Slučaj pokvarenog lifta

 

Eto danas Milena je imala slobodan dan pa je prošetala po kraju. Primetila je nekog dečkića kako stoji ispred lifta. Bila je to obična zgrada, 10-ospratnica.

Dečkić je blenuo u lift čudeći se koliko dugo će još biti u neispravnom stanju. Milena priđe dečaku i sagne se.

-Dobar dan, teta policajko.

-Ćao, klinac. Nešto nije u redu sa liftom, vidim?

-Da..ne ladi već nedelu dana...

Ovaj čudan prizor, pokvaren lift i dečkić koji se već umorio od čekanja da proradi, probudio je u njoj sećanje kad je bila mala. Bilo je to pre deset godina, i takođe u njenoj tadašnjoj zgradi jedno vreme lift nije radio. Slabo se sećala tog događaja, kao što je uobičajeno sad kad je odrasla. Međutim, ostao joj je prizor ili priviđenje mrtvog čoveka u liftu. 

Tako da je odlučila da reši ovu zagonetku.

Njen partner Dušan bio je na drugom kraju grada, desila se neka teška saobraćajka. Nešto je petljao sa pijanim vozačima.

Iako joj je bio slobodan dan, krenula je po stanovima i ispitivala stanare jednog po jednog. Izgleda, niko ništa nije znao, kako to da se lift odjednom pokvario.

Baba sa maramom oko glave čudno je posmatrala.

-Kako to sad policajci rešavaju slučaj pokvarenog lifta?

-Eto tako, gospođo. 

Dok je češljala hodnike, prolaze, stepeništa, skrivene ulaze, podrume činilo joj se kao da se polako gubi u toj čudnoj zgradi. Ko zna kakve li sve tajne krije ta zgrada, šta je bilo pre njenog nastanka, ko su ti čudni inženjeri i građevinci koji su je napravili, kakvi li sve duhovi lutaju tom zgradom. 

Zahvalna što ne nosi grubu policijsku uniformu već svilenu plavu haljinu, spuštala se stepenicama i ugledala nekog tipa.

-Možda vam mogu pomoći...

Bio je to neki mračan tip, nosio je crni kaput, crnu majicu i crne pantalone.

Milena zastade i osmotri ga. Klimanjem glave poručila mu je da može.

-Video sam nekog muškarca, izgledao mi je kao psihijatar. On živi u drugom naselju, međutim često je prolazio ovim krajem, poznavao je neku ženu, prijateljicu njegove supruge.

Mračan tip je za trenutak zastao, i zagledao se u Milenine cipele. Potom je podigao glavu i osmotrio je smeđim krupnim očima. Bili su u takvom međusobnom položaju pa se činilo da je Milena mnogo viša od mračnog tipa.

Jaka februarska kiša koja je pljuštala već tri meseca prilično dobro se mešala se glasovima mračnog tipa i Milene. 

Milena pomalo zbunjena priseti se jučerašnjih vesti o nestanku uglednog, priznatog psihijatra. Gledala je zavojito stepenište ukrašeno mozaikom. Da li je u pitanju ista osoba o kojoj je ovaj tip pričao...pomisli i okrenuvši glavu prema njemu, uvidi da ga više nema. Pljuskanje kiše ipak se i dalje čulo. Za trenutak joj se učini kao da je vreme stalo, kao da stoji na vrhu ulične svetiljke i nikad ne prolazi. Prodrma je neka iznenadna toplota, kao da je vrelo leto a ne februarska hladnoća.

Odlučila je da pozove starog drugara Cveleta. Profesionalni obijač sefova, krijumčar ljudi, kriminalac, često joj je pomagao. Stigao je za pola sata sa koferom ispunjenim svakakvim alatima. Njegova partnerka Dragana bila je na drugom kraju grada planirajući otmicu razmaženog sina još razmaženije voditeljke i njenog muža pevača.

Brzo je obavio posao. 

U liftu nije bilo nikoga. Udružene oči Milene i kriminalca Cveleta pretražujući lift pronašli su ključ. Milena ga podigne i približi svetlu, vrlo slabašnom koje je dopiralo kroz poluotškrinuta vrata stana iz koje je virio dečkić. Ključ je svetlucao srebrnastom bojom. 

-Jeste li poplavili lift, teta policajko?, upita dečkić.

-Izgleda da jesmo. Sad je lift u pokretu.

Okrene se ka Cveletu i zajedno izađoše iz zgrade.

-Hvala ti što si mi pomogao drugar. Odneću ovo kod Tee. Nešto mi se čini...da je ovo ključ nestalog psihijatra.

