Ubistveni pogled

Čed Piterson je sedeo za stolom i vežbao crtanje jer je verovao da ima talenta kad je čuo kucanje na vratima svoje kancelarije. Rekao je napred, pitajući se ko bi sad mogao biti u ovo popodnevno doba. U kancelariju je ušao debeli tip sa gustom bradom i crnim naočarima za sunce, iako je bila zima.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv.

-Jesam, rekao je Čed izvlačeći cigaretu iz pakle. Zapalivši je, snimio je novog klijenta.

-Sedite. Hoćete li nešto za piće.

Debeli tip sede za stolicu i osmotri kancelariju privatnog detektiva. Bila je lepo uređena, a na kauču je spavala mačka.

-Ako imate pivo.

Čed Piterson izvadi pivo iz fioke, pritom obrisavši policu sa dokumentima.

Pošto je dao klijentu pivo, priupitao ga je par stvari.

-Recite mi ko ste vi i kako mogu da vam pomognem.

-Zovem se Dragoslav, reče uzdahnuvši dok je ispijao pivo. Potom, zapalivši cigaretu, prekrsti noge.

-Po prirodi sam miran tip. Volim da me niko ne uznemirava. Međutim stanari u mojoj zgradi mi ne daju mira. Kao da nemaju svojih poslova. Osećam se ugrožen, detektive.

Čed Piterson popije malo kafe, pritom prosuvši pepeo cigarete na crtež koji je započeo pre nego što je Dragoslav stigao.

-Potpuno vas razumem, Dragoslave. Ljudi više nemaju privatnosti. Da znate samo šta sam sve video.

-Eto, Čede Pitersone. Kad zapalim cigaretu, kažu, opet je zapalio cigaretu, kad otvorim pivo, kažu evo pije pivo. Kad odem u wc, kažu ide u wc da piša. Kad idem da se tuširam, kažu, evo tušira se. Kao da sam nekakva cirkuska atrakcija, ne znam zašto ih toliko opsedam.

Čed Piterson je sa zanimanjem slušao priču ovog ugroženog čoveka i držeći se svojih moralnih principa, čvrsto se odlučio da mu pomogne.

-Pomoći ću vam. Moja tarifa je 1000 dinara na dan plus troškovi. Savetovao bih vam da odete negde na nedelju dve dana dok ja ne raščistim sve to.

Dragoslav izgasi cigaretu i zapali novu.

-Mnogo vam hvala, detektive. Imam jednu kućicu u Hrvatskoj, blizu primorja. Tu bih mogao da odem, a i prijao bi mi odmor od šikaniranja komšija.

Dragoslav pruži dve novčanice od 1000 dinara i zahvalivši se, napusti kancelariju. 

Čed Piterson uze lovu i strpa je u džep. Pogledao je policu sa knjigama na kojima su bili razni predmeti, i pitao se kad će magija početi. Potom, istuširavši se spustio se liftom do izlaza, zaobišao nekoliko automobila i ušao u tojotu korolu. Otišao je do sektora za unutrašnju kontrolu kod 29 novembra, gde je poznavao starog drugara. Primivši poruku da je Dragoslav otišao u Hrvatsku na odmor, izašao je iz auta i bauljajući kroz sneg došao do kancelarije gde je Lazar tipkao neki izveštaj o hapšenju lude žene i njegovog muža. 

-Šta to tipkaš, Lazare?

-Vrlo komplikovana situacija. Sin je podneo tužbu protiv roditelja zbog uznemiravanja i porodičnog nasilja, i dobio je, tako da su sad u zatvoru. 

Opruživši se na fotelji, pogledao je Čeda Pitersona.

-Dakle, opet ti trebaju moje usluge.

-Da. Treba da središ neke stanare u zgradi za mog klijenta. Radi onako kako uvek radiš.

-Ok. Učinio si mi par usluga ranije, pa ću i ja tebi.

Dok su Čed Piterson i Lazar silazili zavojitim stepenicama sektora unutrašnje kontrole, zidovi oko njih su se ljuštili i rastakali. 

Brzo su stigli do zgrade. Čed Piterson je sedeo u automobilu dok je Lazar ulazio u stan na drugom spratu. U stanu je bila neka baba sa unukom, njena ćerka, i muž. Lazar ode do ormarića i uze nešto iz njega.

-Šta je ovo, gospodo? Meni se čini kao kokain.

Muž nije znao šta se dešava.

-Ne znam kako je to dospelo ovde. A kako vi ulazite ovde tek tako bez ikakvog razloga.

-Dobili smo dojavu da se ovde nalazi droga.

Lazar ode do drugog ormarića i 'pronađe' još jedan paketić.

-Ohoho, velika količina heroina. Moraćete da pođete u stanicu. Neka ova mala ostane ovde. 

Sa pištoljem u rukama, Lazar stavi lisice babi, mužu i njegovoj ženi. Potom ih odvede do izlaza i ubaci u auto Čeda Pitersona.

-Lazare, ima još jedan stan, na istom spratu.

-Ok. Sad ću da se vratim.

Ulazeći u susedni stan Lazar pronađe u ormaru skeleton prilično uverljivog oblika.

-Oh, šta je ovo, dečko? Jesi li ubio ljubavnicu možda?

Momak nije znao šta se dešava, a ni njegova cura.

Lazar im stavi lisice na ruke i odvede i njih u kola Čeda Pitersona. Zbijeni tako, otišli su do glavne stanice i strpali ih u ćeliju.

---

Dragoslav je proveo nekoliko ugodnih dana u vikendici, obilazeći predivne prizore hrvatskog primorja. Šetajući među kamenjem i stenjem, primetio je neku ženu sa detetom u naručju kako ga posmatra sa sažaljenjem. Bližilo se veče i Dragoslav se vrati u vikendicu. Brzo je zaspao, i kad se probudio osećao se pun energije, što mu se nije desilo već nekoliko godina. Sigurno je Čed Piterson uspešno obavio zadatak. Listajući dnevne novine, pročitao je vest o ubijenoj i silovanoj ženi. Ubistvo se desilo prema rečima novinara nekoliko sati pošto je Dragoslav krenuo prema vikendici. Prepoznao je sliku iz novina i setio se žene sa detetom u naručju koja ga je sinoć onako pogledala. Je li moguće da je to ona, pitao se. Ispivši kafu, otišao je u šetnju i primetio nekog matorog čoveka kako sedi na ležaljci ispred kućice.

Matori gospodin primetivši turistu pozove ga na kafu.

-Znate li nešto o ubijenoj ženi? Kako sam pročitao u novinama neko je silovao pa je ubio. 

-Hm...momak...sigurno je to delo one veštice koja stanuje u kući.

-Kako to mislite?

-Sigurno je pobila na desetine muškaraca i žena. Mislim da ima natprirodne moći, jer u kasne sate čuje se njeno pevušenje. U mladosti je išla u školu za pevanje. Kad momci iz naselja čuju to pevušenje, odmah dođu kod nje, očekujući da je pojebu, ali ona ih ubije svojim zmijskim pogledom. Opaka žena, prava zmija.

-Zašto to radi?

-Zato što je čudovište. Pazite se nje, i nemojte da joj prilazite.

Ispivši kafu, Dragoslav se pozdravi sa matorcem i krene nazad u vikendicu. Mislio je da će imati šanse da ubije ženu zmiju. Pošto je sa sobom nosio moćne čepiće za uši, i pošto je prirodno uvek gledao u zemlju, mislio je da će jednom za svagda rešiti problem neobjašnjivih proždiranja muškaraca i žena u sitne sate. Bližilo se veče i Dragoslav se približavao kući fatalne žene. Opijajući zvuk njenog pevušenja nije imao uticaja na njega dok je stajala na terasi u večernjoj haljini. Crna kosa joj je lebdela oko glave pod naletima vetra koji je dopirao sa obale, dok su joj oči svetlucale zelenkastim sjajem.

-Hej, ti! Možeš li doći da mi pomogneš oko neke svetiljke koja se pokvarila? Ne mogu da čitam noću.

Dragoslav se popeo oprezno se uspinjući spiralnim stepenicama do dnevne sobe gde je ispred njega stajala žena zmija, monstrum.

-Što me ne pogledaš?

Dragoslav je gledao oko dnevne sobe, tražeći neko oružje koje bi mu pomoglo. Svuda oko dnevne sobe nalazile su se skulpture lepih momaka i devojaka.

-Znam ko si, veštice. Nećeš više proždirati muškarce i žene. 

Fatalna žena skoči na Dragoslava, ali ovaj je uhvati za ruke i baci na zemlju, pa uhvativši je rukama za vrat poče da je davi, svo vreme izbegavajući njen pogled. Na kraju je izdahnula, ispuštajući poslednje opijajuće zvukove.

Posmatrajući skulpture mladih momaka i devojaka, Dragoslav je sumnjao da su to njene žrtve i da ih je nekako pretvorila u kamen. Odlučio je da ode u obližnju policijsku stanicu i objasni celu stvar. Detektiv u kancelariji je slušao i klimao.

-Kužim, kužim, malo nevjerovatno...ali izgleda da drugog objašnjenja nema. Hvala ti momak.

Dragoslav se vrati u vikendicu i poče da se sprema za povratak. Za to vreme detektiv iz stanice je šibao svoju ženu po leđima dugačkom bodljikavim palicom. Kad je išibao dovoljno puta, otišao je u kafanu da nešto popije.

---

Vrativši se u stan, Dragoslav se zahvalio Čedu Pitersonu što mu je pomogao da se reši uznemiravanja svojih komšija i konačno odahne.

Zvončica

Snažna oluja je drmusala drveće, skoro odnoseći nadgrobne spomenike i otežavala pogrebni obred dok je pop čitao neke odlomke iz crne knjige. Osim popa, sahrani su prisustvovali samo udovica i njen sin, mladić dvadesetih godina, crne kose i smeđih očiju. Kišobrani koje su držali dok je kiša pljuštala skoro su im izletali iz ruku, toliko je jaka bila oluja. Udovica se približi popu i došapne mu par reči.

-Molim vas, možemo li ovo da ubrzamo? Vidite ovo nevreme...

Pop je neko vreme trljao dugačku bradu levom rukom dok je u desnoj držao bibliju.

-Hm...verovatno je neki vrag upleo svoje šape. Ali razumem vas. 

Pop je na brzinu prosuo neko smeće iz kandila na sanduk dok su grobari dovršavali ostatak posla. Udovica se smestila u auto i odvezla dok je naslednik ostao, zamišljeno posmatrajući plavo crno nebo zaklonjen ispod drveta. Pošto mu je kišobran izleteo iz ruku, i skroz natopljen kišom, pošao je nazad strmom nizbrdicom do raskršća gde su bili parkirani razni taksisti. Među taxi vozilima parkirana je bila tojota korola ispred koje je stajao privatni detektiv, Čed Piterson. Prišao je nasledniku i pozdravio ga. 

-Vi ste Aleksandar?

Mladić pogleda Čeda Pitersona i začudi se pred njegovom ofucanom prilikom.

-Jesam. A ko ste vi?

-Čed Piterson, privatni detektiv.

-Ne sećam se da sam uposlio privatnog detektiva. Šta želite od mene.

-Pođimo u kafanu iza ugla, taman da se sklonimo od ove oluje ili košave, šta je već. Tamo ću vam objasniti zašto sam vas potražio.

Kafana se zvala 'Hladna kokoška' i bila je krcata ljudima iz svih društvenih slojeva. Stolovi i stolice, posuđe, čaše, flaše i tanjiri su podrhtavali od udara košave. Čed Piterson i Aleksandar zauzeše poslednje slobodno mesto i naručiše dve kafe. Dok je očekivao poslužitelja, oštro oko Čeda Pitersona zapazilo je poznatu facu među kriminalnim krugovima, čoveka zvanog 'Hijena' jer je prilično nalikovao toj životinji. Bio je to japanac, pripadnik jakuza koji je opljačkao nekoliko banaka, pošti, menjačnica i benzinskih stanica. Prema njegovim podacima, napustio je Japan i došao ovde u Srbiju da nastavi svoju karijeru, pošto ništa drugo nije znao da radi. Čudna zanimljivost u vezi s njim je to što mu je u poduhvatima prema svedocima pomagao aligator. Čim bi ušao u neku banku ili menjačnicu iz ogromne torbe izvlačio je velikog aligatora i uz pomoć poluautomatske puške uzimao novac. Hijena je imao nekoliko ožiljaka na dupetu, po kome je bio prepoznatljiv, za razliku od drugih koji su imali ožiljke na desnom obrazu, čelu, vratu, itd. Njegovi prijatelji jakuze su ga kaznili tokom neuspešnog posla, tako da su mu isekli komadiće mesa iz dupeta. Još jedna zanimljivost u vezi sa njegovim pomoćnikom aligatorom je bila ta da je kako izgleda to bio onaj aligator koji je napao dete na zemunskom keju. Svemu sudeći, Hijena je nekako preuzela kontrolu nad aligatorom, verovatno prilikom ronjenja rekom dok je još bio nepoznat policijskim istražiteljima.

Poslužitelj je doneo dve kafe dok je Čed Piterson obavljao telefonski poziv.

-Ćao, Nataša, je li detektiv tu?

-Nije, ima neki posao na Adi Ciganliji. Neki aligator napada ljude tamo. U čemu je stvar.

-Sedim u kafani 'Hladna kokoška'. Nekoliko stolova od mene sedi jakuza 'Hijena'. Pokušaću da mu stavim prislušni uređaj na hjundai ispred kafane. Mislim da će se uputiti ka Adi Ciganliji uskoro.

