Slepilo

Savez slepih ljudi srbije imao je sastanak danas popodne. Jedna od članica nije došla u zakazano vreme.

Direktor, Marko Stefanović, čudio se izostanku Staše. Obratio se gospodinu u četrdesetim godinama. Sedeo je pored mladića riđe kose.

-Igore, šta se dešava sa Stašom.

Igor je ćutao. Podigao je telefon očekujući poziv, pa ga spustio na stočić.

-Zvali smo je već trideset pet puta, Marko. Ne javlja se.

Direktor Marko Stefanović začudio se. Da joj se nije nešto desilo, pitao je sam sebe koračajući po prostoriji saveza slepih ljudi zamalo oborivši komodu sa pomoćnim materijalom koji su delili slepim ljudima širom zemlje.

---

Devojka je koračala štapom po veoma mračnom prolazu. Čuli su se krici ptičurina. Iako slepa, devojka je imala izoštren sluh tako da je mogla ponešto i da opazi.

Taman je stigla do kraja prolaza kad je čula zvuk lomljenja oraha.

Neko je iza mene, pomislila je. 

Zastala je u mestu osluškujući i tapkajući štapom oko svojih nogu. Okrenuvši se osetila je prisustvo neke osobe. Nije mogla da odredi da li je žensko ili muško.

-Ko je to, pitala je tapkajući štapom.

Prilika je stajala neko vreme u potpunom mraku. Potom je nastavila da korača prema devojci praveći krugove dok joj je prilazila. 

Devojka uperi štap ka nepoznatoj osobi. Na crnom nebu ptičurine su još uvek obletale. 

Nepoznata osoba otme devojci štap, udari je njime po glavi i slepa cura pade na zemlju. Krv joj je curila iz nosa. 

Stajao je tu taj nepoznati ubica. Potom je udario po telu više puta, dok slepa devojka nije izdahnula.

---

Baba što je skupljala otpatke po zemlji rano ujutru opazila je neku osobu kako leži na zemlji u prolazu. Nije dobro videla čak i po sivkasto bledunjavom svetlu praskozorja pa je morala da se približi i sagne.

Uvidevši mrtvu devojku na zemlji, ispustila je limenku na zemlju.

Potom je otišla do policijske stanice da prijavi ubistvo.

---

Obavivši uviđaj, momci su doneli telo devojke kod patologa, dr. Stamenkovskog. Još jedno telo za gospodina, u sebi je pevušio patolog. Pregleda devojku i utvrdi petnaest udara tupim predmetom po glavi, ramenima, grudima, i međunožju.

Direktor saveza slepih ljudi bio je veoma žalostan zbog smrti mlade Staše. Tako je barem izgledao pred detektivom prvog stepena. Pored detektiva stajala je koleginica Nataša, a iza njih dvoje inspektor Stojković ispijao je kafu iz automata.

-Bila je to dobra cura, rekao je direktor. -Mnogo smo je voleli.

-Recite nam, da li je imala nekih neprijatelja. 

-Ne koliko ja znam.

-A šta uopšte znate o njoj, upita Nataša prošavši pored mladića koji je sedeo u prostoriji zajedno sa još nekoliko slepaca.

-Radila je kao profesorka pevanja u školi za gluvonemu decu. Držala je časove dečici. Tad je još uvek imala oči, vidite.

Inspektor Stojković preletevši oko prostorije pomisli kako ipak nije neka mana biti slep.

-Međutim, desila se nezgoda pre deset godina. Bila je jedna cura u toj školi znate, mnogo nevaljala. Stalno je bacala igračke, lomila ih, pravila sranja.

-Kažu da je bio nesrećan slučaj, što možda i jeste istina. Uglavnom, bili su zajedno na času pevanja, i devojčica je tresnula sirotu Stašu flašom posred očiju.

-Kakva je to flaša bila. Nataša je tapkala nogama osećajući se uzbuđeno među ovim ljudima. Iako nisu imali oči, činilo joj se da je posmatraju.

