Smrt antikvara

Čed Piterson sedeo je u kancelariji i oštrio olovku. Začuo je kucanje na vratima.

-Uđite, rekao je odloživši rezač i napisavši par beležaka u svoj blok. Bilo je rano jutro, svrake su graktale i hladan vetar je prodirao kroz poluspuštene roletne. Po zidovima kancelarije polako se pojavljivala sunčeva svetlost.

Otvorivši vrata u kancelariju uđe devojka smeđe kose sa naočarima za sunce. Nosila je crvenu jaknu i crne farmerke. Čed Piterson proceni da ima oko 25 godina, manje više. Stajala je pred njegovim stolom i posmatrala kako vadi cigaretu iz pakle.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv?

-Jesam. Sedite.

-Nisam bila sigurna da je to vaša kancelarija pošto je oznaka na vratima pomalo oštećena. Nedostaju neka slova, rekla je smestivši se u udobnu stolicu. Prekrstila je noge i položila šake na naslon.

-Da, znam, slova su izbledela, ali mislim da će to moja sekretarica srediti. 

Pripalivši cigaretu, se tugom je razmišljao o čistačici koju je otpustio pre nekoliko dana.

-Recite mi šta vas interesuje.

Devojka prekrsti nogu na drugu stranu i izvuče papirnu maramicu. Kihnuvši, papiri razasuti po stolu padoše na pod. Obrisavši nos, vratila je maramicu u džep jakne i potom izvukla cigaretu iz torbice.

-Izvinite, imam neku prehladu. Zovem se Kristina Kašljanovska. Dugo tragam za knjigom koju je posedovala moja pokojna majka, bog da joj dušu prosti - devojka se prekrsti - i pronašla sam je na sajtu za kupovinu knjiga. Ne znam kako je tamo dospela.

Čed Piterson izgasi cigaretu u pepeljari u obliku žene sa mačem u ruci i zapali novu.

-Zašto vam je sad važna toliko ta knjiga.

-Važna mi je jer mi je majka na samrti rekla 'Kristina, dete, sačuvaj ovu knjigu i nemoj nikom da je daš.' I stvarno sam je čuvala, međutim, kad sam se razvela od muža pre nekoliko godina knjiga se izgubila.

-Mislite da je neki trgovac knjigama dospeo do nje.

-Upravo tako.

-Ne vidim nešto mnogo važno u tome. Knjige prelaze kroz mnogo ruku. Ali vidim da osećate neku obavezu prema vašoj pokojnoj majci.

Čed Piterson je posmatrao devojku sa sumnjom u očima. Devojka pređe rukom po smeđoj kosi i otkri krupne zelene oči. Za trenutak se činilo da će zaplakati.

-Strašnu obavezu. I kad sam pronašla knjigu, odmah sam krenula da je kupim, mada razmišljala sam da je uzmem i bez plaćanja, kad mi je prodavac rekao da je već prodata nekoj osobi.

-Ko je taj trgovac knjigama?

-Neki debeli tip sa naočarima. Pokušavala sam da saznam ko je osoba koja je kupila knjigu, ali nije hteo da mi kaže. Ili nije znao, ili jeste, ali je to zadržao za sebe. Neko vreme sam ga ispitivala dok se nije razbesneo i izbacio me iz knjižare.

Čed Piterson otpije kafu i zapali novu cigaretu. Uskoro je soba bila puna duvanskog dima.

-Gde se nalazi ta knjižara.

-U jednoj uličici kod Pionirskog parka. Nije prava knjižara, neka antikvarnica, mislim da ima naziv 'Prašnjave knjige ispunjene paučinom'.

Čed Piterson je posmatrao ovu devojku osećajući da nešto taji od njega.

-Zar ne biste mogli da kupite istu knjigu negde drugde? O kojoj knjizi se radi?

-Verovatno bih mogla, mada je vrlo retka. A i to ne bi bila ista knjiga, ako razumete šta hoću da kažem. Mesec je sunce je naziv. Vrlo nepoznat autor.

-Imate li neku fotku te knige?

Devojka otvori torbicu i preturajući po maramicama, ključevima, novčaniku izvuče fotografiju. Potom je stavi na sto. Čed Piterson je pogleda. Činila mu se vrlo debela, sa lepom ilustracijom čoveka koji leži na krevetu poluosvetljen mesečinom koja pada na njegove grudi i ruke.

-Dobro, Kristina, videću šta mogu da učinim. Moja tarifa je 1000 dinara dnevno plus troškovi.

Kristina ustade i izgasivši cigaretu, izvuče dve novčanice od 1000 dinara.

-Evo vam 2000 kao predujam. Verujem da me nećete izneveriti.

-Hvala vam. Obaveštavaću vas o učinku istrage.

Kristina napusti prostoriju i zatvori vrata za sobom. Čed Piterson odloži novac na sto i legne na kauč, prisećajući se sinoćnog sna gde je šetao go kroz park nadignute kite.

Razmišljao je o novom poslu koji je dobio, prilično čudnijem od drugih slučajeva. Dignuvši se, obukao je pantalone i jaknu, spremio fotografiju knjige i za svaki slučaj poneo svoju vernu berretu 84v. Zaključavši vrata kancelarije, spuštao se zavojitim stepeništem gde je ugledao čistačicu zgrade. Zubato sunce ga zaslepi dok je išao prema parkingu gde ga je čekala njegova tojota korola. Bio je to stari ofucani automobil, skoro olupina, i Čed Piterson se pitao koliko će dugo još trajati. Vetar je mrsio njegovu razbarušenu kosu dok je ulazio u automobil. Neko vreme je sedeo za volanom, pitajući se da li je sekretarica sačuvala njegove beleške. Potom je iz džepa kaputa izvadio flašicu kupinovog vina, popio malo i vrativši je u džep pokrenuo tojotu. Međutim, motor je zastao, što se dešavalo skoro svaki put kad je pokušao da upali kola. Posle nekoliko pokušaja, motor je zabrektao i Čed Piterson se odvezao sa parkinga, skrenuo levo i nastavio niz ulicu do raskrsnice. Grad se polako budio i mnogo vozila je jezdilo autoputevima. Dok je čekao zeleno svetlo na semaforu, pitao se šta je na umu ovdašnjim rediteljima filmova kad je grad pun širokih autoputeva. Crveno je prešlo u zeleno, i krenuvši dalje manevrisao je prečicama kako bi što brže stigao do knjižare kod Pionirskog parka. Skoro stigavši do cilja, primetio je neku skupinu osoba koja je držala demonstracije ispred gradske skupštine. Našao je slobodno parking mesto nedaleko od knjižare i isključio motor. Neko vreme je posmatrao okolinu, zapalio cigaretu i čekao. Otpivši malo kupinovog vina, izašao je iz tojote i krenuo prema knjižari antikvarnici. Vreme je bilo promenljivo, sa hladnim i toplim talasima, i već pomalo zatreskan od pića, zastao je ispred antikvarnice. Hladovina i drvoredi ispred antikvarnice odavali su utisak polumraka. Primetio je da su vrata antikvarnice poluotvorena. Otvorivši vrata laktom ušao je u prostoriju ispunjenu starim knjigama. Opružen kraj visoke police sa knjigama, nedaleko od radnog stola ležao je čovek sa tragovima krvi na stomaku i grudima. Bio je mrtav. Čed Piterson je osetio svež miris baruta, i sagnuvši se kraj mrtvog čoveka, bio je siguran da su ga ubili nekoliko trenutaka pre nego što je došao. Snimajući prostoriju nije našao čaure od metaka, a ni bilo šta drugo od značaja. Polako se udaljio od leša i izašao iz antikvarnice, udahnuvši svež prolećni vazduh posle mirisa smrti koji je primio kraj mrtvog antikvara.

Prešao je ulicu i ušao u park. Jedna klupa je bila slobodna i pozvao je policiju. Brzo su došli, u šta se uverio kad je video neobeleženi policijski automobil kako prodire kroz ulicu parkiravši kraj kante za smeće. Okrenuvši se, ugledao je detektiva i policajku Natašu kako izlaze iz kola. Dignuvši se sa klupe, pošao im je u susret. Detektiv je nosio sivi kaput i crne pantalone. Njegova koleginica nosila je crnu kožnu jaknu i plave farmerke. Naočari za sunce i šešir na glavi davali su joj izgled nekonvencionalne osobe. Čed Piterson je stajao ispred njih dok je detektiv palio cigaretu.

-Opet ti, reče Nataša.

-Došao sam nekim poslom ovde i zatekao ga mrtvog.

-Kojim poslom.

-Unajmio me klijent.

-Koji klijent.

Čed Piterson je posmatrao Natašine oči kroz sunčane naočare.

-Ne mogu vam to reći, detektivko. U obavezi sam da ne odajem informacije koji mi je dao moj klijent. Uglavnom, desilo se ubistvo ovog antikvara. Mislim da su ga ubili nedugo pošto sam ja došao.

Detektiv frknu na te reči i izgasi cigaretu.

-Hajmo unutra da pogledamo.

-Samo izvolite.

-Pođi i ti, reče Nataša.

Krenuo je za psima u antikvarnicu.

-Nećete naći moje tragove unutra, rekao je dok su njuškali po prostoriji. Posmatrao je Natašu sagnutu nad mrtvim antikvarom. Detektiv je pregledao police sa knjigama.

-Verujem da ti uskoro ističe dozvola za tu beretu. Uzgred budi rečeno, kako ti je ona krntija.

-Još me služi. Što se tiče dozvole, uskoro ću je obnoviti.

Okrenuvši se od mrtvog antikvara, Nataša prostreli Čeda Pitersona.

-U zadnje vreme često se mešaš u naš posao. Ako nešto doznamo, čućeš nas.

-Siguran sam u to. Pozdrav.

Čed Piterson ostavi pse da njuškaju i pođe prema tojoti. Otvorivši vrata automobila, primetio je papir zakačen za šoferšajbnu. Bila je to kazna za prekoračeno vreme predviđeno za parkiranje. Uzeo je papir i smestivši se na sedište otpio malo kupinovog vina. Posmatrao je bolničko vozilo i grupu džukela okupljenu ispred antikvarnice. Pre nego što dođe pauk i otme mu tojotu, uključio je motor. Ovaj put je upalio iz prve, pomisli. Spustio se niz ulicu i pozvao Kristinu.

Čulo se neko krkljanje dok je čekao vezu.

-Jeste li to vi detektive?

-Jesam. Pronašao sam mrtvog antikvara. Neko ga je koknuo. Imate li možda neku zamisao ko bi to mogao uraditi.

-Pojma nemam. Možda je bio umešan u nešto gadno. 

-Aha.

-Molim vas, pronađite moju knjigu.

Kristina prekine vezu.

---

U striptiz klubu tokom podneva bilo je malo gostiju. Nekoliko uspaljenih mužjaka posmatrali su zgodnu striptizetu kako se uvija oko šipke kao zmija oko tankog drveta. U drugoj prostoriji striptizeta je sisala kitu nekom gospodinu u tankoj plavoj jakni. Dva muškarca u crnim kaputima su ulazila u striptiz klub, uopšte se ne obazirući na striptizetu. Izvukavši pištolje pre nego što je momak iz obezbeđenja, bivši pandur mogao šta da učini, upucali su starijeg gospodina sa naočarima. Striptizeta vrisnu, i dva tipa izađoše iz kluba i ušavši u crni automobil sjuriše se niz ulicu.

-Misliš li da je to on, upita tip za volanom.

-Nisam siguran. Po opisu prilično odgovara.

Dok su vozili začule su se sirene policijskog automobila. 

---

Gospodin u crnom džemperu je sedeo za svojim stolom. Kraj njega je stajao pištolj luger. Soba je bila zvučno izolovana, i gospodin je imao zamišljen pogled ispod crnih naočara, zadubljen u prošlost. Iako zaokupljen tim mislima, očekivao ih je svakog momenta i bio spreman. Začulo se kucanje na vratima. To su oni, pomisli. Uhvatio je pištolj drhtavom čvornovatom rukom punom staračkih pega. Čuo se prigušen pucanj i vrata se otvoriše puštajući dnevnu svetlost i dva tipa u crnim kaputima. Pre nego što je podigao pištolj, matori gospodin je već sedeo mrtav u fotelji.

---

Čed Piterson odluči da malo prekrši kodeks, jer je imao sumnje u vezi Kristine. Posetio je njenog sina koji je sedeo na klupi tokom pauze kod osnovne škole Petar Kočić. Bio je to sladak dečkić, sa sladoledom u ruci. Imao je crne oči i lepo lice. Čed Piterson sede na klupu pored njega, posmatrajući frizerski salon preko puta.

-Ti si Kristinin sin.

-Jesam. Jeste li vi jedan od njenih momaka?

-Poznanik. Reci mi dečko, poznaješ li njenu pokojnu majku.

Dečak je neko vreme ćutao.

-Bila je dobra prema meni, nekoliko puta mi je dala jafa keks.

-Da li je bilo nekih problema u vezi nje.

Dok je slušao dečakovu priču, osetio je veliko gađenje saznavši šta se desilo. Skoro se gadio sam sebe. Dečak je pojeo sladoled i ustavši sa klupe da baci ostatak u kantu, iz torbe mu je ispala knjiga. To je bila knjiga Mesec je sunce.

-Otkud ti ovo, dečko.

Dečak pogleda knjigu. Bio je malo zbunjen dok je brisao tragove sladoleda sa usnica.

-Nemam pojma. Uglavnom nosim udžbenike i sveske.

-Mogu li da je uzmem. Možda ti je mama greškom ubacila.

Dečak klimnu glavom, pozdravi privatnog detektiva i pođe u dvorište. Čed Piterson uze knjigu i pogleda rukopis napisan na prvoj strani. Bio je siguran da je to ta knjiga, a i prilično siguran ko je ubacio u dečakov ranac. Spustivši se niz travnjak do tojote korole, odvezao se do svoje kancelarije, pritom obavestivši Kristinu o izvršenom zadatku.

---

Detektiv i Nataša su nakon intenzivnog traganja, posle smrti antikvara, ubistva posetioca striptiz kluba i starog gospodina jurili za crnim automobilom niz autoput Beograd - Novi Sad. Detektiv i Nataša pripucaše na automobil razbijajući staklo, upucavši dva tipa u crnim kaputima. Uskoro je crni automobil izgubio kontrolu i zabio se u ogradu fabrike za proizvodnju mleka.

---

Čed Piterson je pripaljivao cigaretu šibicom jer mu je upaljač zakazao kad je stigla Kristina. Sad je nosila crnu jaknu i braon pantalone. Stajala je ispred stola.

