Zaboravljena slika

Banda kriminalaca specijalizovana za krađe skupocenih umetničkih slika pod nazivom 'Pink Panter' već duže vremena je izvodila operacije širom evropskih zemalja. Svoje zločine opravdavali su takozvanom 'osvetom' zbog toga što su ih te zemlje udruženom akcijom bombardovale daleke 1999 godine, iako su znali da su samo hteli da ukradu skupocene umetničke slike i preprodaju ih tajnim kanalima podzemlja. Priprost srpski narod je navijao za te ološe, ohrabren bombastičnim naslovima o njima, pomalo preuveličanim, kao da su bili napuljska mafija ili šta drugo.

Bilo je u toj grupi svakakvih ljudi, među njima i jedan kroat. Bio je posebno tih među njima. Njegove krupne oči i razbarušena kosa odavale su utisak nehajnog mladića, iako je bio mnogo prisebniji od ostalih. Često je upadao u svađe sa ostalim članovima bande, među kojima je bilo i nekih šiptara.

Sedeći na kauču i pušeći skupocenu cigaretu, prekrstio je noge. Stan u kome su se skrivali bio je ispunjen dimom i mirisom žestokih alkoholnih pića. Kroat koji je imao nadimak 'crnčuga' izbacivao je oblak za oblakom dima iz pluća.

-Trebali su vas ološe sve da pobiju u onom kampu Jasenovcu. Bilo bi to dobro i za vas i za ostale pripadnike zemlje.

Drugi član bande, mišićavi mladić zvan Miloš, pobesneo je na tu uvredu i uzevši metalnu štanglu pošao prema Crnčugi. Međutim, isprečio se ispred njega šiptar Adem. Njegovo zversko lice nije se promenilo dok je smirivao stvar.

-Pusti ga, Miloše. Previše se uzbuđuješ oko običnih uvreda.

Stiskajući štanglu grčevito, neko vreme je stajao između Adema i Crnčuge, koji je sedeo na kauču potpuno smiren, znajući da će Miloš spustiti štanglu i smiriti se. Uostalom, često puta su se svađali i uglavnom se sve svršavalo mirnim putem. Ipak su bili dobro organizovani i pazili jedni na druge.

Četvrti pripadnik bande, bosanac po imenu Ismail, prilično ljigav čovek, stajao je i posmatrao položen na sto plan galerije umetničkih slika koju su imali u planu da opljačkaju. Nalazila se na uglu ulica Frederštrase i Homstorn. Češkajući bradicu od tri dana, razmišljao je. Poslednjih nekoliko akcija su glatko izvedene, pomisli, ali ova će biti vrlo teška. Tokom dana bilo je dosta ljudi okolo, što ga podseti na njegov rodni grad Sarajevo - u kome je odrastao - i on je bio pretrpan ljudima. Možda ovi moćnici nisu tako zli kao što se čini ljubiteljima teorija zavere koji smatraju da žele pokositi milion dva ljudi širom planete. 

Vrativši se na plan galerije, njene unutrašnjosti i spoljašnjosti, ponovo se fokusirao. Osim ljudi koji su išli svojim poslovima često su patrolirale pandurske džukele, na svakih sat vremena. Takođe su prostor oko galerije osmatrali i neobeleženi panduri, i obezbeđenje koje je brinulo o sigurnosti galerije. Tokom noći je bilo manje ljudi, što je bilo razumljivo s obzirom da se radilo o uređenoj zemlji sa propisima, i ljudi su rano išli kućama. Ali i tokom noći panduri i obezbeđenje su patrolirali, kako se činilo obavešteni o bezbroj pljački što ih je počinila banda 'Pink Panter'.

Ismail ostavi plan da stoji na stolu i sede za fotelju. Ušmrkao je malo kokaina da se smiri. 

Miloš se takođe smirio, očekivajući neku dansku prostitutku koja bi svakog trenutka trebalo da dođe.

Čuvši kucanje, sasvim određeno po njegovim uputstvima, triput po vratima, otvorio je i ugledao devojku crne kose i velikih očiju, obučenu u prozirnu haljinu i kožne pantalone. Imala je dvadeset dve godine i savršeno mu je odgovarala, tanka i mršava. Nosila je karmin crne boje i sa ušiju su joj visile naušnice nekoliko centimetara dugačke koje su se završavale u obliku četvorostrukih zvezda. Odveo je u drugu prostoriju gde je položio na naslon fotelje, svukao joj kožne pantalone. Iako je bila zima te godine u Danskoj, nije imala gaćice. Kurac nadražen kokom mu je poskakivao dok je skidao bokserice, i što zbog uvrede, a i zbog toga što je mrzeo tu malu fuksu, uhvatio je za kukove i nabio joj kitu u dupe. Mlada prostitutka se već navikla na jebanje u dupe, i dok je Miloš trpao, sve vreme mu je bila u glavi zamisao o pljački galerije, dok mu je mozak išao u isto vreme u razne pravce.

Crnčuga, kroat, sedeo je u fotelji i rešavao ukrštene reči. Priđe mu Ismail i sede pored njega, prilično zamišljen.

-Je li, kako misliš da prođemo pored svih tih pandura. Osim toga, galerija je jako dobro obezbeđena, sa infracrvenim zracima i alarmima.

Crnčuga se naljutio što ga je ovaj prekinuo u rešavanju ukrštenih reči. Adem je za to vreme slušao njegovu omiljenu šiptarsku pesmu na hi-fi uređaju.

-Prekinuo si me u rešavanju ukrštenih reči, Ismaile. Ova je posebno teška. Četiri polja, i treba da upišem u njih ono što piše iznad. 'Stanovnik SAD-a.' Imaš li kakvu ideju kako bih rešio ovo.

Ismail je neko vreme razmišljao.

-Amer?

-Bravo, Ismaile. Bez tvoje pomoći, nikako se ne bih setio. Sad je skandinavka rešena. A i rešen je odgovor na tvoje pitanje.

Ismail je delovao zbunjen. Iako nisu krili tajne među sobom, zbog prirođene paranoičnosti kakve imaju svi kriminalci, sa vremena na vreme su nešto tajili.

-Vidiš, Ismaile, doveo sam jednog čoveka, Frenka, iz Amerike koji je veoma zainteresovan za našu pljačku galerije. Nije rođen, već naturalizovani talijan. 

Ismail je slušao tu njegovu priču kao kad je slušao kao dečak naklapanja nekih bednika o slavnim srpskim krimosima. Često je bio po zatvorima zbog sitnih krađa tako da je imao uobičajene komplekse zbog kojih je često sumnjao u reči drugih ljudi.

-To je iskusan čovek. Imaće svoja kola, nimalo različita od pandurskih, uniformu, i pristup galeriji. Tako da će odraditi sav posao za nas, naravno, za svoj deo isplate.

-Hm, pomisli Ismail. -Vrlo dobra ideja. Uštedeće nam puno truda. Kad će doći. 

Kroat 'Crnčuga' izvadi cigaretu iz pakle i zapali je. Bacivši skandinavku u kantu za smeće, izbacio je veliki oblak dima.

-Imam sastanak sa njim za sat vremena. Što se toga tiče, bolje da požurim.

Ustao je iz fotelje i navukao kožnu jaknu i crne pantalone. Iz susedne sobe izašla je prostitutka, preletela pogledom kroz dnevnu sobu i izašla napolje.

-Reci ovim ostalima šta sam ti ja rekao dok se ne vratim, reče Kroat Ismailu.

---

Crnčuga je stajala ispred prodavnice nameštaja očekujući Amera. Bližilo se veče i pahuljice snega su se brzo otapale na njegovoj kožnoj jakni. U daljini je video automobil kako se približava. Truckajući po popločanom putu bio je siguran da je to on. Farovi automobila osvetljavali su ulicu dok je prilazio parkingu. Izašavši iz automobila, pružio je hladnu ruku ka Crnčugi. Činilo mu se kao da se projektovao ispred njega, kao da nije ni izašao iz automobila. 

-Pozdrav, Frenk. Drago mi je što si stigao na vreme.

Frenk se zakašlja i pogleda ortaka. Nosio je sivi kaput i na licu je imao ožiljak iznad levog uveta. Iako je mnogo vremena proveo u Sjedinjenim Državama, ostao mu je tračak talijanskog dijalekta.

-Šališ se. Pa žurio sam da stignem što brže. Kako si mi rekao, te slike su vrlo skupe.

-Aha, promrlja Kroat. Van Gog, Munk, Rubens, Pikaso...

Kroat pogleda ka automobilu gde je za volanom sedeo nepoznati čovek. Imao je opušten izraz lica, kao da ga ništa oko njega nije posebno zanimalo.

-Ko ti je ovaj.

-Oh, to je moj drugar, Žan Krištof Abduli. Prilično je pouzdan, iako je crnčuga. Sreo sam ga u jednom baru u Detroitu. Mislio, sam, verovatno će vam biti potrebna dodatna pomoć. Dobar je vozač i voli da ubija. 

Kroat je neko vreme posmatrao crnog francuza u automobilu. Pomisli, valjda neće izazvati neke nevolje. 

-Ok. Ajmo kod mene da se dogovorimo.

Frenk i Žan Krištof Abduli pratili su Kroata do ćumeza gde su njegovi pajtaši živeli. Prošavši preko ulice uspeli su se u zgradu i ušli u stan. Bila je to zgrada od crnog maltera, pomalo oronula. Otvorivši vrata, ugledao je Miloša, Adema i Ismaila kako bulje u njega i dve prilike iza.

-Šta ti to izvodiš, klošaru?, upita Miloš.

Budući da je Kroat bio mozak operacije, napravio je pokret desne ruke u znak ćutnje. 

Prošetavši kroz sobu, upoznao ih je sa Frenkom i Žan Krištofom Abdulom. Potom je seo za fotelju i nasuo čašu viskija, zapalivši cigaretu. 

-Sedite, momci.

Frenk i Žan Krištof Abdul sedoše za fotelje. Kroat se obratio drugarima.

-Doveo sam neke prijatelje koji će nam pomoći. Verovatno vam je Ismail već nešto rekao o tome. Mislim da nećemo uspeti sami da izvedemo tu operaciju bez njih.

Frenk i Žan Krištof Abdul klimnuše glavama. Nisu gledali ni u koga određeno.

Šiptar, Adem, protestovao je.

-Hoćeš da razdelimo lovu još i za njih.

-Upravo tako i mislim. Ostaće dovoljno za svakog od nas. Imate li još neka pitanja.

Ćutali su.

---

Prošlo je nekoliko dana do početka operacije. Budući da je Danska već bila natrpana raznim ciganima, crnčugama, arapima, i ostalim pripadnicima niže rase, Žan Krištof Abduli je lako mogao da prođe kao legitiman pandur zajedno sa Frenkom u pandurskom automobilu.

Bilo je oko 11 sati uveče kad su parkirali ispred galerije pune 'umetničkih' slika. Čuvar koji je sedeo za stolom i čitao neki časopis otvorio im je vrata, verujući kako su to legitimni panduri u obilasku. Ušavši u galeriju, našli su se u velikoj dvorani ispunjenoj raznim skupocenim slikama okačenim na zidove, u ramovima. Pošto je čuvar izgasio infracrvene zrake i alarme, verujući da su to panduri u obilasku, Frenk i Žan Krištof Abduli na brzinu su poskidali sve slike sa zidova. Smestivši ih u torbu, pozdravili su čuvara i izašli iz galerije. Imali su dovoljno vremena, makar do jutra, da pobegnu dok su dolazili do ćumeza gde ih je čekao Kroat sa svojim ortacima.

Ismail im otvori vrata i pusti ih unutra. Frenk i Žan Krištof Abduli staviše torbu na sto. Svi su bili nestrpljivi da pogledaju plen.

-Odlično je prošlo, reče Frenk.

Miloš otvori torbu i poče da vadi uramljene slike jednu za drugom. Dok ih je vadio i razgledao, voda mu je išla na usta na zamisao koliko će dobiti para od njih kod preprodavaca.

Kroat se zakašljao.

-Moji drugari očekuju isplatu za urađeni posao.

Miloš, Ismail i Adem su ga gledali ispod oka, sa mržnjom u očima. Napokon Ismail ode do fioke gde je izvadio svežanj novčanica oblepljenih trakom. Potom je izvadio još jedan. Tu je bilo oko 100 000 evra. Pružio ih je Frenku. Među umetničkim slikama koje su pokrali, Kroat je bacio znatiželjan pogled prema jednoj. Činila mu se nekako poznata. Vraćajući se u prošlost i njegovu karijeru mladog slikara sa velikim talentom, polako je počeo da se priseća.

Sedeo je na fotelji pored plavuše, koju je mnogo voleo. Nisu proveli dugo vremena zajedno na tom odmoru, pa joj je ostavio sliku koju je naslikao tokom boravka sa njom. Tačno se sećao svega sada, kad je ugledao sliku.