-Hvala ti, Čede. Obavestiću detektiva.

Čed Piterson je ispijao kafu i čekao dok Hijena ne ode u klozet, dok je Aleksandar srkutao kafu ne razumevajući šta ovaj govori. Videvši kako odlazi do klozeta, Čed Piterson na brzinu izađe iz kafane i postavi prislušni uređaj na hjundai, pa se potom vrati za sto. Hijena izađe iz klozeta, plati račun i uputi se kroz izlaz ka hjundaiu.

---

Uživaoci na Adi Ciganliji su usplahireno bežali sa obale odnoseći peškire, kostime, bruseve i kupaće gaće dok je opasni reptil jurišao na njih. Detektiv je zajedno sa nekoliko pomoćnika pokušao da održi red, ali uskoro je izbila panika i svi su išli kao muve bez glave, što je otežavalo detektivu da upuca aligatora. Ipak posle rešetanja poluatomatskim puškama po aligatoru, konačno je rikno. Dobivši poruku od Nataše, pitao se kakvu li bi Hijena dobit mogao imati na ovakvom mestu. Osim ako nije bila u pitanju diverzija. Uskoro je pao mrak na Adu Ciganliju, i osim mraka još nešto se desilo. Trafo stanice koje su napajale grad električnom energijom odjednom su otkazale, i čitav grad je bio u mraku.

---

Hijena je sedeo u hjundaiu dok je grupa od deset jakuza, još uvek u dobrim odnosima sa Hijenom, osmatrala narodnu banku srbije. Kezeći se obratio se svojim drugarima.

-Biće ovo lak posao. Čitav grad je u haosu.

Desetoro jakuza sa mitraljezima i u samoubilačkim kaputima klimali su u znak odobravanja dok su zajedno sa Hijenom ulazili u narodnu banku srbije.

-Žao mi je jedino aligatora. Dobro me je služio ovih nekoliko godina.

Slatki miris benzina lebdeo je oko hjundaia dok su jakuze probijale kroz ulaz. Ipak, zahvaljujući prislušnom uređaju koji je postavio Čed Piterson, Nataša i detektiv su uspeli da lociraju jakuze. Sedeli su u neobeleženom policijskom automobilu.

-Ipak, ima ih desetoro. Te jakuze su čiste životinje. Uskoro će stići pojačanje sa nekoliko patrolnih kola i tri džipa.

-Jedanaest, ako računaš Hijenu.

Potpuni mrak je okružavao predeo oko narodne banke dok su patrolna kola i džipovi pristizali.

Duboko unutar banke jakuze su prikupljale plen. Hijena je znao da ih ispred čeka kolona policajaca. Ipak je na sve to računao, i na jednog posebnog prijatelja.

Čovek smeđe puti sa naočarima približio se patrolnim kolima. Policajci su mislili da je to neki slepac, međutim nikako nisu mogli da ga se otarase.

-Moj sin...i ćerka...unutra su sa njima...drže ih kao taoce...

Policajci se na trenutak zamisliše pred govorom ovog čoveka dok je otvarao kaput pun eksplozivnih naprava. U trenutku, nekoliko policijskih automobila i džipova digoše se u vazduh zajedno sa takozvanim slepcem.

-Arapin terorista, povikaše ostali preživeli policajci dok su mrtvi ležali u vatri, razneti eksplozivnom napravom.

Hijena je sa desetoro jakuza probio put kroz vatru i razlomljene džipove i pandurske automobile i uleteo u hjundai. Pojurivši niz sporednu uličicu strahovitom brzinom, uskoro je izbegao detektivu i Nataši, koji su samo čuli udaljeni smeh Hijene.

-Pobegao nam je, reče Nataša.

-Neće daleko stići. Postavili smo rampe na svakom izlazu iz grada. Takođe, trafo stanice će se uskoro ponovo pokrenuti.

Hijena je jurio autoputem Beograd - Novi Sad dok nije naleteo na policijsku barikadu koja je odmah otvorila vatru iz svih raspoloživih pušaka. Bila je to posebno opremljena jedinica odgovorna za vrlo teške zadatke. U roku od nekoliko minuta hjundai se pod naletom metaka pretvorio u užarenu olupinu i sjurnuo u jarak.

---

Čed Piterson je ispijao drugu kafu i popio bromazepam pa potom zapalio cigaretu. Oluja je uskoro sasvim prestala, pa su gosti polako napuštali kafanu.

-Dobro, hoćete li mi uskoro reći u čemu je stvar, pitao je Aleksandar.

-Ljudi iz sela odakle je potekao vaš otac imaju problema sa jednim čovekom tamo. Proveo je neko vreme u Africi i sad se vratio.

-Kakve ja veze imam s tim.

-Pa imate. Kako su mi rekli kad su me angažovali, taj čovek ih optužuje da su mu ukrali nekoliko hektara zemlje, i u svojoj kućici visoko na brdu svakodnevno ih ometa. Ubija im stoku, baca otrove u njive i pašnjake. Jednom je čak pokušao da otme seljančicu, ali mu nije uspelo za rukom. Saznavši da ste i vi potekli odatle, rešio sam da pokušam da vas odvedem tamo, da ga ubedite da prestane.

-Hm....nisam bio tamo ne pamtim koliko dugo...i stvarno ne znam kakvu bi pomoć mogao da pružim. Ali prijalo bi mi putovanje.

-Vidim da ste razumni, Aleksandre. Meštani tog sela će vas silno nagraditi. 

Odvezli su se tojotom korolom do sela gde je Aleksandrov pokojni otac proveo detinjstvo. Izlazeći iz Tojote, Aleksandar se prisetio lepih trenutaka provedenog u ovom selu kad je bio mali, ali ubrzo mu je to mesto delovalo nekako čudno i otuđeno. Okupljeni seljaci su ih čekali u restoranu 'kašika i viljuška'. Dotada uplašeni, ohrabriše se kad ugledaše Čeda Pitersona i njegovog pratioca. Jedan od seljaka ustane sa stolice i pozdravi goste.

-Hvala vam što ste došli. Stvarno ne znamo više šta da radimo. Put do njegove kućice je veoma neprohodan, čak i sa džipovima..a i nekako je jako mračno tamo...

Aleksandar je posmatrao ove seljake i njihovo sujeverje. Čed Piterson je zapalio cigaretu i poslužio se vinom.

-Mislimo da on baca neke mađije na naše njive i pašnjake, našu stoku i živinu.

Seljak je uzdahnuo, ispio čašicu rakije, pa nastavio.

-Ponudili smo mu da mu vratimo tih nekoliko hektara zemlje, ali on odbija. A mislim da znam i zbog čega. Ne zanima njega ta zemlja, već moja ćerka Zvončica.

Lepuškasta seljančica plave kose uvrtala je kikice i prekrštala nogu čas na jednu čas na drugu stranu.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv. Hvala vam što ste ponovo došli i doveli ovog prijatelja. Možda će nam pomoći.

-Nema na čemu, Zvončice. Reci mi samo, zašto te on toliko želi.

-Duga je to priča...jedno vreme sam radila kod njega kao služavka, međutim nekako su me cela ta kuća i on prestrašili. Ima neke čudne prijatelje, mada nisam mogla videti mnogo toga jer je tamo jako mračno.

Posle sat vremena planiranja i razgovora, seljaci i Čed Piterson i Aleksandar su nekako uspeli da se sporazumeju.

-Molim vas...nemojte dozvoliti da se išta dogodi Zvončici, reče seljak.

Čed Piterson izgasi cigaretu u piksli.

-Neće joj se ništa desiti. Samo ćemo je koristiti kao mamac. Aleksandar će nam biti od velike pomoći, kao neznanac u ovom selu.

Odspavali su nekoliko sati kod jednog seljaka a onda pošli gore prema kućici u kojoj je živeo neprijatelj. Uspinjući se kroz bodljikavo drveće i gusto rastinje, što su više napredovali to ih je više obuzimala čudesna tama. Čed Piterson je kršio put sekirom kojom je sekao grane i ogromne pečurke, dok su izdaleka čudni urlici dopirali. Kroz tamu Zvončica opazi nekakvo kretanje između stabala.

-Šta je to?

-Verovatno ti se učinilo. Hajmo dalje.

Aleksandar je obrisao lice vlažnom maramicom, jako uplašen ovim negostoljubivim i neprijateljskim okruženjem. Tama je bila toliko potpuna da se čak ni mesečina nije probijala.

-Ovaj čovek ne vidi ni sunca ni meseca. Pitam se da li smo ispravno postupili kad smo krenuli do njega.

Posle nekoliko sati batrganja kroz tamu uz pomoć baterijske lampe Čed Piterson je ugledao obzorje kuće. Pogledavši malo bolje, to mesto je više ličilo na zamak, sa mnogobrojnim prorezima i bodljikavom ogradom. U daljini videše jednog čoveka kako im prilazi. Bio je to visok tip koji kao da je izašao iz srednjeg veka, u teškom oklopu crne boje sa bodljama na ramenima, jašući crnog konja. U levoj ruci je držao dugačku dvoseklu sekiru. 

-Stojte. Ovo je privatni posed. Kojim povodom dolazite.

Čed Piterson je stiskao beretu u džepu kaputa, ali nije verovao da će mu mnogo pomoći protiv ovog oklopljenog ratnika.

-Došli smo da razgovaramo sa vlasnikom ovog zamka, i razrešimo neprijateljstvo između njega i meštana sela.

Crni vitez osmotri Čeda Pitersona, Aleksandra i posebno obrati pažnju na Zvončicu. Potom klimne glavom, zauzdavajući konja koji je njištao i batrgao se.

-Meštani sela, rekoste. Dobro. Pođite sa mnom. Gospodar će vas primiti.

Prateći crnog konjanika kroz most ispod kojeg je tekla crna reka ušli su u zamak. Čed Piterson, Aleksandar i Zvončica polako su se privikavali na tamu u predvorju zamka, koji je bio ispunjen raznim skulpturama u obliku polu ljudi polu životinja. Crne sveće su gorele na lusterima sa leve i desne strane dok su uljani portreti visili na zidovima prikazujući pejzaže jugoistočne Afrike. Crni vitez sjaha sa konja i uvede goste u glavni hol, gde je na crnom prestolu sedeo gospodar zamka, mršava prilika u crnoj odori, sa plamtećom lobanjom iz čijih praznih očnih duplji je titrala crna svetlost.

-AH...meštani su pozvali pomoć kako vidim...hvala ti crni viteže što si ih bezbedno dopratio.

Čed Piterson se prestravi na prizor gospodara zamka, dok je Aleksandar drhtao, a Zvončica pokušala da pobegne. Crni vitez je uhvati za ruku i zadrža.

-Zašto terorišete meštane ovog sela? I šta želite sa Zvončicom.

Gospodar zamka ustade sa prestola i uhvati štap na čijem vrhu je bila obavijena crna zmija.

-Polako...prvo da vam objasnim par stvari...u mladosti sam bio običan čovek, pomalo znatiželjan...tokom mog putovanja po Africi naišao sam na čudnu građevinu koja me je jako privukla...inače sam tokom lutanja po svetu tragao za izvorima moći...tamo u tim pustinjama sklopio sam ugovor sa đavolom...koji mi je pružio besmrtnost. Naravno, morao sam da mu prodam dušu i dam žrtvu. Dao sam mu mog brata. Ipak, sa demonima se nije igrati. Kako bih održao besmrtnost, morao bih da žrtvujem određenu osobu ili ću umreti i skončati u paklu gde će me milion demona mučiti kroz milion godina. Moj gospodar je označio Zvončicu kao žrtvu.

Podmukla tišina je odzvanjala zamkom kad je monstrum rekao šta je imao. Potom je Zvončica počela da vrišti i batrga se, pokušavši da se skloni od crnog viteza.

-Odvedi je u prostoriju, crni konjaniku. 

Crni vitez odvuče Zvončicu niz hodnik do podzemne prostorije. Čed Piterson i Aleksandar nisu mogli ništa da urade, jer su bili okruženi oživljenim skulpturama polu ljudi polu životinja.

Crni vitez ubaci Zvončicu u podzemnu prostoriju gde se nalazio ogromni demon sa rogovima na glavi, repom, krilima i užasnom njuškom . Privukao je Zvončicu i nataknuo je na demonski kurac dugačak 30 santima, jebao je tri sata dok nije umrla.

Crni vitez sa tugom u očima je gledao mrtvu Zvončicu kako leži pored raspojasanog demona, pa se vrati u glavni hol.

Gospodar zamka pogleda crnog viteza. 

-Žrtva je prihvaćena, gospodaru.

-Odlično. Recite meštanima sela da neće više imati problema sa mnom. Crni viteže, isprati ih.

Putujući natrag do sela, crni vitez zastane zauzdavši konja. Potom se obrati Čedu Pitersonu i Aleksandru.

-Možda mislite da sam zao kao i moj gospodar, ali nije tako. Mogu da vam vratim Zvončicu, ali to će tražiti jednu drugu žrtvu.

-Koga?, upita Čed Piterson.

-Aleksandra. Mora ostati u kući pokojnog oca tri dana i tri noći. Za to vreme, Zvončica će se vratiti u život, i biće ponovo u selu kod svojih prijatelja.

Čed Piterson pogleda Aleksandra.

-Pa, prihvatiću...valjda me neće ništa snaći.

-U redu, crni viteže. Hvala ti na pomoći.

