Naplata

Oko pola tri ujutru šetalište puno drveća i klupa koje se produžavalo skroz do brankovog mosta bilo je obavijeno tamom i napušteno, osim jednog čoveka u sivoj jakni koji je stajao ispred mladića rošavog lica i pomalo izgubljenog pogleda. Pljuštala je kiša, mokreći trenerku i kapuljaču mladića. Njegove blatnjave puma patike svako malo su proklizavale kroz travu i blato dok ga je čovek u sivoj jakni šutirao. Malo automobila je prolazilo u te sitne sate, i crveno svetlo na semaforu činilo se mladiću kao sunce što polako zalazi. Pripalivši cigaretu, čovek u sivoj jakni udahne dim cigarete i izvuče dim kroz nozdrve. Svetlost upaljača otkrio je njegovo stakleno oko na trenutak.

-Dobro momak, upao si u velike dugove trošeći toliko novaca. 

Šutnuo ga je još jednom, prevrnuvši ga kroz blato i šipražje. Činilo mu se da u tome uživa. Raspoređene svetiljke duž šetališta odavale su utisak upaljenih baklji. Mladić opružen na zemlji posmatrao je svetiljke kao neke treperave mitraljeze. Čovek u sivom kaputu je nastavio.

-Dugo te je služila sreća, ali pošto si još uvek mlad i zelen, dajem ti deset dana da povratiš novac koji duguješ.

Sa tim rečima pustio je dečaka i prošetavši stotinu metara ušao u crni saab. Mladić je još neko vreme ležao na zemlji, pokušavajući da se podigne. 'Gorjane, mislio je u sebi, stvarno si zablibio do dna. Kako ćeš da podigneš 500 evra za deset dana.' Skupivši snagu nekako se podigao i teturajući se kroz mračnu šumu prešao ulicu. Psujući i proklinjući sam sebe što se uneo toliko u blještava svetla kladionice i veliko bogatstvo koje su obećavali plakati ukrašeni zgodnim ženama, svratio je do apoteke na uglu i kupio sredstvo protiv bolova. Imao je samo za brufen, ali i to mu je donekle pomoglo. Potom je seo na klupu čekajući bus za povratak kući. Jedan čovek je stajao nedaleko od njega. Odmah ga je prepoznao, jer to je bio neki tip što se svaki put u autobusu nepristojno ponašao prema ženama. Međutim, sad je delovao sasvim normalno. 

-Sad će autobus, rekao mu je. 

Dnevno svetlo se polako pomaljalo razbijajući mrak noći koji ga je toliko izmučio. Tokom vožnje malo je zaspao oslonjen na prozor sa leve strane autobusa. Nije se nešto sećao pojedinosti, osim da ga je neka devojka tukla, govoreći mu kako je jadan. Tu su se stvorili neki likovi i tad se Gorjan prenuo iz sna shvativši da je stigao do poslednje stanice. Vozač autobusa je stajao pred njim.

-Zadnja stanica, momak.

Gorjan otvori oči i protrlja ih. Kiša je još uvek padala i najradije bi ostao u autobusu i još malo spavao. Izašavši na mokru ulicu psovao je sebe jer je morao da prepešači nekoliko stanica do njegovog doma. Nije on bio nimalo luđi od drugih, mislio je. Samo ga je zabljesnula laka lova koju je mislio da će tako olako zgrabiti.

Ušavši u kuću njegovi roditelji su sedeli i doručkovali. Njegov otac, Dušan, halapljivo je ždrao jaja i šunku povremeno ih zalivajući vrućom kafom. Na sebi je imao zeleno crni džemper i sive trenerke. Ćelava glava otkrivala je njegove šiljaste uši, kukast nost i debele usne. Gorjan je uvek mrzeo oca jer ga je kao mali tukao kaišem dok se on krio ispod kreveta. Njegova majka Teodora je sedela kraj njega i ispijala sok od ananasa. Mršava žena šest godina starija, sa velikom pažnjom čitala je dnevne novine kroz naočari sa teškom dioptrijom. Imala je na sebi haljinu ukrašenu crvenim tačkicama.

-Jesi opet išo na kockanje, kurvin sine, mljackao je Dušan između zalogaja. -Ne dajem ti više ni para, dok ne odlučiš da odeš na lečenje.

Teodora klimnu glavom, podržavajući očeve reči.

-U pravu je sine. Mnogo si zaglibio. Pogledaj na šta ličiš.-Sve je to govorila ne dižući pogled sa novina.

Dnevna soba nije imala mnogo toga, jer je mladi kockar pokrao skoro sve vredno. Otišao je u spavaću sobu svoje sestre Bojane. Imala je 9 godina i igrala se sa tabletom, gledajući neki crtać. Za trenutak Gorjan je zastao. Nije verovao da će zbog 500 evra nauditi njegovoj sestrici, ali ko bi ga znao? Ipak ga je strah zbog te pomisli naterao na drhtaj koji se pružao niz kičmu sve do stomaka i nogu, skoro mu pružajući sladostrastan osećaj. Otišao je u sobu i pokušao da zaspi. Posle nekoliko prevrtanja uhvatio je sat dva sna. Probudivši se, otišao je u kupatilo i istuširao se na brzinu, brišući krvave tragove udaraca koje mu je naneo uterivač dugova. Promenivši prljavu odeću i obukavši novu, skuvao je kafu i zapalio cigaretu. Roditelji su imali slobodan dan i odveli su Bojanu  u Zoo vrt. Posmatrao ih je kroz prozor kako ulaze u automobil, a potom spustio roletne do kraja. Odlučio je da potraži pomoć od svog poznanika koji je živeo u Višnjičkoj Banji. Nije verovao da će mu pomoći, ali ipak nije bilo na odmet pitati. Preturajući po svojim kaputima u ormaru pronašao je trista dinara za koje nije znao odakle su. Verovatno ih je ostavio u kaputu tokom svojih izleta u kladionicu. Putujući kroz zakrčen saobraćaj trebalo mu je dosta vremena da stigne do višnjičke banje. Uspinjući se uskim uličicama do brda gde je živeo stari poznanik, čitav taj kraj ga je podsećao na malu italiju.

Pokucavši na vrata trospratne kuće, čuo je lavež psa. Vlasnik je izašao iz kuće i smirivši psa, pogledao Gorjana.

-Ćao, Bane.

-E, Gorjane. Slušaj, ako ti treba novčana pomoć, ne mogu da ti dam pare ponovo. Već sam ti tri puta davao i nijednom mi nisi vratio. Čak sam ti pozajmio knjigu o uspešnom baratanju blek džekom. Jesi li i nju prodao.

Gorjan je ćutao, pomalo posramljen.

-U redu, Bane. Verovatno sam to i pretpostavio. Nisam prodao knjigu.

Bane, čovek dugačke kose u crnom kaputu i sa naočarima za sunce, posmatrao je Gorjana dok je slušao laž o knjizi.

-I?, čekao je Bane.

Gorjan je neko vreme oklevao.

-Imaš li koji ekser. Strašno mi je potreban, dok ne nabavim novac za isplatu.

Bane klimnu glavom, uđe u kuću i vrati se sa tabletom crvene boje.

-Nije neki, ali mislim da će ti pomoći.

-Hvala ti.

Zalupivši gvozdene rešetke Bane je posmatrao mladog kockara kako silazi niz puteljak do autobuske stanice.

Preko puta stanice bila je prodavnica mešovite robe gde je Gorjan kupio koka kolu. Popivši ekser sa kolom, prešao je usku uličicu i stao čekajući bus. Pripalivši cigaretu još nije osetio nadolaženje droge, ali bio je siguran da je to to. Bus je brzo stigao. Ušavši u autobus, bacio je pogled po sedištima. Na jednoj strani su bili penzioneri, a na kraju autobusa gospodin sa šalom oko vrata, kožnim kaputom i kožnim rukavicama. Čitao je dnevni list 'Politika' tako da mu je lice bilo zaklonjeno. Gledajući kroz prozor posmatrao je okolinu i patrolna vozila policije koje su zaustavile pijanog vozača. Jedan od policajaca bacio je sumnjiv pogled na mladog kockara.

Stigavši do Vukovog spomenika, osetio je kako ga droga polako obuzima, ispunjavanjući mu mozak velikim dozama dopamina. Skroz zaboravivši na dug, bezbrižno je šetao kroz bulevar, potpuno spokojan, kao malo dete, smešeći se. Lak kao pero šetao je besciljno, i iako je prilično zahladnelo do tada, toplina koja ga je ispunjavala štitila ga je od hladnoće, i od mrkih i izmučenih lica ljudi na ulicama. Na uglu kod pravnog fakulteta čistač cipela ga je zaustavio. Imao je čudan izraz u očima kao da je slep. Gorjan mu pruži patike i on ih očisti. Potom mu dade 20 dinara iz džepa jakne. Produživši dalje, čistač cipela je čekao novu mušteriju, osećajući se kao da je u nekoj sudnici. 

Još uvek šetajući besciljno, ugledao je otvoren bioskop ispred koga su stajali momak i devojka. Bila je neka frka oko projektora u dvorani tako da je predstava malo kasnila. Ipak, Gorjan dugo nije išao u bioskop. Odlučio je da malo pričeka. Tokom čekanja droga je polako ispuštala snagu iz njegovog tela, i on je ponovo bio nervozan, prisetivši se duga koji je morao da plati. Frka oko projektora se ubrzo stabilizovala i posetioci su polako nadolazili spuštajući se stepenicama do ulaza u dvoranu. Za trenutak Gorjan je video neku ženu koja mu se činila poznatom, ali nije bio sasvim siguran. Jedan momak je sedeo za stolom pričajući sa radnikom bioskopa.

-U svakom slučaju, bolje otići ovde i gledati stare dobre filmove, nego ova sranja što se sad prikazuju na festu.

Radnik klimnu glavom u odobravanju.

---

Za to vreme Bojana sa roditeljima je posmatrala divlje životinje u zoovrtu.

---

U pitanju je bio gangsterski film 'Outfit' iz 1973. Dok su se posetioci spuštali stepeništem, među kojima je bila i jedna baba, devojka za poništavanje karata pogleda Gorjana kao da vidi mrtvog čoveka ili nekakvog vampira. Momak i devojka su seli u prvi red, baba u četvrti, a Gorjan kao i obično sede u treći red. U dvorani je bilo prilično mračno i hladno. Gorjan okrene lice nalevo i vide gospodina koga je spazio u autobusu dok je odlazio iz Višnjičke Banje. Umesto politike sad je prelistavao nešto na mobilnom telefonu. Obuzeo ga je neprijatan osećaj. Verovatno je bila slučajnost, ali ko zna. Posle nekoliko trenutaka na ekranu se pojavila uvodna špica i film je počeo. Jurnjava kolima, kriminalci i pucnjava se začuše sa platna. Gorjan je s vremena na vreme bacao iskrivljeni pogled na gospodina u kožnom kaputu. Momak i devojka u prvom redu su treskali, očigledno pokazujući nezadovoljstvo prikazanim filmom, tako da su napustili dvoranu. Tako da su ostali samo baba, Gorjan i gospodin u kožnom kaputu. Gorjanu se film veoma sviđao, jer se ložio na gangsterske filmove. Još više mu se sviđala činjenica da je gospodin u kožnom kaputu naočigled zaspao, glasno hrčući. Činio mu se prilično imućan. Levom rukom je polako izvukao novčanik iz džepa crnog kaputa i izvukao nekoliko novčanica. Pažljivo je vratio novčanik i prebrojao novac. Bilo je tu oko 600 evra, taman koliko mu je trebalo da isplati čoveka. Hteo je još malo da gleda film, ali mu se nije činilo suviše bezbednim. Matori gospodin je svaki čas mogao da se probudi. Dok je prolazio dvoranom do izlaza, činilo mu se da ga neko posmatra iza leđa. Matori gospodin u crnom kaputu je otvorio oči baš u trenutku kad se na platnu čuo hitac iz pištolja uperen u nekog mladića.

Devojka na ulazu u dvoranu stajala je zagledana u daljinu.

-Ni vama se ne sviđa film.

-Dobar je, ali imam neki sastanak.

-Aha. Doviđenja.

Već je pao mrak dok je koračao pločnikom gde su deca završavala časove pevanja.

Uhvativši autobus do bulevara Nikole Tesle, okrenuo je broj tipa i dogovorio se za isplatu.

-Čekaću te na istom mestu kao juče, rekao je glas bez imalo sadržine. Glas koji je mogla mašina progovoriti.

Dok se približavao mestu ispunjenom drvoredima i zelenilom, obuzelo ga je isto osećanje koje je imao sinoć. Samo što sad nije padala kiša i vreme je bilo nešto toplije.

Uterivač dugova je stajao poluzaklonjen drvećem sa cigaretom u ruci. Odblesak lampe je osvetljavao njegovu levu nogu, a mesečeva svetlost desno rame. Bio je dosta udaljen od Gorjana, tako da je morao da mu se približi. U daljini crni saab je brektao. U njemu je sedeo neki čovek.

-Evo, 500 evra. Nadam se da si zadovoljan.

-Hmm...500 evra...brzo si skupio novac...imao si još osam dana...

-Sreća me je poslužila.

-Hm..sreća...

Čovek baci opušak i izgasi je cipelom.

-Znaš, momak, veliki si problem za ovaj biznis.

-Kako to misliš?

-Prepoznaješ li onog čoveka u automobilu ispred sebe.

Momak pogleda crni saab, sad upaljenih svetla u unutrašnjosti, i u njemu gospodina u kožnom kaputu, šalu, kožnim rukavicama. Držao je dnevni list Politika ispred sebe.

Skrenuvši pogled sa automobila ka uterivaču, osetio je probadanje u stomaku i grudima. Gorjan pade na zemlju, dok mu je krv isticala iz stomaka i grudi. Iz prigušenog pištolja dizao se plavičasto beli dim.

Uterivač uvuče pištolj u džep sive jakne i otpešači do crnog saaba. Uskoro su napustili šetalište.

---

Prolaznik koji je te večeri šetao psa primetio je mrtvog mladića na zemlji. Odmah je pozvao policiju. Detektiv i Nataša su upravo uhapsili bandita koji je pokušao da otme novac babi lažnim pištoljem. Dok su se približavali mestu zločina, kiša je ponovo pljuštala.

Detektiv i Nataša izađoše iz neobeleženog automobila i prođoše ulicu sve dublje ulazeći u šumu gde je mrtvi momak ležao. Prolaznik sa psom je stajao nedaleko od leša.