-Vidim, našli ste moju knjigu.

-Jesam. Evo vam je.

Knjiga je stajala na stolu, ali Kristina je nije uzela.

-A našao sam i još nešto.

-Šta to pričate.

-Sad ću vam reći. Imajte strpljenja. Gospodin koji je kupio ovu knjigu, sada mrtav, dok je bio mladić silovao je sestru vaše majke. Zašto je silovao. Zato što je njen brat silovao njegovu ćerku. Sve je to sad izronilo iz daleke prošlosti, kao isparenja iz kanalizacije. Verovatno ste hteli da mu se osvetite zbog vaše majke, pa ste poslali ubice i zaposlili mene. Stari gospodin je sigurno kupio tu knjigu zbog mržnje koju je još uvek osećao prema vašoj majci.

-Vi ste ludi.

Kristina izvuče iz torbice mali pištolj.

Čed Piterson je posmatrao.

-Šta ćete sa tim pištoljem.

Ispod stola začulo se mjaukanje. Mačka Čeda Pitersona skoči ka Kristini i ogrebe je po ruci, ostavivši krvave tragove. Pištolj pade na pod. Čed Piterson ustade, opali nekoliko šamara Kristini i baci je na kauč. Potom pomazi macu. 

-Shvatam vašu bol, Kristina, ali svejedno ćete završiti u zatvoru.

Pozvao je detektive i zapalio cigaretu.

Naplata

Oko pola tri ujutru šetalište puno drveća i klupa koje se produžavalo skroz do brankovog mosta bilo je obavijeno tamom i napušteno, osim jednog čoveka u sivoj jakni koji je stajao ispred mladića rošavog lica i pomalo izgubljenog pogleda. Pljuštala je kiša, mokreći trenerku i kapuljaču mladića. Njegove blatnjave puma patike svako malo su proklizavale kroz travu i blato dok ga je čovek u sivoj jakni šutirao. Malo automobila je prolazilo u te sitne sate, i crveno svetlo na semaforu činilo se mladiću kao sunce što polako zalazi. Pripalivši cigaretu, čovek u sivoj jakni udahne dim cigarete i izvuče dim kroz nozdrve. Svetlost upaljača otkrio je njegovo stakleno oko na trenutak.

-Dobro momak, upao si u velike dugove trošeći toliko novaca. 

Šutnuo ga je još jednom, prevrnuvši ga kroz blato i šipražje. Činilo mu se da u tome uživa. Raspoređene svetiljke duž šetališta odavale su utisak upaljenih baklji. Mladić opružen na zemlji posmatrao je svetiljke kao neke treperave mitraljeze. Čovek u sivom kaputu je nastavio.

-Dugo te je služila sreća, ali pošto si još uvek mlad i zelen, dajem ti deset dana da povratiš novac koji duguješ.

Sa tim rečima pustio je dečaka i prošetavši stotinu metara ušao u crni saab. Mladić je još neko vreme ležao na zemlji, pokušavajući da se podigne. 'Gorjane, mislio je u sebi, stvarno si zablibio do dna. Kako ćeš da podigneš 500 evra za deset dana.' Skupivši snagu nekako se podigao i teturajući se kroz mračnu šumu prešao ulicu. Psujući i proklinjući sam sebe što se uneo toliko u blještava svetla kladionice i veliko bogatstvo koje su obećavali plakati ukrašeni zgodnim ženama, svratio je do apoteke na uglu i kupio sredstvo protiv bolova. Imao je samo za brufen, ali i to mu je donekle pomoglo. Potom je seo na klupu čekajući bus za povratak kući. Jedan čovek je stajao nedaleko od njega. Odmah ga je prepoznao, jer to je bio neki tip što se svaki put u autobusu nepristojno ponašao prema ženama. Međutim, sad je delovao sasvim normalno. 

-Sad će autobus, rekao mu je. 

Dnevno svetlo se polako pomaljalo razbijajući mrak noći koji ga je toliko izmučio. Tokom vožnje malo je zaspao oslonjen na prozor sa leve strane autobusa. Nije se nešto sećao pojedinosti, osim da ga je neka devojka tukla, govoreći mu kako je jadan. Tu su se stvorili neki likovi i tad se Gorjan prenuo iz sna shvativši da je stigao do poslednje stanice. Vozač autobusa je stajao pred njim.

-Zadnja stanica, momak.

Gorjan otvori oči i protrlja ih. Kiša je još uvek padala i najradije bi ostao u autobusu i još malo spavao. Izašavši na mokru ulicu psovao je sebe jer je morao da prepešači nekoliko stanica do njegovog doma. Nije on bio nimalo luđi od drugih, mislio je. Samo ga je zabljesnula laka lova koju je mislio da će tako olako zgrabiti.

Ušavši u kuću njegovi roditelji su sedeli i doručkovali. Njegov otac, Dušan, halapljivo je ždrao jaja i šunku povremeno ih zalivajući vrućom kafom. Na sebi je imao zeleno crni džemper i sive trenerke. Ćelava glava otkrivala je njegove šiljaste uši, kukast nost i debele usne. Gorjan je uvek mrzeo oca jer ga je kao mali tukao kaišem dok se on krio ispod kreveta. Njegova majka Teodora je sedela kraj njega i ispijala sok od ananasa. Mršava žena šest godina starija, sa velikom pažnjom čitala je dnevne novine kroz naočari sa teškom dioptrijom. Imala je na sebi haljinu ukrašenu crvenim tačkicama.

-Jesi opet išo na kockanje, kurvin sine, mljackao je Dušan između zalogaja. -Ne dajem ti više ni para, dok ne odlučiš da odeš na lečenje.

Teodora klimnu glavom, podržavajući očeve reči.

-U pravu je sine. Mnogo si zaglibio. Pogledaj na šta ličiš.-Sve je to govorila ne dižući pogled sa novina.

Dnevna soba nije imala mnogo toga, jer je mladi kockar pokrao skoro sve vredno. Otišao je u spavaću sobu svoje sestre Bojane. Imala je 9 godina i igrala se sa tabletom, gledajući neki crtać. Za trenutak Gorjan je zastao. Nije verovao da će zbog 500 evra nauditi njegovoj sestrici, ali ko bi ga znao? Ipak ga je strah zbog te pomisli naterao na drhtaj koji se pružao niz kičmu sve do stomaka i nogu, skoro mu pružajući sladostrastan osećaj. Otišao je u sobu i pokušao da zaspi. Posle nekoliko prevrtanja uhvatio je sat dva sna. Probudivši se, otišao je u kupatilo i istuširao se na brzinu, brišući krvave tragove udaraca koje mu je naneo uterivač dugova. Promenivši prljavu odeću i obukavši novu, skuvao je kafu i zapalio cigaretu. Roditelji su imali slobodan dan i odveli su Bojanu  u Zoo vrt. Posmatrao ih je kroz prozor kako ulaze u automobil, a potom spustio roletne do kraja. Odlučio je da potraži pomoć od svog poznanika koji je živeo u Višnjičkoj Banji. Nije verovao da će mu pomoći, ali ipak nije bilo na odmet pitati. Preturajući po svojim kaputima u ormaru pronašao je trista dinara za koje nije znao odakle su. Verovatno ih je ostavio u kaputu tokom svojih izleta u kladionicu. Putujući kroz zakrčen saobraćaj trebalo mu je dosta vremena da stigne do višnjičke banje. Uspinjući se uskim uličicama do brda gde je živeo stari poznanik, čitav taj kraj ga je podsećao na malu italiju.

Pokucavši na vrata trospratne kuće, čuo je lavež psa. Vlasnik je izašao iz kuće i smirivši psa, pogledao Gorjana.

-Ćao, Bane.

-E, Gorjane. Slušaj, ako ti treba novčana pomoć, ne mogu da ti dam pare ponovo. Već sam ti tri puta davao i nijednom mi nisi vratio. Čak sam ti pozajmio knjigu o uspešnom baratanju blek džekom. Jesi li i nju prodao.

Gorjan je ćutao, pomalo posramljen.

-U redu, Bane. Verovatno sam to i pretpostavio. Nisam prodao knjigu.

Bane, čovek dugačke kose u crnom kaputu i sa naočarima za sunce, posmatrao je Gorjana dok je slušao laž o knjizi.

-I?, čekao je Bane.

Gorjan je neko vreme oklevao.

-Imaš li koji ekser. Strašno mi je potreban, dok ne nabavim novac za isplatu.

Bane klimnu glavom, uđe u kuću i vrati se sa tabletom crvene boje.

-Nije neki, ali mislim da će ti pomoći.

-Hvala ti.

Zalupivši gvozdene rešetke Bane je posmatrao mladog kockara kako silazi niz puteljak do autobuske stanice.

Preko puta stanice bila je prodavnica mešovite robe gde je Gorjan kupio koka kolu. Popivši ekser sa kolom, prešao je usku uličicu i stao čekajući bus. Pripalivši cigaretu još nije osetio nadolaženje droge, ali bio je siguran da je to to. Bus je brzo stigao. Ušavši u autobus, bacio je pogled po sedištima. Na jednoj strani su bili penzioneri, a na kraju autobusa gospodin sa šalom oko vrata, kožnim kaputom i kožnim rukavicama. Čitao je dnevni list 'Politika' tako da mu je lice bilo zaklonjeno. Gledajući kroz prozor posmatrao je okolinu i patrolna vozila policije koje su zaustavile pijanog vozača. Jedan od policajaca bacio je sumnjiv pogled na mladog kockara.

Stigavši do Vukovog spomenika, osetio je kako ga droga polako obuzima, ispunjavanjući mu mozak velikim dozama dopamina. Skroz zaboravivši na dug, bezbrižno je šetao kroz bulevar, potpuno spokojan, kao malo dete, smešeći se. Lak kao pero šetao je besciljno, i iako je prilično zahladnelo do tada, toplina koja ga je ispunjavala štitila ga je od hladnoće, i od mrkih i izmučenih lica ljudi na ulicama. Na uglu kod pravnog fakulteta čistač cipela ga je zaustavio. Imao je čudan izraz u očima kao da je slep. Gorjan mu pruži patike i on ih očisti. Potom mu dade 20 dinara iz džepa jakne. Produživši dalje, čistač cipela je čekao novu mušteriju, osećajući se kao da je u nekoj sudnici. 

Još uvek šetajući besciljno, ugledao je otvoren bioskop ispred koga su stajali momak i devojka. Bila je neka frka oko projektora u dvorani tako da je predstava malo kasnila. Ipak, Gorjan dugo nije išao u bioskop. Odlučio je da malo pričeka. Tokom čekanja droga je polako ispuštala snagu iz njegovog tela, i on je ponovo bio nervozan, prisetivši se duga koji je morao da plati. Frka oko projektora se ubrzo stabilizovala i posetioci su polako nadolazili spuštajući se stepenicama do ulaza u dvoranu. Za trenutak Gorjan je video neku ženu koja mu se činila poznatom, ali nije bio sasvim siguran. Jedan momak je sedeo za stolom pričajući sa radnikom bioskopa.

-U svakom slučaju, bolje otići ovde i gledati stare dobre filmove, nego ova sranja što se sad prikazuju na festu.

Radnik klimnu glavom u odobravanju.

---

Za to vreme Bojana sa roditeljima je posmatrala divlje životinje u zoovrtu.

---

U pitanju je bio gangsterski film 'Outfit' iz 1973. Dok su se posetioci spuštali stepeništem, među kojima je bila i jedna baba, devojka za poništavanje karata pogleda Gorjana kao da vidi mrtvog čoveka ili nekakvog vampira. Momak i devojka su seli u prvi red, baba u četvrti, a Gorjan kao i obično sede u treći red. U dvorani je bilo prilično mračno i hladno. Gorjan okrene lice nalevo i vide gospodina koga je spazio u autobusu dok je odlazio iz Višnjičke Banje. Umesto politike sad je prelistavao nešto na mobilnom telefonu. Obuzeo ga je neprijatan osećaj. Verovatno je bila slučajnost, ali ko zna. Posle nekoliko trenutaka na ekranu se pojavila uvodna špica i film je počeo. Jurnjava kolima, kriminalci i pucnjava se začuše sa platna. Gorjan je s vremena na vreme bacao iskrivljeni pogled na gospodina u kožnom kaputu. Momak i devojka u prvom redu su treskali, očigledno pokazujući nezadovoljstvo prikazanim filmom, tako da su napustili dvoranu. Tako da su ostali samo baba, Gorjan i gospodin u kožnom kaputu. Gorjanu se film veoma sviđao, jer se ložio na gangsterske filmove. Još više mu se sviđala činjenica da je gospodin u kožnom kaputu naočigled zaspao, glasno hrčući. Činio mu se prilično imućan. Levom rukom je polako izvukao novčanik iz džepa crnog kaputa i izvukao nekoliko novčanica. Pažljivo je vratio novčanik i prebrojao novac. Bilo je tu oko 600 evra, taman koliko mu je trebalo da isplati čoveka. Hteo je još malo da gleda film, ali mu se nije činilo suviše bezbednim. Matori gospodin je svaki čas mogao da se probudi. Dok je prolazio dvoranom do izlaza, činilo mu se da ga neko posmatra iza leđa. Matori gospodin u crnom kaputu je otvorio oči baš u trenutku kad se na platnu čuo hitac iz pištolja uperen u nekog mladića.

Devojka na ulazu u dvoranu stajala je zagledana u daljinu.

-Ni vama se ne sviđa film.

-Dobar je, ali imam neki sastanak.

-Aha. Doviđenja.

Već je pao mrak dok je koračao pločnikom gde su deca završavala časove pevanja.

Uhvativši autobus do bulevara Nikole Tesle, okrenuo je broj tipa i dogovorio se za isplatu.

-Čekaću te na istom mestu kao juče, rekao je glas bez imalo sadržine. Glas koji je mogla mašina progovoriti.

Dok se približavao mestu ispunjenom drvoredima i zelenilom, obuzelo ga je isto osećanje koje je imao sinoć. Samo što sad nije padala kiša i vreme je bilo nešto toplije.

Uterivač dugova je stajao poluzaklonjen drvećem sa cigaretom u ruci. Odblesak lampe je osvetljavao njegovu levu nogu, a mesečeva svetlost desno rame. Bio je dosta udaljen od Gorjana, tako da je morao da mu se približi. U daljini crni saab je brektao. U njemu je sedeo neki čovek.

-Evo, 500 evra. Nadam se da si zadovoljan.

-Hmm...500 evra...brzo si skupio novac...imao si još osam dana...

-Sreća me je poslužila.

-Hm..sreća...

Čovek baci opušak i izgasi je cipelom.

