Sestrica

Punio sam duvan u mašinicu kad sam začuo nečije korake. Sumnjao sam da je to neka žena, jer je zvuk nalikovao koračanju osobe u štiklama. Noć se polako spuštala na grad, i ulazila kroz prozorčić u moju skromnu kancelariju, donoseći sa sobom hladnoću i nagoveštaj nevremena. Dečaci koji su se igrali u parku iza zgrade su polako odlazili svojim domovima, a umesto njih su dolazili neki drugi ljudi, bitange i probisveti, alkoholičari, narkomani...mada ni oni nisu ostajali dugo, sve dok noć nije ostala sama sa sobom, uz poneku mačku ili psa i pokoji upaljeni prozor. 

Trebao sam znati da će predstavljati problem kad se pojavila preda mnom. Ali bio sam zaslepljen njenom lepotom, a i ostavljala je utisak dobrostojeće devojke. Imala je taj neki tvrdi izraz na licu, hladan pogled. Pune usne su joj bile sveže nakarminisane, raskošna plava kosa vezana u rep. Njeno skladno lice ostavljalo je utisak duboke tuge pomešane sa nezainteresovanošću i nekakvom rasejanošću. Krupne zelene oči fiksirale su predmete oko nje, pomalo su ličile na oči meduze. Nežni mali vrat bio joj je obavijen crvenom maramom. U otmenom kaputiću ostavljala je utisak bogate osobe. Upravo sam palio smotanu cigaretu kad sam je pogledao. Nisam se potrudio da ustanem, pa je prišla ka meni i uputila mi hladan osmeh, izvlačeći crne kožne rukavice sa ruku. 

-Vi ste Filip Vančić, privatni istražitelj?, upitala me je. 

-Jesam. Izvolite, sedite, odgovorio sam, stiskajući njenu ledeno hladnu šaku. Osetivši joj fine nežne prstiće imao sam utisak prepoznavanja. Kao da sam je negde već video. Nisam bio siguran, ali učinilo mi se kao da je napravila polu-zgađeni izraz na licu dok sam joj držao ruku. Kao da je moj dodir na neki način uprljao. Povukao sam dim cigarete i namestio se na stolici, uživajući u prizoru. Baš je bila, što se kaže, prava dama! 

Prekrstivši noge zapalila je cigaretu i izbacila ogroman oblak dima meni u lice. Na nekoliko trenutaka nisam mogao ništa videti, a kada se dim razišao, uočio sam da me fiksira pogledom kao neka egipatska statua.  

-Treba mi pomoć diskretnog privatnog istražitelja, gospodine...Vančiću.  

Na trenutak je kašljucnula, pogledala u stranu prema polici za knjige, a potom se okrenula ka meni, napravivši tako pokvaren izraz lica koji nisam video ni kod jedne druge žene koje sam upoznao u svojim avanturama. Lepo raspoređeni tvrdi zubi su joj bleštali u tom kiselo pokvarenom osmehu, kao biserna ogrlica. Moram priznati da sam se osećao malo neprijatno pred tom opasnom damom. 

-Izložite mi svoj problem, gospođice...? 

-Ana. Ne želim da idem u policiju jer brinem zbog privatnosti. Jer, radi se o mojoj sestri Tamari...gledala sam halo oglase i tako sam došla do vas. Činite se adekvatnim za moj problem, Filipe.  

-Hvala vam što tako mislite i što ste mene izabrali. Trudiću se da opravdam to poverenje. 

Gledao sam u njene grudi dok sam to izgovarao. Ispod kaputića to su bile sigurno lepe, jedre grudi, ni prevelike, a ni previše male.  Šteta što je bila hladna sezona pa je morala da se natronta toliko, umesto da nosi kratke pantalonice i usku majicu.  

-Šta vam je sa sestrom? 

-Pre nekoliko meseci doselila se u grad. Pet godina je mlađa od mene. Moja sestra je problematična Filipe...želi biti starleta ili tako nešto...glumica, pevačica. Uglavnom, poznata osoba. 