Cvele ne reče ništa.

-Kako li će proći otmica, šta misliš?

-Hm...Dragana je već obavila pola posla...mislim da će proći vrlo dobro.

Bez reči raziđoše se. 

---

Dugo ga je pratio, tog smrdljivog psihijatra. Kao i svi oni, i on je bio broj za njega, tako da ga nije ni pamtio. Ali on njega jeste. Obučen u crnu kožnu jaknu, crne pantalone, crnu majicu i sa crnim kožnim rukavicama pratio ga je kao nekakav mačor. Već je imao pripremljen špric pun antipsihotika spremljen u džepu kožne jakne. Tikovi koje je u poslednje vreme imao otežavali su mu posao, ali bližilo se vreme ponovnog susreta.

Psihijatar se spremao da izađe iz ordinacije. Hladno februarsko veče i nesnosna kiša požurivali su čoveka da što pre uđe u automobil. Hvala kiši, mraku, čovekovom kišobranu dok je utiskivao sadržaj šprica u vrat. Konjska doza antipsihotika oborila je psihijatra sa nogu. Strpao ga je na zadnje sedište i preuzeo vozilo, paleći cigaretu. Psihić je nešto mrmljao tokom vožnje. Mračni tip je kružio ulicama dok nije zastao do njegove kuće. Pošljunčani put bio je pun neke crne trave. Svetla se upališe u kući. Psihijatrova ćerka izađe iz kuće.

-Tatice, stigao si!

Trčkala je ka automobilu dok ludak nije izašao, zgrabio devojčicu za glavu i izlupao je trideset puta po šoferšajbni. Ubacio je klinku u kola i odvezao se do auto-otpada. Tako ih je ostavio tu, na auto-otpadu, gde bi taj psihijatar već odavno trebalo da počiva. Potom je krenuo nazad, ušao u tramvaj i odvezao se do Studentskog parka. Popio je kafu i sa uživanjem zapalio cigaretu.

---

Besna Tea ljutito je gledala Milenu.

-Jesi li ti luda, Milena? Šta ću ja sad sa ovim ključem, pobogu?

-A, da, Tea, izvini...nije ovo posao za tebe ipak.

Uzela je ključ iz njene ruke.

Pozvali su psihijatrovu ženu na razgovor. Bila je to neka matora kurva. 

-Nije to njegov ključ.

-Kako to mislite?

-Pa to je ključ moje prijateljice. Nešto je išao kod nje, ne znam zašto.

Matora kurva kao da uopšte nije bila zabrinuta za nestanak psihijatra i njene ćerke.

-Ne znate zašto?

-Ne.

-Šta znači to?

-Šta?

-Ne.

-Ne znam šta to znači.

Dušan se vratio u stanicu nakon saobraćajke. Prošao je ispred Milene, tako da se za trenutak učinilo kao da su posle dugo vremena ponovo stopljeni u jedno.

-Moramo da pronađemo ovog ludaka što je oteo psihića. Značajan psihić neki.

-Kolega je primetio sumnjivog tipa kako se kreće oko studenjaka. Valjda će ga uhvatiti. 

---

Mladi policajac, Luka, primetio je sumnjivog tipa kako se kreće po studenjaku u gluvo doba noći. Ali ludak je primetio njega takođe. Stajali su jedan nasuprot drugome kraj klupe. 

-Šta radiš tu?

-Šetam, propeva ludak i zabije mu špric u levo rame. Pandur pade onesvešćen. Nije navikao na toliku dozu. Ležeči na betonu skoro poplavljenom nemilosrdrnom kišom, dok je hladni mesec osvetljavao šuškavo lišće, mračan tip se smeškao.

Kleknuo je, izvadio pištolj iz opasača mrtvog policajca i krenuo iz parka ka uskom prolazu. Učini mu se da vidi neku senku, neku prikazu.

---

Milena pretražujući po papirima priseti se onog tipa što je stajao na stepenicama. Zar je toliko bila slepa? Sad je već bilo kasno, pomisli.

Dušan spreman za lov krene sa njom do studenjaka.

Okružili su ga tako da je bio skoro u ćorsokaku, u slepoj ulici. Mračan tip opali hitac u Dušanovo slepo crevo. Milena nišaneći za trenutak uhvati njegov pogled, njegov razlomljeni pogled i omaši. Ludak potrča. Nije znao gde korača, kuda ide. Veoma dugo je šetao dok nije stigao do mostića ispod koga su prolazili brojni automobili, kamioni, vozila. Jaka februarska kiša je učinila svoje i mladić se oklizne i smrvi o nemilosrdni beton autoputa.