-Znaš, momak, veliki si problem za ovaj biznis.

-Kako to misliš?

-Prepoznaješ li onog čoveka u automobilu ispred sebe.

Momak pogleda crni saab, sad upaljenih svetla u unutrašnjosti, i u njemu gospodina u kožnom kaputu, šalu, kožnim rukavicama. Držao je dnevni list Politika ispred sebe.

Skrenuvši pogled sa automobila ka uterivaču, osetio je probadanje u stomaku i grudima. Gorjan pade na zemlju, dok mu je krv isticala iz stomaka i grudi. Iz prigušenog pištolja dizao se plavičasto beli dim.

Uterivač uvuče pištolj u džep sive jakne i otpešači do crnog saaba. Uskoro su napustili šetalište.

---

Prolaznik koji je te večeri šetao psa primetio je mrtvog mladića na zemlji. Odmah je pozvao policiju. Detektiv i Nataša su upravo uhapsili bandita koji je pokušao da otme novac babi lažnim pištoljem. Dok su se približavali mestu zločina, kiša je ponovo pljuštala.

Detektiv i Nataša izađoše iz neobeleženog automobila i prođoše ulicu sve dublje ulazeći u šumu gde je mrtvi momak ležao. Prolaznik sa psom je stajao nedaleko od leša.

-Niste ništa dirali, upita detektiv.

-Nisam.

Detektiv kleknu kraj leša i navuče rukavice. Prekopavši po džepovima, našao je nekoliko tiketa za kladionicu, par novčanica od deset dinara, mobilni telefon, polupraznu kutiju cigareta.

-Jadan momak, reče Nataša.-Tako mlad, a već mrtav.

-Čini mi se, Nataša, da je ovde reč o naplati računa između vlasnika kockarnica i kockara. Očigledno je nešto pošlo naopako.

Iz daljine se čuo poziv sa pandurskog uređaja iz automobila.

-Izvidi to dok ne dođe Tea. Idem da vidim šta je sad.

Nataša pređe do trotoara i uđe u automobil.

Sa radio aparata su se čuli nepovezani glasovi. Uskoro su se izoštrili i neki glas se javio.

'334-553-silovanje maloletnice, Karaburma.'

Nataša okrene detektiva.

-Desilo se neko silovanje. Idem da vidim šta je posredi.

-Ok.

Kad je detektiv spustio vezu, u daljini je video maglovit lik. Čak i u mraku i među svim tim drvećem, odmah je prepoznao lika. Bio je to Čed Piterson, privatni detektiv.

-Šta ti radiš ovde, njuškalo.

-To bih i ja tebe trebalo da pitam.

Jedno vreme su stajali jedno naspram drugog, kao krvni neprijatelji.

Napokon je progovorio Čed Piterson.

-Uposlila me majka ovog jadnog momka...

Pokaza rukom ka mrtvom Gorjanu.

-Bio je okoreli kockar. Molila me je da ga nekako urazumim, pošto je odbijao lečenje. Valjda mu je kocka bila u krvi.

Čed Piterson se zakašlje, izbacivši šlajm koji je obrisao papirnom maramicom. Uvukao je maramicu u džep.

-Pa, kao što vidiš, nisam uspeo. Gangsteri me pretekoše.

Detektiv je sumnjičavo bacao pogled prema licu privatnog detektiva, kao pas tragač.

-Nećemo li sad ponovo, detektive. Dosta puta ste dolazili u moju kancelariju, i svaki put ste ispušili. Moj posao je ovde završen, ostaje mi samo da obavestim roditelje. Mada, verujem da će im pasti kamen sa srca. A vi vidite šta ćete. Možda čak i uhvatite ubice.

Sa tim rečima privatni detektiv se udalji i prošavši nekoliko drvoreda izgubi se u pomrčini.

---

Nataša je brzo došla do trospratne zgrade na Karaburmi gde se desio zločin. Devojčica je bila vidno potresena i čak ni nakon kupanja nije joj bilo bolje. Policajka pogleda roditelje i sirotu devojčicu. Otac je bio vidno uznemireniji od svih ostalih. Unutrašnjost zgrade je bila lepo uređena, sa nameštajem od čelika i raznobojnim cvećem u saksijama. Došao je i psiholog koji je dao devojčici lek za smirenje. Potom je odveo u spavaću sobu gde je mogao otvoreno da popriča sa njom.

-Kako se zoveš?

-Irina,rekla je devojčica. Brisala je lice vlažnom maramicom. Njena crna kosa je blistala pod mesečinom koja je dopirala kroz prozor.

-Možeš li da mi kažeš šta se desilo.

Devojčica skupi noge. Trljala je rukama po kolenima i pomalo drhtala.

-Vraćala sam se kući iz škole. Primetila sam nekog tipa kako se šunja oko zgrade.

-Možeš li da ga opišeš.

-Mmm...bio je mrak..ali čini mi se da je imao krv na glavi i nešto je kukao...

-Šta se potom dogodilo.

-Otišla sam u kupatilo da se umijem i istuširam kad me je napao neki čovek, stavio mi krpu oko usta, skinuo mi gaćice...i...

Devojčica poče plakati.

Psiholog odluči da napravi pauzu i ode u dnevnu sobu da popriča sa Natašom. Miloš, Irinin otac, mlatarao je rukama.

-To je onaj bolesnik što je proveo tri godine u ludnici. Siguran sam. Stalno se mota oko mladih devojčica.

-Molim vas, nemojte da vičete. Shvatam situaciju, ali smirite se malo.

Pod  hladnim rečima zgodne policajke Miloš se smiri i zauzme isti položaj na fotelji, iako i dalje uznemiren.

Irinina majka Vesna ponudila je Natašu kafom. 

-Hvala vam. Moguće da je to bio neki silovatelj, samo ne znam kako je ušao.

Nataša krene ka terasi i opazi mačka Frica kako se šunja oko ulice.

Policajka se okrene prema roditeljima.

-Izvinite me na trenutak.

Nataša izađe kroz vrata na ulicu i zaustavi mačora Frica.

-Frice, opet se šunjaš van radnog vremena. Možda si nešto snimio.

Mačor frkne i obliznu jezikom zube. Potom digne šape i obliže i njih. Ispravi se i zamlatara telom, gledajući policajku. Oko vrata mu je visila policijska kamera. Nataša uzme kameru i pogleda snimak. 

Mačor Fric je uleteo kroz poluotvoren prozor i video kako u kupatilu Irenin otac siluje ćerku otpozadi, držeći joj krpu oko usta.

Nataši je ovo bilo dovoljno. Nagledala se svakakvih gadosti, tako da je nije mnogo potreslo. Uzela je Frica i ubacila ga u auto, pa se potom vratila u zgradu.

Okrenula se ka Milošu.

-Gospodine, moraću da vas uhapsim. Zbog silovanja vaše ćerke.

-Jeste li vi normalni? O čemu pričate.

-Hoćete li da vam pokažem.

Miloš je razmišljao u sebi, kako je neko mogao da vidi. Vesna je bila u šopingu.

Vesna se okrenula mužu, šokirana.

-Bolje da pođete sa mnom i pogledate snimak. Da ne bi..znate..

-Sigurno je nešto isfabrikovano.

-Pođite.

Nataša stavi Milošu lisice oko ruku i odvuče ga u automobil. Mačak Fric je sedeo pozadi, oblizujući šape.

Gaston Leroux - Phantom of The Opera

Very good crime novel with fantastic elements about Erik, troubled man and his murderous spree at the famous Opera. Novel itself is bit old fashioned, but still worth reading. There is some gothic fiction employed, with all question is it a ghost or not. But very good villain who was some kind of world traveler until he decided he wanted to be like everyone else, which is the thing that destroyed him, after his futile abduction of french lady and killing of her boyfriend. Somewhat pathetic but whatever.

Sekta

Roditelji mlade Ksenije su već završili sa večerom i nestrpljivo su očekivali njihovu ćerku jedinicu. Svetislav je sedeo na kauču i posle obilne večere kao i uvek, zapalio cigaretu dok je njegova žena Marina stajala posred dnevne sobe. Bila je to žena u četrdesetim godinama, ali pošto je dosta vremena posvećivala sebi, još je odavala utisak poželjne osobe.

-Sveto, gde li je Ksenija? Rekla je da će doći do deset sati, a evo, još je nema.

Nervozno je trljala ruke, kao i svaka majka zabrinuta sa svoje dete. Svetislav, debelog stomaka i ćelave glave, odavao je utisak flegmatične osobe. 

-Možda je neka gužva u saobraćaju. Ne zaboravi da je petak, i ljudi idu na odmore, nemoj da se brineš, sigurno će doći.

Dnevna soba u kojoj su boravili bila je ispunjena visokim policama za knjige, širokim stolom od hrastovine, kaučom i foteljom. Po zidovima su bile okačene neke jeftine slike. Svež prolećni vazduh prodirao je kroz poluotvorena vrata terase. Čula se buka automobila u prolasku.

Svetislav je malo zadremao, kao što je imao običaj posle obilnog ždranja. Posao koji je obavljao u fabrici duvana kao kontrolor kvaliteta veoma ga je umarao. Međutim Marina nije imala mira. Prošavši koščatom rukom preko svilenkaste kose odlučila je da pozove policiju, pošto joj se ćerka nije odazivala na telefon. Posve je zaboravila gde joj je mobilni, i dok ga je tražila čulo se muževljevo hrkanje. Našavši telefon, i sagnuvši se da ga uzme sa toaletnog stočića, njena ogrlica u obliku meseca zasvetlucala je u polumraku kupatila. Okrenuvši broj rekla je kako joj nema ćerke.

-Dolazimo, gospođo.

Odahnula je. Glas detektiva sa druge strane žice smirivao je. Pošto je proglašena Amber alert objava, sigurno će se mnogo potruditi i ubrzo pronaći Kseniju. U tom trenutku muž se prenuo iz sna. Nešto je mrmljao sam za sebe. Uvek posle večere snio je neke stvari. Ovaj put se radilo o njegovom pokojnom bratu koji je poginuo kad se okliznuo na teg kojim je vežbao mišiće na rukama. Došao je ka njegovim vratima dugo vremena pošto se odselio kad je potražio novi posao. Nije se baš sećao svih pojedinosti, kako to već obično biva posle buđenja, ali činilo mu se da je bio besan i pokušao da ga izbaci iz stana. Zapalivši cigaretu otišao je u klozet i umio se. 

Izašavši iz klozeta sa cigaretom među usnama, video je Marinu kako sedi na fotelji obasjana plavo crnom stonom lampom.

-Sad će da stigne policija, dušo. Pročitao si verovatno o novom zakonu.

Svetislav je izbacio veliki oblak dima iz usta i frknuo, posegnuvši sa čašom vina na stolu.

-Ah, to beše onaj klošar što se proslavio ćerkinom smrću. Pa, valjda će nam pomoći to da se vrati ona mala nevaljalica.

-Kako to pričaš o našoj ćerki.

-Sigurno je otišla da se kurva sa nekim mladićem. Mnogo brineš, Marina.

Prošavši kroz veliku spavaonicu neobeležena policijska kola parkirala su se ispred stana bračnog para. Izašavši iz kola, policajka Nataša ugleda mačora kako prelazi ulicu i pomisli šta li radi mačak Fric. Detektiv takođe izađe i zalupivši vrata pođoše zajedno do ulaza u zgradu. Vreme je bilo prohladno za ovo doba godine, i detektiv se žalio jer je uvek voleo komotno da se oblači.

Pozvonivši na vrata, uđoše u stan bračnog para Damjanović. Marina se obradovala ugledavši detektive. Klimnuvši glavom, Nataša je sela na fotelju i izvadila iz pakle cigaretu. Detektiv je stajao nasred dnevne sobe.

-Ne smeta vam da zapalim, gospodine...

-Svetislav. Samo zapalite. Zaposlen sam u fabrici duvana, tako da mi ne smeta.

Njegova žena se tome protivila. Otkako je ostavila cigarete, nije podnosila duvanski dim, tako da je čak i mužu prebacivala oko toga. Primetivši na njenom licu negodovanje, Svetislav je pogleda.

-Šta je bilo, Marina? Donedavno si pušila kao turčin i nije te bilo briga da li nekome smeta. A sad se praviš kao da si u manastiru. Smeta ti duvanski dim. Nemoj biti licemerna.

Marina odluči da ne započinje ponovo svađu oko duvana.

-Smirite se gospođo, reče detektiv. -Recite mi nešto o vašoj ćerki. Kažete da se još nije vratila. 

Marina privije ruke oko svojih ramena, pa ih opusti i položi na naslon fotelje.

-Rekla je da će ići malo prošetati po Kalemegdanu..jasno sam joj stavila do znanja da se mora vratiti do deset sati. A evo, nje još nema.

Zamalo je briznula u plač. Nataša izvadi papirnu maramicu i pruži joj je.

-Hvala vam.

-Je li pošla sama? Recite nam nešto o vašoj ćerki, Marina.

Svetislav je posmatrao dva detektiva i zaboravio da ih ponudi pićem.

-Hoćete li nešto da popijete.

Nataša i detektiv izmenjaše poglede.

-Ako imate koka kolu, reče detektiv i sedne za sto, izvadivši cigaretu iz pakle.

Dok je Svetislav donosio koka kolu Marina je pričala o ćerki.

-Malo je povučena znate. Mislim da je povodljiva. Prilično su joj loše ocene bile ovog polugodišta.

-Kako izgleda.

-Mršava, guste crne kose, krupne crne oči. 

-Imate li njenu sliku. 

-Imam.

Marina ustane i iz novčanika izvuče fotku njene ćerke. U novčaniku joj je bila fotka i nekog mladića, njene stare ljubavi koju nikad nije prežalila. Do tada je Svetislav počastio detektive koka kolom.

-Evo, ovo je njena slika.

Detektiv uzme fotografiju i pogleda je. Mladoliko lice Ksenije sa fotografije odavalo je osećanje napuštenosti pomešano sa pokvarenošću. Potom osmotri Marinu.

-Prilično liči na vas.

Zbunivši je, Marina nije znala šta da kaže. Detektivova kratka kosa je bila tako lepa da je osećala veliku ljubomoru. 

-Khm..pa, liči. Mnogo je volim. Dakle, kao što sam rekla, malo je neposlušna. Rekla je da će ići sama, ali možda je otišla sa nekim tipom ili devojkom.

Detektiv izgasi cigaretu u pepeljari. 

-Moraću da pogledam njenu sobu.

-Svakako.