-Niste ništa dirali, upita detektiv.

-Nisam.

Detektiv kleknu kraj leša i navuče rukavice. Prekopavši po džepovima, našao je nekoliko tiketa za kladionicu, par novčanica od deset dinara, mobilni telefon, polupraznu kutiju cigareta.

-Jadan momak, reče Nataša.-Tako mlad, a već mrtav.

-Čini mi se, Nataša, da je ovde reč o naplati računa između vlasnika kockarnica i kockara. Očigledno je nešto pošlo naopako.

Iz daljine se čuo poziv sa pandurskog uređaja iz automobila.

-Izvidi to dok ne dođe Tea. Idem da vidim šta je sad.

Nataša pređe do trotoara i uđe u automobil.

Sa radio aparata su se čuli nepovezani glasovi. Uskoro su se izoštrili i neki glas se javio.

'334-553-silovanje maloletnice, Karaburma.'

Nataša okrene detektiva.

-Desilo se neko silovanje. Idem da vidim šta je posredi.

-Ok.

Kad je detektiv spustio vezu, u daljini je video maglovit lik. Čak i u mraku i među svim tim drvećem, odmah je prepoznao lika. Bio je to Čed Piterson, privatni detektiv.

-Šta ti radiš ovde, njuškalo.

-To bih i ja tebe trebalo da pitam.

Jedno vreme su stajali jedno naspram drugog, kao krvni neprijatelji.

Napokon je progovorio Čed Piterson.

-Uposlila me majka ovog jadnog momka...

Pokaza rukom ka mrtvom Gorjanu.

-Bio je okoreli kockar. Molila me je da ga nekako urazumim, pošto je odbijao lečenje. Valjda mu je kocka bila u krvi.

Čed Piterson se zakašlje, izbacivši šlajm koji je obrisao papirnom maramicom. Uvukao je maramicu u džep.

-Pa, kao što vidiš, nisam uspeo. Gangsteri me pretekoše.

Detektiv je sumnjičavo bacao pogled prema licu privatnog detektiva, kao pas tragač.

-Nećemo li sad ponovo, detektive. Dosta puta ste dolazili u moju kancelariju, i svaki put ste ispušili. Moj posao je ovde završen, ostaje mi samo da obavestim roditelje. Mada, verujem da će im pasti kamen sa srca. A vi vidite šta ćete. Možda čak i uhvatite ubice.

Sa tim rečima privatni detektiv se udalji i prošavši nekoliko drvoreda izgubi se u pomrčini.

---

Nataša je brzo došla do trospratne zgrade na Karaburmi gde se desio zločin. Devojčica je bila vidno potresena i čak ni nakon kupanja nije joj bilo bolje. Policajka pogleda roditelje i sirotu devojčicu. Otac je bio vidno uznemireniji od svih ostalih. Unutrašnjost zgrade je bila lepo uređena, sa nameštajem od čelika i raznobojnim cvećem u saksijama. Došao je i psiholog koji je dao devojčici lek za smirenje. Potom je odveo u spavaću sobu gde je mogao otvoreno da popriča sa njom.

-Kako se zoveš?

-Irina,rekla je devojčica. Brisala je lice vlažnom maramicom. Njena crna kosa je blistala pod mesečinom koja je dopirala kroz prozor.

-Možeš li da mi kažeš šta se desilo.

Devojčica skupi noge. Trljala je rukama po kolenima i pomalo drhtala.

-Vraćala sam se kući iz škole. Primetila sam nekog tipa kako se šunja oko zgrade.

-Možeš li da ga opišeš.

-Mmm...bio je mrak..ali čini mi se da je imao krv na glavi i nešto je kukao...

-Šta se potom dogodilo.

-Otišla sam u kupatilo da se umijem i istuširam kad me je napao neki čovek, stavio mi krpu oko usta, skinuo mi gaćice...i...

Devojčica poče plakati.

Psiholog odluči da napravi pauzu i ode u dnevnu sobu da popriča sa Natašom. Miloš, Irinin otac, mlatarao je rukama.

-To je onaj bolesnik što je proveo tri godine u ludnici. Siguran sam. Stalno se mota oko mladih devojčica.

-Molim vas, nemojte da vičete. Shvatam situaciju, ali smirite se malo.

Pod  hladnim rečima zgodne policajke Miloš se smiri i zauzme isti položaj na fotelji, iako i dalje uznemiren.

Irinina majka Vesna ponudila je Natašu kafom. 

-Hvala vam. Moguće da je to bio neki silovatelj, samo ne znam kako je ušao.

Nataša krene ka terasi i opazi mačka Frica kako se šunja oko ulice.

Policajka se okrene prema roditeljima.

-Izvinite me na trenutak.

Nataša izađe kroz vrata na ulicu i zaustavi mačora Frica.

-Frice, opet se šunjaš van radnog vremena. Možda si nešto snimio.

Mačor frkne i obliznu jezikom zube. Potom digne šape i obliže i njih. Ispravi se i zamlatara telom, gledajući policajku. Oko vrata mu je visila policijska kamera. Nataša uzme kameru i pogleda snimak. 

Mačor Fric je uleteo kroz poluotvoren prozor i video kako u kupatilu Irenin otac siluje ćerku otpozadi, držeći joj krpu oko usta.

Nataši je ovo bilo dovoljno. Nagledala se svakakvih gadosti, tako da je nije mnogo potreslo. Uzela je Frica i ubacila ga u auto, pa se potom vratila u zgradu.

Okrenula se ka Milošu.

-Gospodine, moraću da vas uhapsim. Zbog silovanja vaše ćerke.

-Jeste li vi normalni? O čemu pričate.

-Hoćete li da vam pokažem.

Miloš je razmišljao u sebi, kako je neko mogao da vidi. Vesna je bila u šopingu.

Vesna se okrenula mužu, šokirana.

-Bolje da pođete sa mnom i pogledate snimak. Da ne bi..znate..

-Sigurno je nešto isfabrikovano.

-Pođite.

Nataša stavi Milošu lisice oko ruku i odvuče ga u automobil. Mačak Fric je sedeo pozadi, oblizujući šape.

Gaston Leroux - Phantom of The Opera

Very good crime novel with fantastic elements about Erik, troubled man and his murderous spree at the famous Opera. Novel itself is bit old fashioned, but still worth reading. There is some gothic fiction employed, with all question is it a ghost or not. But very good villain who was some kind of world traveler until he decided he wanted to be like everyone else, which is the thing that destroyed him, after his futile abduction of french lady and killing of her boyfriend. Somewhat pathetic but whatever.

Sekta

Roditelji mlade Ksenije su već završili sa večerom i nestrpljivo su očekivali njihovu ćerku jedinicu. Svetislav je sedeo na kauču i posle obilne večere kao i uvek, zapalio cigaretu dok je njegova žena Marina stajala posred dnevne sobe. Bila je to žena u četrdesetim godinama, ali pošto je dosta vremena posvećivala sebi, još je odavala utisak poželjne osobe.

-Sveto, gde li je Ksenija? Rekla je da će doći do deset sati, a evo, još je nema.

Nervozno je trljala ruke, kao i svaka majka zabrinuta sa svoje dete. Svetislav, debelog stomaka i ćelave glave, odavao je utisak flegmatične osobe. 

-Možda je neka gužva u saobraćaju. Ne zaboravi da je petak, i ljudi idu na odmore, nemoj da se brineš, sigurno će doći.

Dnevna soba u kojoj su boravili bila je ispunjena visokim policama za knjige, širokim stolom od hrastovine, kaučom i foteljom. Po zidovima su bile okačene neke jeftine slike. Svež prolećni vazduh prodirao je kroz poluotvorena vrata terase. Čula se buka automobila u prolasku.

Svetislav je malo zadremao, kao što je imao običaj posle obilnog ždranja. Posao koji je obavljao u fabrici duvana kao kontrolor kvaliteta veoma ga je umarao. Međutim Marina nije imala mira. Prošavši koščatom rukom preko svilenkaste kose odlučila je da pozove policiju, pošto joj se ćerka nije odazivala na telefon. Posve je zaboravila gde joj je mobilni, i dok ga je tražila čulo se muževljevo hrkanje. Našavši telefon, i sagnuvši se da ga uzme sa toaletnog stočića, njena ogrlica u obliku meseca zasvetlucala je u polumraku kupatila. Okrenuvši broj rekla je kako joj nema ćerke.

-Dolazimo, gospođo.

Odahnula je. Glas detektiva sa druge strane žice smirivao je. Pošto je proglašena Amber alert objava, sigurno će se mnogo potruditi i ubrzo pronaći Kseniju. U tom trenutku muž se prenuo iz sna. Nešto je mrmljao sam za sebe. Uvek posle večere snio je neke stvari. Ovaj put se radilo o njegovom pokojnom bratu koji je poginuo kad se okliznuo na teg kojim je vežbao mišiće na rukama. Došao je ka njegovim vratima dugo vremena pošto se odselio kad je potražio novi posao. Nije se baš sećao svih pojedinosti, kako to već obično biva posle buđenja, ali činilo mu se da je bio besan i pokušao da ga izbaci iz stana. Zapalivši cigaretu otišao je u klozet i umio se. 

Izašavši iz klozeta sa cigaretom među usnama, video je Marinu kako sedi na fotelji obasjana plavo crnom stonom lampom.

-Sad će da stigne policija, dušo. Pročitao si verovatno o novom zakonu.

Svetislav je izbacio veliki oblak dima iz usta i frknuo, posegnuvši sa čašom vina na stolu.

-Ah, to beše onaj klošar što se proslavio ćerkinom smrću. Pa, valjda će nam pomoći to da se vrati ona mala nevaljalica.

-Kako to pričaš o našoj ćerki.

-Sigurno je otišla da se kurva sa nekim mladićem. Mnogo brineš, Marina.

Prošavši kroz veliku spavaonicu neobeležena policijska kola parkirala su se ispred stana bračnog para. Izašavši iz kola, policajka Nataša ugleda mačora kako prelazi ulicu i pomisli šta li radi mačak Fric. Detektiv takođe izađe i zalupivši vrata pođoše zajedno do ulaza u zgradu. Vreme je bilo prohladno za ovo doba godine, i detektiv se žalio jer je uvek voleo komotno da se oblači.

Pozvonivši na vrata, uđoše u stan bračnog para Damjanović. Marina se obradovala ugledavši detektive. Klimnuvši glavom, Nataša je sela na fotelju i izvadila iz pakle cigaretu. Detektiv je stajao nasred dnevne sobe.

-Ne smeta vam da zapalim, gospodine...

-Svetislav. Samo zapalite. Zaposlen sam u fabrici duvana, tako da mi ne smeta.

Njegova žena se tome protivila. Otkako je ostavila cigarete, nije podnosila duvanski dim, tako da je čak i mužu prebacivala oko toga. Primetivši na njenom licu negodovanje, Svetislav je pogleda.

-Šta je bilo, Marina? Donedavno si pušila kao turčin i nije te bilo briga da li nekome smeta. A sad se praviš kao da si u manastiru. Smeta ti duvanski dim. Nemoj biti licemerna.

Marina odluči da ne započinje ponovo svađu oko duvana.

-Smirite se gospođo, reče detektiv. -Recite mi nešto o vašoj ćerki. Kažete da se još nije vratila. 

Marina privije ruke oko svojih ramena, pa ih opusti i položi na naslon fotelje.

-Rekla je da će ići malo prošetati po Kalemegdanu..jasno sam joj stavila do znanja da se mora vratiti do deset sati. A evo, nje još nema.

Zamalo je briznula u plač. Nataša izvadi papirnu maramicu i pruži joj je.

-Hvala vam.

-Je li pošla sama? Recite nam nešto o vašoj ćerki, Marina.

Svetislav je posmatrao dva detektiva i zaboravio da ih ponudi pićem.

-Hoćete li nešto da popijete.

Nataša i detektiv izmenjaše poglede.

-Ako imate koka kolu, reče detektiv i sedne za sto, izvadivši cigaretu iz pakle.

Dok je Svetislav donosio koka kolu Marina je pričala o ćerki.

-Malo je povučena znate. Mislim da je povodljiva. Prilično su joj loše ocene bile ovog polugodišta.

-Kako izgleda.

-Mršava, guste crne kose, krupne crne oči. 

-Imate li njenu sliku. 

-Imam.

Marina ustane i iz novčanika izvuče fotku njene ćerke. U novčaniku joj je bila fotka i nekog mladića, njene stare ljubavi koju nikad nije prežalila. Do tada je Svetislav počastio detektive koka kolom.

-Evo, ovo je njena slika.

Detektiv uzme fotografiju i pogleda je. Mladoliko lice Ksenije sa fotografije odavalo je osećanje napuštenosti pomešano sa pokvarenošću. Potom osmotri Marinu.

-Prilično liči na vas.

Zbunivši je, Marina nije znala šta da kaže. Detektivova kratka kosa je bila tako lepa da je osećala veliku ljubomoru. 

-Khm..pa, liči. Mnogo je volim. Dakle, kao što sam rekla, malo je neposlušna. Rekla je da će ići sama, ali možda je otišla sa nekim tipom ili devojkom.

Detektiv izgasi cigaretu u pepeljari. 

-Moraću da pogledam njenu sobu.

-Svakako.

U Ksenijinoj sobi bile su natrpane uobičajene devojačke stvari. Po zidovima su bili oblepljeni posteri najnovijih pop zvezda. Njuškajući po sobi, iz ladice ormarića, među donjim rubljem pronašao je nekoliko rizli. Potom je bacio pogled na policu sa knjigama. Bili su to neki ljubavni romani. Preletevši preko stranica jednog od ljubavnog romana, iz njega je ispao papirić zeleno zlatne boje. Detektiv se sagnuo i podigao ga. Na papiriću su nactrani neki čudni simboli, a na vrhu je bilo napisano čitkim slovima 'vrata pakla'.

Nataša je još uvek sedela sa roditeljima u dnevnoj sobi. 

-Nemojte se brinuti gospođo, odmah krećemo u potragu za njom. Verujem da nije ništa opasno. Ljudi su malo paranoični, znate. 

Čuvši uzvik detektiva, izvinula se i otišla do sobe mlade Ksenije. Detektiv je stajao kraj kreveta i pružio papirić Nataši.

Tiho su šaputali među sobom. Odavno su znali za postojanje skrivene organizacije pod nazivom 'vrata pakla'. U pitanju su bili opasni ljudi koji su vršili zastrašujuće obrede tokom svojih sastanaka. Prema podacima koje su dobijali iz svojih izvora, bilo je tu puno gadosti. Budući da su često vrbovali smetene ljude po skrovitim delovima Kalemegdana, činilo im se mogućim da su odvukli i Kseniju.

