi radnik ga pogleda, zadobijajući u sebi pogled Anabele.
-Ti si Žarko?
Momak klimne.
Klimne i debeli tip, pružajući ruku ka fascikli sa papirima. Nije ni pogledao momka.
Momak mu pruži papire.
-Mnogo ti hvala, momak.
Debeli tip uzme papire, stavi ih u sef i pruži mu kofer pun novčanica.
-Tu je 50.000. Prebroj ako hoćeš.
-Hm. Mislim da nema potrebe, reče mladi radnik i izađe iz zagušljive prostorije magacina fabrike Froneri. Posmatrajući kamion pun robe kako se sprema na polazak, osećao je kako gubi dušu.
Sutradan se vratio na posao u frikom. Poslovođa ga je pitao zašto nije došao na posao juče.
-Bilo mi je loše, reče mladi radnik.
-Moraš da nas unapred obavestiš.
Mladi radnik je klimnuo i krenuo sa radom. Dok je punio kutije sladoledom razmišljao je o Anabeli.
Vreme je brzo prošlo i dečko krene na pauzu. Skinuo je odelo, navukao svoje i napustio fabriku uputivši se kod Anabele.
Ušavši u stan, sipao je viski i bacio pogled na otvoren kofer pun para. Seo je na fotelju i zapalio cigaretu.
Ubrzo je došla. Počela je kiša padati. Dok je ulazila, lice joj postade za trenutak još mračnije nego obično.
-Vidim da je mladi radnik uspešno obavio posao, reče Anabela i baci mu se u zagrljaj. Pokvareni izraz lica se nije menjao dok ga je ljubila. Morao je priznati da mu nije bilo svejedno.
-Anabela...ovo je ozbiljan zločin...
-Ništa se ne brini. Sve će ići kako treba.
Prešla mu je rukom po međunožju. Opkoračila ga je i zajašila tu na krevetu u njenoj sobi, pored kofera punih 50.000 evra od prodatih recepata.
Polako ga je jašila.
-Polako...polako će fabrika...ahh..
Dunuo je jak vetar sa terase i oborio čašu sa stola.
---
Čudne stvari su počele da se dešavaju. Sve je manje ljudi kupovalo frikom sladolede. Kao da ih više nisu zanimali, a sve veći broj ljudi je kupovao fronerijeve sladolede.
Direktor frikoma je bio zabrinut i drao se na sav glas na zaposlene.
Polako, fabrika je zaista počinjala da propada. Niko to nije znao bolje od Anabele i mladog radnika koji su sada stajali ispred frikoma i posmatrali kamion pun sladoleda. Još uvek su se pravili kao da tu rade.
Anabela je sedela u kancelariji i žvakala žvakaću. Uđe joj koleginica Danijela.
-Jesi čula ovo? Propada fabrika.
-Mhm.
-Tebi kao da je drago, Anabela, reče i zalupi vrata. Šta li će reći Mira na ovo, pomisli dok je koračala hodnikom i slučajno se sudari sa mladim radnikom.
-O, zdravo.
Mladi radnik prođe mimo nje i produži kroz hodnik.
Detektivi iz odeljenja za kriminalne aktivnosti industrijskih postrojenja dobili su značajne informacije o čudnim dešavanjima u fabrici frikom.
Neko je proturio recepte sladoleda drugom klijentu.
Detektiv prvog stepena preuzeo je taj zadatak.
Ušao je u fabriku ispitujući sve redom, obične radnike, čistačice, kancelarijsko osoblje, rukovodioce. Celu fabriku je pronjuškao i to je trajalo par dana. Pažnju mu je privukao jedan mutavi radnik. Osećala se velika krivica u tom momku dok je ispijao kafu iz automata ispred odeljka sa smrznutim testom.
-Dobar dan, dečko.
Mladi radnik Žarko podigao je pogled sa crne kafe ka visokom detektivu.
-Dobar dan, pozorniče. Mutio je kafu kašičicom gledajući u pod.
-Zar nisi čuo o velikom sranju koje se desilo ovde.
Mladić je ćutao.
-Čini mi se da želiš nešto da kažeš.
Podigao je oči prema detektivu koji ga je streljao čelično hladnim pogledom.
-Ali te je stid.
Soba za pauzu i ispušavanje cigareta sada je postala soba za ispitivanje gde je za stolom sedeo detektiv prvog stepena i mladi radnik. Naslonjena na stolicu policajka Nataša kosila je crnim očima mladog radnika.
-Kako si se dokopao papira.
-Uzeo sam ih sa stola iz kancelarije jedne od zaposlenih. Bila su otvorena dok sam išao tokom pauze na ručak.
-Čija kancelarija.
-Mislim da je to bila kancelarija one plavuše...kako se zove...
-Milene?, upita Nataša. -Mislim da je to njena kancelarija, reče gledajući detektiva prvog stepena.
-Da...Milenina.
Nije bilo više potrebe za daljim ispitivanjem. Odveli su mladog radnika iz fabrike. Prolazeći u lisicama ovlaš je pogledao Anabelu.