U Ksenijinoj sobi bile su natrpane uobičajene devojačke stvari. Po zidovima su bili oblepljeni posteri najnovijih pop zvezda. Njuškajući po sobi, iz ladice ormarića, među donjim rubljem pronašao je nekoliko rizli. Potom je bacio pogled na policu sa knjigama. Bili su to neki ljubavni romani. Preletevši preko stranica jednog od ljubavnog romana, iz njega je ispao papirić zeleno zlatne boje. Detektiv se sagnuo i podigao ga. Na papiriću su nactrani neki čudni simboli, a na vrhu je bilo napisano čitkim slovima 'vrata pakla'.

Nataša je još uvek sedela sa roditeljima u dnevnoj sobi. 

-Nemojte se brinuti gospođo, odmah krećemo u potragu za njom. Verujem da nije ništa opasno. Ljudi su malo paranoični, znate. 

Čuvši uzvik detektiva, izvinula se i otišla do sobe mlade Ksenije. Detektiv je stajao kraj kreveta i pružio papirić Nataši.

Tiho su šaputali među sobom. Odavno su znali za postojanje skrivene organizacije pod nazivom 'vrata pakla'. U pitanju su bili opasni ljudi koji su vršili zastrašujuće obrede tokom svojih sastanaka. Prema podacima koje su dobijali iz svojih izvora, bilo je tu puno gadosti. Budući da su često vrbovali smetene ljude po skrovitim delovima Kalemegdana, činilo im se mogućim da su odvukli i Kseniju.

-Da li da im kažemo, upita Nataša.

-Bolje ne, još više će se uzrujati.

Krenuše ka dnevnoj sobi. Marina je gledala detektive sa nadom u očima, dok je njen muž ispijao vino iz čaše.

Detektiv se obratio bračnom paru.

-Vratićemo vašu ćerku. Obaveštavaćemo vas o učinku istrage.

Izašavši iz stana, zapahnuo ih je hladan vetar. Udaljena drveća podrhtavala su pod naletima vetra i kiše koja je počela pljuštati kao iz kabla.

-Jel se ovo sprema neki cunami, upita Nataša dok su prilazili automobilu.

-Ako ga bude, tu nećemo moći ništa uraditi.

-Trebalo bi bolje da se oblačiš.

-Nemoj, Nataša, da mi pričaš o oblačenju. Toliko te već štitim od šefa policije što ne nosiš gaćice na poslu, zato nemoj.

Smejali su se ulazeći u automobil.

Uključivši brisače, Nataša pokrene motor. Spuštali su se niz bulevar Arsenija Čarnojevića.

-Misliš da malo procunjamo po Kališu, upitala je detektiva kad se čula vest na policijskom radio odašiljaču. 

'Ubistvo prostitutke kod crvenog krsta, 343-33'

Detektiv se počešao po bradi od tri dana.

-Hm...bolje da se raziđemo. Ja ću malo ispitati Kališ, a ti otiđi do crvenog krsta da vidiš šta se tamo desilo.

Krstareći po poplavljenim ulicama kao da plove čamcem po moru, nekako su stigli do mesta gde se desilo ubistvo prostitutke. Pozdravivši Natašu, detektiv zaokrene i uputi se ka kališu.

Nataša uđe u šupu gde je mrtva prostitutka ležala na divanu prerezanog vrata. Nije bila nimalo zgodna, a pogotovo sad kad je bila mrtva.

Svedoci iz okolnih zgrada nisu imali neke značajne informacije. Kao da je neki fantom uleteo i ubio kurvu. Međutim, lepa devojka dvadesetih godina koja je stanovala u susednoj zgradi nešto je načula.

Stajala je sa Natašom ispred kuće sa kišobranom u ruci dok su čekali patologa Stamenkovskog.

-Baš sam se vraćala iz samoposluge gde radim kao kasirka. Iskreno rečeno, nije mi žao te bestidnice. Ja se za mesec dana mučim za 40 000 dinara, a ona se kurva i dobija razne polne bolesti.

-Čula sam kako je nešto pričala, međutim nisam sve pohvatala...hmm...izgleda da ga je pitala nešto...koliko parica imaš...tako nešto...

Nataša je gledala mladu kasirku polupokrivenog lica crvenim kišobranom.

-Hvala, ti devojko. Ipak, i to je zločin, tako da ćemo morati da uhvatimo ubicu.

Devojka klimne i pođe užurbanim koracima prema kući u kojoj je stanovala, potpuno bezbrižna.

Stigao je dr. Stamenkovski, patolog, i zajedno sa Natašom uđe u šupu mrtve prostitutke. Nosio je kabanicu i tresao kapi kiše dok je ulazio.

-Šta misliš, Stamenkovski. Je li potrebno da je vodiš na pregled ili možeš nešto da doznaš na licu mesta.

Stamenkovski je pevušio melodiju koju je često slušao na radnom mestu tokom pauza, oslonjen na prozor. Preko puta se nalazila muzička škola gde su mlade pevačice uvežbavale glasne žice.

-Mislim da neće biti potrebe. 

Izvukao je crne naočari i stavio ih, pa se sagnuo kraj mrtve kurve. Nataša je posmatrala šupu tragajući za dokazima. Kurvin telefon se nalazio pored kutije sa vlažnim maramicama i nekoliko kurtona. Pogledavši ga, primetila je u imeniku broj nestale Ksenije. Začudila se kako je mogla poznavati ovu ženu.

Stamenkovski se digao, skinuo naočari, obrisao ih krpom i stavio u džep sivog kaputa.

-Ova devojka je silovana više puta, zadavljena, pa potom ponovo silovana. Uzrok smrti je verovatno presečena vratna žila, moguće od neke britve.

Nataša klimne glavom.

-Verujem da više neće imati prilike da se okupa.

-I ja to mislim. Pa, moj posao je gotov. Ova kiša me strašno umara, a imam i slobodan dan.

Nataša je posmatrala patologa kako se udaljava ka svom automobilu. Osetivši se nekako prljavo, prešla je nekoliko metara i uprkos kiši zapalila cigaretu kad je čula strašnu eksploziju. To je bila bomba bačena na susednu zgradu. Primetivši mladića crne kose kako se udaljava na vespi, uključila je prijemnik. Mladić na vespi je jurcao uzbrdo, ali nije daleko stigao kad su ga okružila tri patrolna automobila policije. Uvukli su mladića u auto i spustivši se poveli Natašu sa njima do obližnje policijske stanice.

Na klupi je sedeo mladi talijan, Masimo. Nataša je prekrštenih nogu gledala ljigavog žabara.

-Rispetto, signorra.

-Što baci bombu, Masimo. Nije to ovo Italija.

Mladić crne kose se zakašlje.

-Mia bella signorina...Anja...morta...bastardo...

Nataša zapali cigaretu i izbaci oblak dima.

-Aha. Bila ti je ortakinja. Hteo si da se osvetiš ubici.

-Si, signorra. Preggo...

Pokretom glave pokazala je mladom pozorniku da ga odvedu u ćeliju. Otkako su se nakotili ovi monstrumi, život u Beogradu je bio nepodnošljiv. Stalno su izbijali obračuni i bombe su padale na sve strane, pojavljivali su se užasni leševi. Pitala se da li iza svega toga stoji njen stari neprijatelj, vođa svih kriminalaca nepoznatog imena?

Nikako nije mogla da ga ščepa, iako je imala dosta prilika. Uvek joj je izmaknuo u zadnji čas, kao vetar koji je htela da uzme u ruku ili vazduh koji je pokušala da pretvori u vino. Zaokupljena tim razmišljanjima, setila se broja mlade Ksenije u telefonu mrtve kurve. Pozvala je detektiva i obavestila ga o tome.

-Hvala ti, Nataša. Upravo sam na Kališu. Reci mi, šta se desilo tamo.

-Neki tip je ubio kurvu, pa je došao mafijozo Masimo i bacio bombu na zgradu. Mislim da iza sve toga stoji naš neprijatelj, vođa svih kriminalaca bez imena i lika.

-I meni se čini. Možda je on i uvukao mladu Kseniju. Dođi do Kališa ako možeš.

-Doći ću, ionako nemam previše posla.

---

Detektiv je koračao pustim Kalemegdanom. Bilo je pomračenje sunca, i skoro se ništa nije moglo videti. Kiša je nemilosrdno pljuštala i kvasila njegovo civilno odelo. Nad nebom su kružili gavranovi i svrake, a strašne munje bacale su čudne senke po drveću i travi. Uskoro je počela i strašna grmljavina. Za trenutak mu se učinilo da čuje neke glasove oko sebe. Dok se približavao mostiću koji je vodio u podnožje stare tvrđave, pitao se da li je to delo bezimenog. Ili možda vođa sekte baca neke mađije na njega? Pokušavao je ostati pribran. Mnogo puta do sada je obilazio Kalemegdan, ali sada se njegov njuh izoštrio i na zidu je ugledao obris nekakvih skrivenih vrata. Bile su obojene u ružičasto crno cveće. Zastao je ispred vrata i čuo neko mumljanje, kao zvuk mačke koji ponekad podseća na bebu. Osetio je nečije prisustvo iza sebe. Stisnuvši pištolj u džepu kaputa, okrenuo se i odahnuo kad je ugledao Natašu. Posmatrala ga je njenim krupnim očima na nekakav čudan način, kao da su joj se oči povećavale i obrtale. Verovatno mu se pričinilo.

-Evo, stigla sam. Jesi li doznao nešto.

Detektiv izvuče iz kaputa crnu kožnu rukavicu za koju je verovao da je nosila mlada Ksenija. 

-Pronašao sam ovo dok sam pretraživao Kalemegdan.

Potom se okrenuo prema čudnim vratima u zidu. Nataša pogleda vrata. Za trenutak je bila začuđena.

-Hm...dosta puta sam prolazila ovim mestom, ali ih nisam uopšte primetila. Da li da zovemo pojačanje. Možda su naoružani.

-Sigurno. 

Uskoro se oko Kalemegdana pojaviše nekoliko policijskih automobila. Detektiv je oprezno otvorio skrivena vrata i našao se u prostoriji ispunjenoj dimom i raznim stvarima: jastucima, ležaljkama, nargilama, čudnim totemima. Prostorija je nalikovala pećini, što je zaista i bila. Čudna isparenja dizala su se ka gore dok je detektiv ulazio unutra. Sklupčanih nogu nekoliko golih mladića i devojaka obrazovalo je krug u čijem središtu je stajala mlada Ksenija, takođe gola, sa ogrlicom zmije oko vrata. Činilo se da je u nekakvom transu, jer nije primećivala ništa oko sebe. Oči su joj bile polusklopljene, mahom pokrivene dugačkom crnom kosom koja joj se spuštala skoro do dupeta. Iza nje, mišićavi čovek obrijane glave sedeo je u kamenom postolju, ruku opruženih na naslone koji su se završavali u obliku bika. I on je bio go. Dlakava ramena i grudi ravnomerno su se dizale. Činio se potpuno smiren. Krupne ludačke oči kao da su posmatrale detektiva kroz telo mlade Ksenije. Kurac mu je bio skroz dignut i iz njega je izbijao zelenkasti dim. Pored postolja sklupčan je bio tigar. Sa obe strane postolja stajali su takođe goli mladići sa pištoljima u rukama.

-Ko je ova osoba koja uznemirava naš ritual.

Rekao je to potpuno mirno, kao da ne pita nikog posebno.

Pored detektiva stajala je Nataša.

-Došli smo po mladu Kseniju. 

Obrijani čovek podigao je levu ruku i prislonio je na grudi.

-Ona više nije Ksenija. Je li tako, Marzabela.

Devojka u središtu kruga, još uvek polusklopljenih očiju, klizila je iz transa u polusvesno stanje, čuvši glas gospodara.

Otvorivši oči, ugledala je uljeze.

-Ko ste vi. Ja nisam Ksenija. Ovi ljudi su moja porodica. Uskoro ćemo otići na neko bolje mesto.

Detektiv je pokušao da ubedi Kseniju. Za trenutak mu se učinilo kao da mladu devojku obavija magla koja se dizala iz gospodarevoga kurca.

-Ksenija, ovi ljudi su te prevarili. Moraš se vratiti kući, svojim roditeljima.

Magla je sve više obuhvatala devojku, tako da se činila neprozirna.

-Kuća. Roditelji..šta je to...

Videvši da je mlada devojka potpuno skrenula, mislio je da dalje ubeđivanje neće uroditi plodom. Ispred pećine policajci su bili raštrkani sa spremnim poluautomatskim puškama. Dva gola mladića sa pištoljima krenuše prema detektivu i Nataši. Uperivši pištolje u detektiva i Natašu, mlada Ksenija je izvukla bodež iz kose u obliku zmije i zabila ga u srce, dok su policajci ispred ulaza spretnim hicima ubili dvoje revolveraša. Nahrupivši u pećinu, pohapsili su članove sekte, dok je gospodar sa svojim ljubimcem kao mačka pobegao niz put koji je vodio do reke.

Kad se zbrka raščistila, detektiv i Nataša su morali javiti roditeljima o nesrećnom kraju njihove ćerke. Ulazeći u neobeleženi automobil, detektiv se pitao ko je onaj čovek, i da li je to vođa svih kriminalaca koji nema ime i lik.

Maurice Leblanc - The Hollow Needle

Maurice Leblanc was good crime writer who created famous villain Arsene Lupin. Like Fantomas, Arsen Lupin is very complex character, gentleman thief and some sort of Robin Hood. He is perpetually tailed by Herlock Sholmes, mock version of Sherlock Holmes. Arthur Conan Doyle pressured him to change his name to protect his own character. This particular novel is pretty good, where Arsen Lupin shows his tender side, and is almost caught by Herlock Sholmes.

Atillio Veraldi - La Mazzetta

Interesting crime novel by italian author who knew some things about italian mafia. Daughter of italian crime boss suddenly dissapears with some documents and his lawyer goes into search for her. Of course, whole lot of monstrous killings, rapings and bombings occur throughout the novel.

Collin Wilcox - Mankiller

Very good crime novel about murder of rock singer. As detective Hastings delves deeper into the case, he discovers potential candidates for murder, of which there is an interesting cult leader. Last few chapters are especially exciting, blending crime fiction with supernatural horror.

Fantômas

Created by popular writer Marcel Allain, Fantômas is one of the literature most well known antagonists. Inspector Juve is always chasing him, but Fantômas every time manage to escape him. Apparently he has supernatural powers and is everywhere like the wind and air. Very well written novels with traces of surrealism and sadomasochism.