-Mnoge mlade devojke imaju tu fazu u svom odrastanju, Ana. Koliko joj je godina? 

-Dvadeset dve. Mislim da ste donekle u pravu. Ali problem je što je tako neočekivano otišla iz gradića u kojem je živela sa mojom majkom. 

-Samo trenutak, rekao sam i otišao do grejača da povisim temperaturu. Zaista je bilo pomalo hladno, ali ustvari sam želeo da joj bude toplo kako bi skinula kaputić da bih mogao malo bolje da je osmotrim. Pravio sam se da nešto motam oko fascikli i nadao sam se da nije otkrila moje namere. Pošto sam se vratio u stolicu nastavila je da priča. 

-Nastavite. Hoćete li nešto da popijete? 

-Šta imate? 

-Sok od pomorandže, pivo, vino, koka kolu. 

-Može sok od pomorandže. 

Sipao sam joj pa smo nastavili sa pričom. 

-Dakle, otišla je od majke nekako neočekivano. Odsedala je u hotelu ’Ekscelzior’. Nekoliko puta sam je posećivala. Ali pre nekoliko dana je otišla iz hotela i nikako ne mogu da je nađem. Recepcioner mi je rekao da je otišla sa nekim tipom. Pokušala sam da je zovem na mobilni, ali se ne javlja. 

Smotao sam još jednu cigaretu dok sam slušao tu njenu priču. Sada je već bilo toplo u prostoriji i primetio sam kako se meškolji u stolici. Morala je da skine kaputić. Nosila je roze svilenkastu bluzu, veoma tanku. Oblik grudi joj se jasno iscrtavao ispod bluze. Primetila je kako buljim, pa se nasmejala. 

-Sviđaju li vam se moje grudi Filipe, pa ih tako ždrakate? Jeste li zato povisili temperaturu? 

Smejao sam se zajedno sa njom, prevrćući cigaretu između prstiju. 

-Ne dešava se toliko često da tako lepa devojka dođe u moju kancelariju.  

-Kakvi ljudi vam inače dolaze? 

-Uglavnom penzioneri koji traže odbegle unuke. Nezadovoljne sredovečne žene koje sumnjaju da ih partner vara. Prilično dosadne stvari. No vaš slučaj je veoma zanimljiv. Da li vam je recepcioner rekao o kakvom tipu se radi, koga je video da odlazi sa vašom sestrom? 

-Opisao ga je kao nekog nabijenog, krupnog tipa, ošišanog do glave, namrgođenog. 

-Znate li možda ko je on? 

-Razmišljala sam o tome. Tih nekoliko puta koliko sam bila kod nje, rekla mi je da se viđa sa nekim izbacivačem. Rekla mi je da radi kao izbacivač u noćnom klubu. Inače je bokser.  

-O kom klubu je reč? 

-Stefan Braun. 

-Znate li još neke ljude sa kojim se vaša sestra družila u gradu? 

-Ne. Prilično je bila tajnovita u obraćanju sa mnom.  

-Recite mi još nešto o njoj. Kakvog je karaktera, ponašanja.  

-Prilično je povodljiva. Loži se na beogradske krimose. Moram priznati da voli da pije. 

 -Da li uzima droge? 

-Probala je travu nekoliko puta, ali ništa jače, koliko sam upućena. 

-Dobro. Dajte mi neku njenu fotografiju pa ću pogledati šta mogu da uradim. Moja tarifa je hiljadu dinara dnevno plus troškovi. 

Iskapila je sok od pomorandže i pogledala me na krajnje snishodljiv način. 

-Mogu misliti da je posao privatnog istražitelja veoma nezahvalan u ovom gradu, Filipe. 

Ispruži mi fotografiju sestre i nekoliko novčanica od hiljadu dinara. 

-Kako kad, Ana. Nekad dobijam prilično nezahvalne poslove. A nekad me zadese dobre prilike. 

Obukla je kaputić i ustala ugasivši cigaretu na mojom pepeljari. Uputila mi je ozbiljan pogled širom otvorenih očiju. 