-Moram da idem sad, rekao joj je. Dok je odlazio, znao je da je nikad više neće videti. Samo se čudio otkud njegova slika u umetničkoj galeriji. Da nije fuksa prepoznala kvalitet i prodala je nekom krimosu, pa je on poklonio galeriji?, pitao se.

Odjednom ga je obuzelo čudno osećanje. Ismail, Adem i Miloš su razgledali slike, i posebnu pažnju obratili na onu koju je kroat posmatrao.

-Uf, ta je najvrednija.

-Sklanjajte šape sa te slike. Ovu ću zadržati za sebe.

Ortaci se naljutiše.

-Jel se ti zezaš? Pa ova je vrednija od svih ostalih zajedno.

-Zato i hoću da je zadržim.

-Misliš, hoćeš da uzmeš svu lovu za sebe, reče Ismail.

Kroat se okrene Frenku i Žan Krištofu Abdulu. Crnja francuz je bio brz na obaraču, izvadivši dva mala pištolja ispalio je brze hice ka Milošu i Ademu. Frenk je upucao Ismaila u stomak. Svo troje su ležali mrtvi na podu, iz rupa od metaka krv im je tekla u potocima.

-Hvala, drugari. Bolje požurite, imate još malo vremena.

Frenk i Žan Krištof Abdul izađoše iz ćumeza i odvezoše se automobilom praveći užasnu buku.

Kroat je posmatrao mrtva tela oko sebe i slike položene po stolu. Držeći svoju u rukama, polako je izašao iz stana. Policijske sirene i automobili su dolazili. 

John Franklin Bardin - Devil Take The Blue -Tail Fly

John Franklin Bardin was one of lesser known crime writers, but as it usually is with lesser known crime writers pretty good. His mother was suffering from paranoid schizophrenia and he had some issues as a kid, so he wrote three very good crime novels. 

This one tells a story about woman released from mental institution where she tries to go on with her life. But unfortunately, her sorrowful past catch on her as it usually does. Very disturbing and paranoid novel bordering on horror with deep psychological insights into unstable mind, just like other two he has written.

Klošar

Bilo je kasno letnje popodne. Ljudi su šetali duž zemunskog keja. Bilo je različitih grupa. Muž i žena sa detetom, usamljena baba, deda i unuče, momak i devojka...

Nedaleko od šetališta jedan momak je pokušavao da slika lepu skulpturu na zidu zgrade blizu parka. Bilo je tu nekoliko derišta i njihovi roditelji koji su sedeli na klupi dok su se mala gamad pentrala uz tobogan.

Momak je uslikao ukras na zidu zgrade i pomislio kako je lepo ispao na kameri. Potom je prešao kroz ulicu da sedne na klupu kad ga je bez ikakvog razloga zaustavio debeli čovek 40-ih godina svinjskog lica. Bez ikakvog obzira napao ga je, agresivan i ljut.

-Šta si to snimio.

Momak je pokušao da zadrži kontrolu. Ko je ovaj tip i što ga zaustavlja, pomisli gledajući u njegovo debelo svinjsko lice.

-Slikao sam skulpturu na zgradi.

Debeli tip mu nije verovao pa mu je zatražio da mu pokaže. Momak pomisli, ko zna, možda je tip policajac, iako nema pravo tako nešto da zatraži od njega. Očigledno je bio neki primitivac.

Pokazavši mu sliku, tip se umiri. 

-Oh, izvini momak. Mislio sam da si slikao neko dete tu. Ima mnogo bolesnika u ovom kraju. 

Momak i debeli primitivac se raziđoše. Dok je sedeo na klupi momak se setio da bi trebalo da uplati novac za knjigu koju je kupio preko sajta 'kurcindo'. Već je bilo prošlo nekoliko dana do isteka roka za uplatu.

---

Debeli čovek se vraćao kući posle napornog radnog dana. Besan na svog šefa, ušetao je u kuću gde je njegova žena Zorana peglala košulju koju mu je kupila pre dva dana. Imala je crnu kosu i velike tamne oči. Ne sebi je imala crnu bluzu i plave trenerke. Njihova ćerka jedinica igrala se sa barbikom na kauču. Bila je lepo građena, plave kose i sivih očiju. Nosila je majicu na miki mause i pantalonice sa iscrtanim leptirićima.

-E, Petre, kako je bilo na...

Petar se obrušio na ženu, uzeo joj peglu iz ruke i mlatnuo je po glavi nekoliko puta. Žena pade na tepih teško povređena. Dete je posmatralo scenu. Petar je još uvek držao vrelu peglu u ruci gledajući kako Sofija stiska barbiku. Prišao joj je i oduzevši joj igračku podigao i mlatnuo je peglom po grudima. Zorana je kukala od teških opekotina, mileći po podu nekako je dosegnula do telefona i pozvala policiju. Gledajući ispržene grudi ćerke, Petar, izduvavši bes, pustio je da sklizne na kauč. Spustio je peglu i stajao tako neko vreme.

Kroz poluotvoren prozor začule su se sirene policijskog automobila. Detektiv i Nataša su munjevito ušli u stan, iskusni koliko su već bili. Detektiv je na brzinu smirio pomahnitalog ludaka, dok je Nataša stavljala hladne peškire natopljene ledom na Zoranu i njenu ćerku.

-Nisu teške opekotine, govorila je Nataša detektivu. -Je li vaš muž ranije činio nasilje nad vama i vašom ćerkom.

Zorana je sa mukom ispljuvavala reči.

-Već dugo vremena je to činio, međutim nisam imala hrabrosti da ga prijavim. Često je išao da se kocka i trošio dosta para na razne mutne radnje.

-Niste trebali da se udate za njega.

-Znam to. Sad je završeno. Vodite ga, molim vas. 

Detektiv i Nataša odvedoše primitivca dok su dolazila razlupana kola hitne pomoći. Dete nije bilo u životnoj opasnosti pa nije bilo potrebe da je vode u kbc 'Zemun'. 

Zorana je neko vreme ležala na krevetu oporavljajući se. Mislila je šta će dalje raditi. Već neko vreme je imala vezu sa mnogo mlađim i zgodnijim momkom koji je živeo na Novom Beogradu. To je bio njen rezervni plan, jer je očekivala ovako nimalo suptilan napad na nju i Sofiju.

Okrenula je broj. Neko vreme je čekala dok se tip nije javio.

-Hej, Zorana!

Žena je brisala suze kuhinjskom krpom koja je imala nekoliko rupa od cigareta.

-Mladene, desilo se ono što sam očekivala!, vrištala je Zorana u telefon. 

-Klošar me udario peglom i povredio mi dete.

Mladen na drugom kraju veze neko vreme je ćutao.

-Klošar smrdljivi. Tek tako te napao. Jesi li ga prijavila.

Bilo je nešto čudno u njegovom glasu što Zorana nije registrovala.

-Jesam, odveli su ga neki panduri. Mogu li da dođem kod tebe sa ćerkom, upitala je, bacajući pogled na devojčicu.

Neko vreme Mladen nije odgovarao. Čula je njegovo disanje.

-Dođi. Spakuj stvari i dođi.

---

Petar je neko vreme sedeo u ćeliji kod 29 novembra. Svo vreme je govorio da mu je krivo. Raštrkani policajci su šetali duž prostorija, odlazeći u sektore, vraćajući se sa izviđanja. Zorana je došla da obavi formalnosti kako bi detektiv napravio zapisnik o slučaju. U levoj ruci je držao cigaretu dok mu je vruća kafa stajala na podmetaču. Bio je to isti detektiv koji je došao prilikom poziva.

-Hvala vam na pomoći, detektive. Ne želim više da ga vidim. Kad završim ovo, selim se sa ćerkom kod drugog.

Detektiv je mrmljao nešto sam za sebe dok je tipkao po tastaturi.

-Mhm...slučaj nije previše ozbiljan. Ne želite da izvršite dalje mere. Imate svako pravo.

Zorana prekrsti otromboljene noge i izvadi cigaretu iz pakle. Nosila je bundu od lisičjeg krzna i prevelika doza šminke je ostavljala čudan utisak na pozornike koji su šetali duž hodnika.

Zapalivši cigaretu izbacila je veliki oblak dima.

-Ne želim. Ipak sam imala nekoliko lepo provedenih godina sa njim. Nek trune u tom stanu sad!

Napravivši zapisnik, Zorana je išetala iz glavne stanice i pozvala lux taksi. Bilo je neko zakrčenje kod Džordža Vašingtona. Gromoglasna buka čula se iz stana. Bile su tu patrole komunalne policije. Komšije su se žalile na preveliku buku.

Ušavši u stan, polu-panduri su videli prostitutku sa nekim tipovima. Devojka je izgledala prilično oronulo i komunalcima se činilo da ima sve moguće polno prenosive bolesti. Isključili su bučni uređaj i pružili im papir koji ih je obavestio o kazni u iznosu od 200 000 dinara.

Taksista je napravio zaokret i brzo stigao do Novog Beograda gde je parkirao ispred solitera. Nedaleko od njega Zoranina baba je stajala sa njenom unukom. Nosila je plavi šešir i zelenu baršunastu jaknu. Plativši taksisti, pošla je ka majci i ćerci.

Mladen ih je posmatrao kroz poluspuštene roletne kako stoje na ulici. Retko je gledao kroz prozor jer nije imalo mnogo toga da se vidi. Bio je zadovoljan što su stigli. Bio je to mladić tridesetih godina guste, pomalo nesređene kose. Imao je krupne oči, tanke usne i mali nos. Bio je zadovoljan, pomisli, samo mu je smetalo što je dovela to njeno derište sa sobom.

---

Posle dva dana provedenih u ćeliji Petar je konačno mogao da se vrati u stan, sad potpuno prazan. Detektiv i policajka su hteli još da ga zadrže oko mutljavina sa kladionicom, ali im je pripala muka od njegovog uzastopnog ponavljanja kako mu je 'krivo' što je premlatio ženu i ćerku. Vrativši se u stan, za trenutak je video Zoranu sa peglom i ćerku. Oči mu se razbistriše, i sad je shvatio da je sam u stanu.

Ponovo je osetio bes koji je ključao u njemu. U dnevnoj sobi stajao je kompjuter. Uzeo je čekić iz kuhinje i razlupao ga na deliće. Potom je otišao do kafane da popije nešto.

Pio je neuobičajeno brzo. Flaše su pristizale za sto jedna za drugom. Pomalo olakšan, vratio se u stan. Sedeo je na fotelji i posmatrao slike svoje bivše žene i ćerke. Dok je pušio cigaretu, razmišljao je kako bi ponovo ubedio Zoranu da se vrati. U tom trenutku čuo je kucanje na vratima. Bio je to njegov mlađi brat. Videvši u kakvom je stanju i šta je uradio, osetio se zabrinutim.

-Možda bi trebalo da posetiš psihijatra, Petre.

Posle dugog razmišljanja Petar je prihvatio njegov savet. Odveo ga je u ambulantu gde je dobio inekciju. Osetivši se smiren, pozvao je lux taksi. Nije bilo potrebe za prisilnim zadržavanjem u ludnici. Noć je bila neobično mirna i gusta dok je taksista vozio. Nisu izmenili nijednu reč, što je ovom taksisti odgovaralo. Petar je hteo malo da prošeta, pa je rekao taksisti da parkira kod Zelenog Venca. Izvadio je novčanicu i rekao taksisti da zadrži kusur. Potom je izašao iz taksija zalupivši vrata. Popeo se iznad Zelenog Venca i šetao dok se nije našao kod Brankovog mosta. Pogledavši dole u prljavu reku, za trenutak je pomislio kako vidi Zoranu i Sofiju, kao nekakve mrlje, izobličene i rastrgnute.

'Ljubavi, kćeri', pomisli kad je skočio sa mosta.

Nažalost, spasioci nisu uspeli da ga vrate u život.

---

Mladen je sa velikim zadovoljstvom primio Zoranu i Sofiju u njegov stan. U dnevnoj sobi se nalazio veliki sto, nekoliko stolica, polica sa knjigama, slike okačene po zidu, kauč i radni sto sa crtežima. Mladen je bio umetnik amater, voleo je da crta. Zorana ga je često nazivala diletantom, međutim volela ga je zbog njega, ne zbog njegovih crteža. Njegovi imućni roditelji su umrli pre pet godina i ostavili mu popriličnu sumu novca, tako da do kraja života nije morao da brine o budućnosti i što je još važnije nije morao da radi. Smatrao je da je rad besmislen posao.

-Raskomoti se, Zorana. 

Obučen u plavo ljubičastu košulju i crne pantalone pogledao je njenu ćerku Sofiju. Njene krupne plave oči su odavale očigledan animozitet prema njemu, što je on isto osećao prema njoj. Pomazio je po kosici i protrljao joj ručicu.

-I ti se raskomoti, Sofija, reče zapalivši cigaretu.

---

Dani su prolazili veoma radosno sa Mladenom. Međutim, Sofija je uvek pravila smetnje Mladenu. Ujutru, posle jebanja sa Zoranom, primetio je iscepan crtež na njegovom radnom stolu. Sutradan je primetio još jedan.