Zaboravljena slika

Banda kriminalaca specijalizovana za krađe skupocenih umetničkih slika pod nazivom 'Pink Panter' već duže vremena je izvodila operacije širom evropskih zemalja. Svoje zločine opravdavali su takozvanom 'osvetom' zbog toga što su ih te zemlje udruženom akcijom bombardovale daleke 1999 godine, iako su znali da su samo hteli da ukradu skupocene umetničke slike i preprodaju ih tajnim kanalima podzemlja. Priprost srpski narod je navijao za te ološe, ohrabren bombastičnim naslovima o njima, pomalo preuveličanim, kao da su bili napuljska mafija ili šta drugo.

Bilo je u toj grupi svakakvih ljudi, među njima i jedan kroat. Bio je posebno tih među njima. Njegove krupne oči i razbarušena kosa odavale su utisak nehajnog mladića, iako je bio mnogo prisebniji od ostalih. Često je upadao u svađe sa ostalim članovima bande, među kojima je bilo i nekih šiptara.

Sedeći na kauču i pušeći skupocenu cigaretu, prekrstio je noge. Stan u kome su se skrivali bio je ispunjen dimom i mirisom žestokih alkoholnih pića. Kroat koji je imao nadimak 'crnčuga' izbacivao je oblak za oblakom dima iz pluća.

-Trebali su vas ološe sve da pobiju u onom kampu Jasenovcu. Bilo bi to dobro i za vas i za ostale pripadnike zemlje.

Drugi član bande, mišićavi mladić zvan Miloš, pobesneo je na tu uvredu i uzevši metalnu štanglu pošao prema Crnčugi. Međutim, isprečio se ispred njega šiptar Adem. Njegovo zversko lice nije se promenilo dok je smirivao stvar.

-Pusti ga, Miloše. Previše se uzbuđuješ oko običnih uvreda.

Stiskajući štanglu grčevito, neko vreme je stajao između Adema i Crnčuge, koji je sedeo na kauču potpuno smiren, znajući da će Miloš spustiti štanglu i smiriti se. Uostalom, često puta su se svađali i uglavnom se sve svršavalo mirnim putem. Ipak su bili dobro organizovani i pazili jedni na druge.

Četvrti pripadnik bande, bosanac po imenu Ismail, prilično ljigav čovek, stajao je i posmatrao položen na sto plan galerije umetničkih slika koju su imali u planu da opljačkaju. Nalazila se na uglu ulica Frederštrase i Homstorn. Češkajući bradicu od tri dana, razmišljao je. Poslednjih nekoliko akcija su glatko izvedene, pomisli, ali ova će biti vrlo teška. Tokom dana bilo je dosta ljudi okolo, što ga podseti na njegov rodni grad Sarajevo - u kome je odrastao - i on je bio pretrpan ljudima. Možda ovi moćnici nisu tako zli kao što se čini ljubiteljima teorija zavere koji smatraju da žele pokositi milion dva ljudi širom planete. 

Vrativši se na plan galerije, njene unutrašnjosti i spoljašnjosti, ponovo se fokusirao. Osim ljudi koji su išli svojim poslovima često su patrolirale pandurske džukele, na svakih sat vremena. Takođe su prostor oko galerije osmatrali i neobeleženi panduri, i obezbeđenje koje je brinulo o sigurnosti galerije. Tokom noći je bilo manje ljudi, što je bilo razumljivo s obzirom da se radilo o uređenoj zemlji sa propisima, i ljudi su rano išli kućama. Ali i tokom noći panduri i obezbeđenje su patrolirali, kako se činilo obavešteni o bezbroj pljački što ih je počinila banda 'Pink Panter'.

Ismail ostavi plan da stoji na stolu i sede za fotelju. Ušmrkao je malo kokaina da se smiri. 

Miloš se takođe smirio, očekivajući neku dansku prostitutku koja bi svakog trenutka trebalo da dođe.

Čuvši kucanje, sasvim određeno po njegovim uputstvima, triput po vratima, otvorio je i ugledao devojku crne kose i velikih očiju, obučenu u prozirnu haljinu i kožne pantalone. Imala je dvadeset dve godine i savršeno mu je odgovarala, tanka i mršava. Nosila je karmin crne boje i sa ušiju su joj visile naušnice nekoliko centimetara dugačke koje su se završavale u obliku četvorostrukih zvezda. Odveo je u drugu prostoriju gde je položio na naslon fotelje, svukao joj kožne pantalone. Iako je bila zima te godine u Danskoj, nije imala gaćice. Kurac nadražen kokom mu je poskakivao dok je skidao bokserice, i što zbog uvrede, a i zbog toga što je mrzeo tu malu fuksu, uhvatio je za kukove i nabio joj kitu u dupe. Mlada prostitutka se već navikla na jebanje u dupe, i dok je Miloš trpao, sve vreme mu je bila u glavi zamisao o pljački galerije, dok mu je mozak išao u isto vreme u razne pravce.

Crnčuga, kroat, sedeo je u fotelji i rešavao ukrštene reči. Priđe mu Ismail i sede pored njega, prilično zamišljen.

-Je li, kako misliš da prođemo pored svih tih pandura. Osim toga, galerija je jako dobro obezbeđena, sa infracrvenim zracima i alarmima.

Crnčuga se naljutio što ga je ovaj prekinuo u rešavanju ukrštenih reči. Adem je za to vreme slušao njegovu omiljenu šiptarsku pesmu na hi-fi uređaju.

-Prekinuo si me u rešavanju ukrštenih reči, Ismaile. Ova je posebno teška. Četiri polja, i treba da upišem u njih ono što piše iznad. 'Stanovnik SAD-a.' Imaš li kakvu ideju kako bih rešio ovo.

Ismail je neko vreme razmišljao.

-Amer?

-Bravo, Ismaile. Bez tvoje pomoći, nikako se ne bih setio. Sad je skandinavka rešena. A i rešen je odgovor na tvoje pitanje.

Ismail je delovao zbunjen. Iako nisu krili tajne među sobom, zbog prirođene paranoičnosti kakve imaju svi kriminalci, sa vremena na vreme su nešto tajili.

-Vidiš, Ismaile, doveo sam jednog čoveka, Frenka, iz Amerike koji je veoma zainteresovan za našu pljačku galerije. Nije rođen, već naturalizovani talijan. 

Ismail je slušao tu njegovu priču kao kad je slušao kao dečak naklapanja nekih bednika o slavnim srpskim krimosima. Često je bio po zatvorima zbog sitnih krađa tako da je imao uobičajene komplekse zbog kojih je često sumnjao u reči drugih ljudi.

-To je iskusan čovek. Imaće svoja kola, nimalo različita od pandurskih, uniformu, i pristup galeriji. Tako da će odraditi sav posao za nas, naravno, za svoj deo isplate.

-Hm, pomisli Ismail. -Vrlo dobra ideja. Uštedeće nam puno truda. Kad će doći. 

Kroat 'Crnčuga' izvadi cigaretu iz pakle i zapali je. Bacivši skandinavku u kantu za smeće, izbacio je veliki oblak dima.

-Imam sastanak sa njim za sat vremena. Što se toga tiče, bolje da požurim.

Ustao je iz fotelje i navukao kožnu jaknu i crne pantalone. Iz susedne sobe izašla je prostitutka, preletela pogledom kroz dnevnu sobu i izašla napolje.

-Reci ovim ostalima šta sam ti ja rekao dok se ne vratim, reče Kroat Ismailu.

---

Crnčuga je stajala ispred prodavnice nameštaja očekujući Amera. Bližilo se veče i pahuljice snega su se brzo otapale na njegovoj kožnoj jakni. U daljini je video automobil kako se približava. Truckajući po popločanom putu bio je siguran da je to on. Farovi automobila osvetljavali su ulicu dok je prilazio parkingu. Izašavši iz automobila, pružio je hladnu ruku ka Crnčugi. Činilo mu se kao da se projektovao ispred njega, kao da nije ni izašao iz automobila. 

-Pozdrav, Frenk. Drago mi je što si stigao na vreme.

Frenk se zakašlja i pogleda ortaka. Nosio je sivi kaput i na licu je imao ožiljak iznad levog uveta. Iako je mnogo vremena proveo u Sjedinjenim Državama, ostao mu je tračak talijanskog dijalekta.

-Šališ se. Pa žurio sam da stignem što brže. Kako si mi rekao, te slike su vrlo skupe.

-Aha, promrlja Kroat. Van Gog, Munk, Rubens, Pikaso...

Kroat pogleda ka automobilu gde je za volanom sedeo nepoznati čovek. Imao je opušten izraz lica, kao da ga ništa oko njega nije posebno zanimalo.

-Ko ti je ovaj.

-Oh, to je moj drugar, Žan Krištof Abduli. Prilično je pouzdan, iako je crnčuga. Sreo sam ga u jednom baru u Detroitu. Mislio, sam, verovatno će vam biti potrebna dodatna pomoć. Dobar je vozač i voli da ubija. 

Kroat je neko vreme posmatrao crnog francuza u automobilu. Pomisli, valjda neće izazvati neke nevolje. 

-Ok. Ajmo kod mene da se dogovorimo.

Frenk i Žan Krištof Abduli pratili su Kroata do ćumeza gde su njegovi pajtaši živeli. Prošavši preko ulice uspeli su se u zgradu i ušli u stan. Bila je to zgrada od crnog maltera, pomalo oronula. Otvorivši vrata, ugledao je Miloša, Adema i Ismaila kako bulje u njega i dve prilike iza.

-Šta ti to izvodiš, klošaru?, upita Miloš.

Budući da je Kroat bio mozak operacije, napravio je pokret desne ruke u znak ćutnje. 

Prošetavši kroz sobu, upoznao ih je sa Frenkom i Žan Krištofom Abdulom. Potom je seo za fotelju i nasuo čašu viskija, zapalivši cigaretu. 

-Sedite, momci.

Frenk i Žan Krištof Abdul sedoše za fotelje. Kroat se obratio drugarima.

-Doveo sam neke prijatelje koji će nam pomoći. Verovatno vam je Ismail već nešto rekao o tome. Mislim da nećemo uspeti sami da izvedemo tu operaciju bez njih.

Frenk i Žan Krištof Abdul klimnuše glavama. Nisu gledali ni u koga određeno.

Šiptar, Adem, protestovao je.

-Hoćeš da razdelimo lovu još i za njih.

-Upravo tako i mislim. Ostaće dovoljno za svakog od nas. Imate li još neka pitanja.

Ćutali su.

---

Prošlo je nekoliko dana do početka operacije. Budući da je Danska već bila natrpana raznim ciganima, crnčugama, arapima, i ostalim pripadnicima niže rase, Žan Krištof Abduli je lako mogao da prođe kao legitiman pandur zajedno sa Frenkom u pandurskom automobilu.

Bilo je oko 11 sati uveče kad su parkirali ispred galerije pune 'umetničkih' slika. Čuvar koji je sedeo za stolom i čitao neki časopis otvorio im je vrata, verujući kako su to legitimni panduri u obilasku. Ušavši u galeriju, našli su se u velikoj dvorani ispunjenoj raznim skupocenim slikama okačenim na zidove, u ramovima. Pošto je čuvar izgasio infracrvene zrake i alarme, verujući da su to panduri u obilasku, Frenk i Žan Krištof Abduli na brzinu su poskidali sve slike sa zidova. Smestivši ih u torbu, pozdravili su čuvara i izašli iz galerije. Imali su dovoljno vremena, makar do jutra, da pobegnu dok su dolazili do ćumeza gde ih je čekao Kroat sa svojim ortacima.

Ismail im otvori vrata i pusti ih unutra. Frenk i Žan Krištof Abduli staviše torbu na sto. Svi su bili nestrpljivi da pogledaju plen.

-Odlično je prošlo, reče Frenk.

Miloš otvori torbu i poče da vadi uramljene slike jednu za drugom. Dok ih je vadio i razgledao, voda mu je išla na usta na zamisao koliko će dobiti para od njih kod preprodavaca.

Kroat se zakašljao.

-Moji drugari očekuju isplatu za urađeni posao.

Miloš, Ismail i Adem su ga gledali ispod oka, sa mržnjom u očima. Napokon Ismail ode do fioke gde je izvadio svežanj novčanica oblepljenih trakom. Potom je izvadio još jedan. Tu je bilo oko 100 000 evra. Pružio ih je Frenku. Među umetničkim slikama koje su pokrali, Kroat je bacio znatiželjan pogled prema jednoj. Činila mu se nekako poznata. Vraćajući se u prošlost i njegovu karijeru mladog slikara sa velikim talentom, polako je počeo da se priseća.

Sedeo je na fotelji pored plavuše, koju je mnogo voleo. Nisu proveli dugo vremena zajedno na tom odmoru, pa joj je ostavio sliku koju je naslikao tokom boravka sa njom. Tačno se sećao svega sada, kad je ugledao sliku.

-Moram da idem sad, rekao joj je. Dok je odlazio, znao je da je nikad više neće videti. Samo se čudio otkud njegova slika u umetničkoj galeriji. Da nije fuksa prepoznala kvalitet i prodala je nekom krimosu, pa je on poklonio galeriji?, pitao se.

Odjednom ga je obuzelo čudno osećanje. Ismail, Adem i Miloš su razgledali slike, i posebnu pažnju obratili na onu koju je kroat posmatrao.

-Uf, ta je najvrednija.

-Sklanjajte šape sa te slike. Ovu ću zadržati za sebe.

Ortaci se naljutiše.

-Jel se ti zezaš? Pa ova je vrednija od svih ostalih zajedno.

-Zato i hoću da je zadržim.

-Misliš, hoćeš da uzmeš svu lovu za sebe, reče Ismail.

Kroat se okrene Frenku i Žan Krištofu Abdulu. Crnja francuz je bio brz na obaraču, izvadivši dva mala pištolja ispalio je brze hice ka Milošu i Ademu. Frenk je upucao Ismaila u stomak. Svo troje su ležali mrtvi na podu, iz rupa od metaka krv im je tekla u potocima.

-Hvala, drugari. Bolje požurite, imate još malo vremena.

Frenk i Žan Krištof Abdul izađoše iz ćumeza i odvezoše se automobilom praveći užasnu buku.

Kroat je posmatrao mrtva tela oko sebe i slike položene po stolu. Držeći svoju u rukama, polako je izašao iz stana. Policijske sirene i automobili su dolazili. 

John Franklin Bardin - Devil Take The Blue -Tail Fly

John Franklin Bardin was one of lesser known crime writers, but as it usually is with lesser known crime writers pretty good. His mother was suffering from paranoid schizophrenia and he had some issues as a kid, so he wrote three very good crime novels. 

This one tells a story about woman released from mental institution where she tries to go on with her life. But unfortunately, her sorrowful past catch on her as it usually does. Very disturbing and paranoid novel bordering on horror with deep psychological insights into unstable mind, just like other two he has written.