Vrativši se u selo, Zvončicin otac je bio jako tužan zbog smrti ćerke. Čed Piterson i Aleksandar su mu objasnili kako mu je mogu vratiti.

-Ako će to pomoći, molim te Aleksandre učini to.

I Aleksandar je proveo tri dana i tri noći u kući pokojnog oca. Međutim, nije dugo izdržao, i pri prvim sunčevim zracima preminuo je. U poljani Zvončica je trčala ka svom ocu, srećna što je među živima.

-Tata! Videla sam gospodara zamka, i još nešto užasnije...mislila sam da sam mrtva...ko me je to spasao?

-Aleksandar. Ali sad je mrtav.

Zvončica pogleda mrtvog Aleksandra i okrene se od njega. Čed Piterson zapali cigaretu i uzdahne.

-Pa, mislim da je moj posao ovde gotov.

Čed Piterson uđe u tojotu korolu i udalji se od sela.

Per Wahlöö - The Abominable Man

Very good crime novel by swedish author, and much better than any other scandinavian crime novels I read, maybe because it was written in the 70's, long before actual scandinavian 'type' of crime fiction blossomed with their boring novels. Martin Beck is interesting character.

Need For Speed - Undercover

Very good entry in NFS series of games where you play as undercover cop trying to infiltrate car stealing gang. I had much fun for in it, and my favorite car Dodge Charger R/T served me well almost throughout entire game.

The Best Crime Stories

This anthology of crime stories is very good, with selection of different authors from early age of crime fiction to more modern authors, showcasing what crime fiction itself is capable of, not just as cheap thrill for summer reading, but also as example of what kind of animal human is capable of doing. It also contains insightful introduction by Michael Stapleton, and by sheer size and in hardcover it can serve as a murder weapon. Of course, it is not perfect as it name suggests it, and it shouldn't be, because nothing is perfect in this world. But all in all fine crime fiction story collection.

Agatha Christie - Evil Under The Sun

Very enjoyable novel from Queen of Crime, full of funny characters and interesting atmosphere. Much better than the rubbish that is published today. It remains a mystery why her novels are so popular.

Progonjena osoba

Gusta magla nadvila se nad šetalištem dok je Čed Piterson kupovao koka kolu u supermarketu. Već mesec dana je provodio vreme u seocetu odmarajući se od mukotrpnog rada. Kupivši koka kolu, izašao je iz supermarketa i zagledao se u svetionik udaljen nekoliko stotina metara. U tom seocetu pristizali su brodovi sa raznim tovarom, i svetionik je bio od velike pomoći radnicima koji su iznosili robu na utovar i istovar. Nije se moglo dosta toga videti od magle pa se privatni detektiv služio baterijskom lampom dok je koračao niz šetalište. Ispivši koka kolu odluči da poseti tursko kupatilo koje se nalazilo nekoliko ulica dalje. Baš dok se našao pred ulazom primetio je neku osobu kako odnosi tepih iz turskog kupatila. Pronicljivo oko privatnog detektiva primetilo je da je nešto umotano u tepih. Momak crne kose u sivoj jakni vukao je nešto umotano u tepih do brodogradilišta i izgubio se u gustoj magli. Ipak, Čed Piterson je bio na odmoru i nije mogao dalje da se zanima za momka sa umotanim tepihom pa je ušao u tursko kupatilo. Ogromna vrućina zapahnula ga je dok se svlačio i obmotavao peškir oko pojasa. Bila je turistička sezona u punom jeku tog leta, i okupljeni ljudi, goli do pojasa, mahom su bili šveđani, poljaci i talijani. Čim malo otopli i vreme postane prijatno, stoka izlazi iz svojih domova, razmišljao je Čed Piterson dok je sedeo u turskom kupatilu okružen turistima. Opuštajući se nikako nije mogao da smetne sa uma tipa koji je izašao sa umotanim tepihom iz turskog kupatila. U tom trenutku žena plave kose obučena u crnu jaknu uletela je u tursko kupatilo.

-Gde je moj muž, pitala je izbezumljena.

Okupljeni turisti su ćutali, kao da ništa nisu videli ni čuli. Čed Piterson je pokušao da smiri uznemirenu ženu. Dao joj je tri tablete bromazepama. Uskoro se devojka pribrala pa je detektiv mogao da je ispituje.

-Je li vaš muž negde pobegao.

Devojka zapali cigaretu. 

-Ne, rekao mi je da će otići ovde malo da se opusti. Međutim, nema ga više od tri sata, što je čudno jer obično provodi sat vremena maksimalno.

-Čime se bavi vaš muž.

-On je radnik na brodogradilištu.

Čed Piterson se seti momka sa tepihom koji je izlazio iz turskog kupatila.

-Bolje pođite sa mnom. Možda ćemo pronaći vašeg muža.

Izašavši iz turskog kupatila, otišli su do brodogradilišta gde su bili nasukani razni brodovi.

-Jeste li vi možda detektiv, upitala ga je devojka.

-Jesam. Sad sam na odmoru, ali ipak me uvek zadese neke zanimljive nevolje.

Užareno sunce koje se spajalo sa ljubičastim morem obasjavalo je brodogradilište koje je bilo u plamenu. Kako izgleda, izbio je požar na plavo crnom brodu. Mornari i radnici su pljuvali i psovali što ne mogu da krenu na plovidbu. Požar se brzo širio sa jednog broda na drugi, pa su došla vatrogasna vozila sa crevima punim vode. Čed Piterson primeti momka koga je video kako izlazi iz turskog kupatila sa umotanim tepihom u donjem delu jednog broda koga još uvek nije zahvatio plamen.

-Sačekajte ovde, reče detektiv i spusti se rasklimatanim mostićem do broda. Ušavši unutra našao se okružen brodskom opremom, užadima, kormilom, raznim stvarima. Potom se spustio zavojitim stepeništem do donjeg dela broda gde je zastao na trenutak, osluškujući. Brod se ljuljuškao na nemirnim talasima i pravio čudne zvukove. Tip je razgovarao sa nekim preko telefona.

-Da, imamo ga, al desilo se neko sranje, na nekom brodu je izbio požar. Valjda ćemo uskoro isploviti.

-Kako misliš dal se isplati? Pa lep je, mlad...dobro, dobro...

Čed Piterson oprezno uđe u kabinu kad je momak prekinuo vezu. Na parketu je ležalo umotano telo muža devojke koja ga je tako iznenada zaskočila u turskom kupatilu.

-Ko si ti? Ovo je privatni brod.

Čovek umotan u tepih se batrgao po podu dok su tip i Čed Piterson razmenjivali poglede.

-Privatni detektiv. A ti si, verujem, trgovac belim robljem.

Na užetu preko kabine bilo je okačeno razno rublje, gaće, čarape, pantalone, majice...

Trgovac belim robljem izvuče pištolj i ispali hitac u detektiva, međutim promašivši ga Čed Piterson uhvati produžni kabl i obmotavši ga oko ruke sa pištoljem izbaci ubojito oružje iz ruke zločinca. Potom stegne produžni kabl oko njegovog vrata i stavi mu lisice na ruke. Onesposobivši trgovca belim robljem, odmotao je tepih i skinuo povez sa usta otete osobe. Čovek je kašljao nekoliko puta dok se nije povratio i potom pogledao u privatnog detektiva.

-Ko god da ste vi, hvala vam što ste me spasli od ovog monstruma.

-On je trgovac belim robljem. Nameravao je da vas pošalje u neku daleku zemlju da služite kao konkubina matorim perverznjacima.

Uzevši povez koji je do nekoliko trenutaka bio na sirotom mladiću, obmotao ga je oko usta trgovca belim robljem kako bi prestao da brblja. Potom se okrenuo ka mladiću koji je ustao i seo na stolicu. Čed Piterson izvadi flašu pića iz ormarića i nasu čašu pa je pruži momku.

-Imate li možda cigaretu.

Privatni detektiv izvadi paklu i pruži cigaretu momku.

-Recite mi sad, kako se ovo sve desilo.

Momak zapali cigaretu i izvuče veliki dim iz pluća. Ispivši piće, obliznuo je usne.

-Imam običaj da se opustim u turskom kupatilu sa vremena na vreme, ali uglavnom kad je prazno. Sedeći tu u vreloj pari, odjednom sam osetio jak udarac u teme, mislim da sam bio par minuta u nesvesti, i osetio sam kako me neko umotava u tepih i odnosi negde.

-Hm. Onda su oni turisti sigurno došli kasnije. Uglavnom, vaša žena je uletela u tursko kupatilo tražeći vas. Eno je tamo kraj mostića gde sam joj rekao da me čeka.

-Mnogo vam hvala gospodine...jeste li vi policajac?

-Privatni detektiv na odmoru.

-Oh. Žao mi je što sam vam pokvario odmor.

Zajedno su izašli iz kabine penjući se stepenicama do gornjeg dela broda. Požar se smirio, i prešavši mostić mladić krene u zagrljaj svoje voljene žene.

Izljubivši se nekoliko puta, zahvalili su se Čedu Pitersonu na pomoći. On im klimne i produži niz šetalište dok nije naleteo na policajku zaduženu za taj deo sela. Bila je to neka debela seljanka u plavoj uniformi. Nekoliko policajaca su iznosili trgovca belim robljem do policijskog automobila. Debela policajka uputi snishodljiv pogled ka privatnom detektivu. Sigurno je bila ljubomorna što je on uhvatio zločinca pre njih, pomisli Čed Piterson zapalivši cigaretu.

-Zašto me tako gledate, policajko? Da nisam otišao u tursko kupatilo, trgovac belim robljem bi otplovio sa žrtvom.

-Došao privatni detektiv iz grada da podučava seoske policajce o njihovom poslu. Zar nisi ti ovde na odmoru?

-Jesam, još nekoliko dana.

Debela policajka pljune na beton i krene ka drugim policajcima.

Tri dana koja su mu preostala tokom odmora Čed Piterson je provodio sa medvedima, lisicama, vukovima, zmijama i raznim drugim životinjama. Osetivši se okrepljen i povraćen u život, odlučio je da se vrati u Beograd.

Dugo putovavši autobusom do Beograda, osetio se umornim i ušavši u kancelariju odmah je zaspao. Bilo je oko 11 sati prepodne kad se probudio. Popivši kafu i ispušivši cigaretu, otišao je u klozet da se umije i istušira. Potom se obrijao i seo za radni sto. Skuvao je još jednu kafu listajući prethodne slučajeve i razvrstavajući ih po trenutku nastanka. Onda je začuo kucanje na vratima kancelarije. 

-Uđite.

U kancelariju je ušao mršav mladić oko 30 i nešto godina, očigledno nervozan i zabrinut, neobrijan, prljav i sve u svemu nije ni na šta ličio. Seo je na fotelju ispred radnog stola i uputio prestrašen pogled Čedu Pitersonu.

-Delujete loše, momak. Hoćete li bromazepam.

Momak klimnu i Čed Piterson mu dade tri bromazepama sa čašom soka.

Ispivši tri bromazepama, momak se smiri i neko vreme je delovao smireno.

-Kako mogu da vam pomognem, gospodine...

-Saša Plašenković.

-Gospodine Saša Plašenkoviću. Kako mogu da vam pomognem.

Saša izvadi cigaretu iz pakle, zapali je i prekrsti noge.

-Uveren sam, detektive, da ljudi u zgradi u kojoj stanujem hoće da me ubiju.

Čed Piterson je neko vreme vrteo cigaretu među prstima dok je nije zapalio.

-Hoće da vas ubiju.

-Da. Hoće da me zakolju, da budem precizniji.

-Recite mi, kako ste to zaključili.

Saša Plašenković zapali cigaretu i zagleda se u plafon kancelarije.

-Jednog popodneva na mom stočiću stajala je činija puna jagoda. Prozor je bio otvoren. Čuo sam neki zvuk, kao da nešto upada u sobu dok sam se spremao da pojedem jagode. Nisam uopšte obraćao pažnju u tom trenutku, nego sam kao i obično pojeo jagode.

-Nastavite.

-E, pa kad sam pojeo jagode, na dnu činije video sam neku crnu tečnost. Ni na to nisam obraćao pažnju. Ali posle nekoliko časova osećao sam se jako loše, kao da je neko namerno ubacio nekakav otrov u moju činiju sa jagodama. Sedam dana sam proveo u krevetu povraćajući u lavor. Kad sam se oporavio, među ostacima jagoda pronašao sam neku bobicu.

Saša Plašenković izvadi bobicu iz džepa i pokaže je Čedu Pitersonu.

Čed Piterson izvadi mikroskop iz ormara i prouči bobicu. Potom se zakašlje dva tri puta.

-Oh, da, ovo je veoma otrovna bobica. Da ste ih pojeli više, do sad biste verovatno bili mrtvi..

Čed Piterson je polako počeo da veruje ovom momku koga je pre nekoliko minuta smatrao potpuno ludim.

-Imate li još nekih primera o zaveri protiv vas.

-Itekako, detektive. Nedelju dana posle toga neko je ubacio kroz otvoren prozor maramicu sa rupicom. Uzevši je u ruke osetio sam veliku slabost u organizmu, i odmah sam je bacio u kantu za smeće. Opet sam proveo nekoliko dana iscrpljen, povraćajući.

Saša Plašenković zapali još jednu cigaretu. Čed Piterson mu sipa čašu vina.

-I to nije sve, detektive. Jednom sam se vraćao iz šetnje kad sam primetio devojku ispred ulaza u moj stan kako briše metlom. Mislio sam da je to neka čistačica. Međutim, ispostavilo se da je to moja komšinica. Miris koji sam osetio kad sam ušao u stan me je potpuno oslabio, tako da sam ponovo proveo nekoliko dana iscrpljen povraćajući. Uveren sam da je utopila metlu u neki otrov i tako pokušala da me ubije. Nisam to očekivao od nje, jer bila mi je draga.