Prolazilo je još nekoliko dana. Mladen je shvatao da joj nedostaje otac i da neće da trpi očuha. Porazgovarao je o tome sa Zoranom.

Zorana je ležala u krevetu gola pokraj Mladena.

-Znam ljubavi da ti smeta moja ćerka. Ne znam stvarno kako bih to rešila.

-Ne smeta mi toliko, reče Mladen izbacivši dim iz usta. -Samo mislim da nije baš dobro. Mogla bi da napravi neko sranje. To mi se uopšte ne bi svidelo.

Izgasio je cigaretu u pepeljari. Kroz poluotvoren prozor dopirao je hladan vetar, raznoseći zavese. U daljini se čula neka klavirska muzika.

-Porazgovaraću sa njom, reče Zorana. Prešla je rukom po njegovoj butini i prstima počela da mu trlja kurac. Nadrkavši ga, sagnula se i počela da mu sisa. 

Za trenutak je prestala. Pogledala je Mladena.

-Znaš, ljubavi, mnogo si lepši od onog klošara. Uvek je bio kukavica, pičkica.

Nastavila je da mu sisa. Strpala je kitu do grla i Mladen je uhvati za glavu dok nije svršio. Progutavši spermu, okrenula se i uzela cigaretu iz pakle na noćnom stočiću.

-Porazgovaraću sa njom, srce.

Mladen je klimnuo. Malo mu se prispavalo, pa se okrenuo. Imao je neki čudan san.

Sećao se njegovog mrtvog oca i čoveka koji mu je rekao 'bićeš isti kao on'. Bila je to kratka dremka. Često puta mu se dešavalo tokom crtanja da zaspi na nekoliko trenutaka i nešto usni. 

Zorana se tuširala u kupatilu i otišla u sobu da pogleda Sofiju. Bila je budna i grebala posteljinu. Sela je pored nje.

-Srce, moraćeš da prihvatiš ovu situaciju. Mislim da ćeš se navići. Dobar je on čovek.

Sofija je još uvek grebala posteljinu.

-Neću njega! Hoću mog tatu!

-On je mrtav, zlato. Ubio se.

Slušajući malu aligatorku kako kmeči Mladen se pitao koliko će još morati da trpi to malo derište.

Zorana je nekako uspela da smiri Sofiju. Spremila joj je doručak, čokolino i sok od pomorandže.

Prolazili su dani i Sofija je postajala sve više agresivnija, kao besna mačka. Bacala je stvari svud okolo, razbijala čaše, tanjire. Mladen je povukao Zoranu sa sobom u njihovu prostoriju.

-Zorana, ja ne mogu više ovo da trpim. Moraćeš nešto da učiniš, ili ću da izbacim i tebe i nju.

Matora kurvetina je trljala ruke oko kolena. Sa ovim momkom će imati sigurnu budućnost, mislila je. Sa druge strane, ipak je to bila njena ćerka. Ili ipak nije? Za trenutak joj se pojavila slika u umu.

Zapalivši cigaretu, izbacila je dim iz nosa i frknula.

-U redu, ljubavi. 

Bilo joj je žao Sofije. Sutradan je pozvala socijalnog radnika i objasnila joj kako više ne može da izdržava ćerku. Bila je to čista laž, ali pošto je bila žena to je bilo prirodno od nje. Zamolila je socijalnog radnika da odvede Sofiju u hraniteljski dom. Bio je to mladić dvadesetih godina, sasvim običnog izgleda.

-Gospođo, biće mi drago da vam učinim to. Žao mi je vaše ćerke, ali ima dosta dobrih porodica koje će se brinuti o njoj.

Ono što joj nije rekao je da će i oni imati koristi od toga, ali nije ni morao.

Zorana je stajala ispred solitera sa Sofijom. Na parkingu je automobil crne boje svetleo na jarkom suncu. Ispred njega su stajali staratelji. Žena crne kose sa naočarima u smeđoj jakni i muškarac crne kose u sivom kaputu.

Mladen ih je posmatrao gledajući kroz prozor, srećan što je mala luda zmijica rešena.

Zorana je izmenila nekoliko prijateljskih reči sa starateljima, pa se potom okrenula Sofiji.

-Biće oni dobri prema tebi, zlato.

Sofija je posmatrala majku sa mržnjom. Staratelji su je povukli za sobom i ubacili u automobil. Živeli su na Karaburmi i brzo su stigli do stana u kome su živeli. Oduvek su hteli da imaju dete, ali Kristina nije mogla da zatrudni, tako da je ovo bio pun pogodak. I još će dobijati novac.

Sofiji se prispavalo tako da su je smestili u krevet. Muž je otišao u dnevnu sobu i uzeo neku knjigu da čita. Kristina se raskomotila i izula cipele. Bila je to zgodna žena, razvijena. Polako se spuštala noć kad je ušla u sobu gde su smestili Sofiju. Legnuvši pored nje, polako joj je skinula majicu i počela da joj licka nedefinisane grudi. 

---

Momak koji je imao nesporazum sa pokojnim Petrom primo je knjigu u svom stanu posle nekoliko dana pošto je platio. Dugo je čekao i pljuvao poštare. Razmotavši paket, izvukao je knjigu i pogledao je. Konačno je stigla, pomisli. Uzevši paket u kom je bila spakovana knjiga, spremio se da je baci u kantu za smeće kad je iz nje ispao neki smotuljak. Sagnuo se i podigao ga. U njemu je bila neka praškasta materija, verovatno kokain ili heroin.

Spustio je smotuljak na sto i seo na fotelju, zbunjen. Otkud droga u paketu sa knjigom, pomisli. Da nisu dileri počeli da diluju drogu preko kurcinda? Ako jesu, sigurno nije bila namenjena njemu. A možda i jeste? Protrljao je rukom kroz kosu. Osetivši se u opasnosti, rešio je da krene ka policijskoj stanici. Dok se vozio razlupanim autobusom, mislio je kako bi mu bio potreban šofer. Sigurno je diler greškom ubacio drogu u njegovu knigu, mislio je, dok je koračao do policijske stanice. Ušao je u policijsku stanicu i prošetao hodnikom do kancelarije gde su sedeli detektiv i Nataša. Seo je na stolicu ispred njih. Detektiv je sedeo za stolom i pušio cigaretu dok je Nataša stajala blizu prozora.

-Izvinite, ali stigla mi je knjiga danas i u paketu sam pronašao smotuljak pun droge.

Detektiv je bacio oštar pogled prema momku.

-Jeste li je doneli.

-Jesam.

-Pokažite.

Momak izvuče smotuljak i zajedno sa njim paket u kom je bila spakovana knjiga. Spustio je sve to na sto ispred njega. Detektiv uze paketić i omiriše ga. Kokain, pomisli, vrlo dobar po njegovoj proceni.

Nataša se okrenula prema momku.

-Kojim putem ste došli do knjige.

-Preko sajta 'kurcindo'.

-Ah.

Momak je sedeći na stolici osećao neprijatnost.

-Nemam nikakve veze sa tim, policajci. 

Detektiv se okrenuo ka Nataši. Potom je bacio pogled ka momku.

-Verujem da nemate. Videćemo. Dakle, Nataša, ovi dileri su izgleda počeli da trpaju drogu preko sajta za kupovinu knjiga.

-Malo čudno, ali nije nemoguće. Sećaš li se onog slučaja...

-Ah, da.

Detektiv se okrenuo prema momku. 

-Hvala ti momak. 

Dečko se zakašljao.

-Hm...da li sam sad u nekoj opasnosti od krimosa.

-Moguće. Uglavnom, poslaćemo jednog momka da pazi na tebe dok ne sredimo ovu bandu.

---

Čovek koji je poslao knjigu bio je iz Beograda. Detektiv i Nataša su sedeli u neobeleženom automobilu ispred pošte kod Savskog Venca. Imali su njegovu fotku u dosijeu i samo su čekali dok se ne pojavi sa novom pošiljkom. Spuštao se mrak na ulice i zgrade. 

-Evo ga, ide ka pošti, reče Nataša.

-Pusti ga da obavi posao. Kad izađe, ščepaćemo ga.

Bio je to momak u tridesetim godinama obučen u kožnu jaknu i sive pantalone. Obavivši posao ugledao je mladića u sivom kaputu i devojku u crnoj jakni. Stali su ispred njega i uperili pištolje. Detektiv izvadi značku.

-Momak, uhapšen si zbog rasturanja droge. Pođi sa nama.

Dok je diler išao sa njima ka neobeleženom automobilu, nad grad se prekrila crna noć.

Auguste Le Breton - Rififi in New York

Auguste Le Breton was very well known crime writer who was once himself a criminal. So he knew a lot about french underworld and all scums who inhabited it. With this knowledge he turned to writing and made couple of good crime novels, mostly set in France. This particular novels is alike one of the ones he wrote about France, only set in New York, where he gathered information and insides of USA underworld. Exciting novel about big heist, cops and New York mafia. 

Slučaj izgubljene ptičice

Zlatan i Jelena su za rođendan svog petogodišnjeg sina kupili skupocenu ptičicu vrednu 140000 dinara. Arsen je bio veoma srećan zbog ptičice i često je gledao kako se igra u kavezu i pije vodu. Redovno joj je davao hranu. Ptičica je potekla iz Južne Amerike, i Arsenovi roditelji su je vrlo teško nabavili, pošto je bila veoma tražena među ljubiteljima ptičica. Imala je plavo crna krila, zeleno perje i crnu glavu. 

Arsenova ćerka Vanesa često je zadirkivala brata zbog ptičice. Bila je to cura od 17 godina plave kose i crnih očiju koja je često provodila noći napolju. Roditelji su znali da se drogira, ali nisu ništa preduzimali povodom toga jer su i oni često pušili travu.

Nekoliko dana posle Arsenovog rođendana pristigli su rođaci da preuzmu neke pakete od Jelene. Arsen se tek probudio i kad je doručkovao otišao je da vidi ptičicu. Iznenadio se kad je video da je nema u kavezu. Odmah je potrčao ka mami i tati, plačući i kmečeći.

-Mama, tata, nema mi ptičice, neko je uklao.

Zlatan ode u sinovljevu sobu i pogleda kavez. Zaista je bio prazan. Pogledao je prozore koji su bili zatvoreni. Ptičica nije mogla sama da izađe iz kaveza, pomisli. Da je nije neki lopov ukrao dok su spavali?

Odlučio je da uposli privatnog detektiva Čeda Pitersona. Vozeći se kolima do zgrade gde je privatni detektiv imao kancelariju, bio je besan zbog ptičice koju je skupo platio. Pljuštala je kiša kao iz kabla i saobraćaj je bio pomalo usporen. Ipak, stigao je do parkirališta i isključio motor. Potom je izašao iz kola i ušao u zgradu. Lift je bio u kvaru pa je morao da se penje do 14 sprata gde je privatni detektiv imao svoju kancelariju.

Vrata su bila otvorena i Zlatan uđe u kancelariju privatnog detektiva Čeda Pitersona. Tu je bio kauč, polica sa knjigama, nekoliko figurica, krevet, i radni sto gde je Čed Piterson sedeo. Iznad stola je visila slika koja je prikazivala momka na plaži. Pušio je cigaretu posmatrajući Zlatana.

-Dobar dan, vi ste privatni detektiv, Čed Piterson.

-Jesam. Kako mogu da vam pomognem.

Čed Piterson izgasi poluispušenu cigaretu i zapali novu.

Zlatan sede na stolicu posmatrajući radni sto. Činio mu se pomalo u neredu. Okrenuvši se ugledao je nekoliko praznih flaša vina. Kroz poluotvoren prozor prodirao je vetar, pomerajući zavese. Roletne su bile poluspuštene.

-Znate, kupio sam sinu jako skupu ptičicu koju sam nabavio iz Južne Amerike. Međutim, posle par dana načisto je nestala. 

Čed Piterson je otvorio limenku piva i sipao u čašu. Cigareta mu je visila sa usana dok je sipao tečnost.

-Mislite da je neko ukrao.

-Ne verujem. 

-Možda neko od vaših ukućana.

Zlatan se nakašljao.

-Imam izvesnih sumnji u vezi moje ćerke. Vanesa se zove. Uzima droge već dosta vremena. Međutim, retko je viđam. Često ide sa nekim momkom na motoru.

Čed Piterson izgasi cigaretu i zapali novu. Osetio je napad kašlja, pa je izvadio maramicu i pljunuo šlajm u nju. Potom je bacio u korpu za otpatke.

-Je li ona sada kod vas?

-Mislim da jeste.

-Dobro. Hajmo onda da vidimo o čemu se radi.

Zajedno se spustiše stepenicama i izađoše do parkirališta. Kiša je pomalo prestala.

Od Dorćola do Novog Beograda vožnja je protekla u ćutanju. Sa vremena na vreme Čed Piterson je izvlačio flašicu iz ofucanog kaputa i pijuckao.

Brzo su stigli do Zlatanovog stana.

-Gde je vaša ćerka.

-Obično provodi vreme u svojoj sobi.