-Nadam se da ste se nagledali mojih grudi. Očekujem da me obaveštavate o svojim istragama. Doviđenja. 

Vrckala je dupetom izlazeći iz prostorije. Ostao sam da sedim zamišljen, okružen mirisom njenog parfema. Pogledao sam fotografiju koju mi je ostavila. Sestra joj je ličila do te mere da je skoro izgledalo kao da su bliznakinje. Međutim kod nje se uočavala crta dobrote koju nisam mogao nazreti kod Ane. Tim mi je bio više čudan neočekivani nestanak takve devojke. Možda je u pitanju slučaj dobre duše koja se iz slabosti odala porocima i lošem društvu. Pitao sam se da li je u svemu tome pripomogla njena hladna sestra koja očito nije mnogo marila za nju. Ali ipak me je uposlila da je pronađem.  

Već se bližio kraj dana i sa ovim tragovima koje sam imao odlučio sam da se sutra uputim do hotela ’Ekscelzior’. 

 

Užasna kiša koja se stuštila na grad onemogućavala je neometan saobraćaj po ulicama tako da mi je bilo potrebno dosta vremena da dođem do hotela. Na uglu je bio prodavac starih novina i časopisa među kojima je bilo dosta pornografskih romana.  

Hotel ’Ekscelzior’ je možda nekad bila ugledna građevina, ali sada je bila obična rupa u koju bi došao jedino očajni namernik. Na ulazu je stajao matori portir. Jedan niski tip za koga sam sumnjao da je makro se naslanjao o recepcijski pult naizgled se dosađujući. Sa suprotne strane u foteljama su sedele dve devojke i ispijale piće. Obratio sam se recepcioneru i priupitao ga o devojci pokazavši joj fotografiju. Bio je to neugledan tip koji je jedino mogao biti recepcioner u ovakvim bednim hotelima. 

-Da, sećam se te cure...bila je njena sestra čini mi se pre nekoliko dana. 

-Rekli ste joj da je otišla sa nekim nabijenim tipom. Znate li ko je on? 

-Nisam ga poznavao, ali sam ga viđao u kraju. Oduvek mi je bio sumnjiv. 

Makro je i dalje stajao okrenut leđima za pultom, naizgled ne obraćajući pažnju na naš razgovor.  

-Da li je imala posetilaca za ovo vreme koje je provela u hotelu?, pitao sam recepcionera. Neprestano je trljao ruke kao da je pod nekom nervozom. 

-Retko...mislim da je dolazila neka devojka u njenu sobu. Možda je to bila njena sestra. 

-Moraću da pogledam njenu sobu ako može. 

-Da li ste vi iz policije? 

-Privatni sam istražitelj. Uposlila me je njena sestra. 

-Dobro onda. 

Recepcioner mi dade ključ sobe 45. Prošavši holom do lifta primetio sam da makroa više nije bilo. U baru je nekoliko momaka ispijalo piće. Popeo sam se prljavim liftom do uskog dugačkog hodnika i prošetao do sobe 45. Začuo sam jak zvuk usisivača malo dalje. Bila je to spremačica. Starija žena lepog izgleda, usisavala je tepih tako da me nije primetila kad sam joj prišao. 

-Mogu li vam pomoći? 

-Poznajete li ovu osobu?, pitao sam pokazavši joj fotografiju. Isključila je usisivač i koncentrisala se. 

-Aaa...to je Tamara! Fina devojka, uvek me je pozdravila kad bi me videla. 

Rekla je to tonom koji je ukazivao da ju je malo ljudi pozdravljalo u ovom hotelu. 

-Da li je imala prijatelja među ostalim klijentima? 