-Pričajte dalje. Tokom moje karijere imao sam dosta slučajeva gde se na kraju ispostavi da je progonjena osoba u pravu.

-E, jednom sam kupio cigarete od komšinice. Kad sam popušio jednu, opet sam dobio napad slabosti i proveo 6 dana u krevetu povraćajući. Drugom prilikom, spuštajući se stepenicama okliznuo sam se dok sam silazio na drugi sprat. Podigavši se, primetio sam da je to karamel bombona. Trećom prilikom, prilikom provere mog sandučića za poštu, pronašao sam preteći papir. 

Saša Plašenković izvadi papir iz džepa jakne i pruži Čedu Pitersonu.

Bio je to običan papir, sa znakovima presavijanja. Na njemu je pisalo:

'Ubićemo te, zaklaćemo te!'

Čed Piterson presavije papir i značajno pogleda Sašu Plašenkovića.

-Zaista deluje kao da neko želi da vas se reši. 

-Hvala vam, detektive. Imam još primera o zaveri protiv mene. Jednom dok sam išao ka autobuskoj stanici do grada da kupim neke potrepštine, za dlaku sam izbegao saksiju sa cvećem koja je pala sa četvrtog sprata jednog solitera. Mislim da je i to učinjeno namerno. Drugi put, kad sam se vratio iz grada za dlaku sam izbegao automobil koji je jurio velikom brzinom ka meni.

Klijent uzdahnu par puta, zapali cigaretu, pa prekrsti noge.

-Mnogo sam razmišljao o tome, zar nekog toliko ugrožavam da bi me ubili? Ili je nešto drugo u pitanju? Primao sam i preteće poruke preko elektronske pošte. Jednom prilikom, putujući autobusom do grada primetio sam grafit na sedištu ispred mene, pisalo je, ubićemo te, zaklaćemo te...

Bio sam veoma prestrašen tim grafitom dok sam putovao do Zelenog Venca. Šetajući duž keja, neprestano sam imao na umu nekakvu opasnost, kao da neko hoće da me zakolje iza ugla.

Klijent zastane da ispije malo vina i zapali još jednu cigaretu.

-Pa, eto, detektive, to je sve što vam mogu reći.

-Da li ste imali nekih neprijatelja u prošlosti?

-Ne. Po prirodi sam osobenjak, nisam prilično druželjubiv.

Čed Piterson nažvrlja neki crtež na papiru, pogleda kroz prozor i uzdahne.

-Pomoći ću vam, Saša. Ispitaću vaše okruženje i potom ću vas obavestiti.

Saša mu se zahvali i napusti kancelariju. 

Čed Piterson je ispitivao stanovnike naselja gde je mladić živeo, ali svi su mu govorili suprotno od onoga što mu je Saša rekao. Znao je da lažu, ali nije pronašao način kako da ih razotkrije.

Vrativši se u kancelariju, pozvao je Sašu.

-Halo?

-Detektive? Jeste li nešto otkrili?

-Verujem da lažu, iako opovrgavaju vaše tvrdnje. Gde ste vi?

-U vozu sam, putujem do sela malo da se odmorim.

-Dobro. Ostaćemo u kontaktu.

Saša Plašenković je posmatrao brda i planine dok je voz jurio šinama. Dugo je sedeo čitajući roman pa je odlučio da prošeta duž vagona. Primetivši otvorena vrata vagona, osetio je nečije prisustvo iza sebe, i zatim jak udarac po leđima koji ga je izbacio iz vagona pri brzini od 150 km na čas. Na mestu je bio mrtav.

---

Stanovnici zgrade su zadovoljno trljali ruke posle izveštaja o smrti njihovog komšije.

Renoviranje

 

Oko četiri sata poslepodne vijugajući kroz prljavi park okružen prljavim zgradama momak dvadesetih godina u crvenoj majici i crnim pantalonama stao je pred ulazom u prljavu obućarsku radnju, u jednoj ruci noseći patike, dok je drugom brisao znoj sa čela dok su razne mušice, komarci i ostali insekti zujali okolo. Ušavši unutra zatekao je prljavu ženu plave kose, koja je nekada bila lepa. Bavila se slikanjem u slobodno vreme. Obućar je sedeo za svojim radnim stolom nešto se domunđavajući sa slikarkom dok nije primetio momka sa patikama u ruci.

Cela prostorija je odisala smradom poluraspadnutih cipela, patika, sandala, i lošeg duvanskog dima. Osim što je pružao usluge raznim ljudima u popravci obuće, matori gospodin proćelave glave u prljavom kombinezonu takođe je prodavao i rezani duvan.

Momak sa patikama u ruci je osećao opresivnu atmosferu tog malog, skučenog prostora dok je spuštao patike na sto. Obućar ga pogleda, pa potom osmotri patike.

-Možete li da mi popravite ove patike.

Iskusnim pogledom na patike obućar je neko vreme razmišljao. Bio mu je poznat ovaj momak, mada se nije sećao odakle. Digao je mrtve riblje oči ka momku.

-Mislim da ću moći.

Momak klimnu glavom veoma zadovoljan.

-Hvala vam, gospodine. Kad ću moći da ih preuzmem.

-Biće mi potrebno nekoliko dana.

Momak se okrenuo klimnuvši glavom i izašavši iz klaustrofobične prostorije ugledao debelu ženu koja je pomagala starom obućaru u dilanju rezanog duvana dok se vraćao kroz prljavi parkić. Bio je zadovoljan što će mu obućar popraviti patike i dok se spuštao slušajući lavež psa lupnuo je dva tri puta na rešetke neke ruine. 

Debela žena je preuzela posao dilanja rezanog duvana gledajući u televizor dok je obućar otišao u radionicu sa patikama. Dok je obavljao posao osećao se umornim i pomalo istrošenim. Posle nekoliko sati rada napravio je pauzu i otišao da popije kafu i ispuši cigaretu blizu policijske stanice. Osećao je nekakvu slabost u organizmu dok se vraćao kući, iako je već bio u godinama i imao svakojake tegobe, prilično se loše osećao.

Vrativši se kući odmah je legao na krevet, uzdišući. Njegova žena, stara baba, zabrinuto je posmatrala svog muža. U daljini se čuo zvuk crkvenih zvona, dok je istovremeno prolazio voz.

-Opet ti nije dobro, pitala ga je donoseći mu čaj.

Obućar je nešto mrmljao, očigledno u groznici. Žena mu je stavljala hladne peškire na glavu i davala mu lekove koje je inače pio. Međutim, ni to mu nije pomoglo. Okrenuvši se ka prozoru i lupnuvši dva tri puta po zidu, pozvala je hitnu pomoć.

Brzo su stigli i odveli obolelog čoveka do bolnice. Brzo, ali prekasno za njega, jer je već umro u bolničkim kolima. Bolničari su odveli mrtvog čoveka do mrtvačnice da ga mrtvozornik pregleda. Mrtvozornik, dr. Stamenkovski, pogledao je telo starog zanatlije.

Malo pre toga stigao je neobeleženi policijski automobil. Izlazeći iz auta, detektiv i njegova kolegica prišli su ožalošćenoj supruzi, sada udovici. Brisala je suze sa lica svilenkastom maramicom.

-Kažete, osećao se loše, pitala ga je policajka.

Udovica se nakašljala.

-Pa, bio je u godinama. Jedno vreme je bio teško bolestan ali se oporavio. Sve do..do sad...delovao je živahno.

Udovica je morala da sedne i popije tabletu za smirenje. Detektiv i policajka svratiše do Stamenkovskog koji je vršio uobičajene eksperimente nad mrtvim obućarom.

Pokojni gospodin ležao je opružen nad obdukcionim stolom izvađenih unutrašnjih organa.

-Šta si saznao, Stamenkovski.

Patolog se okrenuo i prišao ka prozoru kroz koji je dopirala muzika iz škole za pevanje. Zapalivši cigaretu, prisetio se slučaja devojke koja se bacila u reku i prilično efikasno i pristojno se ubila. Voleo je takve jednostavne smrti, za razliku od zamršenih kao što je bio slučaj sa pokojnim obućarem, bog da mu dušu prosti.

-Srčani udar, čini mi se. Prešavši maramicom po naočarima prišao je telu i prosuo ostatak pepela po praznoj unutrašnjosti čovekovog trbuha.

-Ali, čini mi se da je to po mojoj proceni samo uzrok smrti. Dakle, mislim da je ovaj čovek ubijen.

Detektiv i policajka zapališe cigarete dok su ispijali kafu.

-Vrlo redak otrov, promumlja patolog. -I jako težak za pronalaženje u telu. Sreća što je udovica tako brzo odvela čoveka. I prilično nepouzdan. Nekad prodeluje kroz dva tri sata, a nekad traje nedeljama.

Sad se patolog vratio do prozora.

-Jeste li zadovoljni.

Kroz svilene, skoro prozirne zavese patolog je primetio klimanje glavama detektiva i policajke.

Ožalošćena udovica još uvek je sedela na klupi. Ugledavši detektiva i policajku, okrenula se ka njima kao da očekuje povratak njenog mrtvog muža. Međutim, policajci su imali nešto sasvim drugo na umu nego što je ona imala.

-Moramo vam postaviti nekoliko pitanja.

Udovica klimnu glavom. Odjednom pogledavši crnu odeću, nije ni očekivala da će biti spremna za sahranu.

-Jeste li primetili nešto neuobičajeno tokom poslednjih časova u kojima je vaš pokojni suprug bio živ. Bilo šta.

Udovica izvuče cigaretu iz pakle i zapali je.

-Pa pričao mi je nešto o momku koji mu je doneo neku obuću da mu je prepravi.

-Gde je sad ta obuća.

-Mislim da je još u njegovoj radionici.

-Hvala vam, gospođo. Mislim da ćemo uhvatiti ubicu vašeg supruga.

Nesrećna žena nije znala šta da misli. Ubica?

-Hoćete da kažete da je neko ubio mog dragog muža.

-Imamo nekih pretpostavki oko toga. Nego, recite mi, je li vaš muž nekad pričao o samoubistvu.

-Nikad. Bio je to hrabar čovek.

Nataša, detektivka, sa sumnjom je prostrelila udovicu.

-A vi, jeste li možda vi umešali prste u smrt vašeg muža.

Prodoran smeh detektiva odzvanjao je inače bolnicom punom užurbanih medicinskih sestara i doktora.

-Izvinite, gospođo, moja partnerka ima neobičan smisao za humor.

Ostavili su jadnu ženu obavestivši je o razgovoru koji će morati da obavi u stanici. Čista formalnost, puno papira.

Detektiv i policajka izađoše iz bolnice i udahnuše svež vazduh.

-Nataša, mogla bi da proveriš tu obuću dok ja odem do kafića da popijem kafu.

-Ok. 

Dok je ulazila u automobil, učinilo joj se da jakom brzinom ka njoj prilazi tip u crnoj jakni i sa nožem u ruci, tako da je refleksno stisnula pištolj smešten ispod jakne. Stisnuvši volan obema rukama, pomalo se smirila. Već toliko dugo je prošlo od napada pomahnitalog ludaka, a još uvek je viđala njegov duh, iako je bio mrtav već dugo, dugo vremena. Uključila je motor i odvezla se do obućarske radnje. Dok je vozila sada kišovitom ulicom, primetila je stari ford parkiran na uglu despotovačke i ugrinovačke. Bila je neka gužva pa je zaokrenula, i izašavši na čist put, pogledala ka parkiranom automobilu koji je sad ličio na prodavnicu sladoleda.

---

Detektiv je prilazio poluispunjenom kafiću i dok se približavao osećao je tešku pornografiju oko sebe, mnogo težu nego dokazne materijale seksualnih delikata koje je morao da proučava. U kafiću, u separeu sa leve strane mršava novinarka istraživačkog lista intervjuisala je majku nestalog sina za koga je sumnjala da je ubijen. Detektiv sede na stolicu između njih.

-Moj sin...tek tako je nestao...

Detektiv je zapalio cigaretu i naručio limunadu. Posle intervjua detektiv je prišao stolu gde je novinarka obavila intervju.

-Još se bakćeš sa tim gadurama. Zar te nije sramota.

-Ipak, žao mi je, sin joj je nestao. Stalno se pojavljuju neke žene i pričaju kako im sinovi nestaju bez traga.

-Ko ih jebe. Ako su bili toliko glupi da se petljaju u to, nisu toliko glupi ni da ih smrvi mašina za mlevenje mesa.

Novinarka istraživačica zapali cigaretu i otpije ostatak kafe.

-Na čemu si sad ti.

-Istražujem smrt nekog obućara. Vrlo neuobičajen slučaj.

-O čemu se radi.

-Neko ga otrovo. Moja kolegica radi sad na tome. 

Detektiv pogleda na sat. Potom baci pogled ka ružnom kafiću.

-Što se toga tiče, moram da požurim.

---

Nataša je ulazila u obućarsku radnju gde je neki mladić blentavog pogleda pomerao cipele i patike, trkeljisao. Svi su bili tužni zbog smrti starog obućara. Slikarica je još uvek sedela, a na stolici pored nje sedela je mršava baba, koja je pomagala oko rasturanja rezanog duvana.

-Je li neko od vas ovde primetio momka koji je doneo patike pokojnom obućaru.