Dok se penjao stepenicama ka Vanesinoj sobi ugledao je devojku kako izlazi noseći torbicu. Činilo se da je u žurbi. Odmah je prepoznao kao narkomanku, a i ona je njega prepoznala kao njuškala. Pokušao je da je zadrži i ispita ali se izmigoljila kao zmija i jurnuvši niz stepenice izašla iz stana.

Ispred zgrade je čekao neki momak na motoru. Čed Piterson pogleda Zlatana.

-Mogu li da se poslužim vašim autom.

Zlatan klimne glavom.

Devojka se već odvezla sa momkom na motoru, pa je privatni detektiv uskočio u kola i počeo da ih prati sa bezbedne udaljenosti. Pratio ih je do Zemuna gde su zastali i ušli u zgradu okruženu parkom. Čed Piterson zaustavi kola i prošeta do podruma pića. Kupio je flašicu vina i prešavši ulicu čekao neko vreme dok nije kupio giros. 

Seo je na klupu ispred zgrade gde su otišli Vanesa i momak sa motorom. Dok je jeo giros i ispijao vino, bio je siguran da neće skoro izaći. Sigurno su dobili dosta para za ptičicu i sad su nadrogirani. Ipak, morao je biti oprezan. 

Jato golubova skupilo se oko parka. Među njima je bila i jedna vrana. Čed Piterson baci ostatak girosa vrani koja je odmah zgrabila i poletela. 

Ispivši vino bacio ga je u korpu za smeće zajedno sa kesom od girosa. Dok je prolazio uskim hodnikom do ulaza u zgradu jedna strankinja ga je presretnula.

-Do you know where I can find an internet caffe around here?

-There is one, just about the corner, then to the left.

Strankinja se zahvalila i otišla. Privatni detektiv uđe u zgradu i pope se do 7 sprata gde je momak sa motorom odveo Vanesu. Prislonjen uz vrata, čuo je nekakvu elektro muziku, smeh i čavrljanje.

Pokucao je na vrata nekoliko puta. Tehno muzika prestade i mladić širokih zenica otvori vrata. Neko vreme je stajao tu, nesvestan da mu je pištolj prislonjen uz trbuh.

-Uđi unutra.

Čed Piterson je držao na nišanu narkomana dok je zatvarao vrata stana. Vanesa je ležala na kauču i šmrkala koku. Videvši čoveka sa pištoljem i njenog narko drugara kako stoje, pomislila je da halucinira.

-Ko si bre ti.

Privatni detektiv je govorio negledajući je, držeći oprez na momka.

-Uposlio me je tvoj otac. Koliko si love dobila za ptičicu.

Vanesa prođe prstima kroz kosu, pa se zakašlje.

-Uf, što sam se našmrkala. Šta si ono pito...

Pogledala je oko sebe i polako se digla sa kauča. 

-Koliko love. Pa dovoljno za 30 grama koke i 20 grama dopa. Onaj tip nije hteo da mi da više.

-Kome si prodala ptičicu.

-Nekom tipu, kolekcionaru.

-Gde živi.

-Kod arene, ima neka plava zgrada tamo. Ček da se setim...Bulevar Zorana Đinđića 77.

Momak je još uvek stajao pred detektivom.

-Nećete da nas prijavite.

-Neću. Volim narkomane. Interesuje me ptičica.

Čed Piterson izađe iz stana i spusti se liftom do izlaza iz zgrade. Kiša je ponovo počela da pljušti dok je sporim ali sigurnim korakom došao do kola. Ušao je unutra i otpio gutljaj iz flašice. Pokrenuo je motor i zaputio se do arene. 

Prošavši ulice zaokrenuo je među novoizgrađene zgrade blizu arene. Primetio je nekog matorog radnika kako obilazi stanove i jednu babu koja mu se činila kao upravitelj kompleksa zgradurina. Parkirao je nedaleko od ulaza u zgradu. Izvadio je cigaretu iz pakle, zapalio i otpio gutljaj iz flašice. Potom je vratio u džep ofucanog kaputa.

Izašavši iz kola približio se ulazu u zgradu. Na pločici ispred oznaka stanara pisalo je 'skupocene ptice na prodaju i otkup, firma'.

Prorešetao je nazive stanara i zvrcnuo na dugme firme. Začulo se zvonce i škljocaj. Vrata su bila otvorena i detektiv uđe u predvorje. Popevši se stepenicama pritisnuo je dugme za lift. Ušao je u lift i stajao dok se penjao do 5 sprata. Hodnik je bio prazan obzirom da je bilo sivo popodne. Zvrcnuo je na vrata firme 'skupocene ptice na prodaju i otkup'. Otvori mu vrata debeli čovek sa naočarima. Ličio je na prepariranu pticu.

-Dobar dan. Kako mogu da vam pomognem.

-Privatni sam istražitelj. Interesuje me jedna ptičica koju je ćerka narkomanka prodala vama za izvesnu sumu novca.

Debeli čovek osmotri detektiva kao da gleda neku pticu koju bi prodao ili kupio.

-Aha. Uđite onda.

Prostorija je bila ispunjena raznim skupocenim nameštajem. Nekoliko egzotičnih ptica je cvrkutalo u kavezima. Debeli čovek sede za sto i izvadi cigarilos. 

-Sedite. Hoćete jednu.

-Ne, hvala. 

-Uzmite, insistiram.

Debeli čovek je delovao nekako usporen.

-Neka, nemojte da se mučite, pomisli u trenutku ako bi uzeo cigarilos da bi ga onesvestio.

Debeljko zapali cigarilos i otpuhnu dim.

-Šta ste ono hteli...ah...ptičica...

Neko vreme je dahtao, prikupljajući vazduh.

-Pa, vidite, ta narkomanka, samo smo je iskoristili. Jer njen muž, nije smeo da kupi tu skupocenu ptičicu.

-Zašto.

-Pripadala je izvesnom biznismenu iz Venecuele. Neki dripac je ukrao od njega i prodao tom...kako se beše zove..

-Zlatan.

-Ah, da. Zlatan. E, pa vidite, gospodine...

-Čed Piterson.

-Drago mi je. E, pa, morali smo da je vratimo biznismenu. Znate već kako to ide. Koka, ptičice...

Detektiv izvadi cigaretu iz kutije i zapali je.

-Hm...mislim da sad nema koristi ići do Južne Amerike.

-Nema nikakve koristi, osim teških nevolja. Da li vas još nešto interesuje.

Detektiv mahnu glavom kao znak negacije, zahvali se debeljku i izađe iz firme.

Spuštajući se liftom morao je da objasni kako stvari stoje Zlatanu. Odveo se njegovim kolima do stana. Zlatan je otvorio vrata.

-Zlatane, sledeći put se malo bolje raspitajte od koga kupujete skupe ptice. Što se tiče vaše ćerke, ja bih je poslao na odvikavanje, ali to je vaša stvar.

-Kako to mislite...

-Kupili ste pticu od narko bosa iz Venecuele, budalo. Budite srećni što ste još živi. 

Zlatan izvadi maramicu i obrisa oznojeno čelo.

-Oh...shvatam...koliko sam vam dužan.

-1000 dinara.

Zlatan izvadi iz novčanika hiljadu dinara i pruži detektivu.

-Doviđenja.

Čed Piterson prošeta do autobuske stanice da sačeka bus. Bilo mu je žao dečka. Uskoro je autobus stigao.

Zločin

Devojka crne kose je unezvereno gledala okolinu dok je šetala ulicom kroz centar naselja sa svojom majkom. Nosila je crnu jaknu i crne pantalone. Majka je držala za ruku i vodila je kroz ulicu. Bila je to žena u četrdesetim godinama, pomalo istrošena, ali još privlačna. Nosila je zelenu jaknu i braon farmerke.

-Eto, vidiš, zlato, nemaš čega da se plašiš. To su samo ljudi, vode živote.

-Ne znam, mama, meni to sve izgleda tako strašno, ti prizori, ljudi.

Majka je uzdahnula sa teškoćom. Nije znala da će joj jedina ćerka oboleti. 

-Moraćeš da se navikneš jednom sama da prošetaš. Videćeš, ništa ti se neće desiti.

Devojka crne kose je odsutno klimnula glavom, još uvek gledajući okolinu kao da su u blizini bezimena čudovišta.

Posle kratke šetnje vratili su se kući. Otac je sedeo i čitao novine. Nosio je crveni džemper i roze pantalone. Majka bolesne cure je krivila oca jer je uvek bio pičkica.

-Kako je bilo u šetnji, upitao ih je ne podižući pogled sa novina.

Majka je ostavila ćerku da ode u sobu i sela na fotelju.

-Fino.

-Sisaće tvoja ćerka kitu kao što si ti sisala, kujo smrdljiva, kalašturo, droljo, fukso, fufice, kamenjarko, kokoško, kvočko...

Žena se razbesnela i podigla pepeljaru punu opušaka i prosula mu ih u lice. Muž se digao i uhvatio ženu za glavu pa je odveo do klozetske šolje. Spustio joj je glavu u klozetsku šolju i pustio vodu, šutirajući je u stomak. Tokom šutiranja često se sećao svoje majke koju je takođe šutirao.

Često su se svađali on, majka i otac. 

Naselje u kojem su živeli je bilo puno buke i nereda. Žitelji naselja su svakodnevno kršili javni red i mir, bacajući smeće i đubre svud okolo.

Tokom jednog izlaska majka bolesne cure je sela na klupu da se odmori. Pored nje je sedeo mladić riđe kose.

-Joj, al se izmorih, reče umorna žena. -Pogledajte ovo smeće.

Mladić je zapalio cigaretu.

-Sve su to klošari i fukse, gospođo. Ništa ne vrede.

Žena je još neko vreme sedela na klupi pa pošla kući.

Bio je to dan kad će njena ćerka sama pokušati da prošeta kroz naselje. Ranije je to bila njiva, ali početkom devedesetih su se nakotili razni klošari i fukse.

Bolesna ćerka je ležala u sobi i nestrpljivo vrtela ruke. Majka joj uđe u sobu.

-Jesi li spremna.

-Mislim da jesam, mama.

Majka je klimnula glavom.

-Imaš telefon, uvek možeš da nas pozoveš ako ti ne bude bilo dobro.

-Ok.

---

Za to vreme na Novom Beogradu neki momak je bez očiglednog motiva probio u stan gde je živela plavokosa žena sa dve ćerke. Imao je mašinku i kad je uleteo izbušio je ženu i dve ćerke. Međutim, nije brzo stigao pre nego što ga je policija uhvatila.

---

Afronija je polako izašla iz stana i kroz dvorište kućice izašla na pločnik i krenula u šetnju. Dugo je šetala i nekako su joj se sve te zablude i paranoje raspršivale dok je koračala niz ulicu.

'Konačno mogu sama da šetam bez majke', mislila je bolesna cura. Pomislila je da ponese svoje klikere kako bi se bez poteškoća vratila kući, ali ih je zaboravila. Šetajući bez nekog određenog cilja put kojim je išla se izdužavao i krivio, i odjednom se našla u šumi. Iz daljine se čuo glas neke devojke.

'Da, ja živim tamo kod crkve, bogu hvala'

Očigledno je razgoravala sa nekom drugom osobom. Verovatno je mislila da je njeno mesto stanovanja bolje od mesta drugih ljudi.

Ipak, Afronija se čudila kako se odjednom našla na ovoj nepoznatoj teritoriji. Pomisli, dobro je, ovo je prvi put da sama šetam kroz naselje. Nisam još upoznala sva mesta. U daljini su neke džukele zavijale. Dok je koračala kroz gustu šumu prisećala se detalja iz svog detinjstva. Takođe nije mogla da se otrgne sinoćnog košmara koji je imala, kad se digla iz kreveta u tri ujutru, oznojena, sa otvorenim prozorom kroz koji je dopirao hladan vazduh mešajući se sa drhtavim telom. Osetila se odjednom zastrašeno pa je izvadila flašicu vode iz jakne i popila lek koji joj je dala izvesna apotekarka plavih očiju i zmijskog lica. Popivši lek, malo se smirila i nastavila dalje dok nije naišla na dve prilike među drvećem. Bili su to neki tipovi u sakoima i kravatama. Jedan je imao sivi sako a drugi crni.

-Kako ideš sama curo. Gde ti majka.

-Da. Gde ti je stara kanta.

Nije ni primetila da je nastupio mrak. Čudila se ko su ovi ljudi i šta traže od nje.

Tipovi se pogledaše.

-Hej, jel ovo ona mala bolesna.

-Aha.

-Dobra pička.

Afronija se okrenula osetivši opasnost. Lek je pomalo ošamutio pa nije imala dobru kontrolu nad svojim pokretima. Dva tipa joj se primakoše kao hijene i zgrabiše je za ruke. Dok je jedan držao i skinuo joj pantalone, ovaj drugi je izvadio kurac i nadrkao ga. Držeći devojku za ruke napravio je mesta za tipa u crnom kaputu koji je počeo da je nabija u pičkicu.

-Uf, al si dobra, uska ti je pičkica...

Afronija je plakala i kukala, ali niko je nije čuo.