-Flaša od soka od pomorandže.

Inspektor Stojković se nešto priseti.

-Hej, drugar, jel to ona škola tamo...

Detektiv prvog stepena klimne glavom.

Marko nastavi izlaganje.

-Uglavnom, pošto je bila maloletna, nisu mogli ništa da joj prikače. Staša je ostala bez vida i posla.

Nataša zapali cigaretu i povuče kraj svoje košulje.

-Znate li šta se sad dešava sa tom devojkom.

-Nemam pojma.

Ostavivši slepe ljude, detektiv prvog stepena, inspektor i policajka uputiše se ka školi za gluvonemu decu.

Direktor te škole bio je mastan, debeo gospodin sa velikim trbuhom i maslinasto zelenom kosom. Tapkao je po kutiji cigareta dok su ulazili u kancelariju.

-Pozdrav, direktore, reče Nataša i sede za fotelju ispred stola direktora škole za gluvonemu decu.

-Dobar dan gospodo.

Inspektor je takođe seo.

-Istražujemo slučaj ubijene Staše. Koliko smo saznali, radila je u ovoj školi neko vreme.

Direktor se zakašljao.

-U pravu ste.

Seo je za fotelju i detektiv prvog stepena. 

Svo troje zapalili su cigaretu i dunuli oblak dima prema direktoru škole.

Direktor se zakašljao. 

-Neka cura je teško mlatnula flašom soka od pomorandže. 

-Jeste, bio je to veliki skandal, reče direktor otpivši prsten votke na stolu. 

Uđe sekretarica, riđa cura u dugačkoj crnoj haljini. Noseći poslužavnik, stavila ga je na sto. Tri šolje jake crne kafe stajale su čekajući da budu popijene.

-Hvala ti Monika.

Sekretarica se udalji vrteći dupetom. Direktor je dobro izjebao juče i nadala se da će ponovo dobiti priliku. Možda veoma brzo.

-Gde je sad ta devojka?

-Pa, sad, zaposlena je čini mi se u domu zdravlja. 

Nataša otpije kafu.

-Čini mi se da je pedijatar, tako nešto, uglavnom brine se o bolesnoj deci.

Inspektor, Nataša i detektiv prvog stepena ostaviše polupopijene šolje kafe, zahvališe se direktoru na iscrpnim informacijama i napustiše kancelariju.

Direktor je odahnuo pošto su otišli. Pritisnuo je dugme na aparatu.

-Monika.

Sekretarica gledajući policajce kako napuštaju školu ustade sa fotelje i uđe u kancelariju direktora škole.

Direktor je skinuo pantalone i nadrkavao kurac.

-Joj Monika, ovi panduri me izmorili.

Monika, vadeći žvaku iz usta, kleknula je kraj direktora i vrhom jezika počela da mu sisa kurac. Mnogo je volela kurac.

Uhvativši ga za stomak, zgutala je kurčinu do jaja dok joj je on nabijao rukama.

-Tako, Monika, sisaj mi kurac...

Direktor svrši u njena usta. Setio se kad je prvi put došla kod njega na razgovor za posao. Posle tri dana počeo je da je kara. Međutim, bila je nekako neiskusna. Nije volela da sisa. A ni da guta.

'eventualno u usta', setio se kako mu je rekla tada.

Sada mu je gutala spermu svaki dan.

---

Odeljak doma zdravlja bio je pun bolesne dece. Tamo je ispijala kafu Nikoleta, pedijatar.

Detektiv prvog stepena, inspektor i policajka ušetaše u dom zdravlja do kancelarije Nikolete, pedijatra.

Ušavši u kancelariju osmotrili su Nikoletu kako oštri nokte dok joj je neoljuštena banana stajala na stolu.

-Ko ste vi, upitala je još uvek oštreći nokte.

-Policija. Istražujemo slučaj ubijene Staše. Neko je izudarao štapom i ostavio je mrtvu u mračnom prolazu.