Slikarica je kašljucnula, izbacujući iz usta veliko platno nedovršene slike.

-Bio je to neki momak, mislim da živi tu u kraju u nekoj od zgrada.

-Znate li gde su sad te patike.

Mršava baba je izgasila cigaretu u piksli. 

-Pogledajte iza. 

Dok je policajka klečala i pretraživala raznovrsnu obuću, slikarka joj priđe.

-Mislim da su to ove. 

Policajka se okrenula i pogledala matoru slikarku. Ponekad slikari opaze više nego policajci, pomisli.

-Hvala vam, rekla je stavljajući otrcane patike pažljivo u kesicu za prikupljanje dokaza. Ubrzo je došao i detektiv. 

-Našla sam patike, odneću ih Tei. Možda nešto pronađe.

-Ok, za to vreme ja ću malo da švrljam po kraju, da vidimo tog momka koji ih je doneo.

---

Tea je proučavala patike pod mikroskopom, i iako je imala zaštitnu masku i odelo protiv otrova, miris tih patika jako je podsećao na njenog bivšeg dečka.

---

Detektiv je ubrzo našao momka koji je doneo smrtonosne patike koje su prouzrokovale tragediju. Sa njim je bila i kolegica. Sedeo je u stanu sa bolesnom sestrom. 

-Molim vas, detektivi, pojma nisam imao da su patike otrovane. I imajte razumevanja za moju bolesnu sestru.

Petnaestogodišnja devojčica je skakutala sa jednog kraja prostorije na drugi.

-Što je vaša sestra bolesna.

-Imala je teške traume tokom detinjstva.

-Aha.

Detektiv i Nataša se pogledaše. Uskoro je predeo oko njih delovao krajnje romantično, kako to pisci i ljudi uopšte opisuju, ali ni momku, ni njegovoj bolesnoj sestri, a ni detektivima to nije bilo romantično.

-Moraćemo da vas odvedemo u stanicu radi daljeg ispitivanja.

---

Posle sahrane udovica sirotog obućara, previše nepouzdana u rad policijskih organa, obratila se privatnom detektivu Čedu Pitersonu. Ušavši u njegovu kancelariju, zatekla ga je mortus pijanog, ali još uvek lucidnog. Umorna od puta ka Smorćolu, opružila se ka fotelji ispred radnog stola privatnog detektiva. Nosila je crni veo preko glave, i privatni detektiv, dok se stabilizovao velikim količinama crne kafe i cigaretama, pomisli kako još može da posluži nekom udovcu.

-Ovi panduri nemaju pojma šta rade, detektive. Moj muž je ubijen - žena se prekrsti - a oni još uvek igraju oko plota. Skoro mi se čini da se zajebavaju.

-Policajci obično to i rade, gospođo. Žao mi je zbog vašeg muža. 

Obudovela žena sa iskrom nade pogleda privatnog detektiva. Izgledao je nekako bolesno, ali i zdravo u isto vreme, radosno, ali i tužno u isto vreme.

-Mislite li da ćete uspeti osvetiti smrt mog muža.

-Mislim da hoću. Imam dobar pregled tog naselja. Moja tarifa je 1000 dinara na dan plus troškovi.

Žena izvadi iz tašnice par novčanica i pruži mu ih. Odjednom joj se pripišalo. 

-Mogu li da se poslužim vašim kupatilom.

Čed Piterson klimne glavom. Potom ustade i stade da čeka neko vreme dok je žena piškila. 

-Vrlo vam je lepo kupatilo.

---

Čed Piterson je koračao trotoarom po naselju dok nije došao do železničke pruge. Spustivši se niz podzemni prolaz izašao je na puteljak i skrenuo desno. Dok je šetao lepom ulicom ispunjenom drvećem naišao je na spomen ploču davno mrtve devojke i zainteresovano zastao. Odjednom je začuo bestelesni glas, i u izmaglici ranog jutra ispunjenoj barama preksinoćne kiše učinilo mu se da vidi neku priliku među drvećem. Obratio mu se glas.

'Taj...taj obućar....svi oni misle da me je pokosio automobil...ali nije bilo tako gospodine...taj gad i njegova žena su me silovali više puta u šupi nedaleko od Dobanovaca...potom su me zadavili i pregazili iskoristivši nekog ciganina...'

Čed Piterson je već imao natprirodna iskustva, tako da je verovao glasu ove mrtve devojke.

'Ako želite, možete posetiti moj grob...na Bežanijskom groblju...još uvek sam lepa i poželjna...

'Hvala ti devojko. Mnogo si mi pomogla. Samo, imam jedno pitanje za tebe. Kako si uspela da otruješ obućara'

'Ima mnogo stvari u vezi smrti o čemu vi ne znate'

Dok se vraćao putem kojim je došao primetio je dolazak automobila upaljenih farova. Čovek izađe iz kola. Bio je to sin pokojnog obućara. Osmotrivši privatnog detektiva, neko vreme je gledao u dizel ulje i razbacano smeće.

-Vi ste Čed Piterson.

-Jesam.

-Siguran sam da su one dve veštice otrovale mog oca. Sad ću im se osvetiti.

---

Ožalošćeni sin je bio malo lud, pa je ubio dve žene tako da su ga detektiv i policajka uhapsili.

---

Čed Piterson je očekivao udovicu. Oprezno je stupila u kancelariju.

-Saznao sam ponešto o smrti vašeg muža.

-Jeste li.

-Da.

-Moj sin...žao mi ga je...-žena briznu u plač- a i žao mi je one cure...

I tako uplakana izvadila je automatik iz džepa crno plave jakne uperivši ga u mene. Gurnuvši sto što sam jače mogao nekako sam uspeo da je odgurnem. Oduzeo sam joj pištolj i stavio joj lisice na ruke. 

Sad je obućarska radnja preuređena u antikvarnicu punu lepih knjiga i stripova.

The Lodger - A Story of the London Fog

Very good early silent movie by Hitchcock based on Marie Belloc Lowndes novel of the same name, fictionalized version of Jack The Ripper killings. Main role is excellent played by handsome Ivor Novello.

Smrt vojnika

 Oko 5 i 20 popodne mladić u sivoj jakni i crnim pantalonama stajao je ispred staračkog doma. Bila je to lepa građevina u modernom stilu, okružena vrtom i pojedinim klupama za odmaranje korisnika. Uprkos lepom vremenu, mladić se osećao neprijatno dok je prilazio glavnom ulazu. Na recepciji, crnokosi mladić stažista ugledao je posetioca dok je ovaj ulazio. Obučen u belu košulju, odavao je utisak čoveka koji se nagledao mnogo prljavih i ružnih stvari. Tako da se obradovao pridošlici, iako je i on izgledao pomalo prljavo. U daljini se čuo zvuk radija, pranja posuđa, kašljucanje i promukli zvuci umirućih bolesnika. Oštar miris antiseptičkih sredstava ispunjavao je nozdrve pridošlice.

-Pozdrav, došli ste u posetu.

-Jesam, mojoj rođaci. Mislim da još nije isteklo vreme za posete.

Stažista je polusklopljenih očiju otpio kafe i protrljao slepoočnice.

-Nije, imate još vremena do 6.

Mladić prođe rukom kroz kosu i klimnuvši glavom uđe u prostorije staračkog doma. Čistačica je brisala pod dugačkom metlom sa krpom na kraju. Iz susedne prostorije dopirala je svađa dve babe oko televizora. Skroz na kraju hodnika dva korisnika su igrala šah. Prolazeći do prostorije gde je njegova rođaka ležala, primetio je dve medicinske sestre kako iznose mrtvo telo babe iz jedne od prostorija. Otvorivši vrata ušao je kod svoje rođake. Bila je to baba obučena u sivomaslinastu odoru. Na njenom stočiću nalazili su se razni lekovi i nekoliko šoljica sa poluispijenim čajem, dok se na stočiću desno od kreveta nalazila skandinavka, polusklopljena. Pogledavši mladića, obradovala se. 

-Konačno si stigao.

Mladić je stajao kraj kreveta. Video je da će uskoro umreti, ali ga je interesovalo što ga je pozvala.

Baba kašljucnu nekoliko puta, pa potom izvadi iz fioke ogrlicu sa medaljonom na kraju.

-Znam da si njegov drugar, a sigurno mu je teško tamo u onoj kasarni tokom služenja vojske. Htela bih da mu predaš ovo, kao uspomenu na njegovu babu.

Pruži mu ogrlicu i on je prihvati, pa zatim strpa u džep.

-Hvala ti, sinko. Kako reče ono da se zoveš.

-Lazar.

-Ah. Verovatno ću zaboraviti tvoje ime uskoro. 

-Verujem. Nemojte ništa da brinete, i hvala vama što ste mi je dali. Biće u sigurnim rukama, vašeg unuka.

Sa tim rečima pozdravio je babu i izlazeći iz njene sobe, našao se u hodniku. Medicinska sestra je požurivala matorce da završe sa igrom, jer će uskoro večera i terapija.

Našavši se van staračkog doma, udahnuo je svež vazduh posle kratkotrajnog boravka u kojem se nadisao mnogo mirisa smrti. Propešačio je stotinu metara i seo na klupu. Zapalivši cigaretu, izvadio je ogrlicu i zagledao je. Po njegovoj proceni, dosta je vredna, čisto zlato. Ispušivši cigaretu, otpešačio je do autobuske stanice i posle nekoliko stanica sišao kod glavne ulice. Zlatara je još uvek bila otvorena. Pružio je ogrlicu plavokosoj devojci koja ju je neko vreme proučavala, zatim posavetovavši se sa gospodinom koji je sedeo na stolici, vratila se Lazaru.

-Mogu vam dati 700 evra za ovo.

Lazar je zadovljno prihvatio ponudu, ne želeći da se cenjka, i uzevši novac izašao iz zlatare. Bilo mu je žao njegovog starog drugara koji je upravo dobrovoljno služio vojsku.

---

U kasarni kod Batajnice budući vojnici posle napornog vežbanja i obuke u rukovanju vatrenim oružjem, izmoreni i u isto vreme ponosni, ležali su na pod konac uređenim krevetima. Jedan od njih, posle dugog vremena obuke našao je zanimljivu preokupaciju i razbibrigu. Bilo je to mače od 5 godina koje je švrljalo kroz vojni kompleks. Dobro uvežban vojnik dugo ništa nije jebao, pa je otkinuo zube mačetu i nabijao kitu u usta. Nije se nimalo gadio toga. Radio je to potajno, ponekad i otvoreno. Njegovom kolegi se to uopšte nije sviđalo. Bio je to mladić rošavog lica, sa ožiljkom na desnom obrazu.

Jedne večeri izašao je malo ispred kasarne posmatrajući raspoređenu vojnu mehanizaciju. Videvši vojnika kolegu kako puši cigaretu oslonjen o rashodovan tenk, prišao mu je. 

-Siniša, nije lepo što radiš to sa životinjom. Prestani.

Posle kratke svađe Siniša je izvukao vojnički bodež i ubo mladića u srce. Budući da se nisu dozvoljavali skandali tokom obuke budućih vojnika, i uzevši u obzir vezu koju je ubica imao sa određenim starešinom, vojno rukovodstvo je odlučilo da zataška stvar, ukine istraživanje vojne policije i predstavi smrt mladića kao samoubistvo. Sinišu su morali da otpuste od služenja vojsci.

Mladi vojnik je ostavio svoju karijeru profesionalnog vojnika i stupivši u vezu sa Lazarom, dogovorio se da se nađu kod kafića 'Crna mačka'.

---

Čed Piterson je sedeo u fotelji i prebirao po beleškama rasutim na njegovom radnom stolu. Čuvši kucanje, rekao je napred. U prostoriju je ušao čovek pedesetih godina, tužnog lica, u crnom kaputu. Neko vreme je stajao kraj stolice, i pošto je privatni detektiv klimnuo, smestio se i zapalio cigaretu. I Čed Piterson takođe zapali. Posmatrao je neko vreme tipa.

-Kako vam mogu pomoći.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv.

-Jesam.

-Drago mi je. Zovem se Predrag Poškropov. Ne znam da li ste čuli...moj sin je krenuo na obuku, hteo je da bude profesionalni vojnik. Međutim, desila se nesreća. Rekli su mi da se moj sin ubio, međutim imam izvesne sumnje u vezi s tim.

-Čuo sam ponešto o tome...

-Verujem da jeste. Mislim da ga je neko ubio. Zato sam i došao ka vama.

-Zašto mislite da ga je neko ubio. Možda se jednostavno roknuo.

Predrag Poškropov frknu na te reči u gađenju.

-Nikako, znam mog sina i uveren sam da nikad ne bi digao ruku na sebe.

Čed Piterson je neko vreme odmeravao klijenta i potom, izgasivši cigaretu, sklopio ruke.

-Videću šta mogu da učinim. Biće to naporan poduhvat. Daćete mi 3000 dinara za početak.

Predrag Poškropov izvadi dve novčanice i jednu. Položi ih na sto. Videvši u njegovim očima nadu, Čed Piterson uze novčanice i zapali cigaretu dok se ožalošćeni otac udaljavao iz kancelarije. Uskoro je prostorija bila puna duvanskog dima. Otvorivši prozor, otišao je da se istušira. Potom je izašao napolje i pokrenuvši tojotu korolu krenuo do kasarne gde se desila nevolja. Nije mnogo što šta doznao tamo, ali je poznavao podoficira u penziji koji je često obilazio kasarne. Tragajući za njim, vojni kompleks je prekrila tama i izvesna hladnoća. Primetivši ga kako stoji i zagleda se u vojne džipove i helikoptere, prišao je i pozdravio ga. Neko vreme su stajali jedno pored drugog dok je kiša navirala, pljuskajući po travi i olucima okolnih zgrada. Podoficir u penziji je gledao vojni kompleks prisećajući se dana kad je bio mladi vojnik.