Malo negodujući kao da joj je neprijatno rekla je da se viđala sa parom iz sobe 41. Zahvalio sam joj se i ušao u Tamarinu sobu. Zapahnuo me je ustajali miris kad sam kročio u zatamnjenu sobu. Na stočiću se nalazilo nekoliko tabloida i modnih časopisa. Nije bilo mnogo stvari u sobi koje bi mi privukle pažnju. Uobičajeni inventar jeftinih hotelskih soba. Ispod kreveta sam ipak pronašao nešto. Bio je to opušak džointa. Dakle, očigledno je da je Tamara pušila travu u ovoj sobi. U malom ormariću sam pronašao dopola ispijenu flašu viskija i praznu kutiju bensedina. Među njima se nalazio i žilet sa sitnim tragovima krvi. Okrenuvši se, ugledao sam makroa kako stoji ispred mene. Za dlaku sam izbegao udarac i šutnuo ga u stomak. Presamitio se od bola i kleknuo na pod. 

-Šta radiš ovde? 

-Šta ti radiš ovde? Ovo je moj hotel. Jesi došao da njuškaš, džukelo?, psovao je dahtajući. Još jednom sam ga udario. 

-Gde je devojka iz ove sobe, Tamara? Znaš li je? 

Ljigavi tip se smeškao oblizujući usne. Zažarene oči su mu sijale, a znoj mu se slivao niz zamašćeno čelo. 

-Uh, ta je bila dobra! Mnogo mi je dobro pušila! Ali nije htela da radi za mene. Kaže, biću samostalan igrač. Oće da bude zvezda. Haha! 

Procenjivao sam da li govori istinu ili samo brblja. Droga i alkohol koji su izbijali iz njegovih pora su mu verovatno zamagljivali razum, tako da nisam mogao imati koristi od njega. A ako bih ga prijavio policiji, verovatno bi mene uhapsili, a ne njega, tako da sam ga ostavio i otišao do sobe 41.  

Tamo me je dočekala psihički bolesna prostitutka i njen prijatelj. Po izrazima njihovih lica video sam da su uzeli fiks. Pitao sam ih za Tamaru. 

-Ponekad smo joj pravili društvo, pušili smo travu sa njom. Otišla je sa nekim teškašem. Stalno je pričala da hoće da bude zvezda. 

Dečko mi je ličio na pedera koji se takođe kurvao. Imao je lepe izražajne usne i kurvinski osmeh. Kurva mi priđe i polusklopljenih očiju me upita : 

-Hoćeš li da ti ga popušim, medeni? 

Sišao sam dole i obišao bar i kuhinju međutim nisam mnogo toga saznao. Izlazeći iz hotela na hladan pločnik osećao sam se prljavo. Dok sam koračao do glavne ulice pitao sam se da li je izreka preko trnja do zvezda zaista tačna. Možda je bila u Tamarinom slučaju. 

 

Klub ’Stefan Braun’ bilo je stecište raznih zgubidana i lakih devojaka. U popodnevno vreme je bio poluprazan i samo nekoliko ljudi je ispijalo pića. Raspitivao sam se za izbacivača kod različitih ljudi. Jedan od njih, koktel-majstor, mi reče da nije dolazio već nekoliko dana na posao. Inače je trenirao boks u klubu ’Mladi Panteri’. Ostavio sam mu napojnicu i zaputio se u bokserski klub.  

Krimogeni tipovi raznih životnih priča su udarali vreće i sparingovali sa partnerima. Miris znoja je provejavao celom dužinom bokserskog kluba. Namrgođeni tipovi izvajanih mišića su me zainteresovano posmatrali. Probijajući se kroz njih došao sam do trenera koji mi je rekao nekoliko reči o izbacivaču. 

-Imao je on mnogo talenta...ali nije imao volje. Mnogo je takvih mladih boksera koji odustanu. Ko zna šta sad radi. Jedno je vreme bio izbacivač u striptiz klubu ’Dajmond’ a bio je i stalni posetilac kladionice ’Mozzart’. Možda ga tamo možeš naći. 

Pričao mi je to tonom poštenog čoveka koji je puno puta video primere perspektivnih boksera koji odustanu i krenu stranputicom. 