-Da li da im kažemo, upita Nataša.

-Bolje ne, još više će se uzrujati.

Krenuše ka dnevnoj sobi. Marina je gledala detektive sa nadom u očima, dok je njen muž ispijao vino iz čaše.

Detektiv se obratio bračnom paru.

-Vratićemo vašu ćerku. Obaveštavaćemo vas o učinku istrage.

Izašavši iz stana, zapahnuo ih je hladan vetar. Udaljena drveća podrhtavala su pod naletima vetra i kiše koja je počela pljuštati kao iz kabla.

-Jel se ovo sprema neki cunami, upita Nataša dok su prilazili automobilu.

-Ako ga bude, tu nećemo moći ništa uraditi.

-Trebalo bi bolje da se oblačiš.

-Nemoj, Nataša, da mi pričaš o oblačenju. Toliko te već štitim od šefa policije što ne nosiš gaćice na poslu, zato nemoj.

Smejali su se ulazeći u automobil.

Uključivši brisače, Nataša pokrene motor. Spuštali su se niz bulevar Arsenija Čarnojevića.

-Misliš da malo procunjamo po Kališu, upitala je detektiva kad se čula vest na policijskom radio odašiljaču. 

'Ubistvo prostitutke kod crvenog krsta, 343-33'

Detektiv se počešao po bradi od tri dana.

-Hm...bolje da se raziđemo. Ja ću malo ispitati Kališ, a ti otiđi do crvenog krsta da vidiš šta se tamo desilo.

Krstareći po poplavljenim ulicama kao da plove čamcem po moru, nekako su stigli do mesta gde se desilo ubistvo prostitutke. Pozdravivši Natašu, detektiv zaokrene i uputi se ka kališu.

Nataša uđe u šupu gde je mrtva prostitutka ležala na divanu prerezanog vrata. Nije bila nimalo zgodna, a pogotovo sad kad je bila mrtva.

Svedoci iz okolnih zgrada nisu imali neke značajne informacije. Kao da je neki fantom uleteo i ubio kurvu. Međutim, lepa devojka dvadesetih godina koja je stanovala u susednoj zgradi nešto je načula.

Stajala je sa Natašom ispred kuće sa kišobranom u ruci dok su čekali patologa Stamenkovskog.

-Baš sam se vraćala iz samoposluge gde radim kao kasirka. Iskreno rečeno, nije mi žao te bestidnice. Ja se za mesec dana mučim za 40 000 dinara, a ona se kurva i dobija razne polne bolesti.

-Čula sam kako je nešto pričala, međutim nisam sve pohvatala...hmm...izgleda da ga je pitala nešto...koliko parica imaš...tako nešto...

Nataša je gledala mladu kasirku polupokrivenog lica crvenim kišobranom.

-Hvala, ti devojko. Ipak, i to je zločin, tako da ćemo morati da uhvatimo ubicu.

Devojka klimne i pođe užurbanim koracima prema kući u kojoj je stanovala, potpuno bezbrižna.

Stigao je dr. Stamenkovski, patolog, i zajedno sa Natašom uđe u šupu mrtve prostitutke. Nosio je kabanicu i tresao kapi kiše dok je ulazio.

-Šta misliš, Stamenkovski. Je li potrebno da je vodiš na pregled ili možeš nešto da doznaš na licu mesta.

Stamenkovski je pevušio melodiju koju je često slušao na radnom mestu tokom pauza, oslonjen na prozor. Preko puta se nalazila muzička škola gde su mlade pevačice uvežbavale glasne žice.

-Mislim da neće biti potrebe. 

Izvukao je crne naočari i stavio ih, pa se sagnuo kraj mrtve kurve. Nataša je posmatrala šupu tragajući za dokazima. Kurvin telefon se nalazio pored kutije sa vlažnim maramicama i nekoliko kurtona. Pogledavši ga, primetila je u imeniku broj nestale Ksenije. Začudila se kako je mogla poznavati ovu ženu.

Stamenkovski se digao, skinuo naočari, obrisao ih krpom i stavio u džep sivog kaputa.

-Ova devojka je silovana više puta, zadavljena, pa potom ponovo silovana. Uzrok smrti je verovatno presečena vratna žila, moguće od neke britve.

Nataša klimne glavom.

-Verujem da više neće imati prilike da se okupa.

-I ja to mislim. Pa, moj posao je gotov. Ova kiša me strašno umara, a imam i slobodan dan.

Nataša je posmatrala patologa kako se udaljava ka svom automobilu. Osetivši se nekako prljavo, prešla je nekoliko metara i uprkos kiši zapalila cigaretu kad je čula strašnu eksploziju. To je bila bomba bačena na susednu zgradu. Primetivši mladića crne kose kako se udaljava na vespi, uključila je prijemnik. Mladić na vespi je jurcao uzbrdo, ali nije daleko stigao kad su ga okružila tri patrolna automobila policije. Uvukli su mladića u auto i spustivši se poveli Natašu sa njima do obližnje policijske stanice.

Na klupi je sedeo mladi talijan, Masimo. Nataša je prekrštenih nogu gledala ljigavog žabara.

-Rispetto, signorra.

-Što baci bombu, Masimo. Nije to ovo Italija.

Mladić crne kose se zakašlje.

-Mia bella signorina...Anja...morta...bastardo...

Nataša zapali cigaretu i izbaci oblak dima.

-Aha. Bila ti je ortakinja. Hteo si da se osvetiš ubici.

-Si, signorra. Preggo...

Pokretom glave pokazala je mladom pozorniku da ga odvedu u ćeliju. Otkako su se nakotili ovi monstrumi, život u Beogradu je bio nepodnošljiv. Stalno su izbijali obračuni i bombe su padale na sve strane, pojavljivali su se užasni leševi. Pitala se da li iza svega toga stoji njen stari neprijatelj, vođa svih kriminalaca nepoznatog imena?

Nikako nije mogla da ga ščepa, iako je imala dosta prilika. Uvek joj je izmaknuo u zadnji čas, kao vetar koji je htela da uzme u ruku ili vazduh koji je pokušala da pretvori u vino. Zaokupljena tim razmišljanjima, setila se broja mlade Ksenije u telefonu mrtve kurve. Pozvala je detektiva i obavestila ga o tome.

-Hvala ti, Nataša. Upravo sam na Kališu. Reci mi, šta se desilo tamo.

-Neki tip je ubio kurvu, pa je došao mafijozo Masimo i bacio bombu na zgradu. Mislim da iza sve toga stoji naš neprijatelj, vođa svih kriminalaca bez imena i lika.

-I meni se čini. Možda je on i uvukao mladu Kseniju. Dođi do Kališa ako možeš.

-Doći ću, ionako nemam previše posla.

---

Detektiv je koračao pustim Kalemegdanom. Bilo je pomračenje sunca, i skoro se ništa nije moglo videti. Kiša je nemilosrdno pljuštala i kvasila njegovo civilno odelo. Nad nebom su kružili gavranovi i svrake, a strašne munje bacale su čudne senke po drveću i travi. Uskoro je počela i strašna grmljavina. Za trenutak mu se učinilo da čuje neke glasove oko sebe. Dok se približavao mostiću koji je vodio u podnožje stare tvrđave, pitao se da li je to delo bezimenog. Ili možda vođa sekte baca neke mađije na njega? Pokušavao je ostati pribran. Mnogo puta do sada je obilazio Kalemegdan, ali sada se njegov njuh izoštrio i na zidu je ugledao obris nekakvih skrivenih vrata. Bile su obojene u ružičasto crno cveće. Zastao je ispred vrata i čuo neko mumljanje, kao zvuk mačke koji ponekad podseća na bebu. Osetio je nečije prisustvo iza sebe. Stisnuvši pištolj u džepu kaputa, okrenuo se i odahnuo kad je ugledao Natašu. Posmatrala ga je njenim krupnim očima na nekakav čudan način, kao da su joj se oči povećavale i obrtale. Verovatno mu se pričinilo.

-Evo, stigla sam. Jesi li doznao nešto.

Detektiv izvuče iz kaputa crnu kožnu rukavicu za koju je verovao da je nosila mlada Ksenija. 

-Pronašao sam ovo dok sam pretraživao Kalemegdan.

Potom se okrenuo prema čudnim vratima u zidu. Nataša pogleda vrata. Za trenutak je bila začuđena.

-Hm...dosta puta sam prolazila ovim mestom, ali ih nisam uopšte primetila. Da li da zovemo pojačanje. Možda su naoružani.

-Sigurno. 

Uskoro se oko Kalemegdana pojaviše nekoliko policijskih automobila. Detektiv je oprezno otvorio skrivena vrata i našao se u prostoriji ispunjenoj dimom i raznim stvarima: jastucima, ležaljkama, nargilama, čudnim totemima. Prostorija je nalikovala pećini, što je zaista i bila. Čudna isparenja dizala su se ka gore dok je detektiv ulazio unutra. Sklupčanih nogu nekoliko golih mladića i devojaka obrazovalo je krug u čijem središtu je stajala mlada Ksenija, takođe gola, sa ogrlicom zmije oko vrata. Činilo se da je u nekakvom transu, jer nije primećivala ništa oko sebe. Oči su joj bile polusklopljene, mahom pokrivene dugačkom crnom kosom koja joj se spuštala skoro do dupeta. Iza nje, mišićavi čovek obrijane glave sedeo je u kamenom postolju, ruku opruženih na naslone koji su se završavali u obliku bika. I on je bio go. Dlakava ramena i grudi ravnomerno su se dizale. Činio se potpuno smiren. Krupne ludačke oči kao da su posmatrale detektiva kroz telo mlade Ksenije. Kurac mu je bio skroz dignut i iz njega je izbijao zelenkasti dim. Pored postolja sklupčan je bio tigar. Sa obe strane postolja stajali su takođe goli mladići sa pištoljima u rukama.

-Ko je ova osoba koja uznemirava naš ritual.

Rekao je to potpuno mirno, kao da ne pita nikog posebno.

Pored detektiva stajala je Nataša.

-Došli smo po mladu Kseniju. 

Obrijani čovek podigao je levu ruku i prislonio je na grudi.

-Ona više nije Ksenija. Je li tako, Marzabela.

Devojka u središtu kruga, još uvek polusklopljenih očiju, klizila je iz transa u polusvesno stanje, čuvši glas gospodara.

Otvorivši oči, ugledala je uljeze.

-Ko ste vi. Ja nisam Ksenija. Ovi ljudi su moja porodica. Uskoro ćemo otići na neko bolje mesto.

Detektiv je pokušao da ubedi Kseniju. Za trenutak mu se učinilo kao da mladu devojku obavija magla koja se dizala iz gospodarevoga kurca.

-Ksenija, ovi ljudi su te prevarili. Moraš se vratiti kući, svojim roditeljima.

Magla je sve više obuhvatala devojku, tako da se činila neprozirna.

-Kuća. Roditelji..šta je to...

Videvši da je mlada devojka potpuno skrenula, mislio je da dalje ubeđivanje neće uroditi plodom. Ispred pećine policajci su bili raštrkani sa spremnim poluautomatskim puškama. Dva gola mladića sa pištoljima krenuše prema detektivu i Nataši. Uperivši pištolje u detektiva i Natašu, mlada Ksenija je izvukla bodež iz kose u obliku zmije i zabila ga u srce, dok su policajci ispred ulaza spretnim hicima ubili dvoje revolveraša. Nahrupivši u pećinu, pohapsili su članove sekte, dok je gospodar sa svojim ljubimcem kao mačka pobegao niz put koji je vodio do reke.

Kad se zbrka raščistila, detektiv i Nataša su morali javiti roditeljima o nesrećnom kraju njihove ćerke. Ulazeći u neobeleženi automobil, detektiv se pitao ko je onaj čovek, i da li je to vođa svih kriminalaca koji nema ime i lik.

Maurice Leblanc - The Hollow Needle

Maurice Leblanc was good crime writer who created famous villain Arsene Lupin. Like Fantomas, Arsen Lupin is very complex character, gentleman thief and some sort of Robin Hood. He is perpetually tailed by Herlock Sholmes, mock version of Sherlock Holmes. Arthur Conan Doyle pressured him to change his name to protect his own character. This particular novel is pretty good, where Arsen Lupin shows his tender side, and is almost caught by Herlock Sholmes.

Atillio Veraldi - La Mazzetta

Interesting crime novel by italian author who knew some things about italian mafia. Daughter of italian crime boss suddenly dissapears with some documents and his lawyer goes into search for her. Of course, whole lot of monstrous killings, rapings and bombings occur throughout the novel.

Collin Wilcox - Mankiller

Very good crime novel about murder of rock singer. As detective Hastings delves deeper into the case, he discovers potential candidates for murder, of which there is an interesting cult leader. Last few chapters are especially exciting, blending crime fiction with supernatural horror.

Fantômas

Created by popular writer Marcel Allain, Fantômas is one of the literature most well known antagonists. Inspector Juve is always chasing him, but Fantômas every time manage to escape him. Apparently he has supernatural powers and is everywhere like the wind and air. Very well written novels with traces of surrealism and sadomasochism.

Zaboravljena slika

Banda kriminalaca specijalizovana za krađe skupocenih umetničkih slika pod nazivom 'Pink Panter' već duže vremena je izvodila operacije širom evropskih zemalja. Svoje zločine opravdavali su takozvanom 'osvetom' zbog toga što su ih te zemlje udruženom akcijom bombardovale daleke 1999 godine, iako su znali da su samo hteli da ukradu skupocene umetničke slike i preprodaju ih tajnim kanalima podzemlja. Priprost srpski narod je navijao za te ološe, ohrabren bombastičnim naslovima o njima, pomalo preuveličanim, kao da su bili napuljska mafija ili šta drugo.

Bilo je u toj grupi svakakvih ljudi, među njima i jedan kroat. Bio je posebno tih među njima. Njegove krupne oči i razbarušena kosa odavale su utisak nehajnog mladića, iako je bio mnogo prisebniji od ostalih. Često je upadao u svađe sa ostalim članovima bande, među kojima je bilo i nekih šiptara.

Sedeći na kauču i pušeći skupocenu cigaretu, prekrstio je noge. Stan u kome su se skrivali bio je ispunjen dimom i mirisom žestokih alkoholnih pića. Kroat koji je imao nadimak 'crnčuga' izbacivao je oblak za oblakom dima iz pluća.