Klošar

Bilo je kasno letnje popodne. Ljudi su šetali duž zemunskog keja. Bilo je različitih grupa. Muž i žena sa detetom, usamljena baba, deda i unuče, momak i devojka...

Nedaleko od šetališta jedan momak je pokušavao da slika lepu skulpturu na zidu zgrade blizu parka. Bilo je tu nekoliko derišta i njihovi roditelji koji su sedeli na klupi dok su se mala gamad pentrala uz tobogan.

Momak je uslikao ukras na zidu zgrade i pomislio kako je lepo ispao na kameri. Potom je prešao kroz ulicu da sedne na klupu kad ga je bez ikakvog razloga zaustavio debeli čovek 40-ih godina svinjskog lica. Bez ikakvog obzira napao ga je, agresivan i ljut.

-Šta si to snimio.

Momak je pokušao da zadrži kontrolu. Ko je ovaj tip i što ga zaustavlja, pomisli gledajući u njegovo debelo svinjsko lice.

-Slikao sam skulpturu na zgradi.

Debeli tip mu nije verovao pa mu je zatražio da mu pokaže. Momak pomisli, ko zna, možda je tip policajac, iako nema pravo tako nešto da zatraži od njega. Očigledno je bio neki primitivac.

Pokazavši mu sliku, tip se umiri. 

-Oh, izvini momak. Mislio sam da si slikao neko dete tu. Ima mnogo bolesnika u ovom kraju. 

Momak i debeli primitivac se raziđoše. Dok je sedeo na klupi momak se setio da bi trebalo da uplati novac za knjigu koju je kupio preko sajta 'kurcindo'. Već je bilo prošlo nekoliko dana do isteka roka za uplatu.

---

Debeli čovek se vraćao kući posle napornog radnog dana. Besan na svog šefa, ušetao je u kuću gde je njegova žena Zorana peglala košulju koju mu je kupila pre dva dana. Imala je crnu kosu i velike tamne oči. Ne sebi je imala crnu bluzu i plave trenerke. Njihova ćerka jedinica igrala se sa barbikom na kauču. Bila je lepo građena, plave kose i sivih očiju. Nosila je majicu na miki mause i pantalonice sa iscrtanim leptirićima.

-E, Petre, kako je bilo na...

Petar se obrušio na ženu, uzeo joj peglu iz ruke i mlatnuo je po glavi nekoliko puta. Žena pade na tepih teško povređena. Dete je posmatralo scenu. Petar je još uvek držao vrelu peglu u ruci gledajući kako Sofija stiska barbiku. Prišao joj je i oduzevši joj igračku podigao i mlatnuo je peglom po grudima. Zorana je kukala od teških opekotina, mileći po podu nekako je dosegnula do telefona i pozvala policiju. Gledajući ispržene grudi ćerke, Petar, izduvavši bes, pustio je da sklizne na kauč. Spustio je peglu i stajao tako neko vreme.

Kroz poluotvoren prozor začule su se sirene policijskog automobila. Detektiv i Nataša su munjevito ušli u stan, iskusni koliko su već bili. Detektiv je na brzinu smirio pomahnitalog ludaka, dok je Nataša stavljala hladne peškire natopljene ledom na Zoranu i njenu ćerku.

-Nisu teške opekotine, govorila je Nataša detektivu. -Je li vaš muž ranije činio nasilje nad vama i vašom ćerkom.

Zorana je sa mukom ispljuvavala reči.

-Već dugo vremena je to činio, međutim nisam imala hrabrosti da ga prijavim. Često je išao da se kocka i trošio dosta para na razne mutne radnje.

-Niste trebali da se udate za njega.

-Znam to. Sad je završeno. Vodite ga, molim vas. 

Detektiv i Nataša odvedoše primitivca dok su dolazila razlupana kola hitne pomoći. Dete nije bilo u životnoj opasnosti pa nije bilo potrebe da je vode u kbc 'Zemun'. 

Zorana je neko vreme ležala na krevetu oporavljajući se. Mislila je šta će dalje raditi. Već neko vreme je imala vezu sa mnogo mlađim i zgodnijim momkom koji je živeo na Novom Beogradu. To je bio njen rezervni plan, jer je očekivala ovako nimalo suptilan napad na nju i Sofiju.

Okrenula je broj. Neko vreme je čekala dok se tip nije javio.

-Hej, Zorana!

Žena je brisala suze kuhinjskom krpom koja je imala nekoliko rupa od cigareta.

-Mladene, desilo se ono što sam očekivala!, vrištala je Zorana u telefon. 

-Klošar me udario peglom i povredio mi dete.

Mladen na drugom kraju veze neko vreme je ćutao.

-Klošar smrdljivi. Tek tako te napao. Jesi li ga prijavila.

Bilo je nešto čudno u njegovom glasu što Zorana nije registrovala.

-Jesam, odveli su ga neki panduri. Mogu li da dođem kod tebe sa ćerkom, upitala je, bacajući pogled na devojčicu.

Neko vreme Mladen nije odgovarao. Čula je njegovo disanje.

-Dođi. Spakuj stvari i dođi.

---

Petar je neko vreme sedeo u ćeliji kod 29 novembra. Svo vreme je govorio da mu je krivo. Raštrkani policajci su šetali duž prostorija, odlazeći u sektore, vraćajući se sa izviđanja. Zorana je došla da obavi formalnosti kako bi detektiv napravio zapisnik o slučaju. U levoj ruci je držao cigaretu dok mu je vruća kafa stajala na podmetaču. Bio je to isti detektiv koji je došao prilikom poziva.

-Hvala vam na pomoći, detektive. Ne želim više da ga vidim. Kad završim ovo, selim se sa ćerkom kod drugog.

Detektiv je mrmljao nešto sam za sebe dok je tipkao po tastaturi.

-Mhm...slučaj nije previše ozbiljan. Ne želite da izvršite dalje mere. Imate svako pravo.

Zorana prekrsti otromboljene noge i izvadi cigaretu iz pakle. Nosila je bundu od lisičjeg krzna i prevelika doza šminke je ostavljala čudan utisak na pozornike koji su šetali duž hodnika.

Zapalivši cigaretu izbacila je veliki oblak dima.

-Ne želim. Ipak sam imala nekoliko lepo provedenih godina sa njim. Nek trune u tom stanu sad!

Napravivši zapisnik, Zorana je išetala iz glavne stanice i pozvala lux taksi. Bilo je neko zakrčenje kod Džordža Vašingtona. Gromoglasna buka čula se iz stana. Bile su tu patrole komunalne policije. Komšije su se žalile na preveliku buku.

Ušavši u stan, polu-panduri su videli prostitutku sa nekim tipovima. Devojka je izgledala prilično oronulo i komunalcima se činilo da ima sve moguće polno prenosive bolesti. Isključili su bučni uređaj i pružili im papir koji ih je obavestio o kazni u iznosu od 200 000 dinara.

Taksista je napravio zaokret i brzo stigao do Novog Beograda gde je parkirao ispred solitera. Nedaleko od njega Zoranina baba je stajala sa njenom unukom. Nosila je plavi šešir i zelenu baršunastu jaknu. Plativši taksisti, pošla je ka majci i ćerci.

Mladen ih je posmatrao kroz poluspuštene roletne kako stoje na ulici. Retko je gledao kroz prozor jer nije imalo mnogo toga da se vidi. Bio je zadovoljan što su stigli. Bio je to mladić tridesetih godina guste, pomalo nesređene kose. Imao je krupne oči, tanke usne i mali nos. Bio je zadovoljan, pomisli, samo mu je smetalo što je dovela to njeno derište sa sobom.

---

Posle dva dana provedenih u ćeliji Petar je konačno mogao da se vrati u stan, sad potpuno prazan. Detektiv i policajka su hteli još da ga zadrže oko mutljavina sa kladionicom, ali im je pripala muka od njegovog uzastopnog ponavljanja kako mu je 'krivo' što je premlatio ženu i ćerku. Vrativši se u stan, za trenutak je video Zoranu sa peglom i ćerku. Oči mu se razbistriše, i sad je shvatio da je sam u stanu.

Ponovo je osetio bes koji je ključao u njemu. U dnevnoj sobi stajao je kompjuter. Uzeo je čekić iz kuhinje i razlupao ga na deliće. Potom je otišao do kafane da popije nešto.

Pio je neuobičajeno brzo. Flaše su pristizale za sto jedna za drugom. Pomalo olakšan, vratio se u stan. Sedeo je na fotelji i posmatrao slike svoje bivše žene i ćerke. Dok je pušio cigaretu, razmišljao je kako bi ponovo ubedio Zoranu da se vrati. U tom trenutku čuo je kucanje na vratima. Bio je to njegov mlađi brat. Videvši u kakvom je stanju i šta je uradio, osetio se zabrinutim.

-Možda bi trebalo da posetiš psihijatra, Petre.

Posle dugog razmišljanja Petar je prihvatio njegov savet. Odveo ga je u ambulantu gde je dobio inekciju. Osetivši se smiren, pozvao je lux taksi. Nije bilo potrebe za prisilnim zadržavanjem u ludnici. Noć je bila neobično mirna i gusta dok je taksista vozio. Nisu izmenili nijednu reč, što je ovom taksisti odgovaralo. Petar je hteo malo da prošeta, pa je rekao taksisti da parkira kod Zelenog Venca. Izvadio je novčanicu i rekao taksisti da zadrži kusur. Potom je izašao iz taksija zalupivši vrata. Popeo se iznad Zelenog Venca i šetao dok se nije našao kod Brankovog mosta. Pogledavši dole u prljavu reku, za trenutak je pomislio kako vidi Zoranu i Sofiju, kao nekakve mrlje, izobličene i rastrgnute.

'Ljubavi, kćeri', pomisli kad je skočio sa mosta.

Nažalost, spasioci nisu uspeli da ga vrate u život.

---

Mladen je sa velikim zadovoljstvom primio Zoranu i Sofiju u njegov stan. U dnevnoj sobi se nalazio veliki sto, nekoliko stolica, polica sa knjigama, slike okačene po zidu, kauč i radni sto sa crtežima. Mladen je bio umetnik amater, voleo je da crta. Zorana ga je često nazivala diletantom, međutim volela ga je zbog njega, ne zbog njegovih crteža. Njegovi imućni roditelji su umrli pre pet godina i ostavili mu popriličnu sumu novca, tako da do kraja života nije morao da brine o budućnosti i što je još važnije nije morao da radi. Smatrao je da je rad besmislen posao.

-Raskomoti se, Zorana. 

Obučen u plavo ljubičastu košulju i crne pantalone pogledao je njenu ćerku Sofiju. Njene krupne plave oči su odavale očigledan animozitet prema njemu, što je on isto osećao prema njoj. Pomazio je po kosici i protrljao joj ručicu.

-I ti se raskomoti, Sofija, reče zapalivši cigaretu.

---

Dani su prolazili veoma radosno sa Mladenom. Međutim, Sofija je uvek pravila smetnje Mladenu. Ujutru, posle jebanja sa Zoranom, primetio je iscepan crtež na njegovom radnom stolu. Sutradan je primetio još jedan.

Prolazilo je još nekoliko dana. Mladen je shvatao da joj nedostaje otac i da neće da trpi očuha. Porazgovarao je o tome sa Zoranom.

Zorana je ležala u krevetu gola pokraj Mladena.

-Znam ljubavi da ti smeta moja ćerka. Ne znam stvarno kako bih to rešila.

-Ne smeta mi toliko, reče Mladen izbacivši dim iz usta. -Samo mislim da nije baš dobro. Mogla bi da napravi neko sranje. To mi se uopšte ne bi svidelo.

Izgasio je cigaretu u pepeljari. Kroz poluotvoren prozor dopirao je hladan vetar, raznoseći zavese. U daljini se čula neka klavirska muzika.

-Porazgovaraću sa njom, reče Zorana. Prešla je rukom po njegovoj butini i prstima počela da mu trlja kurac. Nadrkavši ga, sagnula se i počela da mu sisa. 

Za trenutak je prestala. Pogledala je Mladena.

-Znaš, ljubavi, mnogo si lepši od onog klošara. Uvek je bio kukavica, pičkica.

Nastavila je da mu sisa. Strpala je kitu do grla i Mladen je uhvati za glavu dok nije svršio. Progutavši spermu, okrenula se i uzela cigaretu iz pakle na noćnom stočiću.

-Porazgovaraću sa njom, srce.

Mladen je klimnuo. Malo mu se prispavalo, pa se okrenuo. Imao je neki čudan san.

Sećao se njegovog mrtvog oca i čoveka koji mu je rekao 'bićeš isti kao on'. Bila je to kratka dremka. Često puta mu se dešavalo tokom crtanja da zaspi na nekoliko trenutaka i nešto usni. 

Zorana se tuširala u kupatilu i otišla u sobu da pogleda Sofiju. Bila je budna i grebala posteljinu. Sela je pored nje.

-Srce, moraćeš da prihvatiš ovu situaciju. Mislim da ćeš se navići. Dobar je on čovek.

Sofija je još uvek grebala posteljinu.

-Neću njega! Hoću mog tatu!

-On je mrtav, zlato. Ubio se.

Slušajući malu aligatorku kako kmeči Mladen se pitao koliko će još morati da trpi to malo derište.

Zorana je nekako uspela da smiri Sofiju. Spremila joj je doručak, čokolino i sok od pomorandže.

Prolazili su dani i Sofija je postajala sve više agresivnija, kao besna mačka. Bacala je stvari svud okolo, razbijala čaše, tanjire. Mladen je povukao Zoranu sa sobom u njihovu prostoriju.

-Zorana, ja ne mogu više ovo da trpim. Moraćeš nešto da učiniš, ili ću da izbacim i tebe i nju.

Matora kurvetina je trljala ruke oko kolena. Sa ovim momkom će imati sigurnu budućnost, mislila je. Sa druge strane, ipak je to bila njena ćerka. Ili ipak nije? Za trenutak joj se pojavila slika u umu.

Zapalivši cigaretu, izbacila je dim iz nosa i frknula.

-U redu, ljubavi. 

Bilo joj je žao Sofije. Sutradan je pozvala socijalnog radnika i objasnila joj kako više ne može da izdržava ćerku. Bila je to čista laž, ali pošto je bila žena to je bilo prirodno od nje. Zamolila je socijalnog radnika da odvede Sofiju u hraniteljski dom. Bio je to mladić dvadesetih godina, sasvim običnog izgleda.