Tip u crnom kaputu isprazni muda u devojčinu pičkicu sa velikim uzdahom.

-Nisi trebao da joj svršiš, budalo.

-Aj ne lupaj.

Tip u sivom kaputu je slegnuo ramenima, a i bio je napaljen, pa je izvadio kurac i počeo da nabija Afroniju. Za to vreme tip u crnom kaputu je pušio cigaretu oslonjen o crni automobil marke 'duster'.

Svršivši, ostavio je Afroniju da leži u blatu i bljuzgavici.

Pošao je prema tipu u crnom kaputu.

-Ne možemo da je ostavimo ovde.

-I ja mislim.

Odvukoše devojku u automobil. Motor je brektao nekoliko puta dok se nije pokrenuo. Išli su nekom pošljučanom stazom dok nisu zastali na površini trista metara odakle su sreli Afroniju. Izvukoše je iz kola. Tip u sivom kaputu izvadi pištolj sa prigušivačem i opali metak u devojčine grudi. Ovaj drugi je izvadio lopatu i počeo da kopa rupu. 

-Aj, pomozi malo. 

Tip u sivom kaputu je ćutao. Izvadivši cigaretu, neko vreme je stajao i gledao drugara kako iskopava rupu.

-Možeš ti to sam. Ionako će uskoro izbori.

Tip u crnom kaputu pošto je iskopao dovoljno zemlje strpao je mrtvu Afroniju unutra, pa je zatrpao.

Zajedno su krenuli prema dusteru i udaljili se od mesta zločina.

---

Afronijina majka se čudila gde joj je ćerka do sada. Već bi trebalo da se vrati. Bila je zabrinuta i bezbroj puta je pozivala na mobilni, ali nije dobijala odgovor. Njen muž Kresimir je takođe bio zabrinut.

-Da je nisu oteli trgovci ljudskih organa.

Budući da je njen muž bio pička koji je pretrpeo brojne traume u svom selu, stalno je imao strah da joj ćerku ne otmu trgovci ljudskih organa.

-Aj, nemoj da lupetaš. Gori si od neke babe. Možda je našla neku simpatiju...

Tereza se zaista nadala da je to tako. Ipak, otišla je u policijsku stanicu da se raspita i zatraži pomoć u vezi njene nestale ćerke. Svinje iz policijske stanice su poluzainteresovano slušali žalopojke unesrećene majke. 

-Da, razumem vas gospođo, govorila je svinja koja je jednom prilikom prilično beozobrazno upala u stan nevinog mladića.

Provela je nekoliko sati u toj opresivnoj zgradi dok je nije primio detektiv i njegova partnerka. 

Nataša je zainteresovano posmatrala Terezu sa izvesnim žaljenjem jer je čim je videla shvatila da je to slaba žena. 

-Pomoćićemo vam koliko god možemo, gospođo. Znate, sad se odmah radi na nestanku mladih osoba. Većina tih slučajeva ispadnu beznačajna, ali imam osećaj da je vaš slučaj itekako važan.

Tereza izvadi maramicu iz džepa jakne i izduva nos, brišući suze sa lica.

-Mnogo vam hvala, detektive.

---

Detektiv i Nataša su krenuli stazama gde se te večeri kretala Afronija. Lako su mogli da prate njeno kretanje po otiscima cipela ali sneg koji je napadao ih je potpuno izbrisao. Zastali su kod jedne bandere i ugledali pljuvačku.

-Možda je ovo njena pljuvačka, reče Nataša.

Detektiv se sagne i posebnim štapićem stavi malo pljuvačke u kesu za dokaze.

Nedaleko dalje naišli su na još jednu pljuvačku. Detektiv je uzeo uzorak i takođe je stavio, sada u drugu kesicu.

Odvezli su se automobilom do laboratorije gde je dr. Stamenkovski pregledao uzorke. Sneg je polako prestao da pada i talasi vrućine su se spuštali na razbuđeni grad. Ali Stamenkovskom to ništa nije značilo jer je većinu radnog vremena provodio u polumraku.

Upoređujući otiske pljuvačke sa Afronijim, utvrdio je da to nisu njeni. Detektiv i Nataša su bili razočarani.

-Čiji su onda.

-Hm..ovaj prvi uzorak je od neke ciganke iz naselja, a ovaj drugi od nekog matorog penzosa.

Detektiv i Nataša se zahvališe patologu i posetiše mladu cigančicu. Smrdela je na dizel ulje.

-Kako to pljuješ na zemlju koja te hrani, seljančuro.

Ciganka očigledno nije shvatala o čemu detektiv i Nataša pričaju.

U blizini je bio i penzos kojem je pripadala pljuvačka. Smrdeo je na beli luk.

Čim je video detektiva i Natašu, začudio se šta žele od njega.

-Kako to pljujete na zemlju koja te hrani, matora džukelo.

-Šta te boli kita, pljujem gde hoću.

Detektiv i Nataša pođoše dalje, pitajući se da li će se ovi ljudi naučiti kulturi.

Sreli su Terezu, kako se svađa u apoteci sa zmijskom apotekarkom koja je nehotice dala pogrešan lek Afroniji. Raščistivši zbrku, otpustili su apotekarku.

---

Bližili su se izbori i detektiv i Nataša još uvek nisu imali pojma gde se nalazi Afronija, i šta joj se desilo.

Sa nogama na stolu detektiv se pitao gde je mačak Fric. U poslednje vreme je često lutao bez odobrenja po naselju.

Prošavši kroz uski hodnik uskočio je kroz prozor u kancelariju.

-Ah, evo ga mačak.

Nataša ga pomazi.

-Pa gde si to bio.

Mačak se trgne i oko njegovog vrata skrivena kamerica se zaljulja.

Detektiv izvadi cigaretu iz pakle i zapali.

-Pogledaj tu kameru, možda je nešto snimio.

Nataša skine kameru sa Fricovog vrata i uključi je. Posmatrala je snimak kristalno jasan, kao da je bio dan te kasne večeri.

-Mislim da nam je mačak ponovo pomogao, kolega.

---

Izbori koji su bili održani u osnovnoj školi su protekli mirno. Ulazeći u mesnu zajednicu detektiv i Nataša su pokucali na vrata gde su sedeli tip u sivoj i tip u crnoj jakni.

Detektiv izvadi nalog za hapšenje.

-Moraćete da pođete sa nama u stanicu.

-Zbog čega.

-Silovanje i ubistvo mlade Afronije. Znamo da ste neki stranački kadar, ali to nema veze sad.

Tip u sivoj i tip u crnoj jakni pođoše sa detektivom i Natašom, razmišljajući o danima provedenim u osnovnoj školi, srednjoj, sve vreme razmišljajući.

Izgubljenost

Automobili su jurcali po uskoj uličici dok sam koračao ka uglu gde se nalazio hotel 'Zlatnik'. Okrenuvši se prema ulici automobili za koje sam sumnjao da me prate su skrenuli niz levu i desnu stranu ulice. Ipak, mislio sam, čovek nije bio siguran, pa sam pažljivo zastao izvadivši cigaretu iz pakle. Potraživši po džepu ofucanog kaputa koji sam nosio deset godina, nisam mogao da nađem upaljač. Sigurno sam ga zaboravio kad sam krenuo do hotela, mislio sam. Srećom, tu je bila trafika i izvadivši dvadeset dinara kupio sam običan upaljač koji je po mom  mišljenju bio sasvim sigurno bolji od svih ostalih.

Teška noć se spustila na ulice pune prljavog snega i bljuzgavice. Vrativši se od trafike do hotela razmišljao sam u sebi kako uvek imam osećaj kao da mi nešto nedostaje, uvek kad bi izlazio napolje, do grada ili na neki događaj. Zaokupljen tim mislima, koračao sam pločnikom ali nikako nisam mogao da nađem hotel Zlatnik. Na trotoaru je neki momak prtljao oko automobila, očigledno nešto nije bilo u redu sa njegovim motorom.

-Znate li gde je hotel 'Zlatnik'.

Momak se okrenuo prema meni.

-Druga ulica levo, pa još jedna. Videćete oznaku.

Krenuo sam prema uputstvima momka koji se vratio popravljanju motora. Druga ulica levo, pa još jedna. Na pola puta bio je parkiran taxi sa taksistom u automobilu. Nije imao mušterija i čitao je novine. Sagnuo sam se i pokucao na staklo vrata. Taksista spusti staklo.

-Znate li gde je hotel 'Zlatnik'.

-Treća ulica levo, pa još jedna. Videćete raskrsnicu, pa još jednu. E, tu trebate da skrenete levo i videćete oznaku.

Zahvalio sam se taksisti i krenuo dalje nadajući se da ću konačno stići do tog hotela. Sve te uske uličice i kućice, soliteri, činili mi su se kao lavirint iz kog nije bilo lako izaći jednom kad si ušao u njega. Preko kurca sagrađene zgrade, putevi i trotoari otežavali su mi napredak. Hladnoća koja mi se uvukla u kosti i dugo koračanje umorili su me pa sam ušao u neki smrdljivi kafić. Otromboljena služavka stavila mi je pivo na sto dok se nisam raskomotio i otkopčao sivi kaput. Dok sam ispijao pivo smešten u uglu kafića gde sam imao dobar pogled na goste i ljude koji su prolazili ulicom, primetio sam dve devojke sa jednim starijim tipom kako ulaze u kafić. Sa druge strane kafića sedeo je neki matori jarac verovatno očekujući neku ženu. Povremeno je gledao dve zgodne devojke, verovatno ljubomoran što su bile mnogo lepše od njegove druge polovine.

Posmatrao sam jednu od dve devojke i mislio kako bi bilo lepo zadaviti je, i baciti u neki jarak. Međutim, zadržao sam te misli za sebe i ispivši pivo ostavio pare na stolu i izašao.

Konačno sam posle nekoliko vremena pronašao hotel Zlatnik i prijavio se pod lažnim imenom. Prošavši kroz stepenice došao sam do hotelske sobe koja je bila oskudno opremljena. Nije bila baš neka rupa, ali bio sam zadovoljan. Grejanje je bilo zadovoljavajuće, i izvadivši iskrzani roman proveo sam nekoliko sati čitajući ga dok nisam zaspao.

Probudio sam se oko pola dva, posle noćne more. Nisam se baš sećao tog sna, ali bilo je nešto oko mog umirućeg oca kako leži na postelji. Doktor je bio sa nama ali nije ništa obećavao.

Zapalio sam cigaretu i otišavši do klozeta umio se. Bila je tu jedna čokoladica na stolu. Odmotao sam je i pojeo, i odjednom se osetio mnogo bolje, odbacivši košmar iz budnog stanja. Međutim, znao sam da neću ponovo zaspati. Skuvavši kafu seo sam na fotelju i pušio cigaretu jednu za drugom. Potom sam legao na krevet i nastavio sa čitanjem romana. Bio je veoma zanimljiv, mada je prljava lampa otežavala čitanje. Leptirice i muve su neprestano udarale o lampu pržeći se. Kroz poluotvoren prozor jurili su automobili i čuo se žamor nekih tamo ljudi. Mislio sam u sebi, ipak tu žive neki ljudi. Bilo je već oko pola pet kad sam dovršio roman i smestivši ga u džep ofucanog kaputa, skinuo ga i bacio se pod tuš. Poslednjih nekoliko meseci imao sam čudne periode kad sam spavao dva sata ili četiri, a nekad i 12 i više. Takođe me je mučio i stomak tako da nisam ni pokušavao da se iskenjam prilikom tuširanja.

Osetivši se na trenutak bolje navukao sam pantalone i majicu pošto sam se obrisao prljavim peškirom.

Seo sam na kraj kreveta i popio čašu vode. Kroz spuštene roletne dopirala je svetlost. Čulo se kucanje na vratima hotelske sobe. Otvorivši, ugledao sam čistačicu. Bila je to debela žena plave kose u četrdesetim godinama, prilično ofucana.

Stajao sam tu pred njom ne znajući šta da kažem. Čistačica me je gledala pomalo sumnjičavo, kao da sam neki monstrum.

-Dobro jutro. Došla sam da vam pospremim sobu.

Promrljao sam nešto u znak odobravanja i seo na fotelju posmatrajući tu debelu ženu kako čisti metlom i briše krpom. Pravila je zvukove koji su me jako nervirali. Pitao sam se koliko će joj još biti potrebno da obriše hotelsku sobu.

Nisam mogao više to da izdržim. Uzevši tešku pepeljaru sa stola prišao sam joj sa leđa i mlatnuo je po glavi nekoliko puta. Opružena na podu sa metlom sa brisanje i krpom, dok je kofa sa prljavom vodom stajala nedaleko od nje, nisam bio siguran da li je još uvek bila živa. Tako da sam je mlatnuo još nekoliko puta po glavi pepeljarom. Spustivši krvavu pepeljaru na sto, zapalio sam cigaretu i uverio se da je čistačica zaista mrtva. Niz potiljak curila je krv koja se mešala sa krpom za brisanje. Obrisao sam pepeljaru od krvi koliko god sam mogao i uklonio tragove krvi na parketu. Potom sam otišao do klozeta i bacio cigaretu umrljanu krvlju obavivši je klozet papirom u klozetsku šolju i pustio vodu. Potom sam strpao čistačicu u ormar i zaključao je unutra. Još jednom proverivši da nisam nešto izostavio ili zaboravio obukao sam kaput i patike i izašao u hodnik. Izgleda da niko ništa nije čuo, ipak, bilo je to tiho ubistvo. Spustivši se stepenicama do predvorja hotela odjavio sam se i izašao napolje. 