-Trebali su vas ološe sve da pobiju u onom kampu Jasenovcu. Bilo bi to dobro i za vas i za ostale pripadnike zemlje.

Drugi član bande, mišićavi mladić zvan Miloš, pobesneo je na tu uvredu i uzevši metalnu štanglu pošao prema Crnčugi. Međutim, isprečio se ispred njega šiptar Adem. Njegovo zversko lice nije se promenilo dok je smirivao stvar.

-Pusti ga, Miloše. Previše se uzbuđuješ oko običnih uvreda.

Stiskajući štanglu grčevito, neko vreme je stajao između Adema i Crnčuge, koji je sedeo na kauču potpuno smiren, znajući da će Miloš spustiti štanglu i smiriti se. Uostalom, često puta su se svađali i uglavnom se sve svršavalo mirnim putem. Ipak su bili dobro organizovani i pazili jedni na druge.

Četvrti pripadnik bande, bosanac po imenu Ismail, prilično ljigav čovek, stajao je i posmatrao položen na sto plan galerije umetničkih slika koju su imali u planu da opljačkaju. Nalazila se na uglu ulica Frederštrase i Homstorn. Češkajući bradicu od tri dana, razmišljao je. Poslednjih nekoliko akcija su glatko izvedene, pomisli, ali ova će biti vrlo teška. Tokom dana bilo je dosta ljudi okolo, što ga podseti na njegov rodni grad Sarajevo - u kome je odrastao - i on je bio pretrpan ljudima. Možda ovi moćnici nisu tako zli kao što se čini ljubiteljima teorija zavere koji smatraju da žele pokositi milion dva ljudi širom planete. 

Vrativši se na plan galerije, njene unutrašnjosti i spoljašnjosti, ponovo se fokusirao. Osim ljudi koji su išli svojim poslovima često su patrolirale pandurske džukele, na svakih sat vremena. Takođe su prostor oko galerije osmatrali i neobeleženi panduri, i obezbeđenje koje je brinulo o sigurnosti galerije. Tokom noći je bilo manje ljudi, što je bilo razumljivo s obzirom da se radilo o uređenoj zemlji sa propisima, i ljudi su rano išli kućama. Ali i tokom noći panduri i obezbeđenje su patrolirali, kako se činilo obavešteni o bezbroj pljački što ih je počinila banda 'Pink Panter'.

Ismail ostavi plan da stoji na stolu i sede za fotelju. Ušmrkao je malo kokaina da se smiri. 

Miloš se takođe smirio, očekivajući neku dansku prostitutku koja bi svakog trenutka trebalo da dođe.

Čuvši kucanje, sasvim određeno po njegovim uputstvima, triput po vratima, otvorio je i ugledao devojku crne kose i velikih očiju, obučenu u prozirnu haljinu i kožne pantalone. Imala je dvadeset dve godine i savršeno mu je odgovarala, tanka i mršava. Nosila je karmin crne boje i sa ušiju su joj visile naušnice nekoliko centimetara dugačke koje su se završavale u obliku četvorostrukih zvezda. Odveo je u drugu prostoriju gde je položio na naslon fotelje, svukao joj kožne pantalone. Iako je bila zima te godine u Danskoj, nije imala gaćice. Kurac nadražen kokom mu je poskakivao dok je skidao bokserice, i što zbog uvrede, a i zbog toga što je mrzeo tu malu fuksu, uhvatio je za kukove i nabio joj kitu u dupe. Mlada prostitutka se već navikla na jebanje u dupe, i dok je Miloš trpao, sve vreme mu je bila u glavi zamisao o pljački galerije, dok mu je mozak išao u isto vreme u razne pravce.

Crnčuga, kroat, sedeo je u fotelji i rešavao ukrštene reči. Priđe mu Ismail i sede pored njega, prilično zamišljen.

-Je li, kako misliš da prođemo pored svih tih pandura. Osim toga, galerija je jako dobro obezbeđena, sa infracrvenim zracima i alarmima.

Crnčuga se naljutio što ga je ovaj prekinuo u rešavanju ukrštenih reči. Adem je za to vreme slušao njegovu omiljenu šiptarsku pesmu na hi-fi uređaju.

-Prekinuo si me u rešavanju ukrštenih reči, Ismaile. Ova je posebno teška. Četiri polja, i treba da upišem u njih ono što piše iznad. 'Stanovnik SAD-a.' Imaš li kakvu ideju kako bih rešio ovo.

Ismail je neko vreme razmišljao.

-Amer?

-Bravo, Ismaile. Bez tvoje pomoći, nikako se ne bih setio. Sad je skandinavka rešena. A i rešen je odgovor na tvoje pitanje.

Ismail je delovao zbunjen. Iako nisu krili tajne među sobom, zbog prirođene paranoičnosti kakve imaju svi kriminalci, sa vremena na vreme su nešto tajili.

-Vidiš, Ismaile, doveo sam jednog čoveka, Frenka, iz Amerike koji je veoma zainteresovan za našu pljačku galerije. Nije rođen, već naturalizovani talijan. 

Ismail je slušao tu njegovu priču kao kad je slušao kao dečak naklapanja nekih bednika o slavnim srpskim krimosima. Često je bio po zatvorima zbog sitnih krađa tako da je imao uobičajene komplekse zbog kojih je često sumnjao u reči drugih ljudi.

-To je iskusan čovek. Imaće svoja kola, nimalo različita od pandurskih, uniformu, i pristup galeriji. Tako da će odraditi sav posao za nas, naravno, za svoj deo isplate.

-Hm, pomisli Ismail. -Vrlo dobra ideja. Uštedeće nam puno truda. Kad će doći. 

Kroat 'Crnčuga' izvadi cigaretu iz pakle i zapali je. Bacivši skandinavku u kantu za smeće, izbacio je veliki oblak dima.

-Imam sastanak sa njim za sat vremena. Što se toga tiče, bolje da požurim.

Ustao je iz fotelje i navukao kožnu jaknu i crne pantalone. Iz susedne sobe izašla je prostitutka, preletela pogledom kroz dnevnu sobu i izašla napolje.

-Reci ovim ostalima šta sam ti ja rekao dok se ne vratim, reče Kroat Ismailu.

---

Crnčuga je stajala ispred prodavnice nameštaja očekujući Amera. Bližilo se veče i pahuljice snega su se brzo otapale na njegovoj kožnoj jakni. U daljini je video automobil kako se približava. Truckajući po popločanom putu bio je siguran da je to on. Farovi automobila osvetljavali su ulicu dok je prilazio parkingu. Izašavši iz automobila, pružio je hladnu ruku ka Crnčugi. Činilo mu se kao da se projektovao ispred njega, kao da nije ni izašao iz automobila. 

-Pozdrav, Frenk. Drago mi je što si stigao na vreme.

Frenk se zakašlja i pogleda ortaka. Nosio je sivi kaput i na licu je imao ožiljak iznad levog uveta. Iako je mnogo vremena proveo u Sjedinjenim Državama, ostao mu je tračak talijanskog dijalekta.

-Šališ se. Pa žurio sam da stignem što brže. Kako si mi rekao, te slike su vrlo skupe.

-Aha, promrlja Kroat. Van Gog, Munk, Rubens, Pikaso...

Kroat pogleda ka automobilu gde je za volanom sedeo nepoznati čovek. Imao je opušten izraz lica, kao da ga ništa oko njega nije posebno zanimalo.

-Ko ti je ovaj.

-Oh, to je moj drugar, Žan Krištof Abduli. Prilično je pouzdan, iako je crnčuga. Sreo sam ga u jednom baru u Detroitu. Mislio, sam, verovatno će vam biti potrebna dodatna pomoć. Dobar je vozač i voli da ubija. 

Kroat je neko vreme posmatrao crnog francuza u automobilu. Pomisli, valjda neće izazvati neke nevolje. 

-Ok. Ajmo kod mene da se dogovorimo.

Frenk i Žan Krištof Abduli pratili su Kroata do ćumeza gde su njegovi pajtaši živeli. Prošavši preko ulice uspeli su se u zgradu i ušli u stan. Bila je to zgrada od crnog maltera, pomalo oronula. Otvorivši vrata, ugledao je Miloša, Adema i Ismaila kako bulje u njega i dve prilike iza.

-Šta ti to izvodiš, klošaru?, upita Miloš.

Budući da je Kroat bio mozak operacije, napravio je pokret desne ruke u znak ćutnje. 

Prošetavši kroz sobu, upoznao ih je sa Frenkom i Žan Krištofom Abdulom. Potom je seo za fotelju i nasuo čašu viskija, zapalivši cigaretu. 

-Sedite, momci.

Frenk i Žan Krištof Abdul sedoše za fotelje. Kroat se obratio drugarima.

-Doveo sam neke prijatelje koji će nam pomoći. Verovatno vam je Ismail već nešto rekao o tome. Mislim da nećemo uspeti sami da izvedemo tu operaciju bez njih.

Frenk i Žan Krištof Abdul klimnuše glavama. Nisu gledali ni u koga određeno.

Šiptar, Adem, protestovao je.

-Hoćeš da razdelimo lovu još i za njih.

-Upravo tako i mislim. Ostaće dovoljno za svakog od nas. Imate li još neka pitanja.

Ćutali su.

---

Prošlo je nekoliko dana do početka operacije. Budući da je Danska već bila natrpana raznim ciganima, crnčugama, arapima, i ostalim pripadnicima niže rase, Žan Krištof Abduli je lako mogao da prođe kao legitiman pandur zajedno sa Frenkom u pandurskom automobilu.

Bilo je oko 11 sati uveče kad su parkirali ispred galerije pune 'umetničkih' slika. Čuvar koji je sedeo za stolom i čitao neki časopis otvorio im je vrata, verujući kako su to legitimni panduri u obilasku. Ušavši u galeriju, našli su se u velikoj dvorani ispunjenoj raznim skupocenim slikama okačenim na zidove, u ramovima. Pošto je čuvar izgasio infracrvene zrake i alarme, verujući da su to panduri u obilasku, Frenk i Žan Krištof Abduli na brzinu su poskidali sve slike sa zidova. Smestivši ih u torbu, pozdravili su čuvara i izašli iz galerije. Imali su dovoljno vremena, makar do jutra, da pobegnu dok su dolazili do ćumeza gde ih je čekao Kroat sa svojim ortacima.

Ismail im otvori vrata i pusti ih unutra. Frenk i Žan Krištof Abduli staviše torbu na sto. Svi su bili nestrpljivi da pogledaju plen.

-Odlično je prošlo, reče Frenk.

Miloš otvori torbu i poče da vadi uramljene slike jednu za drugom. Dok ih je vadio i razgledao, voda mu je išla na usta na zamisao koliko će dobiti para od njih kod preprodavaca.

Kroat se zakašljao.

-Moji drugari očekuju isplatu za urađeni posao.

Miloš, Ismail i Adem su ga gledali ispod oka, sa mržnjom u očima. Napokon Ismail ode do fioke gde je izvadio svežanj novčanica oblepljenih trakom. Potom je izvadio još jedan. Tu je bilo oko 100 000 evra. Pružio ih je Frenku. Među umetničkim slikama koje su pokrali, Kroat je bacio znatiželjan pogled prema jednoj. Činila mu se nekako poznata. Vraćajući se u prošlost i njegovu karijeru mladog slikara sa velikim talentom, polako je počeo da se priseća.

Sedeo je na fotelji pored plavuše, koju je mnogo voleo. Nisu proveli dugo vremena zajedno na tom odmoru, pa joj je ostavio sliku koju je naslikao tokom boravka sa njom. Tačno se sećao svega sada, kad je ugledao sliku.

-Moram da idem sad, rekao joj je. Dok je odlazio, znao je da je nikad više neće videti. Samo se čudio otkud njegova slika u umetničkoj galeriji. Da nije fuksa prepoznala kvalitet i prodala je nekom krimosu, pa je on poklonio galeriji?, pitao se.

Odjednom ga je obuzelo čudno osećanje. Ismail, Adem i Miloš su razgledali slike, i posebnu pažnju obratili na onu koju je kroat posmatrao.

-Uf, ta je najvrednija.

-Sklanjajte šape sa te slike. Ovu ću zadržati za sebe.

Ortaci se naljutiše.

-Jel se ti zezaš? Pa ova je vrednija od svih ostalih zajedno.

-Zato i hoću da je zadržim.

-Misliš, hoćeš da uzmeš svu lovu za sebe, reče Ismail.

Kroat se okrene Frenku i Žan Krištofu Abdulu. Crnja francuz je bio brz na obaraču, izvadivši dva mala pištolja ispalio je brze hice ka Milošu i Ademu. Frenk je upucao Ismaila u stomak. Svo troje su ležali mrtvi na podu, iz rupa od metaka krv im je tekla u potocima.

-Hvala, drugari. Bolje požurite, imate još malo vremena.

Frenk i Žan Krištof Abdul izađoše iz ćumeza i odvezoše se automobilom praveći užasnu buku.

Kroat je posmatrao mrtva tela oko sebe i slike položene po stolu. Držeći svoju u rukama, polako je izašao iz stana. Policijske sirene i automobili su dolazili. 

John Franklin Bardin - Devil Take The Blue -Tail Fly

John Franklin Bardin was one of lesser known crime writers, but as it usually is with lesser known crime writers pretty good. His mother was suffering from paranoid schizophrenia and he had some issues as a kid, so he wrote three very good crime novels. 

This one tells a story about woman released from mental institution where she tries to go on with her life. But unfortunately, her sorrowful past catch on her as it usually does. Very disturbing and paranoid novel bordering on horror with deep psychological insights into unstable mind, just like other two he has written.

Klošar

Bilo je kasno letnje popodne. Ljudi su šetali duž zemunskog keja. Bilo je različitih grupa. Muž i žena sa detetom, usamljena baba, deda i unuče, momak i devojka...

Nedaleko od šetališta jedan momak je pokušavao da slika lepu skulpturu na zidu zgrade blizu parka. Bilo je tu nekoliko derišta i njihovi roditelji koji su sedeli na klupi dok su se mala gamad pentrala uz tobogan.

Momak je uslikao ukras na zidu zgrade i pomislio kako je lepo ispao na kameri. Potom je prešao kroz ulicu da sedne na klupu kad ga je bez ikakvog razloga zaustavio debeli čovek 40-ih godina svinjskog lica. Bez ikakvog obzira napao ga je, agresivan i ljut.

-Šta si to snimio.