-Gospođo, biće mi drago da vam učinim to. Žao mi je vaše ćerke, ali ima dosta dobrih porodica koje će se brinuti o njoj.

Ono što joj nije rekao je da će i oni imati koristi od toga, ali nije ni morao.

Zorana je stajala ispred solitera sa Sofijom. Na parkingu je automobil crne boje svetleo na jarkom suncu. Ispred njega su stajali staratelji. Žena crne kose sa naočarima u smeđoj jakni i muškarac crne kose u sivom kaputu.

Mladen ih je posmatrao gledajući kroz prozor, srećan što je mala luda zmijica rešena.

Zorana je izmenila nekoliko prijateljskih reči sa starateljima, pa se potom okrenula Sofiji.

-Biće oni dobri prema tebi, zlato.

Sofija je posmatrala majku sa mržnjom. Staratelji su je povukli za sobom i ubacili u automobil. Živeli su na Karaburmi i brzo su stigli do stana u kome su živeli. Oduvek su hteli da imaju dete, ali Kristina nije mogla da zatrudni, tako da je ovo bio pun pogodak. I još će dobijati novac.

Sofiji se prispavalo tako da su je smestili u krevet. Muž je otišao u dnevnu sobu i uzeo neku knjigu da čita. Kristina se raskomotila i izula cipele. Bila je to zgodna žena, razvijena. Polako se spuštala noć kad je ušla u sobu gde su smestili Sofiju. Legnuvši pored nje, polako joj je skinula majicu i počela da joj licka nedefinisane grudi. 

---

Momak koji je imao nesporazum sa pokojnim Petrom primo je knjigu u svom stanu posle nekoliko dana pošto je platio. Dugo je čekao i pljuvao poštare. Razmotavši paket, izvukao je knjigu i pogledao je. Konačno je stigla, pomisli. Uzevši paket u kom je bila spakovana knjiga, spremio se da je baci u kantu za smeće kad je iz nje ispao neki smotuljak. Sagnuo se i podigao ga. U njemu je bila neka praškasta materija, verovatno kokain ili heroin.

Spustio je smotuljak na sto i seo na fotelju, zbunjen. Otkud droga u paketu sa knjigom, pomisli. Da nisu dileri počeli da diluju drogu preko kurcinda? Ako jesu, sigurno nije bila namenjena njemu. A možda i jeste? Protrljao je rukom kroz kosu. Osetivši se u opasnosti, rešio je da krene ka policijskoj stanici. Dok se vozio razlupanim autobusom, mislio je kako bi mu bio potreban šofer. Sigurno je diler greškom ubacio drogu u njegovu knigu, mislio je, dok je koračao do policijske stanice. Ušao je u policijsku stanicu i prošetao hodnikom do kancelarije gde su sedeli detektiv i Nataša. Seo je na stolicu ispred njih. Detektiv je sedeo za stolom i pušio cigaretu dok je Nataša stajala blizu prozora.

-Izvinite, ali stigla mi je knjiga danas i u paketu sam pronašao smotuljak pun droge.

Detektiv je bacio oštar pogled prema momku.

-Jeste li je doneli.

-Jesam.

-Pokažite.

Momak izvuče smotuljak i zajedno sa njim paket u kom je bila spakovana knjiga. Spustio je sve to na sto ispred njega. Detektiv uze paketić i omiriše ga. Kokain, pomisli, vrlo dobar po njegovoj proceni.

Nataša se okrenula prema momku.

-Kojim putem ste došli do knjige.

-Preko sajta 'kurcindo'.

-Ah.

Momak je sedeći na stolici osećao neprijatnost.

-Nemam nikakve veze sa tim, policajci. 

Detektiv se okrenuo ka Nataši. Potom je bacio pogled ka momku.

-Verujem da nemate. Videćemo. Dakle, Nataša, ovi dileri su izgleda počeli da trpaju drogu preko sajta za kupovinu knjiga.

-Malo čudno, ali nije nemoguće. Sećaš li se onog slučaja...

-Ah, da.

Detektiv se okrenuo prema momku. 

-Hvala ti momak. 

Dečko se zakašljao.

-Hm...da li sam sad u nekoj opasnosti od krimosa.

-Moguće. Uglavnom, poslaćemo jednog momka da pazi na tebe dok ne sredimo ovu bandu.

---

Čovek koji je poslao knjigu bio je iz Beograda. Detektiv i Nataša su sedeli u neobeleženom automobilu ispred pošte kod Savskog Venca. Imali su njegovu fotku u dosijeu i samo su čekali dok se ne pojavi sa novom pošiljkom. Spuštao se mrak na ulice i zgrade. 

-Evo ga, ide ka pošti, reče Nataša.

-Pusti ga da obavi posao. Kad izađe, ščepaćemo ga.

Bio je to momak u tridesetim godinama obučen u kožnu jaknu i sive pantalone. Obavivši posao ugledao je mladića u sivom kaputu i devojku u crnoj jakni. Stali su ispred njega i uperili pištolje. Detektiv izvadi značku.

-Momak, uhapšen si zbog rasturanja droge. Pođi sa nama.

Dok je diler išao sa njima ka neobeleženom automobilu, nad grad se prekrila crna noć.

Auguste Le Breton - Rififi in New York

Auguste Le Breton was very well known crime writer who was once himself a criminal. So he knew a lot about french underworld and all scums who inhabited it. With this knowledge he turned to writing and made couple of good crime novels, mostly set in France. This particular novels is alike one of the ones he wrote about France, only set in New York, where he gathered information and insides of USA underworld. Exciting novel about big heist, cops and New York mafia. 

Slučaj izgubljene ptičice

Zlatan i Jelena su za rođendan svog petogodišnjeg sina kupili skupocenu ptičicu vrednu 140000 dinara. Arsen je bio veoma srećan zbog ptičice i često je gledao kako se igra u kavezu i pije vodu. Redovno joj je davao hranu. Ptičica je potekla iz Južne Amerike, i Arsenovi roditelji su je vrlo teško nabavili, pošto je bila veoma tražena među ljubiteljima ptičica. Imala je plavo crna krila, zeleno perje i crnu glavu. 

Arsenova ćerka Vanesa često je zadirkivala brata zbog ptičice. Bila je to cura od 17 godina plave kose i crnih očiju koja je često provodila noći napolju. Roditelji su znali da se drogira, ali nisu ništa preduzimali povodom toga jer su i oni često pušili travu.

Nekoliko dana posle Arsenovog rođendana pristigli su rođaci da preuzmu neke pakete od Jelene. Arsen se tek probudio i kad je doručkovao otišao je da vidi ptičicu. Iznenadio se kad je video da je nema u kavezu. Odmah je potrčao ka mami i tati, plačući i kmečeći.

-Mama, tata, nema mi ptičice, neko je uklao.

Zlatan ode u sinovljevu sobu i pogleda kavez. Zaista je bio prazan. Pogledao je prozore koji su bili zatvoreni. Ptičica nije mogla sama da izađe iz kaveza, pomisli. Da je nije neki lopov ukrao dok su spavali?

Odlučio je da uposli privatnog detektiva Čeda Pitersona. Vozeći se kolima do zgrade gde je privatni detektiv imao kancelariju, bio je besan zbog ptičice koju je skupo platio. Pljuštala je kiša kao iz kabla i saobraćaj je bio pomalo usporen. Ipak, stigao je do parkirališta i isključio motor. Potom je izašao iz kola i ušao u zgradu. Lift je bio u kvaru pa je morao da se penje do 14 sprata gde je privatni detektiv imao svoju kancelariju.

Vrata su bila otvorena i Zlatan uđe u kancelariju privatnog detektiva Čeda Pitersona. Tu je bio kauč, polica sa knjigama, nekoliko figurica, krevet, i radni sto gde je Čed Piterson sedeo. Iznad stola je visila slika koja je prikazivala momka na plaži. Pušio je cigaretu posmatrajući Zlatana.

-Dobar dan, vi ste privatni detektiv, Čed Piterson.

-Jesam. Kako mogu da vam pomognem.

Čed Piterson izgasi poluispušenu cigaretu i zapali novu.

Zlatan sede na stolicu posmatrajući radni sto. Činio mu se pomalo u neredu. Okrenuvši se ugledao je nekoliko praznih flaša vina. Kroz poluotvoren prozor prodirao je vetar, pomerajući zavese. Roletne su bile poluspuštene.

-Znate, kupio sam sinu jako skupu ptičicu koju sam nabavio iz Južne Amerike. Međutim, posle par dana načisto je nestala. 

Čed Piterson je otvorio limenku piva i sipao u čašu. Cigareta mu je visila sa usana dok je sipao tečnost.

-Mislite da je neko ukrao.

-Ne verujem. 

-Možda neko od vaših ukućana.

Zlatan se nakašljao.

-Imam izvesnih sumnji u vezi moje ćerke. Vanesa se zove. Uzima droge već dosta vremena. Međutim, retko je viđam. Često ide sa nekim momkom na motoru.

Čed Piterson izgasi cigaretu i zapali novu. Osetio je napad kašlja, pa je izvadio maramicu i pljunuo šlajm u nju. Potom je bacio u korpu za otpatke.

-Je li ona sada kod vas?

-Mislim da jeste.

-Dobro. Hajmo onda da vidimo o čemu se radi.

Zajedno se spustiše stepenicama i izađoše do parkirališta. Kiša je pomalo prestala.

Od Dorćola do Novog Beograda vožnja je protekla u ćutanju. Sa vremena na vreme Čed Piterson je izvlačio flašicu iz ofucanog kaputa i pijuckao.

Brzo su stigli do Zlatanovog stana.

-Gde je vaša ćerka.

-Obično provodi vreme u svojoj sobi.

Dok se penjao stepenicama ka Vanesinoj sobi ugledao je devojku kako izlazi noseći torbicu. Činilo se da je u žurbi. Odmah je prepoznao kao narkomanku, a i ona je njega prepoznala kao njuškala. Pokušao je da je zadrži i ispita ali se izmigoljila kao zmija i jurnuvši niz stepenice izašla iz stana.

Ispred zgrade je čekao neki momak na motoru. Čed Piterson pogleda Zlatana.

-Mogu li da se poslužim vašim autom.

Zlatan klimne glavom.

Devojka se već odvezla sa momkom na motoru, pa je privatni detektiv uskočio u kola i počeo da ih prati sa bezbedne udaljenosti. Pratio ih je do Zemuna gde su zastali i ušli u zgradu okruženu parkom. Čed Piterson zaustavi kola i prošeta do podruma pića. Kupio je flašicu vina i prešavši ulicu čekao neko vreme dok nije kupio giros. 

Seo je na klupu ispred zgrade gde su otišli Vanesa i momak sa motorom. Dok je jeo giros i ispijao vino, bio je siguran da neće skoro izaći. Sigurno su dobili dosta para za ptičicu i sad su nadrogirani. Ipak, morao je biti oprezan. 

Jato golubova skupilo se oko parka. Među njima je bila i jedna vrana. Čed Piterson baci ostatak girosa vrani koja je odmah zgrabila i poletela. 

Ispivši vino bacio ga je u korpu za smeće zajedno sa kesom od girosa. Dok je prolazio uskim hodnikom do ulaza u zgradu jedna strankinja ga je presretnula.

-Do you know where I can find an internet caffe around here?

-There is one, just about the corner, then to the left.

Strankinja se zahvalila i otišla. Privatni detektiv uđe u zgradu i pope se do 7 sprata gde je momak sa motorom odveo Vanesu. Prislonjen uz vrata, čuo je nekakvu elektro muziku, smeh i čavrljanje.

Pokucao je na vrata nekoliko puta. Tehno muzika prestade i mladić širokih zenica otvori vrata. Neko vreme je stajao tu, nesvestan da mu je pištolj prislonjen uz trbuh.

-Uđi unutra.

Čed Piterson je držao na nišanu narkomana dok je zatvarao vrata stana. Vanesa je ležala na kauču i šmrkala koku. Videvši čoveka sa pištoljem i njenog narko drugara kako stoje, pomislila je da halucinira.

-Ko si bre ti.

Privatni detektiv je govorio negledajući je, držeći oprez na momka.

-Uposlio me je tvoj otac. Koliko si love dobila za ptičicu.

Vanesa prođe prstima kroz kosu, pa se zakašlje.

-Uf, što sam se našmrkala. Šta si ono pito...

Pogledala je oko sebe i polako se digla sa kauča. 

-Koliko love. Pa dovoljno za 30 grama koke i 20 grama dopa. Onaj tip nije hteo da mi da više.

-Kome si prodala ptičicu.

-Nekom tipu, kolekcionaru.

-Gde živi.

-Kod arene, ima neka plava zgrada tamo. Ček da se setim...Bulevar Zorana Đinđića 77.

Momak je još uvek stajao pred detektivom.

-Nećete da nas prijavite.

-Neću. Volim narkomane. Interesuje me ptičica.

Čed Piterson izađe iz stana i spusti se liftom do izlaza iz zgrade. Kiša je ponovo počela da pljušti dok je sporim ali sigurnim korakom došao do kola. Ušao je unutra i otpio gutljaj iz flašice. Pokrenuo je motor i zaputio se do arene. 

Prošavši ulice zaokrenuo je među novoizgrađene zgrade blizu arene. Primetio je nekog matorog radnika kako obilazi stanove i jednu babu koja mu se činila kao upravitelj kompleksa zgradurina. Parkirao je nedaleko od ulaza u zgradu. Izvadio je cigaretu iz pakle, zapalio i otpio gutljaj iz flašice. Potom je vratio u džep ofucanog kaputa.

Izašavši iz kola približio se ulazu u zgradu. Na pločici ispred oznaka stanara pisalo je 'skupocene ptice na prodaju i otkup, firma'.

Prorešetao je nazive stanara i zvrcnuo na dugme firme. Začulo se zvonce i škljocaj. Vrata su bila otvorena i detektiv uđe u predvorje. Popevši se stepenicama pritisnuo je dugme za lift. Ušao je u lift i stajao dok se penjao do 5 sprata. Hodnik je bio prazan obzirom da je bilo sivo popodne. Zvrcnuo je na vrata firme 'skupocene ptice na prodaju i otkup'. Otvori mu vrata debeli čovek sa naočarima. Ličio je na prepariranu pticu.

-Dobar dan. Kako mogu da vam pomognem.

-Privatni sam istražitelj. Interesuje me jedna ptičica koju je ćerka narkomanka prodala vama za izvesnu sumu novca.

Debeli čovek osmotri detektiva kao da gleda neku pticu koju bi prodao ili kupio.

-Aha. Uđite onda.

Prostorija je bila ispunjena raznim skupocenim nameštajem. Nekoliko egzotičnih ptica je cvrkutalo u kavezima. Debeli čovek sede za sto i izvadi cigarilos. 