 

U striptiz klubu nisam imao mnogo sreće, ali sam se nagledao vrlo lepih striptizeta koje su velikodušno pokazivale svoje čari okupljenim posetiocima koji su ispijali pića i blenuli u njihove atribute. Nažalost nisam imao prilike za privatan ples te sam se uputio do kladionice ’Mozzart’. Već mi je ponestajalo energije i nisam imao nadu da ću nešto bitno saznati ovog dana. Okupljeni kockari nisu obraćali mnogo pažnje na mene, a nisu ni slušali šta sam im pričao. Gledao sam slot aparate i mislio da li da se okušam u sreći. Ipak sam odustao i izašao na svež vazduh. Već se primicalo veče i imao sam utisak da sam protraćio dan. Jedan automobil je išao pored mene jako sporo, iz njega mi se neki tip obraćao grubim glasom. U ruci je držao novčanicu od pedeset evra. 

-Hoćeš li da zaradiš nešto, momak?, pitao me je smeškajući se. 

-Kako to misliš? 

-Pa evo, uzmi ove pare. 

-Obično se ljudima koji uzimaju pare od nekog traži usluga. 

-Pa ne baš. 

-Jeste li vi neki zelenaši? 

-Ma jok. Samo ti nudimo pare. 

-I ja bih trebao da ih uzmem i da odem. Kao da sam ih našao na ulici? 

-Tako nekako. 

-Mislim da to nije baš tako. Ko ste vi? 

-Čuli smo da se raspituješ o onoj maloj Tamari. 

Vozač, tip koji je sve vreme ćutao i smeškao mi se u lice izađe iz kola. Imao je zlo lice. Prišao mi je i počeo da preti. 

-Prestani da se raspituješ o maloj. 

-A šta ćete da uradite? 

Jak aperkat me je odbacio do kante za smeće. Oboje su bili mnogo jači od mene i morao sam da potegnem pištolj. Koji su i oni imali. Usledila je unakrsna paljba u kojoj sam prošao dosta loše, ali zbog početnog starta odneo prevagu. Dvoje gangstera ležali su na pločniku u krvi a ja sam se teturao držeći se za rame. Pregledao sam im dokumenta i istražio automobil. U jednosmernoj ulici bez ljudi pucnji se nisu daleko čuli, tako da sam imao malo vremena za bekstvo. U pretincu za dokumenta u automobilu pronašao sam člansku kartu ’Mladih Pantera’ sa slikom momka kojeg sam ubio. Po svemu sudeći to je bio momak koji je otišao sa Tamarom. Fotografija članske karte je prikazivala momka iz mlađih dana punog nade u boksersku karijeru. Sada je malo od toga ostalo. 

Brzim hodom otišao sam do telefonske govornice u podzemnom prolazu i obavestio policiju. Imao sam prijatelja u ubistvima koji mi je mnogo pomogao oko jednog slučaja. Brzo su došli i obavili uviđaj a mene su odveli u urgentni da mi izvade metak iz ramena. Posetio me je prijatelj, Branko, da vidi kako sam. Priupitao sam ga malo o dvoje gangstera i njihovim vezama u podzemlju. 

-Mogu ti reći da su bili samo mladi batinaši. Čini se da rade za Škaljarski klan. Ucene, iznude, reketi, droga, pljačke...bilo je čak i otmica. 

-Otmica? 

-Da. Izveli su veliki broj otmica, uglavnom bogatih ljudi. U šta si se upleo sad? 

-Tražim jednu devojku, Tamaru. Angažovala me njena sestra. Ovaj jedan ubijeni, otišao je sa njom iz hotela u kojem je prebivala i od tada joj se gubi svaki trag. 

-Videću šta mogu da uradim. 

-Hvala ti. 

Ostao sam da ležim u krevetu dok su me previjali. Razmišljao sam u šta se to uplela mlada Tamara dok je veče polako prerastalo u noć. Lekovi protiv bolova koje sam dobio su mi pomogli da zaspim. 