Momak je pokušao da zadrži kontrolu. Ko je ovaj tip i što ga zaustavlja, pomisli gledajući u njegovo debelo svinjsko lice.

-Slikao sam skulpturu na zgradi.

Debeli tip mu nije verovao pa mu je zatražio da mu pokaže. Momak pomisli, ko zna, možda je tip policajac, iako nema pravo tako nešto da zatraži od njega. Očigledno je bio neki primitivac.

Pokazavši mu sliku, tip se umiri. 

-Oh, izvini momak. Mislio sam da si slikao neko dete tu. Ima mnogo bolesnika u ovom kraju. 

Momak i debeli primitivac se raziđoše. Dok je sedeo na klupi momak se setio da bi trebalo da uplati novac za knjigu koju je kupio preko sajta 'kurcindo'. Već je bilo prošlo nekoliko dana do isteka roka za uplatu.

---

Debeli čovek se vraćao kući posle napornog radnog dana. Besan na svog šefa, ušetao je u kuću gde je njegova žena Zorana peglala košulju koju mu je kupila pre dva dana. Imala je crnu kosu i velike tamne oči. Ne sebi je imala crnu bluzu i plave trenerke. Njihova ćerka jedinica igrala se sa barbikom na kauču. Bila je lepo građena, plave kose i sivih očiju. Nosila je majicu na miki mause i pantalonice sa iscrtanim leptirićima.

-E, Petre, kako je bilo na...

Petar se obrušio na ženu, uzeo joj peglu iz ruke i mlatnuo je po glavi nekoliko puta. Žena pade na tepih teško povređena. Dete je posmatralo scenu. Petar je još uvek držao vrelu peglu u ruci gledajući kako Sofija stiska barbiku. Prišao joj je i oduzevši joj igračku podigao i mlatnuo je peglom po grudima. Zorana je kukala od teških opekotina, mileći po podu nekako je dosegnula do telefona i pozvala policiju. Gledajući ispržene grudi ćerke, Petar, izduvavši bes, pustio je da sklizne na kauč. Spustio je peglu i stajao tako neko vreme.

Kroz poluotvoren prozor začule su se sirene policijskog automobila. Detektiv i Nataša su munjevito ušli u stan, iskusni koliko su već bili. Detektiv je na brzinu smirio pomahnitalog ludaka, dok je Nataša stavljala hladne peškire natopljene ledom na Zoranu i njenu ćerku.

-Nisu teške opekotine, govorila je Nataša detektivu. -Je li vaš muž ranije činio nasilje nad vama i vašom ćerkom.

Zorana je sa mukom ispljuvavala reči.

-Već dugo vremena je to činio, međutim nisam imala hrabrosti da ga prijavim. Često je išao da se kocka i trošio dosta para na razne mutne radnje.

-Niste trebali da se udate za njega.

-Znam to. Sad je završeno. Vodite ga, molim vas. 

Detektiv i Nataša odvedoše primitivca dok su dolazila razlupana kola hitne pomoći. Dete nije bilo u životnoj opasnosti pa nije bilo potrebe da je vode u kbc 'Zemun'. 

Zorana je neko vreme ležala na krevetu oporavljajući se. Mislila je šta će dalje raditi. Već neko vreme je imala vezu sa mnogo mlađim i zgodnijim momkom koji je živeo na Novom Beogradu. To je bio njen rezervni plan, jer je očekivala ovako nimalo suptilan napad na nju i Sofiju.

Okrenula je broj. Neko vreme je čekala dok se tip nije javio.

-Hej, Zorana!

Žena je brisala suze kuhinjskom krpom koja je imala nekoliko rupa od cigareta.

-Mladene, desilo se ono što sam očekivala!, vrištala je Zorana u telefon. 

-Klošar me udario peglom i povredio mi dete.

Mladen na drugom kraju veze neko vreme je ćutao.

-Klošar smrdljivi. Tek tako te napao. Jesi li ga prijavila.

Bilo je nešto čudno u njegovom glasu što Zorana nije registrovala.

-Jesam, odveli su ga neki panduri. Mogu li da dođem kod tebe sa ćerkom, upitala je, bacajući pogled na devojčicu.

Neko vreme Mladen nije odgovarao. Čula je njegovo disanje.

-Dođi. Spakuj stvari i dođi.

---

Petar je neko vreme sedeo u ćeliji kod 29 novembra. Svo vreme je govorio da mu je krivo. Raštrkani policajci su šetali duž prostorija, odlazeći u sektore, vraćajući se sa izviđanja. Zorana je došla da obavi formalnosti kako bi detektiv napravio zapisnik o slučaju. U levoj ruci je držao cigaretu dok mu je vruća kafa stajala na podmetaču. Bio je to isti detektiv koji je došao prilikom poziva.

-Hvala vam na pomoći, detektive. Ne želim više da ga vidim. Kad završim ovo, selim se sa ćerkom kod drugog.

Detektiv je mrmljao nešto sam za sebe dok je tipkao po tastaturi.

-Mhm...slučaj nije previše ozbiljan. Ne želite da izvršite dalje mere. Imate svako pravo.

Zorana prekrsti otromboljene noge i izvadi cigaretu iz pakle. Nosila je bundu od lisičjeg krzna i prevelika doza šminke je ostavljala čudan utisak na pozornike koji su šetali duž hodnika.

Zapalivši cigaretu izbacila je veliki oblak dima.

-Ne želim. Ipak sam imala nekoliko lepo provedenih godina sa njim. Nek trune u tom stanu sad!

Napravivši zapisnik, Zorana je išetala iz glavne stanice i pozvala lux taksi. Bilo je neko zakrčenje kod Džordža Vašingtona. Gromoglasna buka čula se iz stana. Bile su tu patrole komunalne policije. Komšije su se žalile na preveliku buku.

Ušavši u stan, polu-panduri su videli prostitutku sa nekim tipovima. Devojka je izgledala prilično oronulo i komunalcima se činilo da ima sve moguće polno prenosive bolesti. Isključili su bučni uređaj i pružili im papir koji ih je obavestio o kazni u iznosu od 200 000 dinara.

Taksista je napravio zaokret i brzo stigao do Novog Beograda gde je parkirao ispred solitera. Nedaleko od njega Zoranina baba je stajala sa njenom unukom. Nosila je plavi šešir i zelenu baršunastu jaknu. Plativši taksisti, pošla je ka majci i ćerci.

Mladen ih je posmatrao kroz poluspuštene roletne kako stoje na ulici. Retko je gledao kroz prozor jer nije imalo mnogo toga da se vidi. Bio je zadovoljan što su stigli. Bio je to mladić tridesetih godina guste, pomalo nesređene kose. Imao je krupne oči, tanke usne i mali nos. Bio je zadovoljan, pomisli, samo mu je smetalo što je dovela to njeno derište sa sobom.

---

Posle dva dana provedenih u ćeliji Petar je konačno mogao da se vrati u stan, sad potpuno prazan. Detektiv i policajka su hteli još da ga zadrže oko mutljavina sa kladionicom, ali im je pripala muka od njegovog uzastopnog ponavljanja kako mu je 'krivo' što je premlatio ženu i ćerku. Vrativši se u stan, za trenutak je video Zoranu sa peglom i ćerku. Oči mu se razbistriše, i sad je shvatio da je sam u stanu.

Ponovo je osetio bes koji je ključao u njemu. U dnevnoj sobi stajao je kompjuter. Uzeo je čekić iz kuhinje i razlupao ga na deliće. Potom je otišao do kafane da popije nešto.

Pio je neuobičajeno brzo. Flaše su pristizale za sto jedna za drugom. Pomalo olakšan, vratio se u stan. Sedeo je na fotelji i posmatrao slike svoje bivše žene i ćerke. Dok je pušio cigaretu, razmišljao je kako bi ponovo ubedio Zoranu da se vrati. U tom trenutku čuo je kucanje na vratima. Bio je to njegov mlađi brat. Videvši u kakvom je stanju i šta je uradio, osetio se zabrinutim.

-Možda bi trebalo da posetiš psihijatra, Petre.

Posle dugog razmišljanja Petar je prihvatio njegov savet. Odveo ga je u ambulantu gde je dobio inekciju. Osetivši se smiren, pozvao je lux taksi. Nije bilo potrebe za prisilnim zadržavanjem u ludnici. Noć je bila neobično mirna i gusta dok je taksista vozio. Nisu izmenili nijednu reč, što je ovom taksisti odgovaralo. Petar je hteo malo da prošeta, pa je rekao taksisti da parkira kod Zelenog Venca. Izvadio je novčanicu i rekao taksisti da zadrži kusur. Potom je izašao iz taksija zalupivši vrata. Popeo se iznad Zelenog Venca i šetao dok se nije našao kod Brankovog mosta. Pogledavši dole u prljavu reku, za trenutak je pomislio kako vidi Zoranu i Sofiju, kao nekakve mrlje, izobličene i rastrgnute.

'Ljubavi, kćeri', pomisli kad je skočio sa mosta.

Nažalost, spasioci nisu uspeli da ga vrate u život.

---

Mladen je sa velikim zadovoljstvom primio Zoranu i Sofiju u njegov stan. U dnevnoj sobi se nalazio veliki sto, nekoliko stolica, polica sa knjigama, slike okačene po zidu, kauč i radni sto sa crtežima. Mladen je bio umetnik amater, voleo je da crta. Zorana ga je često nazivala diletantom, međutim volela ga je zbog njega, ne zbog njegovih crteža. Njegovi imućni roditelji su umrli pre pet godina i ostavili mu popriličnu sumu novca, tako da do kraja života nije morao da brine o budućnosti i što je još važnije nije morao da radi. Smatrao je da je rad besmislen posao.

-Raskomoti se, Zorana. 

Obučen u plavo ljubičastu košulju i crne pantalone pogledao je njenu ćerku Sofiju. Njene krupne plave oči su odavale očigledan animozitet prema njemu, što je on isto osećao prema njoj. Pomazio je po kosici i protrljao joj ručicu.

-I ti se raskomoti, Sofija, reče zapalivši cigaretu.

---

Dani su prolazili veoma radosno sa Mladenom. Međutim, Sofija je uvek pravila smetnje Mladenu. Ujutru, posle jebanja sa Zoranom, primetio je iscepan crtež na njegovom radnom stolu. Sutradan je primetio još jedan.

Prolazilo je još nekoliko dana. Mladen je shvatao da joj nedostaje otac i da neće da trpi očuha. Porazgovarao je o tome sa Zoranom.

Zorana je ležala u krevetu gola pokraj Mladena.

-Znam ljubavi da ti smeta moja ćerka. Ne znam stvarno kako bih to rešila.

-Ne smeta mi toliko, reče Mladen izbacivši dim iz usta. -Samo mislim da nije baš dobro. Mogla bi da napravi neko sranje. To mi se uopšte ne bi svidelo.

Izgasio je cigaretu u pepeljari. Kroz poluotvoren prozor dopirao je hladan vetar, raznoseći zavese. U daljini se čula neka klavirska muzika.

-Porazgovaraću sa njom, reče Zorana. Prešla je rukom po njegovoj butini i prstima počela da mu trlja kurac. Nadrkavši ga, sagnula se i počela da mu sisa. 

Za trenutak je prestala. Pogledala je Mladena.

-Znaš, ljubavi, mnogo si lepši od onog klošara. Uvek je bio kukavica, pičkica.

Nastavila je da mu sisa. Strpala je kitu do grla i Mladen je uhvati za glavu dok nije svršio. Progutavši spermu, okrenula se i uzela cigaretu iz pakle na noćnom stočiću.

-Porazgovaraću sa njom, srce.

Mladen je klimnuo. Malo mu se prispavalo, pa se okrenuo. Imao je neki čudan san.

Sećao se njegovog mrtvog oca i čoveka koji mu je rekao 'bićeš isti kao on'. Bila je to kratka dremka. Često puta mu se dešavalo tokom crtanja da zaspi na nekoliko trenutaka i nešto usni. 

Zorana se tuširala u kupatilu i otišla u sobu da pogleda Sofiju. Bila je budna i grebala posteljinu. Sela je pored nje.

-Srce, moraćeš da prihvatiš ovu situaciju. Mislim da ćeš se navići. Dobar je on čovek.

Sofija je još uvek grebala posteljinu.

-Neću njega! Hoću mog tatu!

-On je mrtav, zlato. Ubio se.

Slušajući malu aligatorku kako kmeči Mladen se pitao koliko će još morati da trpi to malo derište.

Zorana je nekako uspela da smiri Sofiju. Spremila joj je doručak, čokolino i sok od pomorandže.

Prolazili su dani i Sofija je postajala sve više agresivnija, kao besna mačka. Bacala je stvari svud okolo, razbijala čaše, tanjire. Mladen je povukao Zoranu sa sobom u njihovu prostoriju.

-Zorana, ja ne mogu više ovo da trpim. Moraćeš nešto da učiniš, ili ću da izbacim i tebe i nju.

Matora kurvetina je trljala ruke oko kolena. Sa ovim momkom će imati sigurnu budućnost, mislila je. Sa druge strane, ipak je to bila njena ćerka. Ili ipak nije? Za trenutak joj se pojavila slika u umu.

Zapalivši cigaretu, izbacila je dim iz nosa i frknula.

-U redu, ljubavi. 

Bilo joj je žao Sofije. Sutradan je pozvala socijalnog radnika i objasnila joj kako više ne može da izdržava ćerku. Bila je to čista laž, ali pošto je bila žena to je bilo prirodno od nje. Zamolila je socijalnog radnika da odvede Sofiju u hraniteljski dom. Bio je to mladić dvadesetih godina, sasvim običnog izgleda.

-Gospođo, biće mi drago da vam učinim to. Žao mi je vaše ćerke, ali ima dosta dobrih porodica koje će se brinuti o njoj.

Ono što joj nije rekao je da će i oni imati koristi od toga, ali nije ni morao.

Zorana je stajala ispred solitera sa Sofijom. Na parkingu je automobil crne boje svetleo na jarkom suncu. Ispred njega su stajali staratelji. Žena crne kose sa naočarima u smeđoj jakni i muškarac crne kose u sivom kaputu.

Mladen ih je posmatrao gledajući kroz prozor, srećan što je mala luda zmijica rešena.

Zorana je izmenila nekoliko prijateljskih reči sa starateljima, pa se potom okrenula Sofiji.

-Biće oni dobri prema tebi, zlato.