-Sedite. Hoćete jednu.

-Ne, hvala. 

-Uzmite, insistiram.

Debeli čovek je delovao nekako usporen.

-Neka, nemojte da se mučite, pomisli u trenutku ako bi uzeo cigarilos da bi ga onesvestio.

Debeljko zapali cigarilos i otpuhnu dim.

-Šta ste ono hteli...ah...ptičica...

Neko vreme je dahtao, prikupljajući vazduh.

-Pa, vidite, ta narkomanka, samo smo je iskoristili. Jer njen muž, nije smeo da kupi tu skupocenu ptičicu.

-Zašto.

-Pripadala je izvesnom biznismenu iz Venecuele. Neki dripac je ukrao od njega i prodao tom...kako se beše zove..

-Zlatan.

-Ah, da. Zlatan. E, pa vidite, gospodine...

-Čed Piterson.

-Drago mi je. E, pa, morali smo da je vratimo biznismenu. Znate već kako to ide. Koka, ptičice...

Detektiv izvadi cigaretu iz kutije i zapali je.

-Hm...mislim da sad nema koristi ići do Južne Amerike.

-Nema nikakve koristi, osim teških nevolja. Da li vas još nešto interesuje.

Detektiv mahnu glavom kao znak negacije, zahvali se debeljku i izađe iz firme.

Spuštajući se liftom morao je da objasni kako stvari stoje Zlatanu. Odveo se njegovim kolima do stana. Zlatan je otvorio vrata.

-Zlatane, sledeći put se malo bolje raspitajte od koga kupujete skupe ptice. Što se tiče vaše ćerke, ja bih je poslao na odvikavanje, ali to je vaša stvar.

-Kako to mislite...

-Kupili ste pticu od narko bosa iz Venecuele, budalo. Budite srećni što ste još živi. 

Zlatan izvadi maramicu i obrisa oznojeno čelo.

-Oh...shvatam...koliko sam vam dužan.

-1000 dinara.

Zlatan izvadi iz novčanika hiljadu dinara i pruži detektivu.

-Doviđenja.

Čed Piterson prošeta do autobuske stanice da sačeka bus. Bilo mu je žao dečka. Uskoro je autobus stigao.

Zločin

Devojka crne kose je unezvereno gledala okolinu dok je šetala ulicom kroz centar naselja sa svojom majkom. Nosila je crnu jaknu i crne pantalone. Majka je držala za ruku i vodila je kroz ulicu. Bila je to žena u četrdesetim godinama, pomalo istrošena, ali još privlačna. Nosila je zelenu jaknu i braon farmerke.

-Eto, vidiš, zlato, nemaš čega da se plašiš. To su samo ljudi, vode živote.

-Ne znam, mama, meni to sve izgleda tako strašno, ti prizori, ljudi.

Majka je uzdahnula sa teškoćom. Nije znala da će joj jedina ćerka oboleti. 

-Moraćeš da se navikneš jednom sama da prošetaš. Videćeš, ništa ti se neće desiti.

Devojka crne kose je odsutno klimnula glavom, još uvek gledajući okolinu kao da su u blizini bezimena čudovišta.

Posle kratke šetnje vratili su se kući. Otac je sedeo i čitao novine. Nosio je crveni džemper i roze pantalone. Majka bolesne cure je krivila oca jer je uvek bio pičkica.

-Kako je bilo u šetnji, upitao ih je ne podižući pogled sa novina.

Majka je ostavila ćerku da ode u sobu i sela na fotelju.

-Fino.

-Sisaće tvoja ćerka kitu kao što si ti sisala, kujo smrdljiva, kalašturo, droljo, fukso, fufice, kamenjarko, kokoško, kvočko...

Žena se razbesnela i podigla pepeljaru punu opušaka i prosula mu ih u lice. Muž se digao i uhvatio ženu za glavu pa je odveo do klozetske šolje. Spustio joj je glavu u klozetsku šolju i pustio vodu, šutirajući je u stomak. Tokom šutiranja često se sećao svoje majke koju je takođe šutirao.

Često su se svađali on, majka i otac. 

Naselje u kojem su živeli je bilo puno buke i nereda. Žitelji naselja su svakodnevno kršili javni red i mir, bacajući smeće i đubre svud okolo.

Tokom jednog izlaska majka bolesne cure je sela na klupu da se odmori. Pored nje je sedeo mladić riđe kose.

-Joj, al se izmorih, reče umorna žena. -Pogledajte ovo smeće.

Mladić je zapalio cigaretu.

-Sve su to klošari i fukse, gospođo. Ništa ne vrede.

Žena je još neko vreme sedela na klupi pa pošla kući.

Bio je to dan kad će njena ćerka sama pokušati da prošeta kroz naselje. Ranije je to bila njiva, ali početkom devedesetih su se nakotili razni klošari i fukse.

Bolesna ćerka je ležala u sobi i nestrpljivo vrtela ruke. Majka joj uđe u sobu.

-Jesi li spremna.

-Mislim da jesam, mama.

Majka je klimnula glavom.

-Imaš telefon, uvek možeš da nas pozoveš ako ti ne bude bilo dobro.

-Ok.

---

Za to vreme na Novom Beogradu neki momak je bez očiglednog motiva probio u stan gde je živela plavokosa žena sa dve ćerke. Imao je mašinku i kad je uleteo izbušio je ženu i dve ćerke. Međutim, nije brzo stigao pre nego što ga je policija uhvatila.

---

Afronija je polako izašla iz stana i kroz dvorište kućice izašla na pločnik i krenula u šetnju. Dugo je šetala i nekako su joj se sve te zablude i paranoje raspršivale dok je koračala niz ulicu.

'Konačno mogu sama da šetam bez majke', mislila je bolesna cura. Pomislila je da ponese svoje klikere kako bi se bez poteškoća vratila kući, ali ih je zaboravila. Šetajući bez nekog određenog cilja put kojim je išla se izdužavao i krivio, i odjednom se našla u šumi. Iz daljine se čuo glas neke devojke.

'Da, ja živim tamo kod crkve, bogu hvala'

Očigledno je razgoravala sa nekom drugom osobom. Verovatno je mislila da je njeno mesto stanovanja bolje od mesta drugih ljudi.

Ipak, Afronija se čudila kako se odjednom našla na ovoj nepoznatoj teritoriji. Pomisli, dobro je, ovo je prvi put da sama šetam kroz naselje. Nisam još upoznala sva mesta. U daljini su neke džukele zavijale. Dok je koračala kroz gustu šumu prisećala se detalja iz svog detinjstva. Takođe nije mogla da se otrgne sinoćnog košmara koji je imala, kad se digla iz kreveta u tri ujutru, oznojena, sa otvorenim prozorom kroz koji je dopirao hladan vazduh mešajući se sa drhtavim telom. Osetila se odjednom zastrašeno pa je izvadila flašicu vode iz jakne i popila lek koji joj je dala izvesna apotekarka plavih očiju i zmijskog lica. Popivši lek, malo se smirila i nastavila dalje dok nije naišla na dve prilike među drvećem. Bili su to neki tipovi u sakoima i kravatama. Jedan je imao sivi sako a drugi crni.

-Kako ideš sama curo. Gde ti majka.

-Da. Gde ti je stara kanta.

Nije ni primetila da je nastupio mrak. Čudila se ko su ovi ljudi i šta traže od nje.

Tipovi se pogledaše.

-Hej, jel ovo ona mala bolesna.

-Aha.

-Dobra pička.

Afronija se okrenula osetivši opasnost. Lek je pomalo ošamutio pa nije imala dobru kontrolu nad svojim pokretima. Dva tipa joj se primakoše kao hijene i zgrabiše je za ruke. Dok je jedan držao i skinuo joj pantalone, ovaj drugi je izvadio kurac i nadrkao ga. Držeći devojku za ruke napravio je mesta za tipa u crnom kaputu koji je počeo da je nabija u pičkicu.

-Uf, al si dobra, uska ti je pičkica...

Afronija je plakala i kukala, ali niko je nije čuo.

Tip u crnom kaputu isprazni muda u devojčinu pičkicu sa velikim uzdahom.

-Nisi trebao da joj svršiš, budalo.

-Aj ne lupaj.

Tip u sivom kaputu je slegnuo ramenima, a i bio je napaljen, pa je izvadio kurac i počeo da nabija Afroniju. Za to vreme tip u crnom kaputu je pušio cigaretu oslonjen o crni automobil marke 'duster'.

Svršivši, ostavio je Afroniju da leži u blatu i bljuzgavici.

Pošao je prema tipu u crnom kaputu.

-Ne možemo da je ostavimo ovde.

-I ja mislim.

Odvukoše devojku u automobil. Motor je brektao nekoliko puta dok se nije pokrenuo. Išli su nekom pošljučanom stazom dok nisu zastali na površini trista metara odakle su sreli Afroniju. Izvukoše je iz kola. Tip u sivom kaputu izvadi pištolj sa prigušivačem i opali metak u devojčine grudi. Ovaj drugi je izvadio lopatu i počeo da kopa rupu. 

-Aj, pomozi malo. 

Tip u sivom kaputu je ćutao. Izvadivši cigaretu, neko vreme je stajao i gledao drugara kako iskopava rupu.

-Možeš ti to sam. Ionako će uskoro izbori.

Tip u crnom kaputu pošto je iskopao dovoljno zemlje strpao je mrtvu Afroniju unutra, pa je zatrpao.

Zajedno su krenuli prema dusteru i udaljili se od mesta zločina.

---

Afronijina majka se čudila gde joj je ćerka do sada. Već bi trebalo da se vrati. Bila je zabrinuta i bezbroj puta je pozivala na mobilni, ali nije dobijala odgovor. Njen muž Kresimir je takođe bio zabrinut.

-Da je nisu oteli trgovci ljudskih organa.

Budući da je njen muž bio pička koji je pretrpeo brojne traume u svom selu, stalno je imao strah da joj ćerku ne otmu trgovci ljudskih organa.

-Aj, nemoj da lupetaš. Gori si od neke babe. Možda je našla neku simpatiju...

Tereza se zaista nadala da je to tako. Ipak, otišla je u policijsku stanicu da se raspita i zatraži pomoć u vezi njene nestale ćerke. Svinje iz policijske stanice su poluzainteresovano slušali žalopojke unesrećene majke. 

-Da, razumem vas gospođo, govorila je svinja koja je jednom prilikom prilično beozobrazno upala u stan nevinog mladića.

Provela je nekoliko sati u toj opresivnoj zgradi dok je nije primio detektiv i njegova partnerka. 

Nataša je zainteresovano posmatrala Terezu sa izvesnim žaljenjem jer je čim je videla shvatila da je to slaba žena. 

-Pomoćićemo vam koliko god možemo, gospođo. Znate, sad se odmah radi na nestanku mladih osoba. Većina tih slučajeva ispadnu beznačajna, ali imam osećaj da je vaš slučaj itekako važan.

Tereza izvadi maramicu iz džepa jakne i izduva nos, brišući suze sa lica.

-Mnogo vam hvala, detektive.

---

Detektiv i Nataša su krenuli stazama gde se te večeri kretala Afronija. Lako su mogli da prate njeno kretanje po otiscima cipela ali sneg koji je napadao ih je potpuno izbrisao. Zastali su kod jedne bandere i ugledali pljuvačku.

-Možda je ovo njena pljuvačka, reče Nataša.

Detektiv se sagne i posebnim štapićem stavi malo pljuvačke u kesu za dokaze.

Nedaleko dalje naišli su na još jednu pljuvačku. Detektiv je uzeo uzorak i takođe je stavio, sada u drugu kesicu.

Odvezli su se automobilom do laboratorije gde je dr. Stamenkovski pregledao uzorke. Sneg je polako prestao da pada i talasi vrućine su se spuštali na razbuđeni grad. Ali Stamenkovskom to ništa nije značilo jer je većinu radnog vremena provodio u polumraku.

Upoređujući otiske pljuvačke sa Afronijim, utvrdio je da to nisu njeni. Detektiv i Nataša su bili razočarani.

-Čiji su onda.

-Hm..ovaj prvi uzorak je od neke ciganke iz naselja, a ovaj drugi od nekog matorog penzosa.

Detektiv i Nataša se zahvališe patologu i posetiše mladu cigančicu. Smrdela je na dizel ulje.

-Kako to pljuješ na zemlju koja te hrani, seljančuro.

Ciganka očigledno nije shvatala o čemu detektiv i Nataša pričaju.

U blizini je bio i penzos kojem je pripadala pljuvačka. Smrdeo je na beli luk.

Čim je video detektiva i Natašu, začudio se šta žele od njega.

-Kako to pljujete na zemlju koja te hrani, matora džukelo.

-Šta te boli kita, pljujem gde hoću.

Detektiv i Nataša pođoše dalje, pitajući se da li će se ovi ljudi naučiti kulturi.

Sreli su Terezu, kako se svađa u apoteci sa zmijskom apotekarkom koja je nehotice dala pogrešan lek Afroniji. Raščistivši zbrku, otpustili su apotekarku.

---

Bližili su se izbori i detektiv i Nataša još uvek nisu imali pojma gde se nalazi Afronija, i šta joj se desilo.

Sa nogama na stolu detektiv se pitao gde je mačak Fric. U poslednje vreme je često lutao bez odobrenja po naselju.

Prošavši kroz uski hodnik uskočio je kroz prozor u kancelariju.

-Ah, evo ga mačak.

Nataša ga pomazi.

-Pa gde si to bio.

Mačak se trgne i oko njegovog vrata skrivena kamerica se zaljulja.

Detektiv izvadi cigaretu iz pakle i zapali.

-Pogledaj tu kameru, možda je nešto snimio.

Nataša skine kameru sa Fricovog vrata i uključi je. Posmatrala je snimak kristalno jasan, kao da je bio dan te kasne večeri.

-Mislim da nam je mačak ponovo pomogao, kolega.

---

Izbori koji su bili održani u osnovnoj školi su protekli mirno. Ulazeći u mesnu zajednicu detektiv i Nataša su pokucali na vrata gde su sedeli tip u sivoj i tip u crnoj jakni.

Detektiv izvadi nalog za hapšenje.

-Moraćete da pođete sa nama u stanicu.

-Zbog čega.

-Silovanje i ubistvo mlade Afronije. Znamo da ste neki stranački kadar, ali to nema veze sad.

Tip u sivoj i tip u crnoj jakni pođoše sa detektivom i Natašom, razmišljajući o danima provedenim u osnovnoj školi, srednjoj, sve vreme razmišljajući.