-Čuo sam da su ga otpustili...mislim da se zove Siniša...došao je iz Crne Trave.

Privatni detektiv se zahvalio i udaljivši se povezao se niz put do železničke stanice. Iz svojih izvora bio je siguran da se tu negde krije ili stanuje. Dok je obilazio krug oko železničke stanice ugledao je dva tipa. Jedan od njih je bio Siniša. Nosili su dve putne torbe i čekali autobus za Hrvatsku. Parkiravši tojotu blizu autobuske stanice, sačekao je da uđu u autobus. Potom je obavio telefonski poziv.

---

Detektiv i Nataša su nešto petljali oko naplatne rampe kad su dobili poziv i informacije od privatnog detektiva. Tako da su čekali na granici u automobilu. Kad je očekivani autobus stigao, ušla je devojka za proveru pasoša. Siniša i Lazar su sedeli pri kraju autobusa. Pokazavši im pasoše, Siniša je ugledao mladića i devojku u civilu. Na brzinu izletevši iz autobusa, siguran da su to panduri, ne gledajući kuda ide, krenuo je po autoputu i kao muva bez glave jurcao začuvši trubu velikog kamiona, ali prekasno. Detektiv i Nataša su neko vreme stajali kraj udesa, dok autobus nije ponovo krenuo.

Lazar je bio zadovoljan što se otarasio Siniše, i pandura. Među putnicima je bila jedna beba koja je neprestano kmečala. Autobus je konačno stigao u Zagreb. Lazar uze putnu torbu i siđe na pločnik. Okrenuvši broj, neko vreme je čekao vezu.

'Ovaj broj više nije u funkciji', obavestio ga je mehanički glas. Zagledajući se u crno plavo nebo, osetio se izgubljenim. Neko vreme je koračao po polupustom autobuskom stajalištu, dok se nije okrenuo, videvši neobeleženi policijski automobil. U njemu su sedeli detektiv i Nataša.

Uvek ima posla za grobare

Kretao sam se kroz polumračnu ulicu. Dugo nisam posetio grob moje pokojne babe, i sad sam sa cvećem u ruci ulazio kroz kapije groblja. Čuvari u kućici me čudno pogledaše.

-Gde ćeš, momak. Groblje radi do šest sati.

Za trenutak sam zastao i osmotrio čuvare u kućici. 

-Ah, a baš sam mislio da dođem sebi na sahranu..

Čuvari se nasmejaše. Pomislih, dok sam se vraćao kroz kapiju na pločnik, da bi mogao sutra da dođem. Dok sam se vraćao do autobuske stanice ulice i zgrade su poprimale zakrivljen oblik.

Nisam dugo čekao bus. Stigao je baš na vreme kad se kiša spustila na ulice. Osetivši se umornim, odmah sam zaspao čim sam stigao kući. Probudivši se oko pola 1 popodne, trebalo mi je neko vreme da se razbudim od užasnog košmara. Nisam se sećao pojedinosti, samo nekih pandura koji su me jurili dok sam se motao po vozu i čamcica i napokon ih izbegao kroz mnogostruka ogledala. Popivši kafu i popušivši nekoliko cigareta, zabeležio sam nekoliko beleški na papir. Pogledao sam kroz prozor. Februarsko popodne imalo je hromiran izgled dok sam desnom rukom držao prozor. Zatvorivši ga, obukao sam se i izašao napolje. Dok sam čekao neredovna vozila gsp-a, pripaljivao sam cigaretu za cigaretom dok bus nije došao. U autobusu je bila nesnosna gužva, i dok je stigao do zemuna, izbilo je neko sranje oko cirkusa koji se prošle godine održavao. Pogledavši na sat, odlučih da vidim o čemu se tu zbiva. Još uvek sam imao vremena da posetim grob moje pokojne babe. Cirkus je bio u plamenu, i vatrogasna vozila su bila raspoređena oko područja požara sa crevima punim vode. Brzo su sređivali stvar, mada se dim dizao ka nebu praveći neuobičajene oblike. Nedaleko od mesta parkiran je bio neobeleženi automobil. U sve gušćoj tami koja je obuhvatala grad, prepoznao sam detektiva u civilu i njegovu partnerku. Prilazeći im, detektiv se okrenuo i pogledao me. Lice mu je bilo ozbiljno i prilično drugačije prilikom poslednjeg susreta. Osmotrivši me, skrenuo je pogled ka plamenu koji se još uvek dizao. Posmatrajući ga tako zamišljenog, primetio sam odsjaj vatre u njegovim očima i za trenutak, kad se ponovo okrenuo, učinilo mi se da to nisu ljudske oči, već oči zmije.

-Šta se desilo ovde, upitao sam.

Detektiv izvadi cigaretu i zapali je. Žar upaljene cigarete podsećao je na mali vulkan u erupciji dok je povlačio dim.

-Neko je podmetnuo požar. Prema našim podacima, mislim da znamo ko je to. Prošle godine se održavao taj cirkus. Jedan od radnika, pomagača oko treniranja životinja, nije bio zadovoljan platom. 

Nataša je bila okrenuta leđima.

-Je li te još nešto interesuje, njuškalo.

-Za sad ništa. Možda ćemo imati prilike da se ponovo sudarimo.

Udaljio sam se od mesta i prešavši ulicu uskočio u autobus. Gledajući kroz tamne drvorede primetio sam kolonu policijskih automobila. Brzo sam stigao do Zelenog Venca, i zastavši kod trafike kupio kutiju cigareta. Prošavši podzemni prolaz našao sam se na autobuskoj stanici. Autobus 65 brzo je stigao, pa sam uskočio na prvo slobodno mesto. Prošavši nekoliko stanica, autobus je zaokrenuo. Tu sam sišao i nastavio dalje pešice. Bilo je oko 4 sata i imao sam dovoljno fore da posetim grob moje pokojne babe. Konačno stigavši, našao sam se među nadgrobnim spomenicima. Nisam tačno znao gde je bila zakopana ta stara kurva, pa sam šetao kroz mrak. Osećao sam nekakvu čudnu smirenost dok sam prolazio kao mačor među puteljke ispunjene nadgrobnim spomenicima, dok su izvan groblja prolazili autobusi i automobili. Sa druge strane neka žena u crnom odelu sa velom na licu ostavljala je cveće na nečiji grob. Posle lomatanja pronašao sam grob moje babe. Imao sam čudan utisak da je još uvek živa i da me posmatra. Imao sam još nekoliko sati do zatvaranja pa sam seo na klupu i zapalio cigaretu. Ispušivši cigaretu još sam malo šetao po groblju. U daljini, na uzvisini, primetio sam dve prilike. Između njih stajao je neki čovek u plavoj jakni. Prilika sa leve strane ispalila je nekoliko metaka u čoveka u plavoj jakni, koji je obrušivši se pao u zagrljaj drugog tipa. Prasak pištolja bio je bučan i vrane koje su grickale ostatke hrane poletele su među oblake. Dva tipa su ponela mrtvog čoveka i ubacila ga u kombi, koji je smesta odjurio sa groblja niz otvorenu kapiju sa leve strane.

Oprezno sam prišao ka tom mestu. Pogledavši u stranu, začuo sam nekakvo mumljanje iz zakopane zemlje. Nadgrobni spomenik je bio pomalo nagrižen. Nisam verovao u duhove, tako da sam uzeo lopatu i polako otkopavao zemlju. Nije mi bilo potrebno dugo kopanja kad je iz rupe iskočila devojka crne kose, krupnih očiju, zamrljana zemljom, blatom i kišom. Posmatrajući je, stekao sam utisak da je izgubljena. Na mestu crvene poderane jakne primetio sam svežu posekotinu.

-Šta ti se desilo.

Devojka je neko vreme gledala oko sebe. Fokus joj se izoštrio i odmerila me je.

-Uf...imaš li cigaretu?

Izvukao sam jednu iz pakle, stavio joj na usne i zapalio joj. Cigareta joj je pomogla da se oporavi.

-U..ubili su mog dečka..ja..i...on..mmm...bili smo dužni dosta para...

Posmatrao sam joj narkomanske oči željne droge.

-Kreteni su me ladno zakopali. Hvali ti momak. Otkud ti ovde.

Stajala je ispred mene drhtući, presavijenih ruku dok je pušila cigaretu.

-Došao sam da posetim grob moje babe. Zašto ne bi pošla do čuvarske kućice da se malo oporaviš.

Dok sam je vodio do čuvarske kućice, pitao sam se da li će doći moji stari drugari. Svetlo u kućici je bilo upaljeno, a koliko sam video čuvar je malo zadremkao. Otvorio sam vrata kućice i uterao devojčuru unutra, položivši je na kauč. Stavio sam nekoliko ćebadi na nju kako bi se utoplila.

Čuvar, debeo čovek četrdesetih godina, raširio je oči.

-Malo si zadremkao, rekao sam pripaljujući cigaretu.

-Ko si ti. I ko je ovo. Prošlo je šest sati, groblje je zatvoreno.

-Neko se izgleda provukao.

Pokazao sam mu staru policijsku značku iz dana dok sam još bio u službi.

-Vi ste policajac.

-Jesam. Desilo se ubistvo ovde na groblju. Ubili su nekog narkomana, verovatno zbog droge. I zakopali su ovu ovde.

Pokazavši je prstom leve ruke seo sam na slobodnu stolicu. 

-Sad, ona je u gadnom stanju. Moraće neko vreme ovde da leži dok se ne oporavi. I to ne mislim na šok koji je doživela. Nego na zavisnost od droge.

Čuvar pogleda devojku kako se trese pod gomilom ćebadi. Devojka je mrmljala neke nepovezane budalaštine, verovatno je već uhvatila groznica.

-Imam vruć čaj, možda joj pomogne.

Čuvar pruži čaj devojci i ona ga ispi. Izvadio sam dva bromazepama i dao joj ih.

Posle nekoliko minuta bilo joj je bolje. Primetio sam kako pokušava da ustaje.

-Gde ćeš.

-Moram da idem.

Odmahnuo sam glavom.

-Nisi još u stanju. Osim toga, ne smeš. Desio se zločin, i ti imaš veze sa njim. Šta misliš da će ti se desiti ako izađeš. Promisli malo.

Žudnja za drogom je bila jača od nje. Morao sam da je vežem maramom oko članaka i ruku.

-Sad ćeš tu da ležiš dok ne sredimo ovo. A mislim da će ti i bolest nestati, mada ne verujem.

Devojka me pogleda grozničavim očima.

-Jesi ti neki pandur.

-Aha.

-Daj mi cigaretu. 

Oslobodio sam joj jednu ruku kako bi mogla da puši. Svetlo u čuvarevoj kućici je pucketalo, i čas je prostorija bila u mraku, a čas nije. Čuvar je čas gledao u mene a čas u devojku.

-Nemoj da se brineš, obratio sam se čuvaru gledajući narkomanku. -Uskoro će stići ostali.

-Jesi li prodavala drogu sa bivšim dečkom za ove.

-Jesam.

-Kad si počela da uzimaš drogu.

-Sa petnaest godina.

Nisam imao više pitanja, a i nisam mogao više da je gledam. Poslužio sam se kafom iz termos boce. Kroz umirujuću tišinu groblja začuo se tih zvuk automobila.

-Otvori kapiju.

Kapija se otvori i neobeleženi plavi automobil uđe u predvorje groblja, zaokrene i oštetivši nadgrobni spomenik davno umrlog vojnika, parkira ispred čuvareve kućice. Detektiv i Nataša izađoše iz automobila. Čekao sam ih ispred kućice glancajući nokte, oslonjen na gredu, prekrštenih nogu.

-Stigli ste.

-Je li tu.

Nataša je bila nekako flegmatična, kao da je ovo videla milion puta.

-Jeste. Povedite je, možete da joj predložite i lečenje. 

Zajedno smo pošli do mesta gde se desilo ubistvo. Svrake su se vratile na svoja mesta, takođe i mačke.

-Eto, tu sam ih video. Verovatno su kamere nešto snimile.

-I tako zatrpaše devojku.

-Da. Ko zna koliko je vremena provela.

U daljini se čuo zvuk ambulantnih kola, kombija za sakupljanje dokaza. Ostavio sam detektive da rade svoj posao, spustio se kroz nadgrobne spomenike, i izašavši kroz kapiju našao se na pločniku. Kiša je prestala da sipi.

Rođaci

Neko vreme sam stajao na pločniku kad se autobus ispraznio. Dugo nisam bio u tom gradu, i činio mi se kao da ga prvi put vidim. Nebo ispunjeno tmurnim oblacima činilo mi se kao da će uskoro teška kiša početi da pljušti po ulicama. Razasuti oblaci delovali su kao neki razbijeni kontinenti dok sam se gušio od nabujalog mirisa proleća u jeku. Blizu autobuske stanice bilo je puno parkiranih taksi vozila. Odabrao sam jedan. Bio je to lux taxi, crne boje, model mercedez 320sl. Imao sam dosta vremena na raspolaganju pre nego što dođem. Taksista, zgodni mladić obrijane brade i krupnih očiju, pitao me je gde da krene.

-Franša Deperea32, odgovorio sam i povukao ručicu kako bi ušlo malo vazduha u unutrašnjost taksija.