 

Nisam mogao više da ležim u bolnici pa sam otišao iako me je lekarsko osoblje uveravalo da ostanem dok mi se rana ne zaleči. Izvestio sam Anu o dosadašnjem razvoju događaja. Činilo mi se da nije mnogo uznemirena time što sam joj ispričao. Potom sam otišao do muzičke škole ’Mokranjac’ gde je mlada Tamara vežbala pevanje. Slatke mlade devojke tankih vratova su pevušile kao slavuji dok sam se približavao školi. Bila je neka magla svud okolo, pa nisam mnogo toga video. Profesorka pevanja se dobro sećala Tamare. Vrlo zgodna žena u četrdesetim godinama, pomalo stroga. 

-Jako je talentovana to vam mogu reći. Sjajan glas ima. Međutim vrlo je bila neposlušna. Čini mi se da je imala problem sa autoritetima. Nije mnogo provela ovde, jer nije mogla da priušti plaćanje časova. 

Popričao sam i sa nekoliko devojaka budućih pevačica. Bile su jako lepe i dok sam ih slušao činilo mi se kao da mi pevaju a ne pričaju. Jedna od njih je poznavala Tamaru. Žvakala je žvaku i pravila balone od nje. Nokti su joj bili ukrašeni šljokicama a na kosi joj je visio nekakav cvetić. Na desnoj obrvi je imala pirsing. 

-Stalno je pričala da želi postati pevačica. Mislim da je imala malo nerealna očekivanja. 

Neke stvari su počele da mi se razjašnjavaju. Tamara je verovatno tražila novac od lokalnih zelenaša kako bi platila školovanje i dalje usavršavanje. Njen nestanak je verovatno posledica naplate računa. 

Vratio sam se u kancelariju i popio dva kafetina i jedan viski kako bih ublažio bol. 

 

Trebalo mi je dugo dok nisam stigao do Pančevačkog mosta. Policajci su bili okupljeni ispred reke. Lokalni pecaroši rekoše da su videli kako nešto pluta po reci, pa su mislili da je neka riba. Bacili su udicu i zaprepastili se kad su videli šta su upecali. Dežurni patolog, čovek sumnjivih sklonosti, proračunao je da je bila mrtva najmanje trinaest časova. Iako je bila sva naduvena i pokrivena lišajevima nije bilo sumnje u pogledu identiteta. To je bila Tamara. Forenzičari su skupljali dokaze, ali ih nije bilo mnogo jer je rečna voda sprala većinu tragova. Stajao sam podalje sa Brankom i pušio cigaretu. Branko je gledao ekipu i u njegovom pogledu je bilo nečega pesimističkog. 

-Da ti kažem Filipe, ovakvi zločini se retko kad reše. Žao mi je devojke. 

-I meni. Ne znam samo šta joj je palo na pamet da traži pare od zelenaša. 

 

Ana je došla u moju kancelariju i bilo je teško reći joj lošu vest. Ipak primila je to bez većih potresa, kao da je očekivala da će joj sestra pre ili kasnije tako završiti. Nisam bio srećan što nisam rešio slučaj, ali sam hteo nešto pitati Anu. 

-Da li ste voleli svoju sestru? 

-Naravno da sam je volela. Kakvo je to pitanje? 

-Meni se čini da niste. Po vašem ponašanju do sada, čini mi se da ste bili zaokupljeni samo sobom i slikom koju želite kreirati po vašoj zamisli. Niste uopšte voleli svoju sestru, a to što ste bili zabrinuti za nju je bila samo varka. U stvari niste mogli izdržati sram koji vas je zaogrnuo u vezi Tamare. Bilo vas je sramota vaše sestre. 

Tako sam joj rekao. Bila je besna, to sam video. Očekivao sam napad od nje i to nimalo bezazlen. 

-Kako se usuđujute da tako pričate o meni! Vi ste najgori istražitelj koga sam ikada upoznala. Očekujem da mi vratite novac koji sam vam dala. 

-Evo vam novac, rekao sam i bacio joj tih nekoliko hiljada koje mi je dala. Pokupila ih je i otišla zalupivši vrata za sobom. 

Bio sam u gubitku što se tiče ovog slučaja, ali i zadovoljan što sam se otarasio te zle žene. Smotao sam cigaru i pozvao mog drugara po piću da izađemo napolje nešto da popijemo.