Detektiv prvog stepena zapali cigaretu.

-Molim vas nemojte pušiti u mojoj kancelariji.

Piksla puna opušaka nalazila se na njenom stolu.

-Kako to vi pušite cigarete, a nama zabranjujete, pitala je Nataša.

Inspektor je zapalio cigaretu i popio aspirin. Imao je glavobolju tog kišnog popodneva.

Suočena sa strogim autoritetom policijskih snaga, popustila je.

-Kakve ste probleme imali kad ste pohađali školu za gluvonemu decu, Nikoleta., pitao je inspektor.

Nikoleta se nakašljala, izvukla cigaretu iz pakle, zapalila i otpila kafu iz plastične šoljice.

-Pa...imala sam neki hiperaktivni poremećaj valjda...znate, bilo je to mnogo davno.

-Je li vam žao što ste tresnuli Stašu tada.

-Nije mi žao. Bila je loša učiteljica.

-Kako to mislite.

-Hm...ne znam da li bih trebala pričati...

Inspektor Stojković bacio je pogled kroz prozor na krevete pune bolesne dece koji su kašljucali prikačeni za razne aparate.

-Recite. Sve što kažete biće nam od velike pomoći u istrazi.

-Igrala se sa dečacima tamo. I sa devojčicama takođe.

-Shvatam.

Detektiv prvog stepena okrenuo se ka Nikoleti.

-Jeste li je zato ubili.

-Molim.

-Zato što vas je dirala. Tresnuli ste je tada.

Nikoleta, zamračena duvanskim dimom osećala se veoma čudno. Sedela je tu u svojoj kancelariji i kao da se vraćala u detinjstvo. Odblesci let lampe menjali su izgled lica, tako da je preuzimala razne oblike.

-Jeste. Dirala je mene kao i svu tu jadnu dečicu. Međutim, nisam je ja ubila.

Detektiv prvog stepena dunuo je još jedan oblak dima ka njenom licu, promenivši je sad u neku crnku sa zelenim pramenovima.

-Sigurna sam da je nastavila i dalje sa njenim bolesnim zanimanjem, čak i kad je prestala sa radom i ostala slepa.

Detektiv prvog stepena osećao je kako Nikoleta govori istinu. Sa tim su se složili Nataša i Stojković.

-Hvala vam, Nikoleta. Mnogo ste nam pomogli.

Nikoleta klimne, oljušti bananu i otkine jedan deo, stavljajući ga u usta.

Tri policajaca izašla su iz bolnice.

-Čini se da pokojna Staša nije bila baš tako nevina kao što smo mislili.

Odveli su se kod njene tetke, pošto nije imala roditelja.

To je bila pristojna gospođa u pedesetim godinama.

-Ko je pomagao Staši oko svakodnevnih stvari.

-Neka drugarica. Radila je u restoranu 'plavo more', mada su je otpustili jer je ukrala skupoceno posuđe.

-Čuli smo da je volela dečake i devojčice.

Tetka se pridigne sa stolice razgoropađena kao neka matora mačka.

-Ko vam je to rekao.

-Nikoleta, devojka koja je išla u školu za oštećenu decu dok je Staša tamo radila.

-To je laž. Moja Staša je bila primerna devojka.

-Čime se bavila otkad je izgubila vid.

Tetka Nastja nezgodno se trznula. Neko vreme je ćutala.

-Povremeno je čuvala decu, kao bebisiterka. 

Nataša premesti nogu sa jedne na drugu stranu i frkne.

-Stojkoviću, pretraži ovaj stan. Možda ćemo nešto naći ovde.

Detektiv prvog stepena je zajedno sa inspektorom počeo da pretura po stanu dok je Nataša pazila na tetku Nastju.

Dugo su tražili po fiokama, ormarićima, komodama i svim ostalim sranjima što su se nalazila tu. U jednoj od fioka inspektor je pronašao pismo.

Bilo je to flekavo polurascepano pismo sa datumom 15. 5. 1977.