Motor se pokrenuo i dok sam posmatrao lice taksiste izvukao sam iz džepa jakne cigaretu. Skoro da sam se navikao na novu ruku, ali još uvek je delovalo nespretno dok sam prinosio cigaretu usnama i pripalio je. Posmatrajući krajolik dok je topao vetar ulazio u kabinu, pitao sam se da li me očekuje. Bila je neka gužva kod mostarske petlje, ali vešti taksista je izbegao, kao pandur i brzo sam stigao do cilja. Isplatio sam čoveka i izašao na pločnik. Dok sam se približavao trospratnoj kući okruženoj vrtom, odblesci automobilskih farova, kasno večernje svetlo i krošnje drveća uzdrmane jakim vetrom menjale su oblik mog tela. Prošavši kroz vrt ušao sam i popevši se na drugi sprat pozvonio. Čulo se neko krkljanje, a onda škljocaj. Vrata se otvoriše i preda mnom je stajala devojka rošavog lica sa crnim naočarima za sunce. Nosila je tanku plavu bluzu i crne farmerke. Bilo mi je potrebno neko vreme da je prepoznam. Ali uvek sam se sećao tih njenih ožiljaka po licu i kako su joj davali neobičan izgled, čineći je nekako lepom.

-Konačno si se vratio, rekla je, sa vidnim uzbuđenjem.

-Jesam, odgovorio sam zalupivši vrata dok sam ulazio u dnevnu sobu. Zadnji put kad sam bio tu, prostor je izgledao drugačije. Sigurno je napravila neki novi aranžman, mislio sam dok sam se dovukao do udobne fotelje. Na zidu je visila slika koja je prikazivala kuću i vrlo malo ostaloga. Kao da je bila zabačena u nekoj vukojebini. Kroz poluotvorene prozore čuo se saobraćaj, tutnjava ambulantnih kola. Stavio sam noge na sto i uzeo čašu koka kole. Rošava zaključa vrata, prođe kroz dnevnu sobu i sedne mi na krilo.

-Mnogo si mi nedostajao.

-Verujem da jesam.

Dok me je ljubila po vratu i usnama, imao sam utisak kao da su njene usne nalik muvi. Uhvativši je rukom za vrat, zamalo je vrisnula.

-Šta ti je sa rukom, upitala je, iznenađena.

-Imao sam gangrenu. Nije bilo mnogo toga da se uradi, pa su mi je odsekli. Tako da su mi napravili novu, bio-mehaničku. Srećom, desna noga me još uvek služi. Čudno šta sve doktori mogu da urade.

Posmatrao sam njeno rošavo lice. Povukla je ručice ka mojim pantalonama i svukla ih. Dok mi ga je pušila, zapalio sam cigaretu i duvao dim u njeno lice. Izgleda da joj nije smetalo. Dok mi ga je gutala, zakrkljala se, pa sam se nasmejao. Uputila mi je pogled preko očiju, pa nastavila da ga sisa. Kad sam osetio vrhunac, izvadio sam ga i pošpricao je po usnicama. Ustao sam sa fotelje i otišao u klozet da se ispišam. Čuo sam joj glas dok sam pišao u klozetsku šolju.

-Hoćeš li još dugo ostati.

-Imam neki zadatak da obavim.

Vratio sam se u dnevnu sobu i natočio još malo koka kole. Rošava je vrtela kukovima, kao neka mala devojčica. 

-Ćao, Rošava. Možda ću još neki put da svratim. 

Spustio sam se stepenicama i izašavši iz kuće krenuo trotoarom niz ulicu. Kao što sam pretpostavio, kiša je već počela da pljušti. U blizini se nalazila rent a kar kompanija. Iznajmio sam crni pežo 207 i potpisavši račun, ušao u vozilo. Spustio sam se niz autoput i krenuo. Biće mi potrebno dosta vremena da stignem do te nedođije, razmišljao sam dok sam jurio autoputem. Bilo je već pola jedan ujutru kad sam napustio Beograd. Svuda oko mene crnilo se produžavalo i produbljivalo dok sam napredovao cestom. Sa druge strane trake prolazili su kamioni, šleperi, džipovi, automobili, motori. Ipak nisam imao potrebu za snom pošto sam spavao ko zaklan u autobusu kad sam stigao. Uskoro se krajolik promenio, i sa druge strane trake prolazili su traktori, konji koji su nosili tovare. Drvoredi se promeniše u ogromne šume, brda i planine. Znao sam da ću negde morati da parkiram i ostatak puta prepešačim. Nekoliko puta oči su mi se sklopile i za dlaku sam izbegao veliki autobus koji je išao sa druge strane.

Bilo je oko pola pet ujutru kad sam parkirao niz pošljunčani put. Sedeći u kolima, razmišljao sam da li me rođaci očekuju. Bio mehanička ruka me je toliko zabolela od vožnje tako da sam uzeo propisan lek od doktora. Popivši ga, izašao sam iz pežoa i produžio kroz šumu. Koračajući kroz drvorede čuo sam pentranje veverica, graktanje vrana i u daljini hučanje vukova. Osećao sam mirise smole i divljine, svež miris oprane zemlje. Bleda mesečina osvetljavala je lišće i grančice po kojima sam gazio dosta vremena sve dok u daljini nisam video obrise velike trospratne kuće. Bio sam siguran da je to ta kuća. Dobro su se zavukli, pomislih dok sam se približavao, umornih nogu. Ni žive duše kilometrima okolo. Već je jarka sunčeva svetlost obasjavala kuću kad sam stigao. Stajao sam ispred kapije dok je doberman lajao. Vrt je bio ispunjen raznoraznim cvećem, a u sredini je bila skulptura dečaka iz čijeg usta je šikljala voda. Čuo sam otvaranje kapije. Žena crne kose u četrdesetim godinama prošla je kroz vrt i otključala kapiju.

-Stigao si.

-Aha.

-Sigurno si umoran. Uđi.

Pošao sam za njom kroz vrt do ulaznih vrata. Penjući se stepenicama do drugog sprata, ušao sam u dnevnu sobu. Bila je puna oružja. Na jednom stolu su bile dve sačmarice, tri kalašnjikova, i četiri ručne bombe. Na drugom stolu raznorazni pištolji su ležali. Bile su tu berete, lugeri, mauzeri. Na kauču su sedele ćerke moje rođake. Plavokosa devojka od 25 godina i riđokosa od 29. Naslonjen uza zid stajao je mladić crne kose. Imao je 36 godina. Na krevetu je ležao onemoćali starac, otac žene koja me je uvela. Posmatrao sam ih neko vreme.

-Nije bilo nikakvih problema dok sam bio odsutan, upitao sam nikog određeno. Plavokosa devojka me pogleda. Imala je na sebi crnu trenerku i sive pantalone. Žive oči su joj plamtele kao umiruće sunce dok me je odmeravala.

-Hm...nije...

Riđokosa devojka je tužnih očiju posmatrala svog ljubimca bernardinca. Nosila je belu majicu i crni šorc. Mladić crne kose razvukao je kez, otkrivajući čvrste zube.

-Naš rođak je uvek bio nevin. Zato ga i volimo..Jel tako, mama?

-Jeste.

-Kako je matori?

Riđokosa progovori ne gledajući me.

-Još uvek se drži, ali neće još dugo.

Čuo se glasić iz susedne sobe i trčkaranje.

-Moj ujko!

Devojčica oko osam godina pošla mi je u susret i obuhvatila me oko struka. Odmah sam osetio kako mi se kita diže dok me je držala.

-Tako te dugo nisam videla...

Obuhvatio sam joj kikice i pomazio je po vratu. Na sebi je imala majčicu na zeke i uske pantalonice. Odeća joj je mirisala na prašak za čišćenje veša lenoro. Zadnji put kad sam je video bila je bebica, a sad skoro odrasla cura. Gledajući njene krupne zelene oči, nosić i usnice, pitao sam se da li će poći stazom svojih rođaka.

-Imaćemo dosta vremena za igranje, mala. Sad moram da odspavam.

Okrenuo sam se majci koja me je povela na treći sprat. Skinuvši se, obukao sam laganu odeću i ubrzo zaspao.

Nisam dugo spavao, jedno četiri sata. Kroz prozor su dopirali sunčevi zraci. Anita je stajala ispred kreveta i začikavala me.

-Hajde produbi se! Ajde!

Ustao sam i protrljao oči. Anita mi sede u krilo i poče da se ljulja. Nije mi bilo potrebno dugo da svršim, osećajući njeno malo dupence na mom krilu. Podignuvši se, umalo sam je zbacio sa sebe.

-Idem da se okupam. Kasnije ćemo ići u šetnju.

Dok sam pripaljivao cigaretu, video sam tračak sumnje u njenim očima. Pomalo namršteno, frknula je i protrčala oko mene, silazeći niz stepenice. Nisam se brinuo. Ispivši kafu, na brzinu sam se istuširao i izašao iz kuće. Riđokosa je posmatrala cveće i svog psa na lancu. 

-Sigurno te je ovo sve zabrinulo, skrivanje od policije...

-Jeste. Svaki čas očekujem da dođu. Mada smo se dobro sakrili.

-Nemoj da se brineš. 

Riđokosa me za trenutak čudno pogleda, skrenuvši pogled sa cveća.

-Mnogo si se promenio, skoro da te nisam prepoznala kad si došao.

-Ko bi reko.

Posle kratke šetnje oko kuće riđokosa se vratila unutra. Još sam neko vreme šetao po pustoj zemlji. Mislio sam da će operacija uspešno proći. Bilo je vreme za ručak tako da sam se vratio. Okupljeni oko stola, jeli smo zalihe hrane koju su spremili za ko zna koliko vremena. Osećao sam izvesnu napetost u vazduhu, kao da se mogla prerezati motornom testerom. Posle ručka riđokosa i plavokosa su otišli na dremku. Momak crne kose je nervozno bacao pikado strelice, dok je majka bdela nad umirućim gangsterom. Ubijao sam vreme do ponoći sa Anitom u krilu. Svršivši nekoliko puta, poslao sam je na spavanje. Oko ponoći sišao sam i šetao oko kuće posmatrajući crno nebo. Potom sam produžio nekoliko stotina metara, bezbedno udaljen. U daljini se čuo zvuk helikoptera i napredovanje teškog džipa. Dobio sam poziv.

-Šta rade?

-Spavaju ko psi. 

Nataša prekine vezu. U daljini sam video ogromna svetla džipa kako trucka i tumba i u njemu Natašu, dok je helikopter besčujno nadzirao kuću. Sa uređaja koji sam postavio u kuću čuo sam buku, podizanje. Momci su se izgleda spremili. Helikopter poče da rešeta kuću sa teškog mitraljeza. Za trenutak, kroz upaljeno svetlo u sobi, video sam žensko lice koje je izražavalo izdaju i neverovanje. Džip je počeo da ispaljuje teške hice iz artiljerijskog mitraljeza na kuću, dok je helikopter još uvek rokao. Dim i vatra su uskoro počeli da se dižu iz polurazrušene kuće.

Smrt antikvara

Čed Piterson sedeo je u kancelariji i oštrio olovku. Začuo je kucanje na vratima.

-Uđite, rekao je odloživši rezač i napisavši par beležaka u svoj blok. Bilo je rano jutro, svrake su graktale i hladan vetar je prodirao kroz poluspuštene roletne. Po zidovima kancelarije polako se pojavljivala sunčeva svetlost.

Otvorivši vrata u kancelariju uđe devojka smeđe kose sa naočarima za sunce. Nosila je crvenu jaknu i crne farmerke. Čed Piterson proceni da ima oko 25 godina, manje više. Stajala je pred njegovim stolom i posmatrala kako vadi cigaretu iz pakle.

-Vi ste Čed Piterson, privatni detektiv?

-Jesam. Sedite.

-Nisam bila sigurna da je to vaša kancelarija pošto je oznaka na vratima pomalo oštećena. Nedostaju neka slova, rekla je smestivši se u udobnu stolicu. Prekrstila je noge i položila šake na naslon.

-Da, znam, slova su izbledela, ali mislim da će to moja sekretarica srediti. 

Pripalivši cigaretu, se tugom je razmišljao o čistačici koju je otpustio pre nekoliko dana.

-Recite mi šta vas interesuje.

Devojka prekrsti nogu na drugu stranu i izvuče papirnu maramicu. Kihnuvši, papiri razasuti po stolu padoše na pod. Obrisavši nos, vratila je maramicu u džep jakne i potom izvukla cigaretu iz torbice.

-Izvinite, imam neku prehladu. Zovem se Kristina Kašljanovska. Dugo tragam za knjigom koju je posedovala moja pokojna majka, bog da joj dušu prosti - devojka se prekrsti - i pronašla sam je na sajtu za kupovinu knjiga. Ne znam kako je tamo dospela.

Čed Piterson izgasi cigaretu u pepeljari u obliku žene sa mačem u ruci i zapali novu.

-Zašto vam je sad važna toliko ta knjiga.

-Važna mi je jer mi je majka na samrti rekla 'Kristina, dete, sačuvaj ovu knjigu i nemoj nikom da je daš.' I stvarno sam je čuvala, međutim, kad sam se razvela od muža pre nekoliko godina knjiga se izgubila.

-Mislite da je neki trgovac knjigama dospeo do nje.

-Upravo tako.

-Ne vidim nešto mnogo važno u tome. Knjige prelaze kroz mnogo ruku. Ali vidim da osećate neku obavezu prema vašoj pokojnoj majci.