Već je bilo oko devet sati i temperatura je bila prijatna pa sam otkopčao kaput. Pitao sam se gde sad da odem, jer imao sam penziju pošto su mi roditelji umrli tako da sam imao dosta vremena na raspolaganju. Prisetio sam se mog starog drugara iz srednje škole koji je bio pijanista. Nisam se mnogo družio sa njim od tada, ali znao sam da je išao u muzičku školu gde je vežbao klasičnu muziku. Prošao sam nekoliko blokova zgrada i ušao u autobus koji me je odveo do Novog Beograda. Kao vođen nekom podsvesnom silom, zastao sam do neke kafane gde sam čuo zvuk klavira. Očigledno je to bila melodija stare pesme grupe zana 'vejte snegovi'. Okrenuo sam se ka toj kafani i oprezno ušao unutra. Za razliku od ostalih seljačkih kafana, ova je bila pomalo pristojnija. Nekoliko ljudi su sedeli za stolovima i ispijali pića i kafu. Skroz u uglu kafane klavirista je sedeo na stolici i svirao. Na klaviru pored njega stajala je pepeljara sa upaljenom cigaretom. Prekinuvši melodiju za trenutak povukao je dim cigarete i otpio pivo iz čaše. Izgledao je nekako tužno i oronulo. Dok sam ga posmatrao, nisam primetio prisustvo konobara koji je stajao pored mene.

-Izvolite.

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se koncentrišem i usmerim pažnju na konobara.

-Dajte mi koka kolu.

Konobar klimnu i ode do odeljka sa pićem. Kroz nekoliko trenutaka spustio je flašu koka kole i sipao u čašu. Izvadio sam cigaretu iz kutije i zapalio. Okupljene mušterije su izgleda bile lude za tom pesmom i iznova i iznova su tražili da ih klavirista svira. Dok sam ispijao koka kolu i pušio cigaretu nisam skidao oči sa klaviriste. Očigledno je već navikao da provodi noći u toj birtiji i tipka po klavirskim dirkama. Posle nekog vremena prestao je i osetio sam da mu počinje nekakva pauza, ili je završio za tu noć.

Ustajući sa stolice kraj klavira, navukao je kožnu jaknu i plativši račun pošao sam mu u susret.

Dugo je gledao u mene ili bolje reći kroz mene, ne prepoznajući me, što nije bilo nimalo čudno. I meni je trebalo dosta vremena da ga prepoznam. Pomalo je ličio na ostarelog Četa Bejkera.

-Izvini, ali ko si ti. Upravo se spremam da idem kući.

-Možda me se ne sećaš. Išli smo zajedno u srednju.

Nisam znao da li je drogiran ili pijan, ali nekoliko trenutaka je stajao tu ispred mene zaokupljen nečim, pomalo odsutan i izgubljen. Crna kožna jakna mu je bila puna rupa od izgorelih cigareta.

-Mmm...mislim da..ah, da..sećam se. Bilo je lepo tih dana, jelda.

Klimnuo sam glavom.

Izvukavši cigaretu iz kutije, zapalio je i nekoliko trenutaka posmatrao prljave nokte na rukama.

-Možeš da svratiš do mene. Živim par zgrada nedaleko odavde. 

Klimnuo sam u znak odobravanja i navukavši kaput izašao iz kafane zajedno sa njim na hladan pločnik.

Prošavši nekoliko ulica stigli smo do solitera gde je stanovao u potkrovlju. Lift nije radio, pa smo morali da koračamo uz stepenice. Dok sam se penjao sa njim, neka devojka je silazila, ali nisam dobro opazio njeno lice, samo sam primetio da nosi zelenu jaknu. U toj pomrčini ionako se malo toga videlo.

Konačno smo stigli do potkrovlja gde su šćućureni golubovi gnezdili na praznim saksijama na terasi. Otključavši stan, klavirista uđe unutra zajedno sa mnom. Stančić je bio dobro namešten, sa nekoliko knjiga i muzičkih uređaja. Na zidu u dnevnoj sobi visila je slika prikazujući čoveka na ulici mokrog od kiše. Seo sam na sofu i otkopčao kaput, dok je klavirista spremao kafu. Kroz nekoliko trenutaka došao je sa dve šolje i seo pored mene, izvadivši cigaretu. Sedeo je tu sa cigaretom na usnama, kao da je zaboravio da je pripali. Prineo sam kafu usnama i otpio je. Nije bila previše vruća, ali bila je dobro skuvana. Klavirista se na trenutak trgne i poseže za upaljačem. U pomrčini dnevne sobe cigareta je sijala dok je pripaljivao.

-Kako si završio u onoj rupi. 

Spustio sam kafu na sto i zapalio cigaretu.

Klavirista skide čarape i osloni noge na sto ispred sebe. 

-Duga je to priča. Radio sam neke besmislene poslove neko vreme. Ali nisu me ispunjavali. Mislim da je sviranje klavira u mojoj krvi. Šteta što nisam uspeo da postignem više od toga.

Zakašljao se malo od cigarete i ispljunuo šlajm u maramicu.

-Ona kafana nije loša, a ni plata nije za bacanje. Taman da plaćam reket i imam nešto za jelo.

Neko vreme smo ćutali.

-Ko je ona devojka što se spuštala niz stepenice.

-Neka komšinica. Nemam pojma ko je.

Ispivši kafu, još neko vreme smo čavrljali. Očigledno mu se spavalo, pa sam mu se zahvalio na gostoprimstvu i napustio ga. Silazeći stepenicama, hodnici su bili obasjani žućkastom svetlošću. Ponovo sam video onu devojku u zelenoj jakni i vrlo dobro primetio njeno lice. 

---

Bilo je već blizu jutra kad sam se vratio do mog stana. U povratku sam kupio dnevne novine. Nije bilo traga o ubistvu čistačice iz hotela Zlatnik. Možda panduri namerno nisu preneli informacije novinarima, ili ih nije bilo briga. Svejedno, morao sam biti oprezan.

Nisam imao mnogo toga šta da radim tog dana, pa sam ponovo posetio starog drugara klaviristu. Lift još uvek nije radio i dok sam se penjao stepenicama ponovo sam video onu devojku u zelenoj jakni. Ali lice joj nije bilo ono koje sam zapamtio juče. Sasvim sam bio siguran da je to bila ona, po njenim kretnjama, samo što nije imala isto lice. Bio sam zbunjen time dok sam ulazio kod klaviriste.

Klavirista je motao travu opružen na sofi. Pripalio je i povukao nekoliko dimova. Seo sam kraj njega i pruživši mi buksnu povukao sam par dimova. Neko vreme smo sedeli tu i duvali. Pošto je morao da krene u kafanu da pušta vejte snegovi po ko zna koji put, pozdravio sam ga i izašavši spustio se stepenicama do ulaza. Ponovo je ista devojka u zelenoj jakni koračala uz stepenice, ovaj put je imala još jedno lice, potpuno drugačije od onog prethodnog.

Stupivši na pločnik zavejan snegom i ledom nekoliko trenutaka sam stajao tu. Konačno sam došao do zaključka da su lica sklona promenama, i da ono lice koje sam voleo i izgubio se nikad više neće vratiti. Ionako nisam dobro pamtio lica, bilo ženska ili muška.

Sedeo sam u stanu kad sam začuo kucanje na vratima. Otvorio sam i preda mnom su bili detektiv u civilu i policajka, takođe u civilu.

-Dobar dan.

-Imamo nekoliko pitanja za vas.

Pustio sam ih unutra i dok su ulazili imao sam utisak kao da su im kretnje skroz usklađene do te mere kao da su bili jedno biće, a ne detektiv i policajka.

-Znate li nešto o ubistvu čistačice u hotelu Zlatnik.

-Ne. Nisam nikad bio tamo.

-Gde ste bili kad se dogodilo ubistvo.

-Bio sam u kafiću. Šta vas još interesuje.

Detektiv izvadi cigaretu iz pakle i zapali je i pruži jednu Nataši.

-Za sad ništa. Bićemo u kontaktu ako nam opet zatrebate.

Isprativši ih do izlaza, zatvorio sam vrata i seo na krevet, popivši malo kafe. Posle nekoliko vremena sam zaspao.

Jim Thompson - Killer Inside Me

In this novel we glimpse inside of mind of somewhat respectable county sherrif. On the surface he looks respectable, but deep inside him there are some anger and frustration. As a kid he raped girl of about two years old, and never got accused of anything, so his brother took the blame as local bigshot arranged for his murder. There was also some whore in town that society didn't want her, and he took care of that too, killing her and her customer. He also had a wife he was bored with and he killled her too. 

After some investigation sherrif took the blame on the innocent kid who after some beating took the blame and hanged himself in his cell.

As it turned out, protagonist of this novel was some kind of shitzo. They moved him to mental institution for a while, but his lawyer came back and released him.

Things got very bad for him and as law enforcement came to his house he sprinkled it with alcohol and set in on fire. Very paranoid novel.

Charles Willeford - Pick Up

Interesting novel about depressed alcoholic who used to love to paint. As he was cleaning dishes in some bar, unstable young alcoholic came to him and they made friendship. They spend some time together, until he realized she was some kind of slut and beyond helping. They also decided to kill each other, but things went very badly, as protagonist killled her but failed to kill himself. He then went to prison and examining and some shit, and after some investigation they set him free, which he didn't like at all. So he went out as free man. Not a bad novel, but somehow pathethic with all of protagonist whining and complaining.

David Goodis - Down There

Down There is very good noir novel about piano player working in some dirty nightclub after his promising career as pianist went down the drain.  He had two brothers who were in some shady business and incidentally he became involved with them as two gangsters were hunting one of his brothers for some cash he stole from mob organization he was working for.

Zbrka

Mnogo posla je bilo oko snimanja nove emisije zabavnog programa 'Ćirilica' koju je vodio ugledni novinar Milomir Marić. Dok je pomoćno osoblje šminkalo Marića za emisiju i dok su gosti dolazili, većinom bedni crvi koji su svake nedelje ćeretali u udobnim foteljama ispred kamera, pričajući o nacionalnim pitanjima od velikog značaja, o sigurnosti zemlje, i o ostalim stvarima koje je dosta ljudi gledalo ispred televizora svojih domova, kafe kuvarica je mućkala kafu za voditelja programa. 

Sve je bilo spremno za početak programa. Voditelj, nekadašnji urednik časopisa 'Duga' gde je objavljivao tekstove zajedno sa Mirjanom Marković, Isidorom Bjelicom i njenim mužem Nebojšem Pajkićem, pozdravio je gledaoce malih ekrana i otpočeo razgovor sa gostima. Čedomir Antić, istaknuti istoričar počeo je da priča o istoriji Srbije tokom dvadesetih godina prošlog veka. Bio je to redovni gost emisije 'Ćirilica' i dobro je prolazio tokom svojih gostovanja u emisiji. Osim njega, bio je neki bezimeni tip koji je takođe blebetao o nacionalnim pitanjima i sigurnosti zemlje srbije. Tu je bio i Toma Fila, poznati advokat, veliko đubre.

Dok su tako oni raspredali o budućnosti zemlje i o vrlo važnim pitanjima, voditelju emisije je odjednom pripala muka. Popivši čašu vode pokušao je da se povrati. Gosti su primetili da voditelju uopšte nije dobro. Posle par minuta voditelj programa je skliznuo sa udobne fotelje i pao na mestu mrtav.

Gosti su se digli da pomognu voditelju. 

-Šta mu je, upita Toma Fila.

Operater u kabini je prekinuo program.

U hiljadama domaćinstava porodični ljudi su se čudili prestanku ovog veoma važnog programa. 

Bezimeni tip je odmah video da je Marić mrtav. Pozvali su policiju i hitnu pomoć.

Kola hitne pomoći su brzo stigla, a takođe i automobil marke pežo iz kojeg su izašli detektiv i njegova koleginica Nataša. Međutim nije bilo mnogo vajde od toga pošto je voditelj već bio mrtav nekoliko časova.

Detektiv i policajka su stupili u studio gde je ležao mrtav voditelj. Toma Fila je izvukavši maramicu sa inicijalima svoje advokatske firme obrisao čelo, vidno uznemiren. Čedomir Antić, naočigled hladan posmatrao je situaciju brišući naočare. Bezimeni tip je takođe sedeo u fotelji prekrštenih nogu.

Detektiv se obratio Tomi Fili. 

-Jeste li primetili nešto neuobičajeno pre početka programa.

-Nisam, malo sam kasnio, jedva sam stigao.