'Dragi oče,

veoma me rastužuje što si se razboleo u ovih nekoliko meseci. Uvek si bio mnogo pažljiv prema meni. Sećaš li se kako smo se zajedno igrali u ormariću dok mama nije tu bila. Mnogo si me dobro karao, tata. Iako sam bila jako mlada, naučio si me mnogo toga. Sad mi je jako žao što se ovako svršilo, ali uvek ćeš mi ostati u sećanju kao veliki ljubavnik i partner i nadam se da ću verno prenositi učenje koje si mi podario.

Tvoja ljubav, Staša'

Inspektor i detektiv sišli su stepenicama do dnevne sobe gde je tetka Nastja ćaskala sa Natašom.

Detektiv sa pismom u ruci prišao je tetki Nastji.

-Našli smo ovo pismo, Nastja., reče detektiv i pruži joj ga.

Tetka Nastja pogleda parče papira.

-Hm. Pa, sad nema više smisla da vam krijem. Nastja uzdahne. -Jeste, otac joj je bio monstrum. Ali ipak pažljiv, ne mogu da kažem. Žena mu je umrla ubrzo posle porođaja.

Nataša, detektiv i inspektor zahvališe se tetki Nastji i nastaviše istragu.

Proveravali su ljude čiju je decu čuvala pokojna Staša. Govorili su o njoj pozitivno, ne sluteći da je bila predator. 

-Bila je to dobra žena. Otkad je oslepela, međutim, pomalo se promenila., pričala je neka baba čiju unuku je čuvala.

U tom trenutku u sobu uđe babina unuka, devojka riđe kose sa naočarima na glavi.

-Jako mi je zao sto je umla teta Stasa, govorila je poskakujući preko dnevne sobe držeći lizalicu u ruci.

Detektivi se nasmešiše. Baba pošalje klinku da se igra napolju. Trčkarajući kroz dnevnu sobu pomazila je po glavi rasna riđokosa devojka upravo se pojavivši držeći kesu sa namirnicama. Spustivši kesu na sto, prošla je prstima preko bujne kose i osmotrila tri detektiva.

-Nije se promenila. Uvek je bila to što jeste, monstrum.

Sela je na fotelju kraj babe i osmotrila tri detektiva, izvlačeći cigaretu iz pakle.

Videvši da ih baba nije ponudila, upitala ih je:

-Hoćete li nešto da popijete?

Detektivi se su pogledali.

-Šta imate.

-Koka kolu, pivo, vino...

Nataša uze kolu, detektiv vino, a inspektor se posluži pivom.

Ispijali su tako pića i pušili cigarete.

-Sigurno se pitate ko je roknuo Stašu.

Nataša, ljubopitljivo posmatrajući devojčine grudi, premestila je nogu na drugu stranu. Ćutala je.

-Ja sam je ubila, reče devojka podignuvši se sa fotelje, držeći cigaretu u desnoj ruci.

Počela je da šeta oko dnevne sobe.

-Jedne večeri izašla sam sa dečkom i zamolila je da mi pričuva sina. 

-Šta ste radili te večeri sa dečkom.

-Jebali smo se. Hteli smo još duže da ostanemo u parku, ali on je imao nekog posla, pa sam se vratila malo ranije. Otkrinuvši vrata, ugledala sam Stašu kako sisa kiticu mog sedmogodišnjeg sina. Zamislite tu sliku.

Detektivi su se dosta toga nagledali i nije im bilo previše neverovatno.

-Odmah sam je izjurila napolje i zapretila da ne dolazi više u moj stan. Međutim, jako sam bila besna na nju. Ispitivala sam malog Nenada, jako teško je istiskivao reči iz usta. Kao da je sklopila nekakav sporazum sa njim. Poznajući koliko je teško nešto tako dokazati, uzela sam stvar u svoje ruke, sačekala je u mračnom prolazu, oduzela još štap i smlatila je.