Čed Piterson je posmatrao devojku sa sumnjom u očima. Devojka pređe rukom po smeđoj kosi i otkri krupne zelene oči. Za trenutak se činilo da će zaplakati.

-Strašnu obavezu. I kad sam pronašla knjigu, odmah sam krenula da je kupim, mada razmišljala sam da je uzmem i bez plaćanja, kad mi je prodavac rekao da je već prodata nekoj osobi.

-Ko je taj trgovac knjigama?

-Neki debeli tip sa naočarima. Pokušavala sam da saznam ko je osoba koja je kupila knjigu, ali nije hteo da mi kaže. Ili nije znao, ili jeste, ali je to zadržao za sebe. Neko vreme sam ga ispitivala dok se nije razbesneo i izbacio me iz knjižare.

Čed Piterson otpije kafu i zapali novu cigaretu. Uskoro je soba bila puna duvanskog dima.

-Gde se nalazi ta knjižara.

-U jednoj uličici kod Pionirskog parka. Nije prava knjižara, neka antikvarnica, mislim da ima naziv 'Prašnjave knjige ispunjene paučinom'.

Čed Piterson je posmatrao ovu devojku osećajući da nešto taji od njega.

-Zar ne biste mogli da kupite istu knjigu negde drugde? O kojoj knjizi se radi?

-Verovatno bih mogla, mada je vrlo retka. A i to ne bi bila ista knjiga, ako razumete šta hoću da kažem. Mesec je sunce je naziv. Vrlo nepoznat autor.

-Imate li neku fotku te knige?

Devojka otvori torbicu i preturajući po maramicama, ključevima, novčaniku izvuče fotografiju. Potom je stavi na sto. Čed Piterson je pogleda. Činila mu se vrlo debela, sa lepom ilustracijom čoveka koji leži na krevetu poluosvetljen mesečinom koja pada na njegove grudi i ruke.

-Dobro, Kristina, videću šta mogu da učinim. Moja tarifa je 1000 dinara dnevno plus troškovi.

Kristina ustade i izgasivši cigaretu, izvuče dve novčanice od 1000 dinara.

-Evo vam 2000 kao predujam. Verujem da me nećete izneveriti.

-Hvala vam. Obaveštavaću vas o učinku istrage.

Kristina napusti prostoriju i zatvori vrata za sobom. Čed Piterson odloži novac na sto i legne na kauč, prisećajući se sinoćnog sna gde je šetao go kroz park nadignute kite.

Razmišljao je o novom poslu koji je dobio, prilično čudnijem od drugih slučajeva. Dignuvši se, obukao je pantalone i jaknu, spremio fotografiju knjige i za svaki slučaj poneo svoju vernu berretu 84v. Zaključavši vrata kancelarije, spuštao se zavojitim stepeništem gde je ugledao čistačicu zgrade. Zubato sunce ga zaslepi dok je išao prema parkingu gde ga je čekala njegova tojota korola. Bio je to stari ofucani automobil, skoro olupina, i Čed Piterson se pitao koliko će dugo još trajati. Vetar je mrsio njegovu razbarušenu kosu dok je ulazio u automobil. Neko vreme je sedeo za volanom, pitajući se da li je sekretarica sačuvala njegove beleške. Potom je iz džepa kaputa izvadio flašicu kupinovog vina, popio malo i vrativši je u džep pokrenuo tojotu. Međutim, motor je zastao, što se dešavalo skoro svaki put kad je pokušao da upali kola. Posle nekoliko pokušaja, motor je zabrektao i Čed Piterson se odvezao sa parkinga, skrenuo levo i nastavio niz ulicu do raskrsnice. Grad se polako budio i mnogo vozila je jezdilo autoputevima. Dok je čekao zeleno svetlo na semaforu, pitao se šta je na umu ovdašnjim rediteljima filmova kad je grad pun širokih autoputeva. Crveno je prešlo u zeleno, i krenuvši dalje manevrisao je prečicama kako bi što brže stigao do knjižare kod Pionirskog parka. Skoro stigavši do cilja, primetio je neku skupinu osoba koja je držala demonstracije ispred gradske skupštine. Našao je slobodno parking mesto nedaleko od knjižare i isključio motor. Neko vreme je posmatrao okolinu, zapalio cigaretu i čekao. Otpivši malo kupinovog vina, izašao je iz tojote i krenuo prema knjižari antikvarnici. Vreme je bilo promenljivo, sa hladnim i toplim talasima, i već pomalo zatreskan od pića, zastao je ispred antikvarnice. Hladovina i drvoredi ispred antikvarnice odavali su utisak polumraka. Primetio je da su vrata antikvarnice poluotvorena. Otvorivši vrata laktom ušao je u prostoriju ispunjenu starim knjigama. Opružen kraj visoke police sa knjigama, nedaleko od radnog stola ležao je čovek sa tragovima krvi na stomaku i grudima. Bio je mrtav. Čed Piterson je osetio svež miris baruta, i sagnuvši se kraj mrtvog čoveka, bio je siguran da su ga ubili nekoliko trenutaka pre nego što je došao. Snimajući prostoriju nije našao čaure od metaka, a ni bilo šta drugo od značaja. Polako se udaljio od leša i izašao iz antikvarnice, udahnuvši svež prolećni vazduh posle mirisa smrti koji je primio kraj mrtvog antikvara.

Prešao je ulicu i ušao u park. Jedna klupa je bila slobodna i pozvao je policiju. Brzo su došli, u šta se uverio kad je video neobeleženi policijski automobil kako prodire kroz ulicu parkiravši kraj kante za smeće. Okrenuvši se, ugledao je detektiva i policajku Natašu kako izlaze iz kola. Dignuvši se sa klupe, pošao im je u susret. Detektiv je nosio sivi kaput i crne pantalone. Njegova koleginica nosila je crnu kožnu jaknu i plave farmerke. Naočari za sunce i šešir na glavi davali su joj izgled nekonvencionalne osobe. Čed Piterson je stajao ispred njih dok je detektiv palio cigaretu.

-Opet ti, reče Nataša.

-Došao sam nekim poslom ovde i zatekao ga mrtvog.

-Kojim poslom.

-Unajmio me klijent.

-Koji klijent.

Čed Piterson je posmatrao Natašine oči kroz sunčane naočare.

-Ne mogu vam to reći, detektivko. U obavezi sam da ne odajem informacije koji mi je dao moj klijent. Uglavnom, desilo se ubistvo ovog antikvara. Mislim da su ga ubili nedugo pošto sam ja došao.

Detektiv frknu na te reči i izgasi cigaretu.

-Hajmo unutra da pogledamo.

-Samo izvolite.

-Pođi i ti, reče Nataša.

Krenuo je za psima u antikvarnicu.

-Nećete naći moje tragove unutra, rekao je dok su njuškali po prostoriji. Posmatrao je Natašu sagnutu nad mrtvim antikvarom. Detektiv je pregledao police sa knjigama.

-Verujem da ti uskoro ističe dozvola za tu beretu. Uzgred budi rečeno, kako ti je ona krntija.

-Još me služi. Što se tiče dozvole, uskoro ću je obnoviti.

Okrenuvši se od mrtvog antikvara, Nataša prostreli Čeda Pitersona.

-U zadnje vreme često se mešaš u naš posao. Ako nešto doznamo, čućeš nas.

-Siguran sam u to. Pozdrav.

Čed Piterson ostavi pse da njuškaju i pođe prema tojoti. Otvorivši vrata automobila, primetio je papir zakačen za šoferšajbnu. Bila je to kazna za prekoračeno vreme predviđeno za parkiranje. Uzeo je papir i smestivši se na sedište otpio malo kupinovog vina. Posmatrao je bolničko vozilo i grupu džukela okupljenu ispred antikvarnice. Pre nego što dođe pauk i otme mu tojotu, uključio je motor. Ovaj put je upalio iz prve, pomisli. Spustio se niz ulicu i pozvao Kristinu.

Čulo se neko krkljanje dok je čekao vezu.

-Jeste li to vi detektive?

-Jesam. Pronašao sam mrtvog antikvara. Neko ga je koknuo. Imate li možda neku zamisao ko bi to mogao uraditi.

-Pojma nemam. Možda je bio umešan u nešto gadno. 

-Aha.

-Molim vas, pronađite moju knjigu.

Kristina prekine vezu.

---

U striptiz klubu tokom podneva bilo je malo gostiju. Nekoliko uspaljenih mužjaka posmatrali su zgodnu striptizetu kako se uvija oko šipke kao zmija oko tankog drveta. U drugoj prostoriji striptizeta je sisala kitu nekom gospodinu u tankoj plavoj jakni. Dva muškarca u crnim kaputima su ulazila u striptiz klub, uopšte se ne obazirući na striptizetu. Izvukavši pištolje pre nego što je momak iz obezbeđenja, bivši pandur mogao šta da učini, upucali su starijeg gospodina sa naočarima. Striptizeta vrisnu, i dva tipa izađoše iz kluba i ušavši u crni automobil sjuriše se niz ulicu.

-Misliš li da je to on, upita tip za volanom.

-Nisam siguran. Po opisu prilično odgovara.

Dok su vozili začule su se sirene policijskog automobila. 

---

Gospodin u crnom džemperu je sedeo za svojim stolom. Kraj njega je stajao pištolj luger. Soba je bila zvučno izolovana, i gospodin je imao zamišljen pogled ispod crnih naočara, zadubljen u prošlost. Iako zaokupljen tim mislima, očekivao ih je svakog momenta i bio spreman. Začulo se kucanje na vratima. To su oni, pomisli. Uhvatio je pištolj drhtavom čvornovatom rukom punom staračkih pega. Čuo se prigušen pucanj i vrata se otvoriše puštajući dnevnu svetlost i dva tipa u crnim kaputima. Pre nego što je podigao pištolj, matori gospodin je već sedeo mrtav u fotelji.

---

Čed Piterson odluči da malo prekrši kodeks, jer je imao sumnje u vezi Kristine. Posetio je njenog sina koji je sedeo na klupi tokom pauze kod osnovne škole Petar Kočić. Bio je to sladak dečkić, sa sladoledom u ruci. Imao je crne oči i lepo lice. Čed Piterson sede na klupu pored njega, posmatrajući frizerski salon preko puta.

-Ti si Kristinin sin.

-Jesam. Jeste li vi jedan od njenih momaka?

-Poznanik. Reci mi dečko, poznaješ li njenu pokojnu majku.

Dečak je neko vreme ćutao.

-Bila je dobra prema meni, nekoliko puta mi je dala jafa keks.

-Da li je bilo nekih problema u vezi nje.

Dok je slušao dečakovu priču, osetio je veliko gađenje saznavši šta se desilo. Skoro se gadio sam sebe. Dečak je pojeo sladoled i ustavši sa klupe da baci ostatak u kantu, iz torbe mu je ispala knjiga. To je bila knjiga Mesec je sunce.

-Otkud ti ovo, dečko.

Dečak pogleda knjigu. Bio je malo zbunjen dok je brisao tragove sladoleda sa usnica.

-Nemam pojma. Uglavnom nosim udžbenike i sveske.

-Mogu li da je uzmem. Možda ti je mama greškom ubacila.

Dečak klimnu glavom, pozdravi privatnog detektiva i pođe u dvorište. Čed Piterson uze knjigu i pogleda rukopis napisan na prvoj strani. Bio je siguran da je to ta knjiga, a i prilično siguran ko je ubacio u dečakov ranac. Spustivši se niz travnjak do tojote korole, odvezao se do svoje kancelarije, pritom obavestivši Kristinu o izvršenom zadatku.

---

Detektiv i Nataša su nakon intenzivnog traganja, posle smrti antikvara, ubistva posetioca striptiz kluba i starog gospodina jurili za crnim automobilom niz autoput Beograd - Novi Sad. Detektiv i Nataša pripucaše na automobil razbijajući staklo, upucavši dva tipa u crnim kaputima. Uskoro je crni automobil izgubio kontrolu i zabio se u ogradu fabrike za proizvodnju mleka.

---

Čed Piterson je pripaljivao cigaretu šibicom jer mu je upaljač zakazao kad je stigla Kristina. Sad je nosila crnu jaknu i braon pantalone. Stajala je ispred stola.

-Vidim, našli ste moju knjigu.

-Jesam. Evo vam je.

Knjiga je stajala na stolu, ali Kristina je nije uzela.

-A našao sam i još nešto.

-Šta to pričate.

-Sad ću vam reći. Imajte strpljenja. Gospodin koji je kupio ovu knjigu, sada mrtav, dok je bio mladić silovao je sestru vaše majke. Zašto je silovao. Zato što je njen brat silovao njegovu ćerku. Sve je to sad izronilo iz daleke prošlosti, kao isparenja iz kanalizacije. Verovatno ste hteli da mu se osvetite zbog vaše majke, pa ste poslali ubice i zaposlili mene. Stari gospodin je sigurno kupio tu knjigu zbog mržnje koju je još uvek osećao prema vašoj majci.

-Vi ste ludi.

Kristina izvuče iz torbice mali pištolj.

Čed Piterson je posmatrao.

-Šta ćete sa tim pištoljem.

Ispod stola začulo se mjaukanje. Mačka Čeda Pitersona skoči ka Kristini i ogrebe je po ruci, ostavivši krvave tragove. Pištolj pade na pod. Čed Piterson ustade, opali nekoliko šamara Kristini i baci je na kauč. Potom pomazi macu. 

-Shvatam vašu bol, Kristina, ali svejedno ćete završiti u zatvoru.

Pozvao je detektive i zapalio cigaretu.