Nataša se okrenula istoričaru. Obrisavši đozluke, ponovo ih je nakačio na glavu. Od toliko pročitanih knjiga o istoriji nije mogao bez njih.

-A vi gospodine. Jeste li primetili nešto.

Istoričar se nakašljao i pošto nije pušio cigarete iz njegovih usta je izbio oblak pun istorije.

-Pravo da vam kažem, detektivko, voditelj je pio kafu i odjednom mu je pozlilo.

Detektiv i Nataša su se pogledali.

-Ko je skuvao kafu Mariću.

Bezimeni tip se sad digao iz fotelje. Bilo mu je žao što nije mogao do kraja da dovrši svoje blebetanje.

-Ima tamo u kuhinji kafe kuvarica. Svima nam sipa kafu pre programa. Pitajte je.

Toma Fila, istoričar i bezimeni tip su bili nestrpljivi da izađu iz studija.

-Možemo li da idemo sad.

-Ne možete dok je istraga u toku.

Detektiv izvadi iz pakle kutiju cigareta i zapali jednu. 

-Nataša, idi tamo u stražnje prostorije i potraži kafe kuvaricu.

Policajka se okrenu i krene prema odeljku gde su trčkarali snimatelji, kostimografi i ostali ljudi koji su se bavili programom.

Kafe kuvarica je sedela na stolici prekrštenih nogu i pijuckala koka kolu. Bila je to devojka tridesetih godina crne kose i crnih očiju.

-Vi ste skuvali kafu voditelju pred početak programa.

-Jesam.

-Pa, kafe kuvarico...

-Maja.

-Majo. Da niste možda sipali otrov voditelju.

Kafe kuvarica je prebledela.

-Otrov. Ne, zašto bih to uradila.

Detektiv je ispitavši goste i pustivši ih da odu kućama prišao Nataši iza leđa, posmatrajući kafe kuvaricu.

-Možda je neko podmetnuo otrov bez vašeg znanja.

Kafe kuvarica se zamislila.

-Hmm...moguće je. Samo ne znam ko bi to uradio. Gospodin Marić je bio uvažen lik, znate.

Nataša izvadi iz pakle kutiju cigareta i zapali.

-Čini mi se da dosta znate o zbivanjima između pokojnog Marića i njegovih drugara.

-Pa znam tu i nešto.

-Kako ste dobili posao ovde. Budite otvoreni, nemate čega da se stidite.

Maja, kafe kuvarica, izvukla je maramicu i obrisala znojavo lice.

-Bio mi je očajno potreban posao. Tako da sam potražila nekakav posao kod gospodina Marića. Bilo kakav. Znate, samohrana sam majka i teško je izdržavati dete u ovo smutno doba. Naravno, morala sam da mu popušim prvo. Nije bilo ugodno, ali vredelo je. Dosta sam zaradila ovih nekoliko godina kao kafe kuvarica.

Bolničari su odnosili telo voditelja na analizu kod dežurnog patologa, dr. Stamenkovskog.

-Sigurno ste što šta čuli o zbivanjima unutar hepi televizije.

-Pa jesam.

-Ko bi po vašem mišljenju imao motiv da ubije Marića.

Sad je kafe kuvarica prekrstila nogu na drugu stranu i zapalila cigaretu. Otpivši gutljaj koka kole, izbacila je oblak dima.

-Često sam kuvala kafu i Jovani Jeremić, voditeljki, i onoj guski iz popodnevnog programa. Začula sam neku svađu u klozetu između njih dve.

-Šta ste čuli.

-Ne baš mnogo, ali izgleda da su obe bile ljute nekako na gospodina voditelja. Bog nek mu dušu prosti.

Kafe kuvarica prekrsti ruke.

-Hvala, Majo. Pružili ste nam dragocene informacije.

---

Detektiv i kolegica se uputiše ka domu Jovane Jeremić, voditeljke. Sedeći u parkiranom automobilu, detektiv se okrene Nataši.

-Mogla bi da odeš i kod te guske iz popodnevnog programa. Ja ću se pozabaviti ovom Jovanom.

Izašavši iz automobila, detektiv mahnu Nataši koja pokrene auto ka odredištu guske iz popodnevnog programa.

Kuća u kojoj je živela Jovana Jeremić je lepo izgledala, sa velikom kapijom i lepim terasama. Detektiv se pope uz stepenike ka ulaznim vratima i pozvoni.

Otvori mu vrata Jovana Jeremić, nenašminkana, prljave kose, ružna.

-Ko ste vi? Taman se spremam za jutarnji program. 

-Policija. Vi ste Jovana Jeremić, voditeljka.

-Jesam. Šta hoćete u ovo kasno doba.

-Imam nekoliko pitanja za vas.

Detektiv prođe pored voditeljke i sedne na fotelju u pomrčini nadolazećeg jutra.

-Jeste li čuli da je voditelj emisije 'Ćirilica' umro tokom programa.

-Umro? Jao bože. 

Jovana Jeremić je iz sve snage pokušavala da održi utisak iznenađenja. Pogledavši na sto ispred nje, ustala je i otišla do kuhinje.

-Nisam vas pitala hoćete li nešto da popijete. 

-Koka kola.

Jovana Jeremić se vrati do stola i sipa koka kolu u čašu.

-Možemo li ovo brzo da obavimo. Spremam se za jutarnji program.

-Ne možete. Sigurno će vas zameniti neka od drugih voditeljki, naprimer ona crnka.

Jovana Jeremić, voditeljka, izvuče cigaretu iz kutije i zapali. Htela je da ponudi detektivu, ali videvši da je već zapalio svoju, vrati cigaretu u kutiju.

-Gde ste bili sinoć dok je bila 'Ćirilica'.

Jovana je ispijala koka kolu neko vreme razmišljajući.

-Bila sam u kafani kod Vukovog spomenika.

-Jeste li bili sami.

-Da.

-Ko može da potvrdi to.

-Mislite da lažem.

-Kad je u pitanju ubistvo, pa makar i voditelja tv emisije, svi postaju sumnjivi. Odgovorite na pitanje.

-Ok. Pitajte šankera tamo. On će vam reći da sam bila tamo.

-Šta ste pili.

-Votku.

Detektiv se zahvalio Jovani i otišao.

---

Nataša je dugo vremena putovala do mesta gde je živela guska iz popodnevnog programa. Desila se neka saobraćajka u daljini i saobraćaj je bio usporen. Kako se ispostavilo, kamion koji je raznosio klima uređaje se zabio u automobil u kom su se vozili Željko Joksimović i njegova žena. Vozač kamiona je bio mortus pijan. Velikom brzinom se zabio u automobil. Bračni par je na licu mesta izginuo. Bilo je potrebno neko vreme da se sva ta zbrka raščisti kako bi Nataša produžila dalje ka guski iz popodnevnog programa. Nagazivši, primetila je još jedno zakrčenje. Opet saobraćajka. Kamion koji je raznosio sladolede zabio se u automobil koji je vozila Sanja Marinković, voditeljka popularnog programa Magazin In. Ostala je na mestu mrtva. Nataša nemajući strpljenja zaokrene i krene niz prečicu dok nije stigla do još jednog zakrčenja. Opet je u pitanju bila saobraćajka. Kamion koji je raznosio sportsku opremu se velikom brzinom zabio u kola Aleksandra Šapića, bivšeg vaterpoliste, i po svemu sudeći bivšeg političara.

Neko vreme su saobraćajci tu blejali dok se frka nije raščistila. 

Konačno je Nataša stigla do mesta gde je živela guska iz popodnevnog programa.

Bila je to velelepna kuća sa lepom baštom i vrtom. U kućici za pse šar-planinac je lajao. 

Pokucavši na vrata otvori joj voditeljka popodnevnog programa.

-Dobar dan.

-Imam neka pitanja za vas.

-Sigurno u vezi smrti Marića, pretpostavljam. Novine celo jutro bruje o tome. Uđite.

Nataša uđe u dnevnu sobu i prekrsti noge.

Voditeljka ode do kuhinje.

-Hoćete li nešto da popijete.

-Neka, hvala.

Voditeljka sede na fotelju preko puta detektivke.

-Gde ste bili sinoć kad se odvijala emisija 'Ćirilica'.

-Imala sam slobodan dan, odmenjivao me je Vanja Bulić.

-Jeste li imali nešto protiv pokojnog voditelja.

-Ništa značajno.

-Kafe kuvarica je prisluškivala razgovor između vas i Jovane Jeremić. Izgleda da ste bile nešto ljute, i to posebno oko pokojnog voditelja.

Guska iz popodnevnog programa se namrgodi. 

-Ok, reći ću vam. Ta svinja se nabacivala mojoj kćerčici. A takođe je i više puta uznemiravao Jovanu. 

Nataša je slušala gusku kako peva, misleći kako voli kad se ovako izlanu.

-Nastavite.

-Eh, pa...budući da smo imale pristup studiu, sipale smo otrov u kafu Maje kafe kuvarice. 

-Koja od vas dve.

-Ja.

-Nastavite.

-Kafe kuvarica je uvek prvo sipala kafu pokojnom gadu, tako da su ova ostala gamad ostala živa nažalost.

-Dobro. Hajte sad sa mnom do automobila ispred kuće. 

Stavivši joj lisice na ruke sprovela je do automobila gde je sedeo detektiv.

-Oho, ho, nije li to naša draga voditeljka popodnevnog programa.

-Upravo. Sve je priznala. Ladno je sipala otrov u kafu one devojke, izgleda da je pokojni Marić nešto petljao oko njene ćerke. 

-Dobro, vodimo je u stanicu.

Tokom vožnje ugledali su u daljini arenu gde se odigravao koncert čuvene pevaljke Cece. Velika vatra koja je zahvatila arenu buktala je velikom brzinom.

Produžili su dalje do splava gde je u to vreme provodio vreme Cecin sin Veljko sa njegovim drugarima. Bilo je crveno svetlo na semaforu. Dok su čekali zeleno, splav je odjednom eksplodirao, raznoseći sve ljude u njemu.

-Šta je ovo. Sve neki požari, saobraćajke.

-Nadam se da ću proći sa blagom kaznom, detektivi. Znate ženska prava i tako to.

-Aha.

Produživši dalje u daljini su videli nekakvo zakrčenje. Opet neka saobraćajka, pomisli Nataša. Teretno vozilo se velikom brzinom zabilo u automobil kojim je upravljao Željko Mitrović, vlasnik kompanije Pink Internacional. Bio je na mestu mrtav. Bilo je potrebno neko vreme dok se zbrka nije raščistila.

Detektiv i Nataša konačno produžiše do stanice. Kako bi brže stigli krenuli su prečicom do zgrade socijalne pomoći. Bila je u plamenu, očigledno je neko bacio bombu na tu smdrljivu zgradu. 

-Jel su ovo neki teroristi?, upita guska iz popodnevnog programa.

-Verovatno. 

Produžiše dalje do pravnog fakulteta koji je takođe goreo, sav u plamenu i vatri, srušen do temelja. Vozeći se kroz razrušene ulice i zgrade prođoše pored prvog osnovnog suda koji je takođe bio u plamenu.

-Kako stvari stoje, nećemo stići do stanice bar još nekoliko sati.

Produžiše ipak do centrale vojske srbije koja je takođe gorela u plamenu, očigledno razrušena do temelja. Požar je zahvatio i neke škole i druge zgrade.

Zaokrenuvši za 180 stepeni, krenuše prečicom koja ih odvede do sedišta bezbednosno informativne agencije. Nekad lepa zgrada, sada je gorela do temelja.

---

Svi ovi događaji opisani u slučaju saobraćajki su bili lako razjašnjivi. Ovi ostali međutim nisu bili. Bilo je potrebno neko vreme dok se rusvaj nije raščistio.

Ipak, izbori su počeli i posle glasanja i prebrojavanja glasova izabrana je nova vlada.

U toku je bio čin tako poznat svim građanima srbije. Zakletva. Okupljeni preobučeni gangsteri su se držali za ruke i nešto mrmljali sebi u bradu.

Govor novog predsednika se približavao kraju kad se čula strahovita eksplozija koja je digla čitavu skupštinu u vazduh i raznela na komadiće svu tu gamad u njoj. 

Helena Henschen - The Shadow of A Crime

This is some sort of half novel and half true crime book about famous murdering that took place in Sweden in 1930's. Narrator is long relative of people involved in those murders. It comes to that of a unstable young man who had horrible father and young girl with unhappy prospects. They hooked up, and because Fredrick was a junkie they killed three people and in the end as Sweden police was closing in on them Fredrick killed his girl and shot himself. Good novel.

Leto nije uvek vruće

 

Već pet dana sam provodio vreme u sobi pokušavajući da se skinem sa veoma teškog leka za smirenje. Iako je bio avgust i temperatura je prelazila 40 stepeni, osećao sam se kao da je zima i kao da sam pokriven bezbrojnim nanosima snega i leda. Tokom tih pet dana sam načisto propao i vidno smršao. Nisam se ni brijao a ni kupao. Pio sam dosta čajeva i jedino odlazio u klozet da se ispišam i povremeno umijem. Ono što mi je dosta pomagalo pri odvikavanju su bili bezvredni krimi romani koje sam čitao, iako nisam ništa razumeo tokom čitanja. Ipak, posle svakog pročitanog romana osetio sam nekakvo zadovoljstvo. 