Detektiv prvog stepena bio je zadovoljan. Međutim, ostalo je još nekih pitanja na koje je trebalo odgovoriti.

-Gde ste sakrili štap, pitao je.

-Na terasi je. Sad mi pomaže kao motka za ribanje.

Nataša ustane i ode do terase gde je stajao štap pokojne Staše.

-Vrlo ste nespretno izveli ovaj zločin, Teodora.

Devojka se sruši u fotelju, skupi noge i ruke i zaplače.

-Nisam mogla da izdržim, shvatite me...

-Moraćete da pođete sa nama u stanicu.

---

U sobi za ispitivanje Teodora je sedela na stolici okružena Natašom, detektivom trećeg stepena i inspektorom.

Nataša joj priđe sa kutijom cigareta. Izvuče jednu i prinese joj usnama mokrim od suza.

-Hoćeš li cigaretu, Teodora.

-Hvala.

Devojka zapali cigaretu i uzdahne. Suze su joj klizile niz lepuškasto lice, kvareći joj šminku.

Detektiv prvog stepena zaobišao je Natašu i pojavio se iza Teodore.

-Imamo predlog. Možemo da vas pustimo na uslovnu slobodu ako biste nam pružili izvesne usluge.

-Kažite. Ne želim da idem u zatvor.

Detektiv prvog stepena klimnu Nataši, obavestivši je. Policajka priguši svetlo u sobi za ispitivanje, stavi povez Teodori oko očiju, i priveza je za stolicu.

Detektiv izvadi kurac i nabije Teodori skroz do grla. Krkljala je neko vreme primajući dugačak tvrdi kurac detektiva prvog stepena. Posmatrao je Natašu dok je nabijao Teodoru.

Inspektor je nadrkavao kurac.

Nataša se provuče između detektiva i nasloni se na zid sobe. Obrati se inspektoru.

-Hoćeš ti sad.

-Ajde da bacimo novčić.

Inspektor izvuče novčić i baci ga u vazduh.

-Pismo, glava.

-Pismo, reče Nataša.

Novčić pade. 

Ti gubiš, reče Nataša i krene prema Teodori koja je sad bila umazana spermom. 

Detektiv prvog stepena je sedeo na stolici hladeći se lepezom i pušeći cigaretu.

Nataša se pribije uz usne Teodore i poče se trljati. Pičkica joj se mešala sa spermom detektiva prolazeći preko usana.

Inspektorova kita čvrsto je stajala, iz nje su izbijale svetlucave kapi.

Čvrsto uhvativši devojčin vrat, Nataša poče svršavati po njenom licu. Odahne, pomalo ošamućeno zaobiđe detektiva prvog stepena i nasloni se na sto paleći cigaretu.

Inspektor nadignute kite krene prema Teodori i nabije joj kurac u usta. Debeli glavić spretno je čistio spermu detektiva prvog stepena. Uhvativši je za kiku, nabio ga je do grla i ispunio je vrućom spermom.

Teodora se zamalo ugušila, međutim izdržala je nagodbu.

Izbacujući spermu iz nosa i usta, kašljucajući, pitala je.

-Da li sam sad slobodna, policajci.

Nataša joj skine povez i razveže joj ruke i noge.

-Jesi. Staša je bila zla cura, i mi to razumemo. Možeš ići.

Teodora se pokupila i otišla, ali ne pre nego što se umila u klozetu policijske stanice.

---

Na sahrani Staše prisustvovala je njena tetka. Rasuti spomenici ispunjeni korovom i smećem privlačili su ptice grabljivice dok je nebo sijalo zlokobnim sjajem. Padala je jaka kiša tapkajući po kišobranu Stašine tetke. U daljini drveće je poigravalo pod naletima jakog vetra, a mogli su se videti psi lutalice kako trčkaraju niz padinu.

Neki dečak prišao je grobu Staše, kleknuo i prošaputao.

-Neću te zaboraviti, teto. Nisi bili dobri prema tebi.