Sofija je posmatrala majku sa mržnjom. Staratelji su je povukli za sobom i ubacili u automobil. Živeli su na Karaburmi i brzo su stigli do stana u kome su živeli. Oduvek su hteli da imaju dete, ali Kristina nije mogla da zatrudni, tako da je ovo bio pun pogodak. I još će dobijati novac.

Sofiji se prispavalo tako da su je smestili u krevet. Muž je otišao u dnevnu sobu i uzeo neku knjigu da čita. Kristina se raskomotila i izula cipele. Bila je to zgodna žena, razvijena. Polako se spuštala noć kad je ušla u sobu gde su smestili Sofiju. Legnuvši pored nje, polako joj je skinula majicu i počela da joj licka nedefinisane grudi. 

---

Momak koji je imao nesporazum sa pokojnim Petrom primo je knjigu u svom stanu posle nekoliko dana pošto je platio. Dugo je čekao i pljuvao poštare. Razmotavši paket, izvukao je knjigu i pogledao je. Konačno je stigla, pomisli. Uzevši paket u kom je bila spakovana knjiga, spremio se da je baci u kantu za smeće kad je iz nje ispao neki smotuljak. Sagnuo se i podigao ga. U njemu je bila neka praškasta materija, verovatno kokain ili heroin.

Spustio je smotuljak na sto i seo na fotelju, zbunjen. Otkud droga u paketu sa knjigom, pomisli. Da nisu dileri počeli da diluju drogu preko kurcinda? Ako jesu, sigurno nije bila namenjena njemu. A možda i jeste? Protrljao je rukom kroz kosu. Osetivši se u opasnosti, rešio je da krene ka policijskoj stanici. Dok se vozio razlupanim autobusom, mislio je kako bi mu bio potreban šofer. Sigurno je diler greškom ubacio drogu u njegovu knigu, mislio je, dok je koračao do policijske stanice. Ušao je u policijsku stanicu i prošetao hodnikom do kancelarije gde su sedeli detektiv i Nataša. Seo je na stolicu ispred njih. Detektiv je sedeo za stolom i pušio cigaretu dok je Nataša stajala blizu prozora.

-Izvinite, ali stigla mi je knjiga danas i u paketu sam pronašao smotuljak pun droge.

Detektiv je bacio oštar pogled prema momku.

-Jeste li je doneli.

-Jesam.

-Pokažite.

Momak izvuče smotuljak i zajedno sa njim paket u kom je bila spakovana knjiga. Spustio je sve to na sto ispred njega. Detektiv uze paketić i omiriše ga. Kokain, pomisli, vrlo dobar po njegovoj proceni.

Nataša se okrenula prema momku.

-Kojim putem ste došli do knjige.

-Preko sajta 'kurcindo'.

-Ah.

Momak je sedeći na stolici osećao neprijatnost.

-Nemam nikakve veze sa tim, policajci. 

Detektiv se okrenuo ka Nataši. Potom je bacio pogled ka momku.

-Verujem da nemate. Videćemo. Dakle, Nataša, ovi dileri su izgleda počeli da trpaju drogu preko sajta za kupovinu knjiga.

-Malo čudno, ali nije nemoguće. Sećaš li se onog slučaja...

-Ah, da.

Detektiv se okrenuo prema momku. 

-Hvala ti momak. 

Dečko se zakašljao.

-Hm...da li sam sad u nekoj opasnosti od krimosa.

-Moguće. Uglavnom, poslaćemo jednog momka da pazi na tebe dok ne sredimo ovu bandu.

---

Čovek koji je poslao knjigu bio je iz Beograda. Detektiv i Nataša su sedeli u neobeleženom automobilu ispred pošte kod Savskog Venca. Imali su njegovu fotku u dosijeu i samo su čekali dok se ne pojavi sa novom pošiljkom. Spuštao se mrak na ulice i zgrade. 

-Evo ga, ide ka pošti, reče Nataša.

-Pusti ga da obavi posao. Kad izađe, ščepaćemo ga.

Bio je to momak u tridesetim godinama obučen u kožnu jaknu i sive pantalone. Obavivši posao ugledao je mladića u sivom kaputu i devojku u crnoj jakni. Stali su ispred njega i uperili pištolje. Detektiv izvadi značku.

-Momak, uhapšen si zbog rasturanja droge. Pođi sa nama.

Dok je diler išao sa njima ka neobeleženom automobilu, nad grad se prekrila crna noć.

Auguste Le Breton - Rififi in New York

Auguste Le Breton was very well known crime writer who was once himself a criminal. So he knew a lot about french underworld and all scums who inhabited it. With this knowledge he turned to writing and made couple of good crime novels, mostly set in France. This particular novels is alike one of the ones he wrote about France, only set in New York, where he gathered information and insides of USA underworld. Exciting novel about big heist, cops and New York mafia. 

Slučaj izgubljene ptičice

Zlatan i Jelena su za rođendan svog petogodišnjeg sina kupili skupocenu ptičicu vrednu 140000 dinara. Arsen je bio veoma srećan zbog ptičice i često je gledao kako se igra u kavezu i pije vodu. Redovno joj je davao hranu. Ptičica je potekla iz Južne Amerike, i Arsenovi roditelji su je vrlo teško nabavili, pošto je bila veoma tražena među ljubiteljima ptičica. Imala je plavo crna krila, zeleno perje i crnu glavu. 

Arsenova ćerka Vanesa često je zadirkivala brata zbog ptičice. Bila je to cura od 17 godina plave kose i crnih očiju koja je često provodila noći napolju. Roditelji su znali da se drogira, ali nisu ništa preduzimali povodom toga jer su i oni često pušili travu.

Nekoliko dana posle Arsenovog rođendana pristigli su rođaci da preuzmu neke pakete od Jelene. Arsen se tek probudio i kad je doručkovao otišao je da vidi ptičicu. Iznenadio se kad je video da je nema u kavezu. Odmah je potrčao ka mami i tati, plačući i kmečeći.

-Mama, tata, nema mi ptičice, neko je uklao.

Zlatan ode u sinovljevu sobu i pogleda kavez. Zaista je bio prazan. Pogledao je prozore koji su bili zatvoreni. Ptičica nije mogla sama da izađe iz kaveza, pomisli. Da je nije neki lopov ukrao dok su spavali?

Odlučio je da uposli privatnog detektiva Čeda Pitersona. Vozeći se kolima do zgrade gde je privatni detektiv imao kancelariju, bio je besan zbog ptičice koju je skupo platio. Pljuštala je kiša kao iz kabla i saobraćaj je bio pomalo usporen. Ipak, stigao je do parkirališta i isključio motor. Potom je izašao iz kola i ušao u zgradu. Lift je bio u kvaru pa je morao da se penje do 14 sprata gde je privatni detektiv imao svoju kancelariju.

Vrata su bila otvorena i Zlatan uđe u kancelariju privatnog detektiva Čeda Pitersona. Tu je bio kauč, polica sa knjigama, nekoliko figurica, krevet, i radni sto gde je Čed Piterson sedeo. Iznad stola je visila slika koja je prikazivala momka na plaži. Pušio je cigaretu posmatrajući Zlatana.

-Dobar dan, vi ste privatni detektiv, Čed Piterson.

-Jesam. Kako mogu da vam pomognem.

Čed Piterson izgasi poluispušenu cigaretu i zapali novu.

Zlatan sede na stolicu posmatrajući radni sto. Činio mu se pomalo u neredu. Okrenuvši se ugledao je nekoliko praznih flaša vina. Kroz poluotvoren prozor prodirao je vetar, pomerajući zavese. Roletne su bile poluspuštene.

-Znate, kupio sam sinu jako skupu ptičicu koju sam nabavio iz Južne Amerike. Međutim, posle par dana načisto je nestala. 

Čed Piterson je otvorio limenku piva i sipao u čašu. Cigareta mu je visila sa usana dok je sipao tečnost.

-Mislite da je neko ukrao.

-Ne verujem. 

-Možda neko od vaših ukućana.

Zlatan se nakašljao.

-Imam izvesnih sumnji u vezi moje ćerke. Vanesa se zove. Uzima droge već dosta vremena. Međutim, retko je viđam. Često ide sa nekim momkom na motoru.

Čed Piterson izgasi cigaretu i zapali novu. Osetio je napad kašlja, pa je izvadio maramicu i pljunuo šlajm u nju. Potom je bacio u korpu za otpatke.

-Je li ona sada kod vas?

-Mislim da jeste.

-Dobro. Hajmo onda da vidimo o čemu se radi.

Zajedno se spustiše stepenicama i izađoše do parkirališta. Kiša je pomalo prestala.

Od Dorćola do Novog Beograda vožnja je protekla u ćutanju. Sa vremena na vreme Čed Piterson je izvlačio flašicu iz ofucanog kaputa i pijuckao.

Brzo su stigli do Zlatanovog stana.

-Gde je vaša ćerka.

-Obično provodi vreme u svojoj sobi.

Dok se penjao stepenicama ka Vanesinoj sobi ugledao je devojku kako izlazi noseći torbicu. Činilo se da je u žurbi. Odmah je prepoznao kao narkomanku, a i ona je njega prepoznala kao njuškala. Pokušao je da je zadrži i ispita ali se izmigoljila kao zmija i jurnuvši niz stepenice izašla iz stana.

Ispred zgrade je čekao neki momak na motoru. Čed Piterson pogleda Zlatana.

-Mogu li da se poslužim vašim autom.

Zlatan klimne glavom.

Devojka se već odvezla sa momkom na motoru, pa je privatni detektiv uskočio u kola i počeo da ih prati sa bezbedne udaljenosti. Pratio ih je do Zemuna gde su zastali i ušli u zgradu okruženu parkom. Čed Piterson zaustavi kola i prošeta do podruma pića. Kupio je flašicu vina i prešavši ulicu čekao neko vreme dok nije kupio giros. 

Seo je na klupu ispred zgrade gde su otišli Vanesa i momak sa motorom. Dok je jeo giros i ispijao vino, bio je siguran da neće skoro izaći. Sigurno su dobili dosta para za ptičicu i sad su nadrogirani. Ipak, morao je biti oprezan. 

Jato golubova skupilo se oko parka. Među njima je bila i jedna vrana. Čed Piterson baci ostatak girosa vrani koja je odmah zgrabila i poletela. 

Ispivši vino bacio ga je u korpu za smeće zajedno sa kesom od girosa. Dok je prolazio uskim hodnikom do ulaza u zgradu jedna strankinja ga je presretnula.

-Do you know where I can find an internet caffe around here?

-There is one, just about the corner, then to the left.

Strankinja se zahvalila i otišla. Privatni detektiv uđe u zgradu i pope se do 7 sprata gde je momak sa motorom odveo Vanesu. Prislonjen uz vrata, čuo je nekakvu elektro muziku, smeh i čavrljanje.

Pokucao je na vrata nekoliko puta. Tehno muzika prestade i mladić širokih zenica otvori vrata. Neko vreme je stajao tu, nesvestan da mu je pištolj prislonjen uz trbuh.

-Uđi unutra.

Čed Piterson je držao na nišanu narkomana dok je zatvarao vrata stana. Vanesa je ležala na kauču i šmrkala koku. Videvši čoveka sa pištoljem i njenog narko drugara kako stoje, pomislila je da halucinira.

-Ko si bre ti.

Privatni detektiv je govorio negledajući je, držeći oprez na momka.

-Uposlio me je tvoj otac. Koliko si love dobila za ptičicu.

Vanesa prođe prstima kroz kosu, pa se zakašlje.

-Uf, što sam se našmrkala. Šta si ono pito...

Pogledala je oko sebe i polako se digla sa kauča. 

-Koliko love. Pa dovoljno za 30 grama koke i 20 grama dopa. Onaj tip nije hteo da mi da više.

-Kome si prodala ptičicu.

-Nekom tipu, kolekcionaru.

-Gde živi.

-Kod arene, ima neka plava zgrada tamo. Ček da se setim...Bulevar Zorana Đinđića 77.

Momak je još uvek stajao pred detektivom.

-Nećete da nas prijavite.

-Neću. Volim narkomane. Interesuje me ptičica.

Čed Piterson izađe iz stana i spusti se liftom do izlaza iz zgrade. Kiša je ponovo počela da pljušti dok je sporim ali sigurnim korakom došao do kola. Ušao je unutra i otpio gutljaj iz flašice. Pokrenuo je motor i zaputio se do arene. 

Prošavši ulice zaokrenuo je među novoizgrađene zgrade blizu arene. Primetio je nekog matorog radnika kako obilazi stanove i jednu babu koja mu se činila kao upravitelj kompleksa zgradurina. Parkirao je nedaleko od ulaza u zgradu. Izvadio je cigaretu iz pakle, zapalio i otpio gutljaj iz flašice. Potom je vratio u džep ofucanog kaputa.

Izašavši iz kola približio se ulazu u zgradu. Na pločici ispred oznaka stanara pisalo je 'skupocene ptice na prodaju i otkup, firma'.

Prorešetao je nazive stanara i zvrcnuo na dugme firme. Začulo se zvonce i škljocaj. Vrata su bila otvorena i detektiv uđe u predvorje. Popevši se stepenicama pritisnuo je dugme za lift. Ušao je u lift i stajao dok se penjao do 5 sprata. Hodnik je bio prazan obzirom da je bilo sivo popodne. Zvrcnuo je na vrata firme 'skupocene ptice na prodaju i otkup'. Otvori mu vrata debeli čovek sa naočarima. Ličio je na prepariranu pticu.

-Dobar dan. Kako mogu da vam pomognem.

-Privatni sam istražitelj. Interesuje me jedna ptičica koju je ćerka narkomanka prodala vama za izvesnu sumu novca.

Debeli čovek osmotri detektiva kao da gleda neku pticu koju bi prodao ili kupio.

-Aha. Uđite onda.

Prostorija je bila ispunjena raznim skupocenim nameštajem. Nekoliko egzotičnih ptica je cvrkutalo u kavezima. Debeli čovek sede za sto i izvadi cigarilos. 

-Sedite. Hoćete jednu.

-Ne, hvala. 

-Uzmite, insistiram.

Debeli čovek je delovao nekako usporen.

-Neka, nemojte da se mučite, pomisli u trenutku ako bi uzeo cigarilos da bi ga onesvestio.

Debeljko zapali cigarilos i otpuhnu dim.

-Šta ste ono hteli...ah...ptičica...

Neko vreme je dahtao, prikupljajući vazduh.

-Pa, vidite, ta narkomanka, samo smo je iskoristili. Jer njen muž, nije smeo da kupi tu skupocenu ptičicu.

-Zašto.