Bio je šesti dan odvikavanja i nekako sam uspeo da se istuširam i obrijem. Iako mi to nije nikako pomoglo, bar sam se za trenutak osetio čistim makar spolja ako ne iznutra. U nekom časopisu sam pročitao da se narkomani retko kupaju jer im voda ne prija. Ne znam da li je to bio slučaj i sa mnom.

U šupi u kojoj sam ubijao vreme odvikavajući se od teškog leka za smirenje bio sam potpuno odsečen od spoljašnjeg sveta. Bila je to skromna kabina na Košutnjaku gde me je jednom nedeljno posećivala tetka donoseći mi cigarete, kafu i konzerve tunjevine.

Izolacija mi nije predstavljala naročiti problem, jer sam oduvek voleo da provodim vreme sam sa sobom. Tokom moje adikcije dosta sam šetkao, i iako sam morao da gledam sve te ljude a i oni mene, uspevao sam nekako da prođem kao ljudsko biće. Ubrzo mi se to šetkanje i gledanje smučilo i nisam mogao više to da gledam.

Došao je i taj sedmi dan mog odvikavanja tokom kojeg sam imao strašne grčeve i veliku napetost. Povremeno sam izlazio iz kabine i slušao udaljene zvuke gavranova i drugih ptica duboko u šumi. Napet kao struna, obišao sam krug oko kabine i vratio se unutra. 

Ustajali vazduh pun duvanskog dima i mirisa tunjevine ispunjavao je unutrašnjost mešajući se sa znojem i smradom koji je isparavao iz mog tela. Sa vremena na vreme sam provetravao kabinu, puštajući smrdljivi vazduh da uđe. 

Osmog dana sam uglavnom ležao u krevetu i pokušavao da čitam. Ipak, čvrsto sam rešio da se oslobodim tih otrova koje mi je prepisao nepažljivi doktor kod kojeg sam otišao posle gubitka posla. 

Došao je i deveti dan. Kroz poluotškrinute roletne čuo sam zvrkut ptica i otrovna sunčeva svetlost je padala na desnu stranu mojih grudi. Nisam znao da li je jutro ili noć. Nekako sam uspeo da se izvučem iz kreveta i skuvam kafu. Upalio sam radio koji sam doneo sa sobom u kabinu i neki ljudi su blebetali neko vreme pa su pustili muziku. Nije mi se svidela pa sam ga ugasio. 

Ispivši kafu otišao sam do klozeta da se umijem. Ogledalo u klozetu je bilo razbijeno i uopšte se nisam ni ogledao dok sam se umivao. Tog devetog dana sam osetio izvesno olakšanje. Kao da sam na trenutak bio oslobođen, ili mi se tako činilo. Ipak sam slutio da se neću tako lako osloboditi tog otrova.

Istuširavši se obukao sam čistu odeću i navukao patike. 

Dok sam koračao kroz šumovitu stazu prisetio sam se moje kolekcije stripova koje sam posedovao kao dečkić. Oduvek sam se pitao šta se desilo sa njima prilikom selidbe. Osećao sam gubitak tih stripova kao veliku ranu na mojoj duši koja se nije pokazivala spolja kao tetovaža na ruci neke devojke ili momka. Ne znam kako mi je to palo sad na pamet, ali odlučio sam da istražim to i vidim gde su otišli svi ti stripovi. Vrativši se taksijem do Zemuna do stana gde sam živeo, pogledao sam moju policu knjiga i stripova i odjednom shvatio zašto ih kupujem i skupljam. 

Ništa me nije vezivalo za taj deo grada u kojem sam živeo desetak godina. Nisam tu odrastao niti se rodio. Tako da sam prvom prilikom uhvatio bus i odvezao se na drugi kraj grada. 

Prošlo je dosta vremena otkako sam zadnji put bio tamo. Kolorit tog mesta i sveopšta atmosfera se promenila. To nije više bio predeo gde sam odrastao, već još jedna smrdljiva opština kao i svaka druga u ovom gradu. Penjući se stepenicama do sprata gde sam stanovao kao dečkić, nekako sam uspeo da se prisetim ulaznih vrata. Pokucao sam na vrata.

Otvorili su mi neki ljudi. Sredovečna žena i stariji muškarac. Nisam znao ko su oni, a ni oni nisu znali ko sam ja. Pogledavši niz hodnik ugledao sam dečaka koji je igrao fudbalsku utakmicu na kompjuteru.

-Dobar dan, rekao je muškarac.

-Dobar dan, odgovorio sam mu gledajući njegovo lice. Nosio je naočare za čitanje.-Znate, jednom sam živeo u ovom stanu pre dugo vremena. Bio sam klinac tada. Morao sam da se odselim.

Muškarac je ćutao i odmeravao me, kao da misli da imam nešto da mu prodam za bescenje. Žena pored njega je sklopljenih očiju držala ruke oko struka.

-Imao sam veliku kolekciju stripova tu. Nisam uspeo da ih zadržim. Znate li možda šta se desilo sa njima.

Muškarac izvuče maramicu iz džepa košulje i obriše lice, pa istrese nos na nju. Očigledno je imao neku kijavicu ili nešto takvo.

-Aha,...mislim da se sećam. 

Vrativši maramicu u džep, počešao se po bradi.

-Naš sin Milan je razgledao te stripove ali ga nisu interesovali. Mislim da ih je prodao nekom čoveku, ali nisam siguran.

-Mogu li da uđem da ga pitam.

Muškarac je neko vreme oklevao pitajući se šta ja tražim ovde posle toliko dugo vremena oko nekih stripova.

-Ok, uđite.

Prošavši niz hodnik stao sam ispred dečaka koji je još uvek igrao fudbalsku utakmicu na kompjuteru. Pogledavši me, pritisnuo je pauzu i okrenuo se ka meni. Video sam da ga stripovi uopšte ne interesuju, ali sam imao utisak kao da sam tog dečaka već negde video ranije.

-Ćao, bato. Šta si uradio sa onom gomilom stripova.

-Prodao sam ih nekom kolekcionaru. Bio je lud za tim smećem i dobio sam dosta para od njega.

-Šta si uradio sa tim parama.

-Kupio sam patike za fudbal.

-Ko je taj tip kome si prodo stripove.

-Neki debeljko. Živeo je u ovoj zgradi neko vreme. Mislim da se preselio u Krnjaču.

Zahvalio sam se dečaku i pozdravio njihove roditelje. Spustivši se liftom i izašavši iz zgrade, prošao sam kroz parking ispunjen automobilima i razgaženim cvećem.

---

Vrativši se u Zemun dugo sam razmišljao o informacijama koje mi je dao dečak. Debeljko koji je stanovao u njihovoj zgradi i preselio se u Krnjaču. Nisam imao pojma kako da ga lociram. Tako da sam uposlio privatnog detektiva, Čeda Pitersona. To je bio neki čudan tip koji je držao kancelariju na šestom spratu zgrade na Dorćolu. Odvezavši se busom do Zelenjaka spustio sam se niz stepenice do šetališta kraj reke. Šetkao sam neko vreme, i na pola puta izmoren ušao u kafanu i naručio kafu. Bila je nedelja tako da sam bio jedini posetilac što mi je u potpunosti odgovaralo. Ispijajući kafu i pušeći cigaretu osećao sam potrebu za tabletom. Šanker je sanjivim pogledom i šetajući kao mesečar prišao stolu i pružio mi papirić za naplatu. Naručio sam još jednu kafu i zapalio cigaretu čim sam izgasio prvu. Vatreno crvena svetlost sunca je počela da bledi, ustupajući mesto mraku. Ostavivši pare na stolu otpio sam kafu i izašao kroz vrata kafića na užareni beton. Brzo sam stigao do ofucane zgrade gde je privatni detektiv živeo. Uspinjući se liftom prošetao sam hodnikom i pokucao na vrata. Nije bilo odgovora pa sam ušao.

Čed Piterson je sedeo za stolom i ispijao kafu zajedno sa nekom tabletom. Nije mi dugo trebalo da pogodim koja tableta je bila u pitanju. Osetivši drhtaj prišao sam stolu i seo na fotelju.

-Ćao, drugar. 

Ponudi me kafom. Otpio sam i zapalio cigaretu.

-Nešto si mi napet. Hoćeš li tableticu.

Gledao sam u polupraznu tablu pilula u njegovoj ruci. Odmahnuo sam glavom.

-Moraš da nađeš nekog lika za mene. Živi u Krnjači.

Privatni detektiv je mućkao kafu i popio još jednu tabletu.

-A što.

-Mislim da je kod njega moja kolekcija stripova koju sam imao mnogo vremena, dok sam bio klinac.

-Što su ti sad toliko važni.

-Uvek sam se pitao šta se desilo sa njima.

Privatni detektiv nasu još jednu šolju kafe i proguta tabletu sa njom pa zapali cigaretu.

-Koga briga. Ali dobro, nisam imao posla dugo vremena. Raspitaću se malo po Krnjači, a uglavnom znam dosta tih stripaša. 

-Hvala ti.

-Sigurno nećeš jednu tableticu.

-Aj daj mi jednu.

Popivši je sa kafom malo sam se opustio. Izvadio sam hiljadu dinara iz džepa i pružio je na sto.

-Obaveštavaću te o toku istrage.

Spustivši se liftom izašao sam iz zgrade. Još uvek je bilo predvečerje i kupivši giros na trgu otišao sam do knjižare i kupio neku knjigu i strip. Prodavačica na kasi je pijuckala kafu sa nekim tableticama. Potom sam kupio flašu vina u podrumu pića i vratio se u Zemun.

---

Čed Piterson je preko svojih poznanika stripadžija doznao gde živi debeljko iz Krnjače. Vozivši se ofucanom tojotom korolom kroz smeće i đubre razbacano duž puta skrenuo je niz uličicu do kućice ograđene vrtom. Nije se mnogo toga videlo u gustom mraku vrta dok je koračao ka ulaznim vratima. Vrata su bila poluotvorena. Čuo je nekakvo klaćenje. Oprezno stupivši u dnevnu sobu u polumraku visio je debeljko okačen o luster. Mesečina je osvetljavala njegov trbuh i polovinu grudi. Bio je mrtav. Dnevna soba je bila u potpunom neredu, puna flaša, smeća i mirisa marihuane. 

Osim toga, po uglovima su milele bubašvabe i stonoge. Jedna žaba kreketala je u sudoperi.

Čed Piterson je oprezno koračao po dnevnoj sobi, pazeći da ništa ne dodirne. Izvukao je flašicu votke i otpio zajedno sa tableticom. Okrenuvši se, izašao je iz kućice i neprimetno se uvukao u auto odvezavši se niz uličicu.

---

Sedeo sam na fotelji ispijajući kafu kad sam primio poziv. Bio je to privatni detektiv.

-Onaj debeljko je mrtav. Izgleda da se obesio. Verovatno će policija obaviti uviđaj uskoro.

-Jesi li našao neke stripove tamo.

-Ni jedan.

Prekinuvši vezu, ustao sam sa fotelje čudeći se pitanju koje sam postavio privatnom detektivu. Znao sam da nema tu više nikakvih stripova, i da ih neće biti. Otišao sam do apoteke na uglu i kupio kutiju lekova. Vrativši se u stan, popio sam ih sa kafom i pivom i zaspao.

James Ross - They Don't Dance Much

This is very good crime novel about poor white trash people looking for jobs during great depression back in the 30's and 40's when liquor was banned. Unlike many of modern novels this is pretty fun, quick read with funny characters and interesting plot.

Kenneth Fearing - The Big Clock

Very good crime thriller about big organization specialized in publishing various magazines for the masses and the trouble when one of employed girls get killed by her husband. 

Horace McCoy - They Shoot Horses, Don't They?

This is good short novel about dancing marathon and two lonely people in it. One of them, angry girl who always complains and young man with traumas from childhood. In the end after some fuck up at the marathon girl asks young man to shoot her because she didn't want to live anymore. And he did.

William Lindsey Gresham - Nightmare Alley

This is one very psychedelic crime novel about travelling con-artists telling fortunes to foolish people. Each chapter of the novel is presented with a picture of tarot card, and protagonist of the novel gradually becomes more and more paranoid, delusional, until his degradation and ultimate destruction, when at the end of the novel becomes one of the freaks he was using at the start of the novel. Author of this weird novel was very troubled man who frequently abused tranqillizers and offed himself.

Guillermo Del Toro made adaptation of this novel, but it is shit by the look of the trailer.

Cornell Woolrich - I Married A Dead Man

This is very good crime novel about woman who comes to new family escaping her criminal husband. It is very depressing and dark. Very good atmosphere is perhaps best thing about this novel. Cornell Woolrich was himself sad homosexual and alcoholic who died in poverty and sickness.