-Pripadala je izvesnom biznismenu iz Venecuele. Neki dripac je ukrao od njega i prodao tom...kako se beše zove..

-Zlatan.

-Ah, da. Zlatan. E, pa vidite, gospodine...

-Čed Piterson.

-Drago mi je. E, pa, morali smo da je vratimo biznismenu. Znate već kako to ide. Koka, ptičice...

Detektiv izvadi cigaretu iz kutije i zapali je.

-Hm...mislim da sad nema koristi ići do Južne Amerike.

-Nema nikakve koristi, osim teških nevolja. Da li vas još nešto interesuje.

Detektiv mahnu glavom kao znak negacije, zahvali se debeljku i izađe iz firme.

Spuštajući se liftom morao je da objasni kako stvari stoje Zlatanu. Odveo se njegovim kolima do stana. Zlatan je otvorio vrata.

-Zlatane, sledeći put se malo bolje raspitajte od koga kupujete skupe ptice. Što se tiče vaše ćerke, ja bih je poslao na odvikavanje, ali to je vaša stvar.

-Kako to mislite...

-Kupili ste pticu od narko bosa iz Venecuele, budalo. Budite srećni što ste još živi. 

Zlatan izvadi maramicu i obrisa oznojeno čelo.

-Oh...shvatam...koliko sam vam dužan.

-1000 dinara.

Zlatan izvadi iz novčanika hiljadu dinara i pruži detektivu.

-Doviđenja.

Čed Piterson prošeta do autobuske stanice da sačeka bus. Bilo mu je žao dečka. Uskoro je autobus stigao.

Zločin

Devojka crne kose je unezvereno gledala okolinu dok je šetala ulicom kroz centar naselja sa svojom majkom. Nosila je crnu jaknu i crne pantalone. Majka je držala za ruku i vodila je kroz ulicu. Bila je to žena u četrdesetim godinama, pomalo istrošena, ali još privlačna. Nosila je zelenu jaknu i braon farmerke.

-Eto, vidiš, zlato, nemaš čega da se plašiš. To su samo ljudi, vode živote.

-Ne znam, mama, meni to sve izgleda tako strašno, ti prizori, ljudi.

Majka je uzdahnula sa teškoćom. Nije znala da će joj jedina ćerka oboleti. 

-Moraćeš da se navikneš jednom sama da prošetaš. Videćeš, ništa ti se neće desiti.

Devojka crne kose je odsutno klimnula glavom, još uvek gledajući okolinu kao da su u blizini bezimena čudovišta.

Posle kratke šetnje vratili su se kući. Otac je sedeo i čitao novine. Nosio je crveni džemper i roze pantalone. Majka bolesne cure je krivila oca jer je uvek bio pičkica.

-Kako je bilo u šetnji, upitao ih je ne podižući pogled sa novina.

Majka je ostavila ćerku da ode u sobu i sela na fotelju.

-Fino.

-Sisaće tvoja ćerka kitu kao što si ti sisala, kujo smrdljiva, kalašturo, droljo, fukso, fufice, kamenjarko, kokoško, kvočko...

Žena se razbesnela i podigla pepeljaru punu opušaka i prosula mu ih u lice. Muž se digao i uhvatio ženu za glavu pa je odveo do klozetske šolje. Spustio joj je glavu u klozetsku šolju i pustio vodu, šutirajući je u stomak. Tokom šutiranja često se sećao svoje majke koju je takođe šutirao.

Često su se svađali on, majka i otac. 

Naselje u kojem su živeli je bilo puno buke i nereda. Žitelji naselja su svakodnevno kršili javni red i mir, bacajući smeće i đubre svud okolo.

Tokom jednog izlaska majka bolesne cure je sela na klupu da se odmori. Pored nje je sedeo mladić riđe kose.

-Joj, al se izmorih, reče umorna žena. -Pogledajte ovo smeće.

Mladić je zapalio cigaretu.

-Sve su to klošari i fukse, gospođo. Ništa ne vrede.

Žena je još neko vreme sedela na klupi pa pošla kući.

Bio je to dan kad će njena ćerka sama pokušati da prošeta kroz naselje. Ranije je to bila njiva, ali početkom devedesetih su se nakotili razni klošari i fukse.

Bolesna ćerka je ležala u sobi i nestrpljivo vrtela ruke. Majka joj uđe u sobu.

-Jesi li spremna.

-Mislim da jesam, mama.

Majka je klimnula glavom.

-Imaš telefon, uvek možeš da nas pozoveš ako ti ne bude bilo dobro.

-Ok.

---

Za to vreme na Novom Beogradu neki momak je bez očiglednog motiva probio u stan gde je živela plavokosa žena sa dve ćerke. Imao je mašinku i kad je uleteo izbušio je ženu i dve ćerke. Međutim, nije brzo stigao pre nego što ga je policija uhvatila.

---

Afronija je polako izašla iz stana i kroz dvorište kućice izašla na pločnik i krenula u šetnju. Dugo je šetala i nekako su joj se sve te zablude i paranoje raspršivale dok je koračala niz ulicu.

'Konačno mogu sama da šetam bez majke', mislila je bolesna cura. Pomislila je da ponese svoje klikere kako bi se bez poteškoća vratila kući, ali ih je zaboravila. Šetajući bez nekog određenog cilja put kojim je išla se izdužavao i krivio, i odjednom se našla u šumi. Iz daljine se čuo glas neke devojke.

'Da, ja živim tamo kod crkve, bogu hvala'

Očigledno je razgoravala sa nekom drugom osobom. Verovatno je mislila da je njeno mesto stanovanja bolje od mesta drugih ljudi.

Ipak, Afronija se čudila kako se odjednom našla na ovoj nepoznatoj teritoriji. Pomisli, dobro je, ovo je prvi put da sama šetam kroz naselje. Nisam još upoznala sva mesta. U daljini su neke džukele zavijale. Dok je koračala kroz gustu šumu prisećala se detalja iz svog detinjstva. Takođe nije mogla da se otrgne sinoćnog košmara koji je imala, kad se digla iz kreveta u tri ujutru, oznojena, sa otvorenim prozorom kroz koji je dopirao hladan vazduh mešajući se sa drhtavim telom. Osetila se odjednom zastrašeno pa je izvadila flašicu vode iz jakne i popila lek koji joj je dala izvesna apotekarka plavih očiju i zmijskog lica. Popivši lek, malo se smirila i nastavila dalje dok nije naišla na dve prilike među drvećem. Bili su to neki tipovi u sakoima i kravatama. Jedan je imao sivi sako a drugi crni.

-Kako ideš sama curo. Gde ti majka.

-Da. Gde ti je stara kanta.

Nije ni primetila da je nastupio mrak. Čudila se ko su ovi ljudi i šta traže od nje.

Tipovi se pogledaše.

-Hej, jel ovo ona mala bolesna.

-Aha.

-Dobra pička.

Afronija se okrenula osetivši opasnost. Lek je pomalo ošamutio pa nije imala dobru kontrolu nad svojim pokretima. Dva tipa joj se primakoše kao hijene i zgrabiše je za ruke. Dok je jedan držao i skinuo joj pantalone, ovaj drugi je izvadio kurac i nadrkao ga. Držeći devojku za ruke napravio je mesta za tipa u crnom kaputu koji je počeo da je nabija u pičkicu.

-Uf, al si dobra, uska ti je pičkica...

Afronija je plakala i kukala, ali niko je nije čuo.

Tip u crnom kaputu isprazni muda u devojčinu pičkicu sa velikim uzdahom.

-Nisi trebao da joj svršiš, budalo.

-Aj ne lupaj.

Tip u sivom kaputu je slegnuo ramenima, a i bio je napaljen, pa je izvadio kurac i počeo da nabija Afroniju. Za to vreme tip u crnom kaputu je pušio cigaretu oslonjen o crni automobil marke 'duster'.

Svršivši, ostavio je Afroniju da leži u blatu i bljuzgavici.

Pošao je prema tipu u crnom kaputu.

-Ne možemo da je ostavimo ovde.

-I ja mislim.

Odvukoše devojku u automobil. Motor je brektao nekoliko puta dok se nije pokrenuo. Išli su nekom pošljučanom stazom dok nisu zastali na površini trista metara odakle su sreli Afroniju. Izvukoše je iz kola. Tip u sivom kaputu izvadi pištolj sa prigušivačem i opali metak u devojčine grudi. Ovaj drugi je izvadio lopatu i počeo da kopa rupu. 

-Aj, pomozi malo. 

Tip u sivom kaputu je ćutao. Izvadivši cigaretu, neko vreme je stajao i gledao drugara kako iskopava rupu.

-Možeš ti to sam. Ionako će uskoro izbori.

Tip u crnom kaputu pošto je iskopao dovoljno zemlje strpao je mrtvu Afroniju unutra, pa je zatrpao.

Zajedno su krenuli prema dusteru i udaljili se od mesta zločina.

---

Afronijina majka se čudila gde joj je ćerka do sada. Već bi trebalo da se vrati. Bila je zabrinuta i bezbroj puta je pozivala na mobilni, ali nije dobijala odgovor. Njen muž Kresimir je takođe bio zabrinut.

-Da je nisu oteli trgovci ljudskih organa.

Budući da je njen muž bio pička koji je pretrpeo brojne traume u svom selu, stalno je imao strah da joj ćerku ne otmu trgovci ljudskih organa.

-Aj, nemoj da lupetaš. Gori si od neke babe. Možda je našla neku simpatiju...

Tereza se zaista nadala da je to tako. Ipak, otišla je u policijsku stanicu da se raspita i zatraži pomoć u vezi njene nestale ćerke. Svinje iz policijske stanice su poluzainteresovano slušali žalopojke unesrećene majke. 

-Da, razumem vas gospođo, govorila je svinja koja je jednom prilikom prilično beozobrazno upala u stan nevinog mladića.

Provela je nekoliko sati u toj opresivnoj zgradi dok je nije primio detektiv i njegova partnerka. 

Nataša je zainteresovano posmatrala Terezu sa izvesnim žaljenjem jer je čim je videla shvatila da je to slaba žena. 

-Pomoćićemo vam koliko god možemo, gospođo. Znate, sad se odmah radi na nestanku mladih osoba. Većina tih slučajeva ispadnu beznačajna, ali imam osećaj da je vaš slučaj itekako važan.

Tereza izvadi maramicu iz džepa jakne i izduva nos, brišući suze sa lica.

-Mnogo vam hvala, detektive.

---

Detektiv i Nataša su krenuli stazama gde se te večeri kretala Afronija. Lako su mogli da prate njeno kretanje po otiscima cipela ali sneg koji je napadao ih je potpuno izbrisao. Zastali su kod jedne bandere i ugledali pljuvačku.

-Možda je ovo njena pljuvačka, reče Nataša.

Detektiv se sagne i posebnim štapićem stavi malo pljuvačke u kesu za dokaze.

Nedaleko dalje naišli su na još jednu pljuvačku. Detektiv je uzeo uzorak i takođe je stavio, sada u drugu kesicu.

Odvezli su se automobilom do laboratorije gde je dr. Stamenkovski pregledao uzorke. Sneg je polako prestao da pada i talasi vrućine su se spuštali na razbuđeni grad. Ali Stamenkovskom to ništa nije značilo jer je većinu radnog vremena provodio u polumraku.

Upoređujući otiske pljuvačke sa Afronijim, utvrdio je da to nisu njeni. Detektiv i Nataša su bili razočarani.

-Čiji su onda.

-Hm..ovaj prvi uzorak je od neke ciganke iz naselja, a ovaj drugi od nekog matorog penzosa.

Detektiv i Nataša se zahvališe patologu i posetiše mladu cigančicu. Smrdela je na dizel ulje.

-Kako to pljuješ na zemlju koja te hrani, seljančuro.

Ciganka očigledno nije shvatala o čemu detektiv i Nataša pričaju.

U blizini je bio i penzos kojem je pripadala pljuvačka. Smrdeo je na beli luk.

Čim je video detektiva i Natašu, začudio se šta žele od njega.

-Kako to pljujete na zemlju koja te hrani, matora džukelo.

-Šta te boli kita, pljujem gde hoću.

Detektiv i Nataša pođoše dalje, pitajući se da li će se ovi ljudi naučiti kulturi.

Sreli su Terezu, kako se svađa u apoteci sa zmijskom apotekarkom koja je nehotice dala pogrešan lek Afroniji. Raščistivši zbrku, otpustili su apotekarku.

---

Bližili su se izbori i detektiv i Nataša još uvek nisu imali pojma gde se nalazi Afronija, i šta joj se desilo.

Sa nogama na stolu detektiv se pitao gde je mačak Fric. U poslednje vreme je često lutao bez odobrenja po naselju.

Prošavši kroz uski hodnik uskočio je kroz prozor u kancelariju.

-Ah, evo ga mačak.

Nataša ga pomazi.

-Pa gde si to bio.

Mačak se trgne i oko njegovog vrata skrivena kamerica se zaljulja.

Detektiv izvadi cigaretu iz pakle i zapali.

-Pogledaj tu kameru, možda je nešto snimio.

Nataša skine kameru sa Fricovog vrata i uključi je. Posmatrala je snimak kristalno jasan, kao da je bio dan te kasne večeri.

-Mislim da nam je mačak ponovo pomogao, kolega.

---

Izbori koji su bili održani u osnovnoj školi su protekli mirno. Ulazeći u mesnu zajednicu detektiv i Nataša su pokucali na vrata gde su sedeli tip u sivoj i tip u crnoj jakni.

Detektiv izvadi nalog za hapšenje.

-Moraćete da pođete sa nama u stanicu.

-Zbog čega.

-Silovanje i ubistvo mlade Afronije. Znamo da ste neki stranački kadar, ali to nema veze sad.

Tip u sivoj i tip u crnoj jakni pođoše sa detektivom i Natašom, razmišljajući o danima provedenim u osnovnoj školi, srednjoj, sve vreme razmišljajući.

Izgubljenost

Automobili su jurcali po uskoj uličici dok sam koračao ka uglu gde se nalazio hotel 'Zlatnik'. Okrenuvši se prema ulici automobili za koje sam sumnjao da me prate su skrenuli niz levu i desnu stranu ulice. Ipak, mislio sam, čovek nije bio siguran, pa sam pažljivo zastao izvadivši cigaretu iz pakle. Potraživši po džepu ofucanog kaputa koji sam nosio deset godina, nisam mogao da nađem upaljač. Sigurno sam ga zaboravio kad sam krenuo do hotela, mislio sam. Srećom, tu je bila trafika i izvadivši dvadeset dinara kupio sam običan upaljač koji je po mom  mišljenju bio sasvim sigurno bolji od svih ostalih.

Teška noć se spustila na ulice pune prljavog snega i bljuzgavice. Vrativši se od trafike do hotela razmišljao sam u sebi kako uvek imam osećaj kao da mi nešto nedostaje, uvek kad bi izlazio napolje, do grada ili na neki događaj. Zaokupljen tim mislima, koračao sam pločnikom ali nikako nisam mogao da nađem hotel Zlatnik. Na trotoaru je neki momak prtljao oko automobila, očigledno nešto nije bilo u redu sa njegovim motorom.

-Znate li gde je hotel 'Zlatnik'.

Momak se okrenuo prema meni.

-Druga ulica levo, pa još jedna. Videćete oznaku.

Krenuo sam prema uputstvima momka koji se vratio popravljanju motora. Druga ulica levo, pa još jedna. Na pola puta bio je parkiran taxi sa taksistom u automobilu. Nije imao mušterija i čitao je novine. Sagnuo sam se i pokucao na staklo vrata. Taksista spusti staklo.

-Znate li gde je hotel 'Zlatnik'.

-Treća ulica levo, pa još jedna. Videćete raskrsnicu, pa još jednu. E, tu trebate da skrenete levo i videćete oznaku.

Zahvalio sam se taksisti i krenuo dalje nadajući se da ću konačno stići do tog hotela. Sve te uske uličice i kućice, soliteri, činili mi su se kao lavirint iz kog nije bilo lako izaći jednom kad si ušao u njega. Preko kurca sagrađene zgrade, putevi i trotoari otežavali su mi napredak. Hladnoća koja mi se uvukla u kosti i dugo koračanje umorili su me pa sam ušao u neki smrdljivi kafić. Otromboljena služavka stavila mi je pivo na sto dok se nisam raskomotio i otkopčao sivi kaput. Dok sam ispijao pivo smešten u uglu kafića gde sam imao dobar pogled na goste i ljude koji su prolazili ulicom, primetio sam dve devojke sa jednim starijim tipom kako ulaze u kafić. Sa druge strane kafića sedeo je neki matori jarac verovatno očekujući neku ženu. Povremeno je gledao dve zgodne devojke, verovatno ljubomoran što su bile mnogo lepše od njegove druge polovine.

Posmatrao sam jednu od dve devojke i mislio kako bi bilo lepo zadaviti je, i baciti u neki jarak. Međutim, zadržao sam te misli za sebe i ispivši pivo ostavio pare na stolu i izašao.

Konačno sam posle nekoliko vremena pronašao hotel Zlatnik i prijavio se pod lažnim imenom. Prošavši kroz stepenice došao sam do hotelske sobe koja je bila oskudno opremljena. Nije bila baš neka rupa, ali bio sam zadovoljan. Grejanje je bilo zadovoljavajuće, i izvadivši iskrzani roman proveo sam nekoliko sati čitajući ga dok nisam zaspao.

Probudio sam se oko pola dva, posle noćne more. Nisam se baš sećao tog sna, ali bilo je nešto oko mog umirućeg oca kako leži na postelji. Doktor je bio sa nama ali nije ništa obećavao.

Zapalio sam cigaretu i otišavši do klozeta umio se. Bila je tu jedna čokoladica na stolu. Odmotao sam je i pojeo, i odjednom se osetio mnogo bolje, odbacivši košmar iz budnog stanja. Međutim, znao sam da neću ponovo zaspati. Skuvavši kafu seo sam na fotelju i pušio cigaretu jednu za drugom. Potom sam legao na krevet i nastavio sa čitanjem romana. Bio je veoma zanimljiv, mada je prljava lampa otežavala čitanje. Leptirice i muve su neprestano udarale o lampu pržeći se. Kroz poluotvoren prozor jurili su automobili i čuo se žamor nekih tamo ljudi. Mislio sam u sebi, ipak tu žive neki ljudi. Bilo je već oko pola pet kad sam dovršio roman i smestivši ga u džep ofucanog kaputa, skinuo ga i bacio se pod tuš. Poslednjih nekoliko meseci imao sam čudne periode kad sam spavao dva sata ili četiri, a nekad i 12 i više. Takođe me je mučio i stomak tako da nisam ni pokušavao da se iskenjam prilikom tuširanja.

Osetivši se na trenutak bolje navukao sam pantalone i majicu pošto sam se obrisao prljavim peškirom.

Seo sam na kraj kreveta i popio čašu vode. Kroz spuštene roletne dopirala je svetlost. Čulo se kucanje na vratima hotelske sobe. Otvorivši, ugledao sam čistačicu. Bila je to debela žena plave kose u četrdesetim godinama, prilično ofucana.

Stajao sam tu pred njom ne znajući šta da kažem. Čistačica me je gledala pomalo sumnjičavo, kao da sam neki monstrum.

-Dobro jutro. Došla sam da vam pospremim sobu.

Promrljao sam nešto u znak odobravanja i seo na fotelju posmatrajući tu debelu ženu kako čisti metlom i briše krpom. Pravila je zvukove koji su me jako nervirali. Pitao sam se koliko će joj još biti potrebno da obriše hotelsku sobu.

Nisam mogao više to da izdržim. Uzevši tešku pepeljaru sa stola prišao sam joj sa leđa i mlatnuo je po glavi nekoliko puta. Opružena na podu sa metlom sa brisanje i krpom, dok je kofa sa prljavom vodom stajala nedaleko od nje, nisam bio siguran da li je još uvek bila živa. Tako da sam je mlatnuo još nekoliko puta po glavi pepeljarom. Spustivši krvavu pepeljaru na sto, zapalio sam cigaretu i uverio se da je čistačica zaista mrtva. Niz potiljak curila je krv koja se mešala sa krpom za brisanje. Obrisao sam pepeljaru od krvi koliko god sam mogao i uklonio tragove krvi na parketu. Potom sam otišao do klozeta i bacio cigaretu umrljanu krvlju obavivši je klozet papirom u klozetsku šolju i pustio vodu. Potom sam strpao čistačicu u ormar i zaključao je unutra. Još jednom proverivši da nisam nešto izostavio ili zaboravio obukao sam kaput i patike i izašao u hodnik. Izgleda da niko ništa nije čuo, ipak, bilo je to tiho ubistvo. Spustivši se stepenicama do predvorja hotela odjavio sam se i izašao napolje. 

Već je bilo oko devet sati i temperatura je bila prijatna pa sam otkopčao kaput. Pitao sam se gde sad da odem, jer imao sam penziju pošto su mi roditelji umrli tako da sam imao dosta vremena na raspolaganju. Prisetio sam se mog starog drugara iz srednje škole koji je bio pijanista. Nisam se mnogo družio sa njim od tada, ali znao sam da je išao u muzičku školu gde je vežbao klasičnu muziku. Prošao sam nekoliko blokova zgrada i ušao u autobus koji me je odveo do Novog Beograda. Kao vođen nekom podsvesnom silom, zastao sam do neke kafane gde sam čuo zvuk klavira. Očigledno je to bila melodija stare pesme grupe zana 'vejte snegovi'. Okrenuo sam se ka toj kafani i oprezno ušao unutra. Za razliku od ostalih seljačkih kafana, ova je bila pomalo pristojnija. Nekoliko ljudi su sedeli za stolovima i ispijali pića i kafu. Skroz u uglu kafane klavirista je sedeo na stolici i svirao. Na klaviru pored njega stajala je pepeljara sa upaljenom cigaretom. Prekinuvši melodiju za trenutak povukao je dim cigarete i otpio pivo iz čaše. Izgledao je nekako tužno i oronulo. Dok sam ga posmatrao, nisam primetio prisustvo konobara koji je stajao pored mene.

-Izvolite.

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se koncentrišem i usmerim pažnju na konobara.

-Dajte mi koka kolu.

Konobar klimnu i ode do odeljka sa pićem. Kroz nekoliko trenutaka spustio je flašu koka kole i sipao u čašu. Izvadio sam cigaretu iz kutije i zapalio. Okupljene mušterije su izgleda bile lude za tom pesmom i iznova i iznova su tražili da ih klavirista svira. Dok sam ispijao koka kolu i pušio cigaretu nisam skidao oči sa klaviriste. Očigledno je već navikao da provodi noći u toj birtiji i tipka po klavirskim dirkama. Posle nekog vremena prestao je i osetio sam da mu počinje nekakva pauza, ili je završio za tu noć.

Ustajući sa stolice kraj klavira, navukao je kožnu jaknu i plativši račun pošao sam mu u susret.

Dugo je gledao u mene ili bolje reći kroz mene, ne prepoznajući me, što nije bilo nimalo čudno. I meni je trebalo dosta vremena da ga prepoznam. Pomalo je ličio na ostarelog Četa Bejkera.

-Izvini, ali ko si ti. Upravo se spremam da idem kući.

-Možda me se ne sećaš. Išli smo zajedno u srednju.

Nisam znao da li je drogiran ili pijan, ali nekoliko trenutaka je stajao tu ispred mene zaokupljen nečim, pomalo odsutan i izgubljen. Crna kožna jakna mu je bila puna rupa od izgorelih cigareta.

-Mmm...mislim da..ah, da..sećam se. Bilo je lepo tih dana, jelda.

Klimnuo sam glavom.

Izvukavši cigaretu iz kutije, zapalio je i nekoliko trenutaka posmatrao prljave nokte na rukama.

-Možeš da svratiš do mene. Živim par zgrada nedaleko odavde. 

Klimnuo sam u znak odobravanja i navukavši kaput izašao iz kafane zajedno sa njim na hladan pločnik.

Prošavši nekoliko ulica stigli smo do solitera gde je stanovao u potkrovlju. Lift nije radio, pa smo morali da koračamo uz stepenice. Dok sam se penjao sa njim, neka devojka je silazila, ali nisam dobro opazio njeno lice, samo sam primetio da nosi zelenu jaknu. U toj pomrčini ionako se malo toga videlo.

Konačno smo stigli do potkrovlja gde su šćućureni golubovi gnezdili na praznim saksijama na terasi. Otključavši stan, klavirista uđe unutra zajedno sa mnom. Stančić je bio dobro namešten, sa nekoliko knjiga i muzičkih uređaja. Na zidu u dnevnoj sobi visila je slika prikazujući čoveka na ulici mokrog od kiše. Seo sam na sofu i otkopčao kaput, dok je klavirista spremao kafu. Kroz nekoliko trenutaka došao je sa dve šolje i seo pored mene, izvadivši cigaretu. Sedeo je tu sa cigaretom na usnama, kao da je zaboravio da je pripali. Prineo sam kafu usnama i otpio je. Nije bila previše vruća, ali bila je dobro skuvana. Klavirista se na trenutak trgne i poseže za upaljačem. U pomrčini dnevne sobe cigareta je sijala dok je pripaljivao.

-Kako si završio u onoj rupi. 

Spustio sam kafu na sto i zapalio cigaretu.

Klavirista skide čarape i osloni noge na sto ispred sebe. 

-Duga je to priča. Radio sam neke besmislene poslove neko vreme. Ali nisu me ispunjavali. Mislim da je sviranje klavira u mojoj krvi. Šteta što nisam uspeo da postignem više od toga.

Zakašljao se malo od cigarete i ispljunuo šlajm u maramicu.

-Ona kafana nije loša, a ni plata nije za bacanje. Taman da plaćam reket i imam nešto za jelo.

Neko vreme smo ćutali.

-Ko je ona devojka što se spuštala niz stepenice.

-Neka komšinica. Nemam pojma ko je.

Ispivši kafu, još neko vreme smo čavrljali. Očigledno mu se spavalo, pa sam mu se zahvalio na gostoprimstvu i napustio ga. Silazeći stepenicama, hodnici su bili obasjani žućkastom svetlošću. Ponovo sam video onu devojku u zelenoj jakni i vrlo dobro primetio njeno lice. 

---

Bilo je već blizu jutra kad sam se vratio do mog stana. U povratku sam kupio dnevne novine. Nije bilo traga o ubistvu čistačice iz hotela Zlatnik. Možda panduri namerno nisu preneli informacije novinarima, ili ih nije bilo briga. Svejedno, morao sam biti oprezan.

Nisam imao mnogo toga šta da radim tog dana, pa sam ponovo posetio starog drugara klaviristu. Lift još uvek nije radio i dok sam se penjao stepenicama ponovo sam video onu devojku u zelenoj jakni. Ali lice joj nije bilo ono koje sam zapamtio juče. Sasvim sam bio siguran da je to bila ona, po njenim kretnjama, samo što nije imala isto lice. Bio sam zbunjen time dok sam ulazio kod klaviriste.

Klavirista je motao travu opružen na sofi. Pripalio je i povukao nekoliko dimova. Seo sam kraj njega i pruživši mi buksnu povukao sam par dimova. Neko vreme smo sedeli tu i duvali. Pošto je morao da krene u kafanu da pušta vejte snegovi po ko zna koji put, pozdravio sam ga i izašavši spustio se stepenicama do ulaza. Ponovo je ista devojka u zelenoj jakni koračala uz stepenice, ovaj put je imala još jedno lice, potpuno drugačije od onog prethodnog.

Stupivši na pločnik zavejan snegom i ledom nekoliko trenutaka sam stajao tu. Konačno sam došao do zaključka da su lica sklona promenama, i da ono lice koje sam voleo i izgubio se nikad više neće vratiti. Ionako nisam dobro pamtio lica, bilo ženska ili muška.

Sedeo sam u stanu kad sam začuo kucanje na vratima. Otvorio sam i preda mnom su bili detektiv u civilu i policajka, takođe u civilu.

-Dobar dan.

-Imamo nekoliko pitanja za vas.

Pustio sam ih unutra i dok su ulazili imao sam utisak kao da su im kretnje skroz usklađene do te mere kao da su bili jedno biće, a ne detektiv i policajka.

-Znate li nešto o ubistvu čistačice u hotelu Zlatnik.

-Ne. Nisam nikad bio tamo.

-Gde ste bili kad se dogodilo ubistvo.

-Bio sam u kafiću. Šta vas još interesuje.

Detektiv izvadi cigaretu iz pakle i zapali je i pruži jednu Nataši.

-Za sad ništa. Bićemo u kontaktu ako nam opet zatrebate.

Isprativši ih do izlaza, zatvorio sam vrata i seo na krevet, popivši malo kafe. Posle nekoliko vremena sam zaspao.